smotani
ponedjeljak, 11.05.2009.
Svibanj - vikend drugi ;)
|
Očekivano, vikend je prošao vratolomnom brzinom. Već u petak sam imao strašan plan, naravno, osluškujući vremensku prognozu. Pogled na livade i mrak na očima prije samog sumraka...baš volim proljeće..... Odmah sam dohvatio pod ruke samohodnu kosilicu i sam s njom počeo šetati po travnjaku ispred kuče – koja milina... miris svježe pokošene trave, krtičnjaci na koje svako toliko naletim, maslačci, poljsko cvijeće, sve nestaje u toj laganoj šetnji... sumrak se polako spuštao ali bio sam uporan – cilj je bio barem pred kućom pokositi – no, opet sam napravio prebačaj plana i spustio se iza kuće prema voćnjaku. Dok sam šetao i pod rukom vodio svoju dragu kosilicu, bacio sam usputni pogled na živicu. Već je prošli tjedan vapila za uređenjem ali mi (ne)vrijeme nije dopuštalo i taj zahvat. U mislima se nadam da ću i njoj, barem u ravnini do kuče, uspjeti posvetiti malo pažnje ovih dana..... Navečer, pomalo umoran od šetnje, napao sam toster i ubio se sa šest tost sendviča,  oko pola litre kole  i finom čokoladicom kojom sam zasladio završetak dana. Zadovoljan agresivnim pristupom poslu, nakon večernje higijene, uvalio sam se u krevet... svaki mišić se opuštao a ja sam polako tonuo u san......  Subota, po planu.. rano ustajanje je izostalo – pa vikend je, mogu barem do osam, pola devet odspavati? Popio sam kavicu i malo prošetao rančem.... u glavi sam «obavio» sve poslove i lagano se umorio... no, stvarnost je malo drugačija... uzeo sam Kavija ( trimer) uprtio na leđa, navukao visoke čizme i krenuo u nastavak čišćenja livade... pomalo me već ubija ta sporost, ali, ko mi je kriv – lani sam zabušavao.... pa sad, nadoknadi smotani... vjetar je bio malo jači pa do podneva nisam pristupio paljenju, no, popustio je pa sam, konačno, pripalio svoje logorske vatre... odmaknuo sam se na brzaka u slučaju da su se ugnijezdile moje ljubimice...  kada i to popalim nadam se jednom lijepom pogledu.. no, vidjet ću kad dogori.... I dok je dimilo i gorilo, ja sam polako, mic po mic, napredovao u putu prema kraju livade... Vrućina, duga trenirka, dugi rukavi, čizme – totalno (ne)prikladna odjeća i obuća.. samo su me još više, uz težinu trimera izmučili..povremene pauze za nadoknaditi tekućinu, pojest koji slatkiš bili su jedini prekidi uz pokoju puš pauzu (koje je bilo jako, jako malo...). i kada mi je već na živce išla ta buka, ta polaganost, dim koji je bjesomučno svako malo sletio u oči... odlučio sam malo posvetiti se živici. Barem ću promijeniti zvuk, a i bit će, relativno brzo, vidljiv neki rezultat... jesam, malo sam se i nje dohvatio, malo poravnao..ali, ipak sam se maksimalno posvetio livadi. Spustio sam se u ravnini ispod kuče, čime sam, barem djelomično, ispunio plan. Sve sporije napredujem, trava je sve viša, sve gušća, ona stara sve opakija.. a zmijice, sada već mlade i čile, izviruju ko prave...  malo obezglavljeno bježe tražeći roditelje...siročad... Ovaj sam vikend imao i susrete sa jadnim ptičicama koje su ispale iz gnijezda.. male, gologuze, baš mi ih je bio žao vidjeti.... ali, priroda.....  Subotu navečer, zavalivši se u krevet, mislio sam da se nikad više neću dići... ali, ljudi... čudne smo mi biljke i puno toga, iz ljubavi, možemo podnijeti.... iako sam se teško namjestio, prilagodivši svaki mišić madracu, ipak sam, relativno brzo zaspao..no, budili su me žablji kreketi, ptičice koje, čini mi se, nikad ne spavaju.. no, sat dva sna u tom ambijentu vrijedi mi više nego cijela noć doma....  