Slobs u Iraku

<	studeni, 2006
P	U	S	Č	P	S	N
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Šta Slobs uopšte radi u Iraku?
Pomaže strankama i političarima da se pripreme za demokratske izbore. Razgovara sa ljudima, uči arapski jezik, gleda filmove, izlazi u disko, vozi wake-board na Tigrisu..

Linkovi
devedesetdvojka
Economist
Vreme
Biro
Yahti

Avril
Ćora
Diverzije
Dubai
Eduard Pranger
Hiperborealni vjetrovi
Kikoman
La Lara
Ljubar
Marisi
Nemiri
Ostap i Bender
Rijama
Rockroll
Tramtincica
TV manijak
Zrinsko pismo

Pre neki dan sam čuo da je Gandži oslobodjen. Živeo Gandži!

Kapetan Luka Djurašković
(izvor: SANU Beograd)
Maja meseca 1940. godine, zbog mogućnosti napada Italije,
izvršena je delimična mobilizacija jugoslovenske vojske, sa
koncentracijom trupa u Sloveniji. Manevrima i smotri borbene
gotovosti prisustvovali su i strani vojni predstavnici i
novinari. Prilikom obilaska 40. pešadijskog puka u Brezovici 26.
maja, stenografisan je govor postrojenim vojnicima komandira 1.
čete, kapetana Luke Đuraskovića:

“Slušaj 'vamo! Mi živimo u ozbiljno doba, i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, je 1' tako. I ako nam pruže rat, jebo ga otac, mi ćemo ga prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi tako da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, je 1' tako!

Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas
mater, boje se ratovanja a hoće da dobiju zemlju bez krvi. Oni,
fukare jedne, kažu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste,
dobiće, ali kurac. Je 1' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru
i druge naše krajeve!? Pa dabome da imamo! Sada se prave
prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne. Je 1' vam to
jasno!? Jebo im pas mater, samo neka dođu, poslaćemo ih u pizdu
materinu!

Drugo: mi južni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji
vojnici Evrope. Je 1'tako? Dabome da je tako, i tako treba da
bude! Musolini je dosta učinio za Italiju. On je mnogo dao
Italijanima, ali ih nikad neće učiniti hrabrima; makar im kurac
dao neće moći da im da srce junačko. Je 1' tako!? Je 1' vam jasno?
E, drugo, kažu Talijani, oni vele, "kod nas je sve motorizovano.
Naši su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, naši su avioni
FIAT, i šta ja sve znam... u pičku materinu. Znamo mi to, ali je
u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo, ima
jedno: oni nas ne znaju, pička im materina! Je 1' tako? Dabome,
baš tako, i tako treba da bude.

Drugo: hoće da nam budu kuratori, da garantuju naše granice, pizda im materina. Talijani, i ko zna koji kurci - Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa čak i Društvo naroda. A šta se nas tiču njihove garancije, pizda im materina! Znamo mi šta su to garancije. Kurac garancije! Jebo im pas mater garancijsku i kurvarsku.

Drugo: Svi vi znate da se naša vojska najbolje hrani. Je 1' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude još sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, i još ne valjaju. Pa dobro, gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima od reda!? Dežurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina...!............... Pa, dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslaću vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li će hrana biti bolja! Jebo vam pas mater kuvarsku! Je 1'tako!?”

(Kuvar Trobec se javlja: "Alo gospodine kapetane, iz griza se ne more...")

“Kuš! Ništa te nisam pit'o! Marš u pizdu materinu, jebo ti pas mater kuvarsku! Kad te raspizdim pretvoriću te odma' u mitraljez! Drugo: Gde je onaj koga su ubile gaće?...... A, tu je... E, baš tebe ću poslati na Talijane, jebo te mitropolit! I ti si mi kurčev vojnik! Ubile ga gaće...

Slušaj 'vamo i šta se smeješ! Svi vi znate da ima i drugih kojima
se hoće naša zemlja, pizda im materina! Šta gore one ciganske
kurve kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im
materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slovenije i Hrvatske,
jebali ih njihovi grofovi; jebo im pas mater njima i Hortiju i
Telekiju i grofici Marici!

