smotani
subota, 27.06.2009.
Skraćeni vikend ...
Malo neobičan vikend ( u ovo vrijeme ) za mene. Iako je „službeno“ trebao biti produžen , službeno je postalo službeno tek sa jednim dodatkom „ako se drugačije ne naredi“ – a naravno, naredilo se. No, kako sam tako nešto i očekivao nisam dozvolio (barem prema van) pokazati koliko sam.....ma nisam, nisam ljut samo sam malo bijesan.  Zahvaljujući lošem signalu na viksi jučerašnji sam dan samo preletio na poslu – u povratku sa ranča. No današnji dan je planski trebao biti sa mojom nazočnošću ...i ne samo mojom.. gotovo cijela Služba radi... Nisam baš siguran što moje prisustvo može značiti jer, i tako ne obavljam više te poslove... No, ubrzo sam primio na znanje – ono što nisam smio raditi jer, imao sam petlje proturječiti, sada se očekuje da maksimalno odradim „na svoj način“. Na upit „Kakav je to moj način?“ dobio sam kratku šutnju i pomalo iritantan odgovor „...jel ti to mene z...?“. Zamalo sam nešto odgovorio, ali, zašutio sam... još par dana sam na sadašnjem radnom mjestu koje, i bez one čarobne rečenice „... sve po nalogu pretpostavljenih..:“, pokriva sve što se nekima prohtije – nedefinirano ali fleksibilno – ponekad se i sam osjećam nedefinirano.  Zato sam ovaj vikend morao skratiti. Na viksi sam, u taj dan i pol, ipak puno napravio – kao da sam u jednom danu morao obaviti sve što sam naumio za četverodnevni odmor... naizmjence košenje, rezanje živice, malo čeprkanja po vrtu ... a vremenske okolnosti su me i dodatno umorile. Pokoja pauza i pogled na ponosne ptiće – roditelje, na mom krovu izmamio je osmjeh na licu. Mali golać koji je provirivao izgledao je ko neka operna diva koja me jutrom budi. Smiješni su mi bili ti letovi roditelja, kao da su htjeli da skrenem pogled s krova kako bi zaštitili svoje klince. Mladi kos koji je šetao na metar od mene izgledao mi je kao pravi bečar... teturao je, padao s ograde, lamatao krilima – nisam bio siguran jel bolestan, jel bio na nekoj fešti.... i kada sam krenuo prema njemu mališa je poletio punih pet metara u komadu. Nisam ga htio zafrkavati – bojao sam se da ne dobije kaznu za prebrzu vožnju – ipak je to mladi „vozač“.  Nakon večernje šetnje i pokušaja uspostavljanja telekomunikacijskih veza, poprilično umoran prevalio sam se u krevet i u nekim slatkim mislima zaspao u sekundi. Doduše, san nije dugo trajao, ali, malo odmoren, navalio sam na napolitanke, bombone i ostalu slatko – slanu grickalicu i, kao kroz maglu, gledao neke scene koje su se izmjenjivale na telki... Jučerašnji dan bio je dio kada najviše guštam... pobiranje plodova tikvice, blitva, krastavac, salate, i.... prva berba malih paradajzića - nisam mogao odoliti i ravno sa grančice u usta..mmm koji okus  ... i naravno, onaj koji manje volim – pobiranje i spremanje alatki ... Po povratku kući svratio sam u firmu vidjeti kako ekipa napreduje... vrijedni su, nema što... Brzo sam iskoordinirao daljnje poslove i krenuo doma. Trebalo je pospremiti plodove, napraviti klopu i odmoriti se za danas... I opet sam tražio filter za kosilicu, i, ovaj put bezuspješno... bit će da ću ipak morati zgibati s posla pod Sleme u servis..., obavio nabavku, iskrcao plastične boce i otišao u firmu – po treći put danas... treća sreća? a ne – ni približno onom djelu kada ja i još neki nastupamo...no, pojeli su mi sve zalihe slatkiša koje sam usput htio ostaviti za dane koji dolaze... neka, ma gladne su, nervozne... neka papaju i nek se debljaju.. Kako onaj dio koji se od mene očekuje ovisi o drugima, vidio sam da još imam fore, pa sam otišao doma na klopu i obaviti još neke posliće.. do povratka u firmu....no, kako stvari stoje.... mislim da će nedjelja biti radna... cure su zapele, moja kratka pomoć im nije bila dostatna... a ja, ja doista nemam snage sada, ovako sit ko ....p..... ić nekaj delati... malo odmora i za mene....A da sam prošvikao... jesam... evo krunski dokazi tome....  |
- 19:00 - Komentari (28) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||