smotani
nedjelja, 14.11.2010.
Vikend iznenađenja :)
|
Ako sam se pitao – a jesam! – zašto su me prijatelji nekako diskretno počeli izbjegavati posljednjih desetak dana.... shvatio sam.... Da li je već u četvrtak plavetnilo kojim je bila okružena «Kockica» (sjedište Ministarstva prometa..i turizma) dalo naslutiti topli i lijepi vikend jednakog iznenađenja kao i kad sam ta predivna svijetla ugledao (nisam uspio s prednje strane slikati jer...upalilo se zeleno, a nije mi se dalo prošetati)?  U petak sam, naravno kako sam i rekao, poslije posla krenuo na ranč.... usput sam se sjurio u nabavku još jednog digitalnog recivera (jel se tak piše?) kako onaj postojeći ne bi morao navečer kad krenem u krpe, odštekavati i nositi u spavaću sobu da mogu, ko pravi, zaspati uz TV. Čim sam stigao pripalio sam pećicu i uključio centralno ( koje, btw – nekak ne radi...ili je bilo pretoplo uz peć, ma, nebitno).... provjerio jesu li se mišeki uselili, raspremio se, večerica, Šeherezad..... i odmor ... Jučer sam se ranije digao jer planovi su planovi – a morao sam pokositi, dočekati frenda s picekima, njih izmodelirati i spremiti za obroke u škrinju... možda i nešto skuhati.... dakle, ustajanje je bilo u šest, kavica, razbuđivanje... u sedam sam već ko neki mohikanac palil flaksericu i jurišao po livadi. Da, malo je bilo mokro, vlažno, ali zato sam i krenuo flaksericom a ne onom koja sama šeće  Oko desetke javio se frend... stižem za pol vure.... ok... požurio sam završiti taj dio, raspremiti se, i dočekat ga. Znam da ne bu dugo ostao jer je iz noćne, ali, ipak moram malo s njim sjesti, porazgovarati.... otišao je brže neg je došao – umor mu je bio vidljiv na svakom koraku i, naravno, nisam ga zadržavao..... Navukao sam opet onaj prsluk, zagrlio flaksericu i nastavio... oko podne sam na lesi ugledo neki auto.... kak sam ćorav nisam iz voćnjaka odmah skužio... Mladen otvara vrata, ulazi s autom a iza njega još tri auta !!??? Kaj je sad ovo???? Iz drugog je auta istrčala kumica i jurišnički navalila na mene, treći auto rezerviran je bio za Pomorca (Morskog čovika) i njegovu, sada već big, femili.... a u četvrtom Ea, Tihana i ostatak drage mi ekipe... odjednom mi je dvorište bilo premalo – koja gužva... Gledao sam u nevjerici... a kaj vi tu delate? Naravno da sam dobil svakojake «uvrede» za to pitanje.... i dok smo se tako svi ispozdravljali, izljubili, ja sam još uvijek u nevjerici gledao – kaj delaju? Zakaj su došli? Krenuli smo u kuću ..kad truba da ti pamet stane... Isuse... pa kaj ona dela tu? Prepoznao sam «mamin» auto..e sad mi niš nije jasno! (ko da mi je prije bilo jasnije) Ona, muž, još jedna jako mi draga kolegica i njen dečec.... OK...a sad, zakaj ste došli? Sad sam već pomalo bio «ljut» jer nemam pojma kaj hoće od mene... malo su me držali na vatrici..a onda je Mladen krenuo prema autu... pratila ga je i «mama» ..ali.. gle..produžila je prema svom... (ne, nisam pomislio da su se uvredili i odlaze jer to je za njih nemoguće...) Mladen vadi neku srednju kutiju i kreće prema meni... uto je već i mama neki smotuljak izvadila i uputila se za njim... Gledam ko tele – niš ne razmem... no, da ne dužim kako su oni meni odužili neizvjesnost... prilazi kumica i onim nježnim glasićem tiho prozbori «Kume, sretan ti imendan» ... evo na, opet mi je suza potekla kad sam se sjetio svega... ma, otkad su me napustile moje drage ja jednostavno preskačem taj dan – ne zato što bi htio, nego, malo boli.... ali, svi meni dragi, koji su i danas uz mene znaju, sjećaju se...s koliko se ljubavi i ponosa taj dan slavio u našoj