Drugo: Je 1' idete vi onako, preko noći, malo u Domžale? A? Znam ja vas dobro. Sve ja znam, je 1' tako? A vidite, to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema više šale. Odma' te streljaju, jebo te faraon! Da li vi mislite tako? Evo - ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici šta ja znam gde, jebo ih Bog i onako ništa ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi - u Domžale. Pa sad lepo dođu Talijani, pizda im materina! Kako bi sve to izgledalo? I kako bi nas fino udesili... Majku im zicarošku! Pa to ne sme da bude, je 1' vam jasno!? Ne može to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Čeha. A, jok! Eto, i to su kurve koje se uopšte ne bore nego samo polažu oružje, kukavice jebo im pas mater i njima! Pa eto ovi Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se borili... a njihova
gospoda ministri - tup u avione, beže kurve avionima pravo u
Pariz. Ništa manje, u pizdu materinu, da tamo tobože vladaju; ali
samo kome, pička im majčina! U nas ne sme da bude tako, naravno.

Drugo: Nije to sve što sam vam kazao. Ama svi vi tu znate,
pametni ste ljudi. Išli ste po svetu i sigurno ste videli lepu
varoš Temišvar? E vidite, kažu Rumuni jebo ih Bog otac, "To je
naše!". Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše!? Za
koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je
tuđe!? Je 1' tako? Onda od nas neće dobiti niko ništa! Daćemo im
tvrd kurac, i to tvrd za mnogo godina. Neka dođu, ako su junaci, a
mi ćemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli! Je 1' tako!? E, pa, dabome da jeste, jer drukčije
ne može i ne sme da bude! Naravno! A sad vodniče, daj ljudima
voljno!”

[Arhiv SANU, A-36-119-263] Kapetan Luka Đurasković poginuo je u
toku II svetskog rata.

Slobsova e-mail adresa:
odidedi@gmail.com

Hronologija odiseje:

2004

April: Irak, Jordan

Moja prva evakuacija
Pejzaži u magli
Amman, zar u Amman

Maj: Jordan

Leto u Jordanu

Jul: Jordan

Svaka reč ima tri značenja

Avgust: Jordan

Septembar: Irak

Ponovo u Bagdadu
Glasajte za Moqtadu

Oktobar: Irak

Hotel Palestina

Novembar: Irak, Egipat

Ramadan u Iraku
Osma ofanziva
Ajatolah razrezao procente
Faludža, tri dana pre roka
Egipat, zemlja obećana

Decembar: Irak

Z Džrmns
Izbori
Lijanoviću, kurvo!
Kao da je malo bolje..

2005

Januar: Irak

Proslava Nove Godine na okupiranim teritorijama
Rodjus
Komunisti uzvraćaju udarac
Trash patrola
Elvis glasao u Iraku

Februar: Irak

Barbika i Ken kidnapovani!

Mart: Srbija, Irak

Lepo li je biti u toploj kući, zatrpan u 2 metra snega
Samo loš dan, ništa više
Sećate se Halliburtona?
Krhko je znanje
Trash patrola opet ulovila kapitalca

April: Irak

Pogled kroz ključaonicu
Prvi dan u Basri
In Memoriam
Gromče oboren

Maj: Palestina, Izrael

Jerusalem, here I am
Gaza
Jedna molitva u Jerusalimu vredi koliko i 40 000 bilo gde drugde (arapska izreka)

Jun: Irak

Fabrika Pepsija u Iraku
Pozovi 93
Holiday in Basra

Jul: Irak

Sadam na klupi
Mustaći
Ugrožena muškost

Avgust: Irak

Malo mi je muka od ove zemlje

Septembar: USA

Welcome to Texas
New York, New York
S one strane njihovi, s ove strane naši

Oktobar: Irak

Ramadan karim
Zapisi iz mrtvog doma

Novembar: Irak, Kuvajt

Šah je mrtav, živeo šah
Kuwajte, bekrijo

Decembar: Engleska, Irak, Palestina, Izrael

10 dana u Engleskoj
Ozbiljan post o izborima
Samit u buregdžinici Jerevan

2006

Januar: Palestina, Izrael, Turska

Nešto sasvim lično
Kako sam postao Palestinac (part I)

Februar: Irak, Srbija

Dugo putovanje u Evropu

Mart: Irak

Pucam po sahranama

April: Irak

Tražimo nove mlade

Maj: Irak, Škotska

Kečap ratnici
Edimburže, gothic čaršijo..

