Slobs u Iraku

<	svibanj, 2006					>
P	U	S	Č	P	S	N
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Šta Slobs uopšte radi u Iraku?
Pomaže strankama i političarima da se pripreme za demokratske izbore. Razgovara sa ljudima, uči arapski jezik, gleda filmove, izlazi u disko, vozi wake-board na Tigrisu..

Linkovi
devedesetdvojka
Economist
Vreme
Biro
Yahti

Avril
Ćora
Diverzije
Dubai
Eduard Pranger
Hiperborealni vjetrovi
Kikoman
La Lara
Ljubar
Marisi
Nemiri
Ostap i Bender
Rijama
Rockroll
Tramtincica
TV manijak
Zrinsko pismo

Pre neki dan sam čuo da je Gandži oslobodjen. Živeo Gandži!

Kapetan Luka Djurašković
(izvor: SANU Beograd)
Maja meseca 1940. godine, zbog mogućnosti napada Italije,
izvršena je delimična mobilizacija jugoslovenske vojske, sa
koncentracijom trupa u Sloveniji. Manevrima i smotri borbene
gotovosti prisustvovali su i strani vojni predstavnici i
novinari. Prilikom obilaska 40. pešadijskog puka u Brezovici 26.
maja, stenografisan je govor postrojenim vojnicima komandira 1.
čete, kapetana Luke Đuraskovića:

“Slušaj 'vamo! Mi živimo u ozbiljno doba, i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, je 1' tako. I ako nam pruže rat, jebo ga otac, mi ćemo ga prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi tako da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, je 1' tako!

Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas
mater, boje se ratovanja a hoće da dobiju zemlju bez krvi. Oni,
fukare jedne, kažu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste,
dobiće, ali kurac. Je 1' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru
i druge naše krajeve!? Pa dabome da imamo! Sada se prave
prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne. Je 1' vam to
jasno!? Jebo im pas mater, samo neka dođu, poslaćemo ih u pizdu
materinu!

Drugo: mi južni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji
vojnici Evrope. Je 1'tako? Dabome da je tako, i tako treba da
bude! Musolini je dosta učinio za Italiju. On je mnogo dao
Italijanima, ali ih nikad neće učiniti hrabrima; makar im kurac
dao neće moći da im da srce junačko. Je 1' tako!? Je 1' vam jasno?
E, drugo, kažu Talijani, oni vele, "kod nas je sve motorizovano.
Naši su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, naši su avioni
FIAT, i šta ja sve znam... u pičku materinu. Znamo mi to, ali je
u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo, ima
jedno: oni nas ne znaju, pička im materina! Je 1' tako? Dabome,
baš tako, i tako treba da bude.

Drugo: hoće da nam budu kuratori, da garantuju naše granice, pizda im materina. Talijani, i ko zna koji kurci - Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa čak i Društvo naroda. A šta se nas tiču njihove garancije, pizda im materina! Znamo mi šta su to garancije. Kurac garancije! Jebo im pas mater garancijsku i kurvarsku.

Drugo: Svi vi znate da se naša vojska najbolje hrani. Je 1' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude još sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, i još ne valjaju. Pa dobro, gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima od reda!? Dežurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina...!............... Pa, dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslaću vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li će hrana biti bolja! Jebo vam pas mater kuvarsku! Je 1'tako!?”

(Kuvar Trobec se javlja: "Alo gospodine kapetane, iz griza se ne more...")

“Kuš! Ništa te nisam pit'o! Marš u pizdu materinu, jebo ti pas mater kuvarsku! Kad te raspizdim pretvoriću te odma' u mitraljez! Drugo: Gde je onaj koga su ubile gaće?...... A, tu je... E, baš tebe ću poslati na Talijane, jebo te mitropolit! I ti si mi kurčev vojnik! Ubile ga gaće...

Slušaj 'vamo i šta se smeješ! Svi vi znate da ima i drugih kojima
se hoće naša zemlja, pizda im materina! Šta gore one ciganske
kurve kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im
materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slovenije i Hrvatske,
jebali ih njihovi grofovi; jebo im pas mater njima i Hortiju i
Telekiju i grofici Marici!

