smotani
ponedjeljak, 20.09.2010.
val je prošao...
|
Dočekali smo i ispratili vodeni val... Moram priznati da ne pamtim ovakav vodostaj, da ne pamtim ovakvo prelijevanje.... Danas sam sav u strci i jedva sam, maloprije stigao do nasipa.... Put me nanio prema Lučkom. Kud baš danas?! Kada je dio prometnica zbog izljevanja što rijeke, što kanala zatvoren. Već na Jadranskom mostu sam shvatio da bi moglo biti gužve. No, pogled udesno i konstatacija – čini mi se da od stagnacije je ipak primjetan pad..ili se varam?  Vozeći se dalje, sve više sam shvatio da sam totalno fulao dan za današnju aktivnost – ali, dogovoreno se mora odraditi. Naravno, samo sam najavio kašnjenje u neograničenim količinama....   Ovako sam se, mic po mic, vozio preko 50 minuta. Srećom pa nisam bio na rezervi. Pri nadolasku na nadvožnjak iznad kanala koji rasterećuje Savu ostao sam bez teksta. Pa di sam ja to? Jel to još jedna Sava? Ovaj kanal koji je gotovo uvijek suh djelovao je kao prava rijeka  i da, on je uvelike rasteretio Savu, no, donio je i nevolje stanovnicima nizvodno....  Po povratku kući, gužve su se rasčistile..no, ipak sam zaključio da rijeka ne bilježi znatniji pad.... stari most je vrlo blizu vode..... (malo je mutno ...a, nije bilo gužve)  I naravno, nisam mogao odoliti da se, makar na kratko ne popnem na nasip, pogledam izbliza tu snagu.....  I ko kaže da i mi kopnjenaci nemamo odraz mjesečine? Nije ko morski, ali, ipak..   A da li sam još uvijek blokiran?...  |
- 21:00 - Komentari (16) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||