13.11.2006., ponedjeljak

Over and out

Ko je bio u vojsci zna kako poslednji dani mogu da se razvuku u nedogled. Jos deset dana, jos devet, jos oooooosam… (ovo je bio narocito dug dan, taj 008). Pa onda 007 – Dzejms Bond. Kako se dan za odlazak približavao stvari su bivale sve bizarnije. Granate su padali sve bliže mom gnezdu, a dan pred polazak jedna granata je pala baš ispred kapije. Od obezbedjenja sam dobio parče gelera kao suvenir.

Mortar

U Irak sam došao pun entuzijazma, a napuštam ga posle dve i po godine bez trunke nade da će biti bolje u skorijoj budućnosti. Jednostavno, nema šanse. Mislim da će tek sad postati krvavo, selo protiv sela, nervni gas živčo i slična sredstva za masovno uništenje. Nakon par godina haotičnog sistema u kome je svako gledao da zagrabi, elite su rešile da očiste svoje komšiluke od ‘drugih’ i to se sad sistematično radi ulicu po ulicu. U Basri je od oko 300.000 Sunni muslimana ostalo manje od 10%. U Bagdadu se prave etnički čisti kvartovi, i svaki kvart ima svoju narodnu stražu. U delovima gde vladaju ekstremne vahabitske bande ljude ubijaju iz najbizarnijih razloga. Pre par meseci su pobili sve prodavce leda. Sirotinja uzajmi neku sitnu lovu i investira u kupovinu zamrzivača, odakle vadi led i prodaje ga na ulici, dok ne naidju Vahabiti i sve ih pobiju jer, u njihovoj verziji Islama, zabranjeno je vodu transformisati u ‘neprirodno’ stanje.

Postoji još bizarnije pravilo – ne smeš da imaš rezervnu gumu u autu. Zašto? Pa ako se redovno moliš bogu i živiš ispravan život, neće ti pući guma. Ako nosiš rezervnu, onda ili nisi ispravan, ili sumnjaš u dobrotu božju; u svakom slučaju zaslužuješ da budeš mrtav.

Ovo su samo ekstremni primeri iračke svakodnevice. Običan čovek najčešće bira da živi mirnije, da zaobilazi nevolju iz daleka, da se pravi da ne čuje i ne vidi šta se oko njega dešava. To je sebično, ali najracionalnije. Ćcuti, trpi, biće bolje.

Ipak, u životu često dodje do ovakvih ‘koka-jaje’ situacija. Dok običan čovek okreće glavu na drugu stranu, neobičan čovek koristi situaciju i svet kreira u skladu sa svojom bolesnom mentalnom mapom društvenih vrednosti. Običan ćuti da se ne bi opekao, a neobičan peče jer običan ćuti, i tako u krug. E baš u tom krugu se nalazi Irak, i tamo će i da ostane još neko vreme.

Koliko su ovakvoj situaciji doprineli Ameri i oslobodilačko-okupaciona misija?

Iz perspektive začaranog kruga – nisu uopšte. Iračani su bili u vrzinom kolu i pre Amera, ludak je manično udarao u bubanj, a ostali u ritmu skakali. Za mnoge je današnje stanje bolje. 5 miliona Kurda na severu živi u relativnom miru i relativnom blagostanju. I dalje je to visokokorumpirano burazersko društvo u kome lične veze i pripadnost odgovarajućem plemenu donose prosperitet, ali ljudi ipak više ne žive u paničnom strahu od agenata unutrašnje bezbednosti. Čak je i biznis krenuo, od kada su regionalne vlasti počele da skidaju kajmak od proizvodnje nafte. Kod mene na jugu takodje dosta ljudi kaže da žive bolje. U manjim gradovima naročito.

