smotani
četvrtak, 26.03.2009.
Po jutru se.... :)
|
Mislim da sam već jednom ( da jednom ) upotrijebio onu kako se po jutru dan poznaje? E, pa evo, i opet ću..... Jutros sam malo „zakasnio“ na posao... ali, kriv je moj glupi običaj povratka u krevet na deset minuta... Na vrijeme sam se dignuo, obavio higijenu... i , po običaju, poravnao leđa... e, baš sam ih poravnao... kasnio sam oko sat vremena na posao...ali, ništa strašno...postao sam nevidljiv pa niko, osim mojih u sobi, nije niti primjetio da nedostajem....  No, ako nisu primjetili da nedostajem, siguran sam, čuli su kad sam došao – moje drage cure su se toliko razgalamile da bi i gluhi čuli... „pa di si ti?“ „ajme, kakvi podočnjaci, ko je to tulumario?“ „ Noć je za spavanje, a ne za...:“ i tako, barem pola sata su one raspravljale o mom kašnjenju, a ja, ja nikako nikako nisam dobio priliku za riječ – ma, ko bi me i slušao.. Dan je bio malo opušteniji, pa četvrtak je... a obično je to neki dan „između“.. i priprema za sutrašnju „histeriju“ . Gladan sam bio već u deset sati – što me iskreno začudilo.. no, udovoljio sam mom gladušu pa je osim slatkiša dobio i jedan sendvičak......  Oko jedanaest me nazvao moj prijatelj „pomorac“ da je u blizini i da se vidimo na jednom kratkom piću – naravno, za mene je to značilo kratko izbivanje, a za njega – kratko piće sa starim frendom. Baš sam ga se zaželio – malo smo proćakulali jer ima neke posliće za obaviti a i feštu priprema ovih dana. Sad su, naravno, prvo na redu draga, roditelji, rođaci.... Dakle, taj se nikada neće uozbiljiti... osim, čini se, svadba je na vidiku, pa ga možda malo žena „ukroti“. Kako stvari stoje ovo će mu biti posljednja „pauza“ od plova... ima namjeru još jednu rundu i onda...skidanje s broda zauvijek. Ali, moram vam reć kako je dobro složio plan... sad se oženi, žena zatrudni i taman kad se vrati bit će i muž i tata... e prijatelju, samo da ja opet ne moram voziti u rodilište.....  Nakon te „kratke“ pauze cure su dogovarale proslavu jednog ročkasa i poklon koji ćemo kolegici uzet. Dakle, uvijek me fasciniraju te njihove inspiracije... a najbolji dio je kad mene pitaju za prijedlog...hmmm, janjetina, može i pravi pršut, Paški sir... OK, iskreno ne znam za koji su se poklon odlučile osim što znam da sam oslobođen svega osim nabavke cvijeća... to mi je po pravilu zadatak jer imam „svoje tete“ koje obožavam najviše zato što uvijek, baš uvijek slože aranžman, buket i sl. baš onako kako sam zamislio... Mislite, pa to je i OK? Je, naravno, samo treba mene razumjeti što ja želim... kad ja to smotam ovako i onako, samo ja znam što je u mojoj glavi – no, kad dođem po naručeno shvatim da baš nije to bilo tako nerazumljivo, naprotiv – još je ljepše od zamišljenog.  Odrađen posao, i koja minuta kasnije (pa ipak sam kasnio) i taman krenem doma kad zvoni fon... razmišljam vratiti se ili ne? I, naravno, ipak se vratim – stranka kuka...help mi...opet pali stroj..... i, produžim ostanak nekih petnaestak minuta., i konačno krenem domeka..... Pred samom kućom, skrećem u svoju ulicu, sunce ravno u oči, spuštam štitnik a neki pješak mi gacka preko ceste... onako zasljepljem samo što nisam počeo trubiti neopreznom šetaču...kad, približivši se na par koraka skužim..pandur.... e /(&(%$%“#  naravno, pričao sam na mobitel... stanem ja, vlast traži prometnu, vozačku... imam ja sve to... „jeste li što pili danas“ a jesam, jesam... cedevitu, kolu, kiselu...no, odgovaram..“.ako mislite na alkohol...nisam...“ pogleda vlast papire i pita „zmate li zašto sam vas zaustavio?“ eh, rutinska kontrola garant nije... a velim ja, „ znam znam...mobitel“ .... ma, nije ni upalilo da sam pred kučom i da sam samo provjeravao trebam li što kupiti (ne znam samo ko bi mi se doma javio hihi)... Veli Organ...500 kuna odmah ili za osam dana... ma na rate prijatelju, na rate... i OK...napiše on meni uplatnicu, uzmem ja nju i dokumente...i pitam ga...“a kolika je kazna kada pješak istrčava na neobilježenom mjestu pred vozilo?“ pogledao me nekim oštrim pogledom i odmah sam shvatio da nije za šalu... i odgovara protupitanjem „zašto vas to zanima?“ ma, onako...da znam kada budem tu prelazio cestu, a vi budete u blizini koliko će me taj vic koštati.... ma, brzo sam se nasmijao jer gospon uopće ne zna za šalu.... I, moram vam odati jednu tajnu... ovo je PRVA kazna u mom šoferskom vijeku.(skoro 24 godine)..i baš, baš sam ponosan na nju... konačno da i ja imam kaznu! To mi je doduše mana razgovori na fon... i imam ja slušalice, blu tut...ma... sve mi je to nekako ...bljak...e pa Smotani, izgleda da je tebi i petsto kunića bljak... a kriv sam...priznajem, ni jednog trenutka nisam pokušao poreći krivicu P.S. ipak, moram nešto primjetiti.... kada država plaća svoje račune plaća ih sa odgodom 120 i više dana, kada vraća preplaćeni porez na dohodak iz prošle godine kasni i do godinu dana ( ja obično povrat dobivam u dvanaestom mjesecu...) a mi, mi smrtnici moramo platiti u roku 8 dana... mogu li napraviti kompenzaciju sa povratom poreza?  Čuvajte se policije u zasjedi hahahahah  |
- 18:49 - Komentari (31) - Isprintaj - #
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||