Drugo: Je 1' idete vi onako, preko noći, malo u Domžale? A? Znam ja vas dobro. Sve ja znam, je 1' tako? A vidite, to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema više šale. Odma' te streljaju, jebo te faraon! Da li vi mislite tako? Evo - ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici šta ja znam gde, jebo ih Bog i onako ništa ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi - u Domžale. Pa sad lepo dođu Talijani, pizda im materina! Kako bi sve to izgledalo? I kako bi nas fino udesili... Majku im zicarošku! Pa to ne sme da bude, je 1' vam jasno!? Ne može to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Čeha. A, jok! Eto, i to su kurve koje se uopšte ne bore nego samo polažu oružje, kukavice jebo im pas mater i njima! Pa eto ovi Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se borili... a njihova
gospoda ministri - tup u avione, beže kurve avionima pravo u
Pariz. Ništa manje, u pizdu materinu, da tamo tobože vladaju; ali
samo kome, pička im majčina! U nas ne sme da bude tako, naravno.

Drugo: Nije to sve što sam vam kazao. Ama svi vi tu znate,
pametni ste ljudi. Išli ste po svetu i sigurno ste videli lepu
varoš Temišvar? E vidite, kažu Rumuni jebo ih Bog otac, "To je
naše!". Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše!? Za
koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je
tuđe!? Je 1' tako? Onda od nas neće dobiti niko ništa! Daćemo im
tvrd kurac, i to tvrd za mnogo godina. Neka dođu, ako su junaci, a
mi ćemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli! Je 1' tako!? E, pa, dabome da jeste, jer drukčije
ne može i ne sme da bude! Naravno! A sad vodniče, daj ljudima
voljno!”

[Arhiv SANU, A-36-119-263] Kapetan Luka Đurasković poginuo je u
toku II svetskog rata.

Slobsova e-mail adresa:
odidedi@gmail.com

Hronologija odiseje:

2004

April: Irak, Jordan

Moja prva evakuacija
Pejzaži u magli
Amman, zar u Amman

Maj: Jordan

Leto u Jordanu

Jul: Jordan

Svaka reč ima tri značenja

Avgust: Jordan

Septembar: Irak

Ponovo u Bagdadu
Glasajte za Moqtadu

Oktobar: Irak

Hotel Palestina

Novembar: Irak, Egipat

Ramadan u Iraku
Osma ofanziva
Ajatolah razrezao procente
Faludža, tri dana pre roka
Egipat, zemlja obećana

Decembar: Irak

Z Džrmns
Izbori
Lijanoviću, kurvo!
Kao da je malo bolje..

2005

Januar: Irak

Proslava Nove Godine na okupiranim teritorijama
Rodjus
Komunisti uzvraćaju udarac
Trash patrola
Elvis glasao u Iraku

Februar: Irak

Barbika i Ken kidnapovani!

Mart: Srbija, Irak

Lepo li je biti u toploj kući, zatrpan u 2 metra snega
Samo loš dan, ništa više
Sećate se Halliburtona?
Krhko je znanje
Trash patrola opet ulovila kapitalca

April: Irak

Pogled kroz ključaonicu
Prvi dan u Basri
In Memoriam
Gromče oboren

Maj: Palestina, Izrael

Jerusalem, here I am
Gaza
Jedna molitva u Jerusalimu vredi koliko i 40 000 bilo gde drugde (arapska izreka)

Jun: Irak

Fabrika Pepsija u Iraku
Pozovi 93
Holiday in Basra

Jul: Irak

Sadam na klupi
Mustaći
Ugrožena muškost

Avgust: Irak

Malo mi je muka od ove zemlje

Septembar: USA

Welcome to Texas
New York, New York
S one strane njihovi, s ove strane naši

Oktobar: Irak

Ramadan karim
Zapisi iz mrtvog doma

Novembar: Irak, Kuvajt

Šah je mrtav, živeo šah
Kuwajte, bekrijo

Decembar: Engleska, Irak, Palestina, Izrael

10 dana u Engleskoj
Ozbiljan post o izborima
Samit u buregdžinici Jerevan

2006

Januar: Palestina, Izrael, Turska

Nešto sasvim lično
Kako sam postao Palestinac (part I)

Februar: Irak, Srbija

Dugo putovanje u Evropu

Mart: Irak

Pucam po sahranama

April: Irak

Tražimo nove mlade

Maj: Irak, Škotska

Kečap ratnici
Edimburže, gothic čaršijo..

