smotani
srijeda, 04.02.2009.
Po starom....
Moram priznati da se malo gubim u nekim «novitetima» koje sam uočio spustivši se, na zemlju, nakon dvotjednog «izbivanja». Dogodile su se neke promjene, neka «promaknuća» i «smaknuća» koja sam tek sada doživio. Čudom se čudim.... u neke apsolutno ne vjerujem..ali, evo ih ... tu su..... neka njih...kažu, svaka je promjena dobrodošla...ajde, živi bili pa vidjeli. Priča o terenu se malo zahuktala.... guzda je danas i sutra na službenjaku i javio mi je da mu, do petka, dam svoj prijedlog i plan obilaska... Eh, baš mi se ide... sad moram pametno osmisliti strategiju moje neizostavnosti ovdje, barem dok vrijeme ne proljepša...pa di ću u ovu kišu? Baš mi se putuje po tom vremenu!  Sportske strasti malo jenjavaju, tek po koja trzavica..ali nastupa blago smirenje... skijanje će opet malo oduzeti pažnju, no, nikako ne u intenzitetu kako je to bilo sa rukometom. Konačno ću naći i malo vremena za posvetiti se zaostacima u kućnim poslovima... a, nakupilo se... nakupilo....  Na poslu, od jutra, neko čudno raspoloženje... svi nekako kilavi – kao i ovo vrijeme – mrzovoljni, neraspoloženi... Kako je dio vrhuške na nekom tajnom zadatku ovdje vlada malo opuštenija atmosfera... do devet se pila kava u čajnoj kuhinji, što već jako, jako dugo nismo napravili, a, i zapalili smo onako...bezbrižno... Neki su iskoristili blizinu placa...evo, nema ih već preko sat vremena... trže, trže... opet će biti..Smotani, moraš vidjet ovo, ono...imaš.... ufff. Kad god izbivaju na ovako duže vrijeme uvijek me obasipaju informacijama o povoljnim šuljama, majicama... e baš im hvala na tome... jer nekako, nisam od onih koji vole po dućanima, ali obožavam kad odem ciljano po nešto....  U sobi..stanje nepromijenjeno... moja «Severina» se strašno ufurala u rukomet, i danas, opet žestoko komentira Finalnu tekmu.... ja bum poludil,,, da samo čujete te komentare.. .ma koji reporter...danas sam ju prozvao «reporter bez granica» jer njen opis tekme ajmeeee... da nisam toliki zaljubljenik rukometa prenio bi vam te dojmove, ali ovako..... nema šanse! Nastavila je sa obiteljskim pričama koje nemaju veze s mozgom.... ali imaju s njom... i već preko 40 minuta objašnjava nekom na telefon svoje aspiracije u životu, svoje viđenje bivšega, svoje traganje za čovjekom svog života sa, naravno, svim uvjetima koje mora ispunjavati da bi zadovoljio njene visoke kriterije i kvalitetu.... Okrećem očima i samo se bojim da mi ne ispadnu van... ne mogu se načuditi da neko ima takvo mišljenje o sebi... ali, kažu dobro je to... ako se ne cijeniš, neće te niko cijeniti! Hm... ne bi se štel mešati.... Uz sve jadikovke, monologe, uspio sam i neke stvari odraditi, i...jako sam ponosan na sebe zbog jednog dobro obavljenog zahvata hehe... konačno sam uspio sa jednom strankom postignuti dogovor na obostrano zadovoljstvo... sretni i zadovoljni najavili i potpisivanje Ugovora..   hah, možda me to malo izvuče od onog terenskog puta... nekako se tješim... Kako me već svi zezaju za moje «loknice» odlučio sam danas, ipak, posjetiti frizerku.... nekako, dolaze toplija vremena (iako ih baš nešto i ne osjetim) pa je vrijeme i «kapu» potkresati malo... i, sad sam ju nazvao...a ona sva sretna i presretna.... jedva me čeka, ima mi svašta za pričati...aaaaaa.... a ja bi samo, samo jedno šišanje.... imam najbolju frizerku a još i voli pričati... ma di ćeš bolje kombinacije, a ti Smoto... ma, stalno nešto brundaš...  Ali, evo, da ne ispadne da sam samo ja Brundo... dobio sam ovaj mail danas... hihihi...mislim da ne moram ništa objašnjavati, sve je očito..... i drago mi je da nisam ja jedini Brundo....   |
- 12:26 - Komentari (25) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||