smotani
nedjelja, 01.08.2010.
Kišno - ljetni vikend
|
Iako najavljivana, kiša mi je vikend svela na opet pojačan rad mojih zakržljalih vijuga. Mislim da je krajnje vrijeme zacementirati neke dijelove i jednostavno ( kako to lako izgovaram ) produžiti cestom koja nikuda ne vodi... no, vijuge su zabilježile neke zapise u meni...... Kiša se slijevala niz moje lice Sa suzama hvatala je stranputice Tiho sam prilazio mjestu tome Sve teže su mi bile noge Ne, nisi znala da ti se šuljam Jer mislila bi da muljam Ko što za svaku izgovorenu riječ kažeš Čak otvoreno rekla si da lažem A ja sam se šuljao u grču velikom To raskršće činilo se preveliko I nisam, nisam ga mogao prijeći Nisam ti mogao to niti reći Okrenuo sam se i stajao u kutu Uh kakvu sam prolazio muku Tad svjetla su lagano u noć krenula Meni kao da je zadnja ruža uvenula Nakon te noći više ništa isto nije Lice se moje više ne smije Tek poneki znatiželjni pogled I iščekivanje unedogled Od tada ne volim kišu Od tada ni ruže ne niću Samo bol koja me tišti I lice koje se stalno mršti  U inat tim zapisima (razumljivim samo meni), u inat sebi, u inat svemu, proveo sam vikend u kišno ljetnom stilu. Vožnja biciklom ( koja mi je, btw, zabranjena) trajala je poprilično i ko zna koliko bi još lutao puteljcima da me kiša nije vratila. Umoran, iscrpljen, iskapio sam novu Žuju – dobro, probao sam, ali, mislim da ću se vratiti na moje gembače – nije ta pšenica nešto što me uveseljava i nije da mi je nekako..a, pivska.... grožđe je ipak voće – a to su mi i liječnici preporučili  Zapravo, čini mi se da u posljednje vrijeme popuštam nekim „pravilima“ – ali, iskreno, ma koga briga? Kad vidim kako se sve oko mene odvija mimo nekih, u najmanju ruku, moralnih načela, pitam se zašto bi ja imao neke principe, neka pravila koja, i tako, tiču se samo mene... Pa sam tako, osim sulude vožnje biciklinom, bacio se i u penjače po drvetu... malo sam izigravao Tarzana dohvaćajući jabuke sa odmetnutih grana. Mmm, fine su, sočne slatke i reske ( ima ih više vrsta) – pa morao sam probati da vidim što mogu očekivati od octa...  Pri jednom od silazaka s drveta, u predvečerje, skoro sam nagazio na malog ljubimca  Sad mi je jasno ko krade salatu iz vrta.... mališa se sav smoto oko sebe da nisam niti vidio di mu je glava, ali, čim sam mu okrenuo leđa zbrisao je brzinom munje. Danas se sunce osmjehnulo s neba i odmah su sve biljčice nekako živnule, leptirići su krenuli sa svojim plesom po livadi   a konačno sam i ugledao čelične ptice ispod oblaka....  iskreno, jedva sam se dopelal doma – što od boli u kuku ( samo ti Tarzaniraj ), što od nekakve tlake koja me podsjetila da nisam popio tablete .....  ( duže će trajati, tja – recesija je )Prošao je još jedan vikend – slijedećeg, ako sve bude po planu, trebao bi biti na godišnjem – ne znam kako ću ga provesti, ali, već sama pomisao da neću morati svaki dan gledati onu dramu koja se odvija daje mi snagu da izdržim...a poslije, a ko zna, možda ću, u vlastitoj državi za rad trebati radnu dozvolu  – jer, nekako mi se čini da se kod nas sve izokrenulo.... pa i pojam radne dozvole za stranca, (robo)vlasništvo, dug, dužnik...a jesam ga sad smoto.....  |
- 21:00 - Komentari (15) - Isprintaj - #
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||