30.05.2006., utorak

Nema "dogovora" - ima batina

Sinoc rutinski krenem da citam vesti na b92 i naletim na vest koja me ostavi potpuno zatečenim:

B92 Info Vesti Hronika

Nema "dogovora" - ima batina
29. maj 2006. | 17:34 | Izvor: B92

Kraljevo -- Budimira Milića iz Kraljeva juče je na putu za Niš zaustavila policijska patrola. Rezultat: Milić je pretučen.

Milić nije imao atest za protivpožarni aparat i lična karta mu je istekla pre nekoliko dana. Policajci su mu tražili da plati 2.000 dinara, ali je on to odbio i tražio da mu napišu prijavu. Dva policajca su tada rekla da su mislili da će se dogovoriti, a pošto neće, počeli su da ga biju.

Posle nekog vremena došao je i treći policajac, u civilu, i rekao da je on njihov starešina. Miliću su stavili lisice, uveli ga u automobil i naizmenično ulazili i šamarali ga. "Nakon toga su izašli i nešto se dogovarali, a starešina je jednom iscepao značku, a drugom košulju, kako bi izgledalo da sam ja njih tukao", navodi Milić, "a moju košulju i ličnu kartu su negde bacili".

Nakon dolaska u policijsku stanicu u Kraljevu, inspektor je ispitivao svu četvoricu i istraga je još uvek u toku. Milić za B92 kaže da će svu trojicu tužiti za maltretiranje.

Sama ova pojava je grozna, ma kome da se desi, ali ovog puta je u pitanju bio moj rodjeni brat !

Odmah sam ga pozvao telefonom i čuo čitavu priču, koju je on za potrebe jednog foruma pretvorio u sledeci tekst :

Unapred se izvinjavam zbog duljine posta, ali informacija je mnogo a istina krhka.

Dakle, ja sam cak i te nedelje radio na svom gradilistu u Kraljevu i oko 19h krenuo sluzbenim autom marke Volkswagen caddy ka Nišu. Otvorio sam prozor, slušao Zikicu Simica (Dole na uglu) i psovao u sebi sto bas ta emisija da mi zapadne za put, ali ne beše tako loše jer su tema bili Buzzcocksi. Prolazim pored prve policijske patrole u selu Gračac. Vozim u granicama dozvoljenog, pojas zapojasan, putni nalog napisan, ja kulturno neobrijan. Prva patrola prosla. Prolazim Vrnjacku Banju i dolazim do druge patrole u selu Štulac. Ova ekipa me zaustavlja i trazi dokumenta. Pruzam ista. Policajac koji se zove Nemanja Vučic me dalje pita da li imam svu pratecu opremu. Ja odgovaram da verovatno imam jer je ovo sluzbeni auto i uvek imamo svu opremu. Na to mi on zatrazi da mu pokazem protivpozarni aparat. Ja mu isti pruzim. On mi zatim trazi na uvid atest o ispravnosti protivpozarnog aparata. Na ovo mu odgovorih doslovno sledecim recima: Covece, idi juri kriminalce, zasto mene zajebavas sa atestom za protivpozarni aparat, krenuo sam na svadbu, vec kasnim... Na to on odgovara: Jebiga, mi nemamo radar, ja moram za nesto da te kaznim. Ja vec iznerviran mu kazem, ok, pisi mi kaznu, samo me pusti da idem... (smesno je to sto sam ja ustvari taj atest imao, tik pored saobracajne, ali nisam znao da je tu). U tom momentu, prilazi mi drugi policajac, Darko Garovic, i videvsi logo preduzeca na vratima, govori mi: Aaa, Planum, sta si ti u Planumu? Ja odgovaram da je to porodicno preduzece i da je moj otac vlasnik. Na to, on odgovara: E, pa da je tvoj otac tu, mi bismo se lako dogovorili... mada si i ti dobar decko, mogli bi i sa tobom da se dogovorimo...

