Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti
Pahuljica U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda
smotani
petak, 29.10.2010.
ode tjedan...
Proletio mi je ovaj tjedan....
Jurnjave na poslu kreću nekim neutvrđenim smjerom. Izgleda sve kao u kolpasu ( kako to moja «mama» zna reći .. jer, kaže ona... kolaps ima značenje a ovo je takav nered da...... )
S jedne strane dio ekipe odbrojava dane do preostalog godišnjeg pa mirovine..., drugi dio odbrojava dane do porodiljinog..., a mi, preostali, odbrojavamo dane do.... kako kažu, neki do burze a neki do nekakve muze... ma, iskreno, već sam sit svih priča i pomalo mi je muka od njih... odavno sam odlučio ne slušati nego pokušati se koncentrirati i odraditi ono što moram.... ali, nije lako... ni meni ali ni drugima. Posljednjih dana su zaredale svakojake analize, posebni i izvanredni zadaci, kojima je za cilj....... e to... baš to! Koliko u svemu uspijevamo ostati normalni – pokazati će vrijeme....
A ono, to vrijeme, ovih je dana stvarno bilo svakakvo – od oblaka ( to su moji prijatelji po kojima sam dobio i jedan od nadimaka od drage mi osobe koja je te oblake razrijedila do neslućenih razmjera ), preko predivnih sunčevih zraka koje su me jutrom znale okupati i ispratiti na posao, do leda na staklima kojeg je trebalo dooobro strugati...
kako sam blizu Save uz vjetrometinu i propuh koji ovdje uvijek vlada, jedan sam od rijetkih kojima je u ovoj, novoj, sezoni već pukla čistilica za led... ko mi je kriv kad zadnji čas krećem na posao a onda me dočeka još i obveza jutarnjeg razgibavanja...a led se ne da.... e dat ćeš, dat ćeš – makar se ja ne zvao Smotani! I bi tako...ali, ne sa čistilicom koju sam uspio polomiti već snagom sagorijevanja benzina, stvaranjem topline u autu ....... tako mi je, polomljeno, započeo jučerašnji dan.....
kad sam sa desetak minuta «kašnjenja» (btw neki u to vrijeme nikad ni ne dolaze...) uletio, pomalo ljut ali i uskuhao od vrućine u autu dočekala me kanonada s vratiju.... di si ti? Daj, stigao je novi mail! Ti daj ovo, ja ću ono..... joj, joj... ma nemojte mi s vratiju.... mogu li se skinuti? Popiti kavu? A neee... skinut se možeš, ali kavu..jok! hm... preskočio sam skidanje i na vrhu prstiju se okrenuo uz komentar... nisam još došo.... ma... otišao sam suknuti šljuk kave, popušiti pola cigarete i vratio se za manje od pet minuta... jer, shvatio sam – ne buju me nikam pustile dok sve ne bu gotovo..a ipak moram jutarnji doping odraditi ( makar na četvrt).
I krenulo je lovljenje s podacima, osmišljavanjem tablica, grafiča... oko jedanaest ko likovi iz crtića A je to...pljesnuo sam rukama i ...gototo.. .idemo na gablec? Pomalo sam već grizao od gladi...i, dok smo se mi gmizeći spremali ... stigao je mail.... HITNO! A miša mu... hitan je i moj trbuhozborac! Kaj sad... traži se preveliki zalogaj a ja bi, makar mali, kruha.... opet, brzinska podjela... .ali i dodatni zadatak jednoj od kolegica – ti po klopu..očito danas nejdemo van.... i dok smo odrađivali traženo pojeo sam sendvič u letu... ajde, nemam pojma kaj sam jel, ali, nisam na prazan želudac...a već je jedan ... molim – primijetili ste.. niš od puš ( a bome ni one druge) pauze... kad smo finili i ovo odlučio sam, konačno, popušiti jednu i popiti kavu ko čovjek... sunce je toliko grijalo da mi je bilo vruće ( a kad se sjetim jutra, leda...) nije mi se vraćalo sa balkića....ali, hop....brzooooo zovu te.... pa koji sam ja 007? Ni sakrit se ne znam??? Naravno, dobio sam novi zadatak... ne, ne želim niti komentirati jer ne znam što bi sve mogao reć...ali, samo bi se pitao... pa di ja radim? U kojoj službi? Kakve veze ovo ima sa mnom? Nama? OK...pitao sam... odgovor mi nije nužan... pljucni u ruke i...radi... u radu je spas, rad je stvorio čovjeka, ko radi ne boji se gladi...stop! tu sam se čekao...ali, ja jesam gladan! .....
Naravno da nisam na vrijeme došao doma...ali, nema veze, došao sam...
I, krenem ja u svoj dio svemira, u ovo carstvo pisane riječi.... kad, dočeka me ugodno iznenađenje... pobijedio sam u nagradnjači kod drage mi Kućice http://kamena-kucica-na-skoju.blog.hr/ (opet sam nekaj smoto...nemrem link umetnuti...papak...) ma, naravno da sam požurio po nagradu izabrao pjesmu koja je bila poklon "pobjedniku" ... i, hvala ti još jednom draga Kućice- predivan izbor spota uz moju glazbenu želju, po ne znam koji puta, razgalio mi je dušu....... i, sa lijepim sam mislima krenuo na odmor....
Danas, petak... jedva ga dočekah... iako je proletio tjedan, vapio sam za njim.. jer znam.. vikend je... malo odmora za dušu i tijelo....naravno, dan je opet započeo struganjem leda...
Najavljuju lijepo vrijeme... nisam baš siguran gdje ću se uputiti.... ali, kako stvari stoje, ostajem doma... ako noga dozvoli prošetat ću malo do tihih domova prijatelja koje nisam stigao prošli vikend obići...ako ne, malo ću se zabaviti nekim zadacima koje sam dobio od cura – slatkim zadacima koji imaju a nemaju veze s poslom... ( a ne, ne mogu još o njima)
I da... otspavat ću sat dulje bez grižnje savjesti... od inih me usklada već boli glava, ali ova, usklada vremena, došla je u zadnji tren... ma ko to meni krade sat spavanja??? Tak... sad bu mir neko vrijeme sa nemogućom misijom ustajanja
ovo samo da se podsjetim.... što mi se sveke godine događa.....
Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....
Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/
Khevenhiller
(mojoj majci)
Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.
Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.
kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!
Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.
Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.
Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.
Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.
Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,
kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.
A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,
gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.
( Miroslav Krleža )