smotani
srijeda, 22.10.2008.
Šest godina poslije
  Teško je i šest godina poslije..isto kao i prvoga dana..ili i teže? Izgubljen sam u vrtlogu koji me prati. Prvi puta od tog jutra počeli su se u meni buditi neki novi osjećaji, počeli su grčevi u trbuhu, ili, kako bi to meni draga osoba rekla, poletjeli su leptirići…A ja, ja stojim po strani, kao da se to mene ne tiče, kao da to nema veze sa mnom……Zbunjen sam….nisam se, očito, niti šest godina stariji, oprostio od ljubavi svog života….ne mogu je ostaviti, iako svi kažu…“Pusti je, mora imati svoj mir..“…a ja se tada sakrijem u mračni kutak svoje sobe, i tiho, najtiše što mogu, razmišljam o njoj….da je ne probudim, da joj ne smetam….. Nikako se ne mogu maknuti sa mrtve točke, vezan sam lancima za kamen krivnje, kamen tereta..a on, on je težak…a ja..ja sam slab, preslab da bi ga pomaknuo….Iako…grčevi, leptirići…vuku me na drugu stranu….vuku me k predivnoj osobi koja je u svakom, ali vjerujte, svakom pogledu….Posebna…..Moja Posebna ( moj Suncokret )….koja na žalost nije moja…..ona je posebna nekom drugom, koji joj, nadam se i silno to vjerujem, pruža i daje sve ono što zaslužuje….a zaslužuje puno! I to me tješi….nadam se da je sretna, da je i ona konačno našla smirenje i sreću u životu…Možda, možda sam trebao uz sav strah i prelomiti činjenicu da je „zauzeta“…..možda sam trebao biti muška pi….i smoći snage…možda..možda…Ma, nije na početku bilo tako….htio sam upoznati osobu koja je vratila osmijeh na moje lice, htio sam vidjeti osobu čije su me riječi izvukle iz moga mraka…a tada, bio sam pogrešno shvaćen….i sve je ostalo na riječima, na riječima koje su svaki dan bivale sve duže i duže…. I stao sam na misli…kao znanica, kao prijatelja…samo neka bude uz mene, jer…daje mi snagu, daje mi vjeru….. Previše je možda, ali i ostalih pomagala….možda….Ali jedno sam siguran…ovo je prvi puta da na današnji dan moje misli nisu upućene samo Ljubavi mog života, ovo je prvi puta da te misli dijelim na još jednu dragu mi osobu….Ovo je prvi puta da sam u mislima upoznao Ljubav svog života sa Posebnom..i koliko osjećam..slažu se…Samo, samo sam se ja pogubio u svemu tome, samo se ja ne snalazim u normama ponašanja, samo ja sam izgubljen i nesretan..Ali, valjda tako mora biti..negdje je tako zapisano…. Kažu, sami smo tvorci svoje sreće, …kažu…baš me zanima da li su ti koji se tako olako razbacuju tim izjavama to i probali? Da li su to ostvarili gazeći sve pred sobom, ne misleći na druge već samo na sebe? Ja, ja to ne mogu…..I stalno mi se vrti jedna rečenica…i stalno me ona koči….“ne želim povrijediti niti ovo biće koje volim niti tebe“…i to je to…a ja…JA ne želim biti taj zbog kojeg će možda biti povrijeđeno biće koje voli, niti moja Posebna…..za mene i tako nije važno..ja sam samo padobranac, koji je spletom okolnosti našao se u tom krugu, ali koji je i ostao u tom začaranom krugu, koji je na razne načine pokušao iz njega izaći, ali vidim..stojim tu..nepomičan, noge su teške, okovi i lanci stežu…a ja..pomalo tonem ka dnu…dnu života…. Ostao sam bez još jednog prijatelja kojeg sam upoznao…a nisam…. I više nisam siguran da li žurim Ljubavi svog života, ili žurim pobjeći od Posebne, od želje da je zagrlim, da je poljubim i zadržim uz sebe…zauvijek…i od straha da ipak prevagne ona „ne želim povrijediti biće koje volim..“ ..Više nisam siguran da li joj i prijatelj mogu biti, da li me želi kao prijatelja..više ni u što nisam siguran…ne javlja se, ništa ne znam…do tek zadnjih riječi, a one…one se gube…nestaju polako u ovom prostoru, vremenu…izgubljenom za neke, za neke nikad shvaćenom, za neke zauvijek..praznom….  Ali siguran sam, ipak, nekamo idem….ovo je prvi puta da moje misli na ovaj dan nisu posvećene samo Ljubavi mog života…. Mirno spavaj, moj anđele…… |
- 09:59 - Komentari (3) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||