Mala digresija, zarad kompletnije slike o meni: Pre par meseci je bila ona nestašica goriva u Srbiji. Na jednoj Jugopetrolovoj pumpi stajem i molim pumpadziju da mi sipa samo 5 litara da bih otisao do kuce i nazad do grada. Na to mi on govori: Nemoj nista da me molis, nego mi pokazi šušku! Najpre sam bio zbunjen, i onda sam ga pitao jos 2 puta da li on to hoce da mu ja dam novac da bi mi sipao gorivo?! Odgovorio je potvrdno. I sipao mi je gorivo za 1850 dinara, a uzeo 2000. Istog momenta sam pozvao Jugopetrolovu centralu u Bgd-u i prijavio ga. Zatim sam otisao u kancelariju i napisao pismo u kojem sam do najsitnijih pojedinosti objasnio sta mi se desilo na njihovoj pumpi. Posle toga me je zvalo 30 ljudi da urgira da promenim iskaz, jer helas! sudbino, taj covek ima zenu i decu, i nije hteo, i nije mi mnogo para uzeo, i sta je to 150 dinara... Medjutim, bejah neumoljiv jer se takvih situacija grozim. Dakle, jedan je problem to sto ja moram da obilazim 10km da pronadjem pumpu koja ima gorivo... To je problem svih nas, tj problem drzave u kojoj svi zivimo. Ali to sto on taj nas problem koristi da bi se bogatio, to je problem samo njegov i samo ce on za to da ispasta. Kraj digresije.

Dakle, na ove reci policajca Garovica odgovorih spremno, tj slicno kao u problemu sa pumpadzijom. Rekoh: To sto drzava propisuje tako velike kazne za sitne prekrsaje i sto ti dozvoljava da zaustavljas ljude bez razloga i da ih maltretiras zbog atesta za protivpozarni aparat - to je problem drzave, ali to sto ti sada meni tako posredno trazis novac da bi me pustio, to je problem samo tvoj, i zbog toga ste vi lopovi i prevaranti. Na to on odgovara, E, ja ti lepo kazem, poznajem ti oca, i hteo sam da to zavrsimo lepo, a ti neces. A njegov kolega dodaje: Sad ces da vidis sta cemo da ti radimo, i zatrazi mi svu opremu na uvid. Ja tu vec propisno iznerviran, na brzinu nalazim sta imam. Rezultat je bio da nemam prvu pomoc i da mi kutija sa rezervnim sijalicama nije kompletna. Takodje, traze mi licnu kartu. Odgovaram im da je istekla pre 3 dana i da mi slobodno pisu kaznu i za to. Oni onako veseli, ja iznerviran... Garovic mi kroz šeretski osmeh govori: Jesam ti rekao lepo da mozemo da se dogovorimo, sta ti je sve ovo trebalo da placas ovolike kazne? Ja mu odgovaram: Vi meni mozete da naplatite i 20.000 dinara, i ja cu tu kaznu da platim, ali ne postoje te pare koje mogu da izbrisu cinjenicu da ste vas dvojica lopovi i djubrad!

U tom momentu on me hvata za okovratnik košulje. Cepa je i udara me u glavu govoreci, koga ti vredjaš! Vučic izlazi iz auta i najpre me šutira u genitalije, a zatim u potkolenicu. Ja u pocetku zbunjen, krecem da kapiram da me kreteni tuku i pocinjem da vičem i da ih psujem. Gledam oko sebe, nigde nikog nema. Nemam ni jednog svedoka. Krecem da masem rukama ka putu, da zaustavim neki auto, medjutim, i kad se neki auto zaustavi, vozac ili mahne pandurima uz osmeh, ili ih panduri oteraju. Neki čiča dolazi pešaka, zaustavlja se, oni ga teraju: Ajde bezi čiča, sta gledaš? Ja ga molim da ostane da mi bude svedok, medjutim, stra' od milicije je uhvatio koren u njegovoj svesti jos 1948. Policajci, takodje zbunjeni, pocinju da me smiruju... sve kroz osmeh, kao: Pa sta ti je, smiri se, znam ti oca... Ja ga psujem i pricam mu da mu nece vredeti ni otac ni majka, djubre smrdljivo i sve u tom elokventnom, takoreci filozovskom maniru. Pritom sam ja svestan da je takav moj recnik veoma ruzan, da je to takodje jedna vrsta agresije, i da je u mnogim slucajevima (prejaka) rec ubojitija od udarca... medjutim pokusajte da se stavite u moj polozaj, gde vas u 28. godini, kada ste ste sa obe noge vec stabilno glasacko telo i poreski obveznik sa 10godišnjim stazom, neki idiot najpre zaustavlja sa ociglednom namerom da vam uzme novac, zatim vam demonstrira svoju nadmoc finansijski, a na posletku vas prebije.