Ipak, očigledno je da Ameri nisu uspeli da od Iraka stvore zemlju na koje ce ostale bliskoistocne zemlje da se ugledaju. Mnogi smatraju da to nije ni bio cilj, ali ja znam da jeste. Zapadne zemlje u cikličnim intervalima pokušavaju da ‘unaprede’ svet. Nedavno sam čitao o tome kako je Napoleon 1798 triumfalno ušao u Egipat imajući apsolutno iste ciljeve kao i George W. Da, bilo je tu i ekonomskih ciljeva, strateškog pozicioniranja itd, ali glavna stvar je bilo stvoriti jednu jaku i stabilnu zemlju u regionu, koja bi dalje ‘pacifikovala’ region. Francuzi su se iz Egipta povukli posle 4 godine, videćemo koliko će Ameri da se održe.

Mogu mnogo o Iraku da pričam ali neću. Završio sam sa Irakom, i nekako pojurio da pobegnem odatle, iako sam sve vreme bio svestan da nikada u životu nisam toliko naučio o svetu, društvima, drzavama, moći, formalnom i neformalnom uticaju. Sve o čemu sam ranije uglavnom bezvoljno čitao tamo sam uspeo da naučim iz prve ruke. E kad sam se osvestio, odnosno postao svestan toga da učim nevidjene stvari, i ukapirao da je vreme da se vratim knjigama.

E tu sada nastupa ključni momenat.

SOAS

Zamislite da vam se odjednom stvori neka velika potreba za nečim, recimo da vam se odjednom strašno prijedu jagode. Popijete neki sok da vas prodje želja, ali ne vredi, jagode pa jagode. E sad, zamislite da naletite na nekog ko vas uputi na izvanrednog prodavca jagoda na drugom kraju grada. Rešite da se iscimate do tamo, platite put, vizu, nadjete prodavca, i ugledate velike, sočne jagode. Prodavac naplati žestoko, ali od onog trenutka kad ste zagrizli tu jagodu svet oko vas prestane da postoji. Silina tog ukusa, baš tog kojeg ste tražili pa još malo jačeg, vas toliko raznese da uopšte ne možete da dodjete do daha. Puna usta jagoda, gušite se u jagodama, ne odgovarate na pozive, to je to, ultimativna zadovoljština.

E, drugari, to je upravo ono što ovih dana doživljavam u školi koja se zove SOAS (School of Oriental and African Studies). Svaki Ciga svog konja hvali, ali stvarno mi se čini da ne postoji ovakva institucija bilo gde na planeti. Škola je nastala u «zlatno» doba engleskog kolonijalizma, i cilj je bio da se izučavaju egzotična društva ne bi li se istima lakše vladalo. U medjuvremenu se diskurs promenio za 180 stepeni i kuća je postala leglo alternativne misli.

Restaurant at the end of the universe

Zaista, svaki socijalni ili nacionalni pokret koji je ikada bio demonizovan na CNNu ovde diše punim plućima. Ne samo mainstream osovine zla (Iran, Sirija, Severna Koreja) vec i svakkojake progresivnomisleće grupe od kojih se srpskom i teksaškom seljaku podjednako ježi koža. Feministi, komunisti, vegetarijanci, zapatisti, islamisti, konfučijanci, pederi, hrišćani, anarhisti, zionisti, štrumpfovi, svi zajedno na jednom mestu, i svi došli da nauče o drugima. Sve to skupa izgleda neverovatno. Kad udem u fakultetski bar kao da sam ušao u restoran na kraju sveta, iz autostoperskog vodiča kroz galaksiju. Svakojake kreature za stolovima, ali svi nekako na istoj talasnoj dužini. Mislim da ih sve vezuje činjenica da su manjina, da ih spoljni svet doživljava podjednako kao autsajdere i luzere.