Sav nestrpljiv probudio sam se ujutro, jedva sišavši u prizemlje.. no, malo razgibavanje, kavica i nova akcija. Posvetio sam se malo vrtu.... vidno iznenađen, sa smiješkom od uha do uha, vidio sam da mi je procvao paradajz, tikvice su se primile kao i sve ostalo posađeno.. krastavci, paprike, feferoni, patliđani.. mrkvica lijepo napreduje, ali ne zaostaje ni cikla, češnjak.. ali i grašak koji raste vratolomnom brzinom... i mahune.. i one su niknule.. Uredio sam malo vrt, okopao, poplijevio, pobrao neke plodove... ru(i)kolu, salaticu (koja me ugodno iznenadila ove godine), radića, mladog luka... bit će salate za ovaj tjedan – konačno krećem s vitaminima i to prirodnim. Prošavši voćnjakom oduševio sam se malim jabučicama... mislio sam da ih ove godine neću vidjeti kako sam iskasapio voćke..ali, očito, imao je smisla taj potez – izgledaju zdravo, lijepo... a u okus ne sumnjam... Čak i dunja lijepo cvate i formiraju se već oblici... budućeg ploda....  Šećer vikendu bio je susjed.. s njim nisam baš u najboljim odnosima jer si čovjek uzima za pravo ometati me u svakom trenutku kako bi, sa moje strane, rezao svoju zapuštenu živicu i meni ostavljao smeće. I, iako sam mu već nekoliko puta rekao da on samo sa svoje strane odredi visinu, a ja ću, sa svoje strane, rezati njegovu živicu... ne, ni to nije dobro. Lani, kada sam bio u gomili briga i suludih događanja, nakon svih peripetija sa ocem, kada sam pobjegao na vikend da se naspavam nakon mjeseci skakanja i napetosti... ušao je u osam ujutro u dvorište, lupao po vratima i... ja došo?!! Pokušao sam mu, lijepo kao i uvijek, objasniti ja ću...ali, ne sada, imao sam... no, kada je krenula njegova kanonada psovki..ostao sam zatečen... ničim izazvan imao je neki urnebesni monolog – nije mu bio dan.  Od tada do Uskrsa ove godine nismo se ni pozdravljali – zapravo, nekoliko sam ga puta pozdravio, nije odzdravio – prestao sam i ja.. za Uskrs... klasična čestitka preko živice..a jučer mi se susjed tako raspričao, kao da svaki vikend skupa pijemo kavu, idemo na plac...no, ipak je to gospon od bliže osamdeset godina.. ja neću ni živ biti u toj dobi.. naravno da sam sve zaboravio, naravno da smo ćakulali ko pravi, divio se mome vrtu, hvalio me (što baš nije dobar znak),  savjetovao me nekim, doduše čudnim savjetima, ali sve sam ja to pozorno slušao... ma, bolje imati sto prijatelja nego.........i tako, otegnuo se malo odlazak kući – no, posla ko u priči a dan predivan, iako, prevruć...ipak, mora se i doma, mora se pripremiti za posao, novi tjedan... ponešto i doma napraviti – iako, iskreno, samo sam stavio veš prati, a najrađe bi i sebe ubacio u perilicu, obavio najhitnije i zasjeo za komp... kako me veza zezala, malo sam slagao filmić, malo proučavao neko novo sredstvo protiv ambrozije ( ali nisam baš proučio..), zalego debelo iza ponoći...ali, ipak, nekako zadovoljan ispunjenim vikendom...iako, uvijek može i bolje...no, valja biti skroman..  I naravno, malo mog igranja.... u pauzama... fotoaparat i ja... i šetnja... od večeri do večeri...   |
- 12:23 - Komentari (33) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||