U jednom trenutku dolazi neki mladic pitbulovske konstitucije na nabudzenom motoru marke Yamaha. Ja isprva mislim da je dosao meni da pomogne i obracam mu se: Decko, ostani ovde i budi svedok da me ova 2 majmuna tuku. Na to on silazi sa motora i predstavlja se kao njihov staresina. Krece da vice na mene da se smirim i da pripazim kako se ponasam. Ja mu odgovaram: Brate, mene su ova 2 idiota upravo pretukla a ti hoces da se smirim, kako bi ti reagovao?!... Na ovo mi on odgovara: Nisam ti ja brat, i meni imas da se obracas sa gospodine i da mi persiras!!! i jos mi neko vreme drzi predavanje o kulturi komunikacije ;)
I sta ja u tom trenutku da mu kazem nego: teraj se i ti seljačino u p.m. i tome slicno...

Narednih 10 minuta sam ja vikao okolo, zvao telefonom, skinuo iscepanu kosulju... a onda su mi oni tako nagom stavili lisice i ubacili u auto. Dok sam im ja pretio da cu da idem do ministarstva, ali da ce da zazale zbog svog kretenizma, oni su se češali za muda i pricali mi: Sa'cemo te karamo u bulju!!! I: Ajde da ga odvedemo malo da ga bijemo pa da ga pustimo!, kao i ona koju sam vec proglasio favoritom: Fakultetsko govno!!! Zatim su ulazili jedan pa drugi i šamarali me u autu. Onda su se povukli iza auta i dobrih 5 minuta usaglašavali priču sa ovim pitbullom na motoru. U jednom momentu pitbull hvata Garovica za značku i cepa je, a zatim Vučicu kida 2 gornja dugmeta na košulji da bi ispalo kao da sam im ja to uradio, te su oni morali da intervenišu. Citava ta sitaucija je bila nadrealna. Vise je licila na to da sam upao u leglo neke vrlo dobro organizovane kriminalne grupe, nego da imam susret sa policijom.

Na kraju su pozvali drugi automobil da me odveze u stanicu, jer po pravilima sluzbe, ne sme patrola koja je imala konflikt sa privedenim licem da istog vozi do Supa, vec to mora da uradi druga. Dakle, ja sam vezan u autu, dolazi patrola saobracajne policije i najpre dobija informacije od ove dvojice. Zatim mi prilazi jedan od 2jice novopridoslih, otvara vrata i pita: kako se to ponašaš? Na sta mu ja odgovaram da su me njegovi kreteni od kolega pretukli i da ce za to da snose konsekvence. On tu krece nesto da se raspravlja sa mnom sve do momenta dok se ne priblizi kolega Vučic, kojeg ja pitam: zasto ti je ovaj na motoru iscepao košulju a on mi odgovara: Popuši mi kitu! Ja pitam ovog novopridoslog policajca, jesi cuo sad kako se tvoj kolega ponasa, a on odgovara: Ja nisam nista cuo!
Zatim su usli u moj auto i iz novcanika izvadili licnu kartu koju su kasnije negde bacili. Trazili su mi kljuc od auta da bi ga zakljucali, medjutim ja nisam hteo da im dam. Rekao sam im da samo ja mogu da zakljucavam svoj auto. Tada mi je prisao poslednji policajac, koji je ustvari bio jedini ok. Izveo me iz auta, otkljucao lisice i doveo do mog pick-upa. Pitao sam ga da li mogu da obucem kosulju koju su mi iscepali, on je dozvolio, ali se Vučic pobunio recima: Neka ga, neka ide ovakav! Nekoliko momenata je trajala prepirka medju njima, i ja sam je iskoristio da ipak uzmem košulju iz auta. Ipak, Vučic je prišao i otrgao mi je iz ruke. Njegova ideja je bila da me privedu nagog do pojasa, kako bih izgledao kao huligan. Tu istu košulju su ubacili u svoj auto i zajedno sa licnom kartom negde usput izbacili. Kasnije sam ga u stanici pitao pred svedocima sta je uradio sa licnom kartom i kosuljom, na sta je on zbunjeno odgovorio da licnu kartu nisam ni imao, a da je kosulju ostavio u kolima. Poveo sam jednog policajca sa sobom koji ce da potvrdi da kosulje nije bilo u kolima kad smo se vratili. Takodje, taj Vučic je tvrdio da sam ja zapravo nag do pojasa vozio i da sam takav izasao iz auta.

