smotani
subota, 27.12.2008.
Opuštanje....
|
I Božić prođe… a toliko priprema, toliko nervoze, toliko iščekivanja, radosti… a sve tako brzo prođe…. Poželio bi čovjek da malo potraje… Moje dežurstvo prošlo je u malom kaosu, ali, ipak, nekako smo se provlačili. Iskreno, shvatio sam koliko smo vezani za ove mašinerije i kad nešto padne, svi smo obezglavljeni… Živjela informatizacija i sustav održavanja! No, nije ni dečkima za zamjeriti, ma što njih briga što je baš na Badnjak nekome riknuo neki ruter, skuter, pa pao sustav jer nema ovoga i onoga – ne, bolje me ne slušajte, jer pojma nemam što su oni meni objašnjavali – ali je činjenica da se eto, dogodi …. Zanimljivo je bilo gledati kako se snalazimo po papirima, hi hi hi.. a pisanje… ajme, pogubio sam nekoliko olovaka, jer kako sam hodao okolo, tako sam gubio i sredstva za rad. Inače, Badnjak je prošao vrlo zanimljivo..klopu smo si spremili i jeli tek oko pola dvanaest… dakle, za stolom smo dočekali Božić uživajući u netom spremljenom bakalaru.. ajme, stvarno sam već bio gladan…  Iza ponoći nastao je pravi kolaps… a ne, ne vezano uz posao, nego naše bajne kolegice, kao u čestitare, pa pozvone na jedan fon, krenem prema njemu, zvoni drugi….sva sreća da su svi dežurni fonovi u jednoj sobi..što je bilo zanimljivo letati .. a mobiteli, dakle, dragi moji, mislim da su mobilne komunikacije pokazale, opet… fijasko… nikako poslati poruku, poneka još i dolazi do mene…ali odaslati…nema šanse!  Sam Božić bio je vrlo zanimljiv, dinamičan i ispunjen… Kolega i ja smo ubili malo oku na dvosjedu…. Ali, teško je opustiti se … ujutro, na sam Božić, kao da je redovan radni dan, dinamično, živahno i prometno. Nakon jutarnje mise, navratila mi je i kumica – zapravo došla je provjeriti da li ja stvarno radim… neki dan, kad sam joj rekao da na Božić neću doći jer radim, ko iz topa mi je odvalila „Lažeš kume, ti nikad ne radiš za praznike!“ Lijepo, sad sam još i lažljivac…  brzo se htjela izvući, pa kao, doći će ona provjeriti.. i, došla je. Eto, dokazao sam da ne lažem, a mala je bila oduševljena što je mogla trčkarati, igrati zumu, zbrajati na zbrajalicu…ajme, klinci.. .svi su isti kad dođu u firmu. Došle su i neke kolegice, u prolazu, svaka sa hrpom kolača… ponešto klope.. i pomislih, ma nije to ni loše raditi na Božić hi hi… svi te maze i paze….  Jedino što nam se nitko nije sjetio donijeti…bila je kola… u firmi smo ostali bez nje, a voćne sokove… ma to baš nekako oboje ne trošimo, sva sreća pa ja nisam iskrcao svoju nabavku iz auta pa se našlo i kole…. Dan je prošao u dočekivanju i ispraćanju namjernika, pokoja intervencija glede posla, ali, sve u svemu mirno i opušteno. Čak sam uspio završiti neke stvari koje danima odgađam, posložio stol, napravio generalku s papirima…  Oko devet navečer nam je, konačno, došla smjena.. čestitke, opraštanje..i konačno u svoj nespokoj. Kada sam došao doma, nakon malo komodanja, zaputio sam se prema jednom paketiću. Rekao sam vam neki dan da sam doživio jedno ugodno iznenađenje…. Naime, jedna draga blogerica, nazvat ćemo je OO jer toliko me iznenadila da bi je prozvao OOOOOO …  priredila mi je nesvakidašnje iznenađenje. Dobio sam zadatak otići na