Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti
Pahuljica U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda
smotani
subota, 13.02.2010.
u letu... ali s voljom :)
Danima već pokušavam do bloga, tjednima do maila, a skoro mjesecima do onog svog mira i nekog ustaljenog ritma. No, neću o problemima jer jednostavno je – nisam došao kukati već se malo opustiti, malo se vama javiti – i da, iako ne stignem do vas, znate da sam OK, da je sve u redu i kreativnom neradu.
I kako rekoh, kroz ironiju i šalu, pokušat ću vam opisati kako mi vrijeme prolazi – jer, sve je toliko preozbiljno, prekruto ali i na žalost sivo oko nas da ne mogu sebe a još manje vas dovoditi do očaja.. .zato....
Neka igre počnu!
Da, i ta će me Olimpijada dodatno sada stajati i sna i umora ali i unutarnjeg zadovoljstva – već noćas počinjemo sa otvaranjem – a onda ......
Siguran sam da će me ta bjelina i čistina dovesti do jednog, barem malog, unutarnjeg mira i da ću, ako ne po noći a ono na poslu, spavati kao beba
I tako mislim da sam posljednje vrijeme malo zabrazdio u tim prostorima, kao da ponekad ponavljam priču koju sam rekao da želim zaboraviti....a opet, nije vrijeme za nikakve egzibicije, a još manje, za neposluh....
Konačno i tako imaju moju radnu knjižicu...paaa, nek si ju i zadrže – a i mene s njom.
No, kako god, vlasnik je odlučio poduzeti i korake kao otpuštanje viška radnika – samo, nije mi baš jasno koji je to višak – ako on nastaje na način da se dijelovi jednoga prerasporede na nekoliko njih, pa poslovi drugoga opet na iste ljude, i tako redom – vrlo brzo dolazimo do te matematike –
Uz još, nove, periodične preglede pri kojem saznajem da je za moje radno mjesto potrebno poznavanje boja (?!?!?!) doista dolazim do matematike... kako se u tri poteza rješiti........
Samo nekako, čini mi se, da se sve manje vidim za svojim stolom, a sve više u gomili neriješenih predmeta... ali, idemo dalje! Šepajući ili brzo ko ja leteći niz stepenice,
a pri tom ispasti ko pravi baletan nijednom ne dodirnuvši tlo – dobro, i poslije, naravno, šepajuć....
Ide vrijeme, nisam ni kumici za rođendan stigao, ali, izljubio sam ju preko fona i vidimo se mi ovih dana... ali ni Nisi nisam stigao u čestitare – dobro Smotanom ćeš oprostiti, ali znaj da nisam zaboravio..a kako i bi , no, za iskrene i lijepe želje nikad nije kasno, zar ne?
Lista čekanja odgodivih poslova sve je duža, a neodgodivi i hitni uvukli su se ko vrag u popis – prvo je riknula veš mašina – trči, kupuj novu, čekaj dostavu – ne dođu, dođu, moja tipa – je – nije... ludilo....
Riješim problem sa novom dragom a ono hop... opet problemi sa susjedovim cijevima – doduše, sada ne u većim razmjerima....
Nema jutra da ne krenem na posao a da me moj skupo popravljeni škodilak ne podsjeti da nekaj ne štima – tri zvučna upozorenja, zažmirim da ne vidim svjetlosnu lampicu, palim i krećem – znam da će se ugrijati u garaži i kad idem doma bit će sve u najboljem redu....
I onda, kada mislim da ne može teže eto ga na – ralica mi zatrpa auto – ma super i to na parkiralištu.. . živio ZG Holding .. iako, znam, nije dečkima bilo lako po ovim uvjetima, ali nije ni meni, polomljen od kondorovog leta niz stepenice sa dječjom lopaticom ( dobro ne onom za plažu) igram se ko neki klinac i radim izlaz za mog ljubimca....
Što još nisam rekao – a daaa... .danima već imam spremne uputnice za sve možebitne kontrole – no, ja nisam spreman, nisam na redu pa tako, i taj dio, čini mi se, pričekat će mirnije dane... koje, trenutno, samo zamišljam......
Ipak, iako dani prebrzo prolaze, iako baš i ne vidim kraj ovoj gunguli, moram vam priznati da se igrica nisam odrekao – doduše, u puno manjem vremenskom omjeru, ali, ne dam da me ovo ludilo totalno poremeti... nešto me mora zadržati na zemlji...
I, jako, jako mi nedostaje ovaj moj kutak, vi, vaši domovi – ali, doći će opet mojih pet minuta... da pet – šest!!
velika pusa svima, voli vas Smotani i hvala vam na svim lijepim i toplim riječima koje su me ovdje dočekale...i žurim natrag u ovu oazu...
i, naravno, svima sretno Valentinovo - provedite ga u toplini i ljubavi bližnjih - i ne samo taj dan!
a ja, ja ću ga podijeliti sa ovim spotićem, već viđenim ali, iako starim, meni jako dragim ( pa nisam ni ja baš više u cvijetu mladosti )
Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....
Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/
Khevenhiller
(mojoj majci)
Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.
Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.
kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!
Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.
Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.
Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.
Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.
Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,
kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.
A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,
gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.
( Miroslav Krleža )