smotani
ponedjeljak, 27.04.2009.
|
I ovaj je vikend...iza nas. Cijeli tjedan priželjkujem taj mir, malo osvježenje za svoje tijelo, a onda, onda se toliko raspametim da od sreće preforsiram se u svakom pogledu. A kako i ne bi. U petak, čim sam ušao u dvorište, samo što me šlag ni strefil kako je trava lijepo napredovala.  Mrki pogled i jedna pomisao.. sad ni u obilazak ne mogu jer me strah da koja puzeća zvijer ne vreba u toj travici. Ne, koliko znam, nema u blizini otrovnica, ali, ipak..nekako nije mi svejedno kad vidim to čudo u travi..i, odlučio sam, odmah se primiti naprave koja bi trebala malo podšišati i urediti frizuru travnjaku.  Izvadio sam tzv. samohodnu kosilicu....dakle, doista ne kužim čemu taj naziv..da samohodna.. koliko god joj pojačao gas ona ni da mrdne u ovoj travi... pokušao sam je malo i podignuti misleći ostaviti travici malo kose kao što i sam imam..ali, jok...nema šanse da se to čudo probija nekom samohodnom snagom. Ni pokušaj skidanja kofera za skupljanje trave, ni jači gas... ništa baš ništa nije pomoglo. Kako je i kiša danima padala, trava je mokra a bome i ove gume (skoro ko na mom škodilaku) žlajfaju dok kreću.. konačno sam odustao od samohodne kosilice i uzeo samonoseću... to je ona moja nova maza koju sam nedugo kupio i koja je već pokazala svu svoju snagu i moć na dijelu, ali, bome i težinu na mojim leđima. Navukao sam prsluk koji mi ponekad više smeta nego koristi, ali, ipak, ipak i on podnese dio tereta, lijepo rasporedivši težinu preko mojih leđa. Ko kaže da se nisam oporavio? I dok sam pod punom spremom krenuo u boj sa okorjelom i naraslom travom sunce je sve više nestajalo...tamo negdje na zapadu..... ne sjećam se kada sam zadnji put ovako opako se primio posla odmah po dolasku.. naslućivalo je to radni vikend.... Navečer, pomalo gladan i umoran spremio sam si klopu i malo gledao TV. Kada sam se u jednom trenutku okrenuo prema terasi samo kaj me nije, opet, strefilo... maca ... nemam pojma čija, ali, nekako mi se čini u zadnje vrijeme sve više moja, stajala je na vratima i umiljatim pogledom kao da mi je imala nešto za reći.... podigao sam se nakon prvotnog šoka, prišao vratima, otvorio ih..a ona.. .mijauuu... Hm, sa Engleskim se svađam, Hrvatski učim cijeli život i uvijek iznova shvatim da ga još nisam naučio, Slovenski, Makedonski razumijem i dobro se snalazim..a mačji... pa zar i to sad moram učiti? I kao neki naučnik pitam macu..jesi gladna? A ona, onako, još umiljatije mijauuu... e sad ga ti znaj... koraknula je korak prema meni i nisam bio siguran što želi.... ta bijela maca sa pokojom flekicom, toliko se nježno privila uz moju nogu i uživala dok sam je malo mazio... naravno, odmah me osvojila... uzeo sam malo sira, prešane šunke.. hm..da joj složim sendvič kao sebi? No, naravno, mlada dama ne jede kruh... pa i ona pazi na liniju... nakon večere, još se malo vrtila oko mojih nogu, i odlazeći, okrenula glavu, mrnjauknula (to sam shvatio kao hvala) i nestala u noći....Mislim da sam stekao još jednog prijatelja na ranču, pored, već ustaljenih žaba, fazana koji me toliko izaziva da ću ga stvarno jednom pogoditi praćkom, ptičica, krtica, naravno i miševa za koje mislim da je sada došlo vrijeme opće opasnosti jer, moja ih nova frendica baš neće blagonaklono gledati....  