obitelji (s majčine strane) i ne daju mi da prekinem tradiciju – makar slavlja kad sam imena prekinuo.... I dok su me (opet) svi izljubili, ponešto i rekli, plakao sam, od sreće ali i malo tuge, kao malo dijete... što bi da nemam takve prijatelje? Ali, sad sam bio u panici... dobro, imam piceke, ali nemam toliko kruha...za pit imam sam jednu kolu i vodu, nema ničega ( sve sam ispraznio i odnio doma jer zimi sam malo tam pa da ne propadne) .... mozak mi je radio sto na sat..i taman sam htio Mladena povuć na stranu i zamoliti za brzinsku nabavku..kad... ne brini kume, sve smo donijeli – pa ne bi ja svog plesača ostavila u neobranom grožđu – kuma me nježno zagrlila, opet poljubila (sam nek velim da me ne vole) i tiho rekla – pa kaj misliš da bi sam tak banuli? Hm..a kao niste.... Stiglo je pečene svinjetine, teletine u nekom umaku, kolača, narezaka, pića... – ma čudo jedno – ali, i bilo nas je ...ali, naravno da sam svojoj ljubimici morao udovoljiti... kume, jel bi ti meni spekao malo piceka? i...kume, buš mi malo piceka dal i za doma? No, nisam se dao smesti – svi su malo uživali u predivnom danu, čak i bacili kratki nogomet...a ja sam, do kraja, pokosio voćnjak uz svekoliku pomoć kumice «tu si preskočio, vrati se!» – planirano rezanje nekih stršljena sam ostavio za neki drugi put..pa ne dolaze mi ovakvi čestitari svaki dan....    Nakon šala i pošalica, zabave, jurnjave po travnjaku pala je i noć.... bacili smo turnir u pikadu i, na žalost, moram priznati da me kumica prešišala (možda joj ipak nisam trebao isti kupiti da može doma vježbati...hm...??) ..ali, ipak, nisam bio zadnji....Tihana (ruku na srce, igrala je prvi put) nasmijala nas je do suza ali i pokazala koliko su strelice (ne)otporne kad se «zakucaju» u zid. Naravno da smo se svi okupili oko malog ekrana i gledali ples za zvijezdama, a poneki su pokušali i otplesati Jive .. naravno kumica i ja smo otplesali neki smotani jive (mislim da sam je više vodio na rock..a kaj ja mogu) ali, sa kumom sam «morao» otplesati jedan tango.... dakle, kak je laminat sklizak – nisam ni znal. Nakon plesa neki su otišli domeka ali, ostala nas je puna kuća, a bome i ispred kuće... ježić koji se došetao pred vrata bio je tak slatki da sam ga skoro zel doma... ali, tu, tu je njegov dom..... ( iako, kumica je strasno navijala da ga zememo)  Danas, kavica, laganini i doma.... kumici sam spremio njen paketić omiljene joj piletine, podijelili smo ostatak hrane i u laganoj koloni krenuli smo doma.... Ea i Tihana su nas pozdravile nešto ranije...jer, obveze zovu..Mladen je poslije još navratio i doma izvijestiti me o najnovijim koracima vezanim uz moje «tužibabe» - iako sve ide dobro (bar ja tako vidim...sam da sam što dalje od svega) ipak nije htio ranije ni spomenuti da mi ne navuče...»mrak na oči» ... i, sada, u kutku male sobe, za kompom, prebirem po vikendu.... izgleda da mi je grah dobro pao...barem sa dragim ljudima, prijateljima, koji me okružuju.... bila je i prazna stolica...ali, možda jednom... sve popunimo O Bože, hvala Ti! u razmišljanju, sjetio sam se ove pjesme Hladnog piva kojeg sam nekada obožavao, jurio po tulumima (ne, tada još to nisu bili neki koncerti) gdje su i oni bili, ali, poslije nekih događaja prestao sam ih slušati...jer, podsjećali su...bolno su podsjećali..... no, posljednjih oko dvije godine, sve više ih slušam...bez bola ali sa nekim čudnim osmjehom... i, znam, znam ko je kriv za taj osmjeh  a kako bi bez moje simpatije u ovogodišnjem plesu....  |
- 21:00 - Komentari (36) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||