Hare Krishna

Svaki dan u školi za mene je spektakl. Obično se odvezem na bajsu, isti zavežem ispred ulaza u školu i stanem u red za klopu. Svakog dana pripadnik sekte Hare Krišna (ne znam kako se sekta formalno zove) doveze neku malu prikolicu i deli besplatnu klopu studentima. Nije to naravno neka ekstra klopa, ali bude ukusna te uvek sa zadovoljstvom ubacim malo metalnog sitniša u metalnu kutijicu sa strane.

Dok jedem svoj topli obrok posmatram šta se dešava u dvorištu. Juče je neka japanska trupa promovisala nacionalni teatar, izvodeći 3 kratke predstave za studente. Bilo je i mačevanja, kung-fu preokreta, belih napuderisanih i našminkanih heroja i svega ostalog što je deo folklora.

Onda odslušam jedno predavanje, pa se spustim u KLT salu u kojoj gostuje legenda antropološkog filma, profesor Mekdugal, koji je poznat po tome što filmove snima živeći sa junacima filma i po 3 godine. Ovog puta se prikazivao film o dečacima u elitnim indijskim boarding školama, i u jednoj takvoj školi je proveo 3 godine snimajući dečake koji polaze u prvi razred. Imali smo naročitu čast da nakon filma popričamo sa gospodinom Mekdugalom lično. Lik je izuzetan i praktično je pola života proveo živeći sa Maorskim plemenima, kamerunskim ribolovcima, raznim indijancima na raznim kontinentima. Ne znaš prosto šta prvo da ga pitaš.

Popodne obično odem na neku diskusiju. Ovde stvarno gostuju svi, od drugog čoveka Hezbolaha do ministra u britanskoj vladi. Za sve njih je SOAS vruć teren, jer ljudi dodju pripremljeni za diskusiju. Pre neki dan sam prisustvovao tribini na kojoj je jedan student, neo-marksista, ispreskakao govornika koji je došao da brani imidz republike Mjanmar (bivša Burma) koji je kao satanizovan u zapadnim medijima. Trebalo je slušati kako dobar poznavalac marksovih ideja svlači i obesmišljava burmanca koji misli da nešto zna.

Dan posle toga je gostovao predsednik najveće studentske unije u Venecueli. Ono što mnogo ljudi ne zna su aplauza vredni socijalni standardi koje mahniti Čavez uspostavlja tamo. Na primer, domaćice od nedavno uzivaju pune beneficije socijalnog osiguranja, jer drzava Venecuela priznaje da je biti domaćica težak full-time posao. Ja ovo pozdravih aplauzom.

Uveče uglavnom čitam, jer ova škola stvarno nije šala. Čini mi se da čitam u proseku 6 sati dnevno, i odavno nisam bio ovako srećan. Mnogo je lepo biti štreber.

Highbury

Najbrzi sam u gradu, Piaggio Liberty 124cc

Ako ne čitam, onda odem na nekakvu projekciju, ponekad sport, a jednom nedeljno na Svetski Hor, takodje u okviru fakulteta. Pevanje u horu je izuzetna aktivnost, naročito ako ostalih 99 članova dolazi iz 39 zemalja i što svi pevamo na jezicima koje ne razumemo. Poslednji put smo pevali na Zulu i Botcvana jezicima, a na kraju svake probe ceo hor izadje van i peva na nekom javnom mestu, trgu, holu, raskrsnici, stanici metroa itd.

Stvari kojih sam morao da se odreknem su TV i donekle kompjuter. Oko TV-a sam malo krizirao u početku, naročito u trenucima kada je TV nekako nezamenljiv (dok se peru zubi npr.), ali jednom kad se pomiriš sa tim da ga nema onda ide lakše. Sa kompjuterom ne ide tako lako, i trenutno sam na detox programu, ali ipak je komp multifunkcionalan i neke stvari bez njega ne mogu. Kako god, gledam da provodem što manje vremena i otud redji postovi na blogu i uopšte redja komunikacija. Šta da vam kažem drugari, biće vremena kasnije za komunikaciju, sada mi se rade neke druge stvari.

Živela sloboda, živeo pluralizam, živeli veliki gradovi!

Ispred Emirates arene

- 12:54 - Komentari (38) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>