Konačno sam se uputio u krevet.. i, kao gotovo uvijek u ovoj oazi, zaspao ko top... Subotnja jutarnja kavica i plan rada u glavi... svašta sam ja imao u glavi.. .ali, imam samo dvije ruke, i na žalost, samo jedna leđa... ali, krenuo sam u nove osvajačke pohode po travnjaku. Moj Kavasaki radi ko lud..jedino što pita je benzin..... Iza podneva, kada je malo prosušilo travu, krenula je i samohodna u rad, i dok sam ja sam hodao gurajući ispred sebe malu zvjerku, ona je, non stop nešto meljući, grabila maslačke i ostale prirodne izdanke takvom žestinom da mi je sve bilo žao pustoši koja ostaje. Svaki čas začulo se neko gromoglasno grmbr... to je bio nalet na hupser od krtice – koje, iako sam poravnao koji sat ranije, kao da niču ko gljive poslije kiše. Izgleda da je mojim podzemnim prijateljima bila plodna i voljena godina...razmnožili se u svim pravcima. Uz košenje, malo sam vremena posvetio i cvjetnjaku, koji sada više zeleni nego krasi raznobojnim bojama... jer, jedna vrsta je ocvala, a druga tek nadolazi... Paradajzići koje sam posadio prije tri tjedna, dobro se drže i lagano rastu, a sada sam im dodao za društvo i one male „šeri“ paradajziće, malo paprike i po koji feferon... U neko doba čuo sam strašnu tutnjavu.. pomislio sam prvo..neki transporter avion..kada sam ugledao ovo malo čudo očekivao sam da će mi u najmanju ruku moj imenjak 007 iskočiti ravno na livadu... kako je nisko letio pomislio sam da će u jednom trenutku ispustiti onaj prašak za komarce ..ups, protiv komaraca – doista neobično je bilo to kruženje i prelet ove čelične ptice... koja, kako je došla, tako je, uz gromoglasnu tutnjavu, i otišla u nebeska prostranstva...  Ovaj me žućo poprilično iznenadio, naročito zbog bliskosti koju smo uspostavili, iako, navikao sam ja na svakakve tragove po nebu jer, iznad moje glave, neki je čudan koridor... Oko pet sati sam shvatio da nisam ništa jeo... hm, ako se sada naklopam nema niš od posla dalje, a dan, dan je bio predivan i šteta ga ne iskoristiti – jer, opet najavljuju kišu, opet će trava narasti.. . bacio sam u kljun malo narezaka i nastavio sa mojim čerupanjem trave. Uz još neke nasade koje sam ubacio u majčicu zemljicu, do sedam sam bio mrtav umoran, a i leđa su pomalo vapila za skidanjem tog tereta sa njih.... Iskreno, jedva sam čekao zatvoriti se u kuću i sjest za stol, napuniti svog trbuhozborca... i on se veselio sarmi kao i ja... i, iako sam mislio da mi je to zadnja porcija u ledu, otkrio sam ... a ne, ima još jedna – super, za ovo vrijeme recesije..taman...  Uz zvijezde pjevaju pjevao sam i ja uživajući u klopi... i, posljednjim snagama, uspeo se na kat... prevalio u krevet i, ubrzo..... nestao u carstvu snova.....tek jedno buđenje po noći, vrečica dvije kroasana s čokoladom, lagani okret na drugu stranu... Buđenje i lagano protezanje u krevetu kao da je ličilo ovom malome koji je jutro započeo istraživačkim pohodom... Nakon kavice, uz još neke radove oko kuće, lagano, jer brže nisam niti mogao, pospremio sam sve te samohodne, samonoseće i ine alatke,,, i , lagano krenuo u vrevu gradskog života.... i ovaj pritisak koji kao da me nekako tlači samo pojačava spoznaju kako je lijepo vikendom malo udahnuti zraka, malo se i fizički umoriti, jer nabija me nekom posebnom energijom... Povratak u stvarnost, u svakodnevicu....ma kakva bila, manjkava, nepotpuna....moja je i nosim se s njom..... dan po dan.....do boljih i potpunijih dana.... |
- 08:55 - Komentari (42) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||