jedno stanovito mjesto i preuzeti nešto…e pa i ja sam tajanstven , tako mi je i samom bilo. Međutim, kako sam doista prošli, a i ovaj tjedan, u ludnici, zadatak je obavila moja frendica… Navečer, poslije posla, otišao sam po iznenađenje, no, poruka je glasila…tek na Badnjak smiješ otvorit…uz napomenu da je sve sama napravila! Eh, na Badnjak, ma nema me doma..OK, kad se vratim sa dežurstva. I tako sam ja prišao paketiću, počeo otvarati … ko malo dijete sam promućkao, a nešto je unutra zazvonilo, kao zvonce…pomislio sam neki djedica… otvarao sam sa toliko uzbuđenja…jer, iskreno nikad ovakav poklon nisam dobio…nikada! I posebno poštovanje, posebni osjećaji pojavili su se u meni….. kad sam odmotao papir, naišao sam na lijepu kutijicu…. Uf…a što sad. Ruke su mi se počele tresti, doista sam se osjećao ko mali školarac…… Podigao sam poklopac….  Suze su sam poletile… ne, nisam ih mogao zaustaviti….  Anđeo, kao da je živ, našao se u mojim rukama…ne, ne mogu vam opisati taj osjećaj.. osjećaj koji me i sada prati…. Nepoznata osoba, virtualni prijatelj, a toliko poznata, toliko draga… .Smotani, ne vjerujem da si ti bez teksta………….. Što reći…. Nemam riječi, bez teksta sam… gledao sam tog Anđela, dugo….i shvatio da je život ipak lijep, barem ponekad nam dozvoli malo radosti, malo sreće, i uvijek moje staro pitanje… čime sam ja to zaslužio??? Hvala ti draga OO,   dugo, jako dugo nisam osjetio ovakve osjećaje spontane radosti na sitnice koje čine naš život… .ovo, ovo nije sitnica…ovo je nešto veliko, veliko i veče od svake sitnice koju sam mogao poželjeti – prijateljstvo…. Ono je nešto neprocjenjivo! I kako sam ti rekao, znam da sad prtljati, uzvraćati…bilo bi suludo… ovo je neponovljivo! Ali, ono što sam rekao, dvije kovertice, sa dvije srećke Božičinih lutrija stoje…čekaju izvlačenje….Tvoja i moja…. Otvorit ću ih..i vjeruj mi, bit ću pošten!  Jučer, malo sam odspavao, i , naravno, otišao mojim najdražim osobama … sa njima u miru podijeliti i ovaj nenadani poklon, popušiti po jednu, malo kumici i naravno, punici i juncu na ručak…. Vrijeme je doista brzo prošlo. Iako je bio hladan dan, osjetio se neki mir, spokoj..ne znam, ne znam vam to opisati…. Čak sam pomislio kako i mob ne zvoni… doista svi uživaju u ovim Blagdanima. No, kad mi je zatrebao fon, kada sam htio nazvati i provjeriti da li je Tihana doma, da i nju malo obiđem, shvatio sam…..i on spava…ispraznio se…e Smotani… OK, sa službenog sam ju nazvao, malo svratio i kod nje, malo smo proćakulali, prisjetili se nekih davnih, lijepih Božića… Navečer sam imao još jednu ideju…suludu, prehrabru, presmjelu… očito…. Preostalo mi je, zavaliti se za komp….otvorio sam blog……….. i opet ostao bez teksta….. Dragi moji prijatelji…. Virtualni prijatelji… bez riječi sam… nisam ni znao da vas toliko imam, da toliki nailazite, prolazite…. HVALA VAM! Doista, doista u pravom smislu riječi, ovaj Božić nisam bio sam! I vi, i vi ste bili u mojim mislima…telepatski sam mislio na vas…. Jer, eto…nisam mogao drugačije….. Još jednom, svima hvala i svako Vam dobro želim! Svim Ivanama i Ivanima želim sretan imendan! |
- 12:57 - Komentari (31) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||