smotani
ponedjeljak, 04.10.2010.
posljednje pismo...
|
Nisam baš siguran da održati ću riječ Nisam siguran da ništa ti više neću reć Al nekako kao da gubim nadu Kao da vidim sve veću maglu Da, jesen polako kuca na vrata Podsjeća me to i kazaljka sata Ali nikako ne mogu shvatiti sebe Da polako venem bez tebe I, koliko god osmjeha ja na lice stavio Koliko god maski za lice pribavio Navečer, kad svjetla se sva ugase Tada nađem vremena za sebe Istinu tada, duboko u sebi tražim Kao da po dubokoj, mutnoj vodi gazim Izlaz iz tog mulja ja ne vidim Čini mi se – sebe se stidim Pogriješio sam puno puta u životu Nikada neću «odraditi» pokoru Ali, da li ona više smisla ima Dolazi još jedna, pusta, Zagrebačka zima... S jeseni kao da se bitne stvari dese Kuda li to ideš Svijete? S jeseni ponekad krene dobro Ali, što bi sada pomoglo? Pitanja koja si postavljam stalno Pitanja na koje odgovore tražim odavno Pitanja koja bez odgovora ostaju Pitanja koja dio života mi postaju Da, pišem ti posljednje pismo Već odavno mi «zajedno» nismo Ali, nikada nisam od te riječi bio Nikada slovo sakrit nisam htio..... Bar papiru koju riječ kažem, On mi neće reći da lažem A samo srce moje istinu osjeti pravu Ja te i dalje volim kao meni osobu dragu Ma koliko ti loše mislila o meni Nikada riječi protiv na tebe dao ne bi Zato pismu odajem tajne svoje Još te voli ovo ludo srce moje I da, posljednje pismo – već nebrojeno po redu Opet ću draga baciti u rijeku Možda, možda te uz rijeku nanese put Naiđeš na papir, već pomalo žut... To moje riječi tebi su upućene Moje su suze u njemu prigušene Znam, znam da vezu prekinuti sada ne mogu Zato još jedno pismo bacam u ovu vodu....  "jednog dana kada odem ostavljam ti ovo sve nek te suza na papiru ova podseća na mene da imali smo nešto, mnogo više nego ljubav ... ali ipak ja to nešto nisam znao da sačuvam….." ….pamti me po onome što sam bio, a ne po onome što sam sad.... gorak, gorak čemer i jad - moj najnoviji su sklad…….. |
- 21:00 - Komentari (25) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||