smotani
nedjelja, 23.11.2008.
Moj prijatelj - "Stari"
|
Nedjelja…….. vratio sam se sa kratkog izbivanja…. Malo sam prozračio viksu, zaštitio voćkice, uživao u oštrijoj klimi…mirisao zimu. Pucketanje drva u peći koju sam odmah u petak upalio još uvijek mi odzvanja u ušima. Koji predivan osjećaj. Kako je lijepo zavaliti se, malo uživati u miru, tišini koju diskretno remete zvukovi pucketanja drva. Obavio sam planirano, zaštitio mlade sadnice od smrzavanja…. Drva će, na žalost, do daljnjega ostati neispiljena. Probao sam malo, ali….ne mogu još…. Zamolio sam susjeda da mi, kad bude imao vremena, malo ispili ……ja ću ostatak kad malo ojačam.. Postavio sam i zamkice za mišiće, koji će, vjerojatno kao i svake godine navratiti u gozbu. Ajde, čekam vas…. Ma ne bi ja njih lovio da nisu mali zločkići… kada bi oni bili dobri…ja bi im ogradio jedan dio, napravio im mali ranč u dnevnom boravku, ostavio klopu…ali…. Kad mi se razmižu po cijeloj kući, kad vidim da su se igrali na krevetu, pa mi cijele police sa klopom ispreskakali (iako je sva u kutijama i zaštićena ) , pa vidim njihove tragove po stolu u boravku…e dečki…kod Smotanog mora biti discipline! Malo lijepila, malo špekića..i čekat ćete mi mirni ko bubice…tu, tu, ovdje, aha i tu…. Čekaj, i na katu ću vam pripremiti……E tako… neka igre počnu.  Možda Vam ovo izgleda okrutno? Ali, škvadro, ma nije meni problem kaj moram kompletne police poskidati, oprati, dezifincirati…to isto učiniti sa stolom, suđem, sudoperom…nije niti problem oprati podove… ni deke odnijeti u Zagreb u kemijsku čistionu..znate koji je najveći problem? Ma ja se miša bojim!!!! Ma, zapravo, neugodno mi ga je vidjeti..onako mali, slatki..a ja ga ne mogu vidjeti….. i nikako da ih naučim..ne meni u kuću! Ne meni! Sad ćemo vidjeti..ko je uporniji ovu zimu…Krenuo sam ranije kući… mrači se rano, morao sam još neke stvari iznijeti iz auta…u nekoliko puta… treba malo i pospremiti, sutra se radi… i, kada sam obavio većinu poslova, stavio veš prati… sjeo sam tu, u moju malu oazu… upalio sam komp…. Pogledao sam sad već neslućeni broj mailova mog prijatelja Starog…. Preko 20 ih je. na koje nisam odgovorio… malo sam pregledao novoprispjele… nekako su smotani, ništa ne razumijem, ne mogu pohvatati! Pročitao sam zadnji mail… samo jedna riječ „IDEM!“ uplašio sam se! dok sam dizao njegov blog pokušao sam pohvatati što misli u prethodnim mailovima… ništa, baš ništa ne shvaćam….. otvara se blog…NE…. NE OTVARA SE!!!!!! STRANICA JE UKLONJENA ILI…… ma ne..nisam pogriješio…to je adresa njegovog bloga! Ponavljam… ništa, nema… idem na tražilicu..pokušavam na razne načine…. NEMA!!!! Šaljem mu mail…. Glupi, ali šaljem…Stari, ne mogu na tvoj blog? Ne odgovaram na prethodne mailove, samo pitam…. Nisam čekao dugo..stiže odgovor.. Stari, a fakat ti dobro ovaj Smotani stoji…NEMA GA… OBRISAO SAM!!!! Ljudi, zaplakao sam! Osjetio je on to… razgovarali smo svašta mi je rekao, kako ne vjeruje da je to učinio, kako si ne može oprostiti ali kako nije mogao podnijeti da se ne javljam… pokušao sam okrenuti temu…objasnit mu da znam kako se osjeća, jer, i sam se tako osjećam…prazan sam, puste mi misli, vrludam… nisam ja više onaj nasmijani Smotani koji je krenuo u njegovo oslobađanje, objašnjavam mu da znam kako je čekati da se neko javi..a nema ga…. I znaš da se neće javiti dok ti…… eto, ja sam se njemu javio..obećao sam… meni, doduše nitko nije obećao…ali…ja svejedno čekam, nadam se… i time se hranim. Stari mi je uljepšao ovaj lijepi vikend… vikend u prirodi… zaista, završio je na najbolje mogući način. Rekao mi je da se loše osjeća…Znam Stari.. i samom mi je bilo tako….i ovo zadnje vrijeme požalio sam poneki put što sam to napravio….Iznenadio se kad sam mu to priznao..ali… ipak, mislim da se ne bi vratio na staro..možda ću past, možda ću i potonut… ne znam tko će mi i da li će pružiti ruku..ali… probat ću makar sam isplivati, upravo ovako, kako u posljednje vrijeme vodim neku unutarnju borbu… mislim da se malo lomim, da pucam…Ali Stari, a to sam ti i rekao..ti si mi nagrada za ovo razdoblje!!! Znam da ćeš malo patiti, ali..neću ti dati previše prostora… a ne! Volio bi da opet počneš pisati…. Drugačije… znam ja da ti to znaš! Polako, vidjet ćeš… daj si malo vremena… nema žurbe, ne jurimo nigdje..Stari..dan po dan… tako je mene učila Malena, maknuo sam se… možeš ti to, a pokazao si i da želiš… i sad te još više volim!!!! Znaš da na mene možeš računati..OK… rekao si..bez poznanstva, još uvijek..nema frke..možda se jednom i poželimo pogledati u oči..ali to sada nije niti bitno… I još nešto…. Moram vam reći da mi je priznao da ga je jedan komentar u onom pismu zdrmao…pozitivno – jače od ostalih… . Koji..pojma nemam… nije mi htio reći…ali, zahvalio je svima na podršci koju ste dali meni, ali i njemu… shvatio je da i u tom mračnom svijetu nije sam…ma ne damo mu! Eto, vratio sam jednog prijatelja, makar on bio i virtualni…moj je! Ne dam ga! Previše gubim u zadnje vrijeme…vrijeme je da nešto i zadržim..uspjelo mi je, makar njega! |
- 19:45 - Komentari (24) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||