Načelnici i jednog i drugog odeljenja (V. Banja i Kraljevo) su ekspresno bili obavesteni i reagovali su tako sto su poslali oficira istog momenta da ispita sta se desilo. Od svih njih sam dobio uveravanja da ce sve ispitati do tančina i da nema govora o zataškavanju. Medjutim, problem nije u nacelnicima jer znam da je i njima u interesu da se izbrise imidz policije kao legla korupcije i nepotrebne brutalnosti. Medjutim, ovi nizi cinovnici, tzv. prašinari se zapravo ponasaju kao organizovane kriminalne grupe. Jedni za druge lazu, jedni druge stite i pokrivaju, i jako su namazani u svim tim akcijama. Valjda se svakodnevno susrecu sa tim nacinom razmisljanja, te im je i svest iskrivljena. Takodje, njima uopste nije jasno zasto sam se ja toliko iznervirao. Verovatno sam im izgledao kao histericna budala, ali meni je zaista prestrasna cinjenica da mene u 2006. godini, jedan policajac moze da prebije i jos da podmesti da sam ga ja zapravo napao. Inace sam od svih nadleznih trazio psihijatrijsko veštačenje, u kojem ce se utvrditi da li sam ja sklon nasilju ili ne.

U Sup-u Vrnjacka Banja dosao je i komandir njihovog odeljenja. Neki mladi momak koji samo sto nije overavao sa njima. Sve vreme su se smejali i nesto domundjavali. Svaki čas ih je izvodio napolje i nesto pricao sa njima. Zatim sam slusao njegov razgovor sa nadredjenima u kojima je apsolutno pokusavao da iskrene moju pricu i da predstavi njihov prestup kao "manje" prekoracenje ovlascenja, te da mene predstavi kao lika koji ih je psovao iz fazona: Sta ti meni trazis licnu kartu, znas ti ko sam ja? i jos smesnije: Znas ti koliko ja para imam, nista vi meni ne mozete.

Svako ko me poznaje zna da to nema veze sa mozgom.

Šta dodati? Videćemo kako će teći sudjenje i da li se srpske institucije zaista menjaju.

- 20:38 - Komentari (59) - Isprintaj - #

28.05.2006., nedjelja

Edimburže, gothic čaršijo..

Drugari,

Nedavno sam se vratio iz zvanične i prijateljske posete Škotskoj, zemlji jezerskih čudovišta i ljudi dlakavih nogu. Poseta je usledila pukom slučajnošću, a na opšte odobravanje čitavog tima, koji se sastojao od Nine i mene.

Edimburg je grad koga bi svaki samopoštujući ljubitelj gothic muzike i stila života trebalo da posećuje bar jednom godišnje. Većina zgrada podseća na zamkove iz bajki, sa kulama u kojima su zatočene princeze koje će hrabri princ osloboditi ubivši zlog zmaja – tamničara. Arhitektura je zaista izvanredna, kao da se radi o tematskom parku pod naslovom “Bog je veliki i zao”. Zgrade nekako zlobno streme ka nebu odašiljajući poruku zapanjenom posmatraču kako je ništavan spram Boga koga mora da se plaši i da nikakvo zlo ne čini. Ne zbog toga što veruje da ne treba činiti zlo, već zbog toga što je bog osvetoljubiv i što će se sigurno osvetiti za svaki nestašluk.

krovovi

Ovaj grad zna kako da napravi profit na račun specifične arhitekture. Postoji bar desetak raznih turističkih agencija koje vas za skromnih 25 eur po osobi vodaju po raznim underground ćelijama i prolazima u potrazi za duhovima Edimburga. Navodno su u 17. veku po izbijanju kuge obolele zatvarali u podzemne prostorije da tamo umru daleko od očiju zdravih. Njihovi duhovi i dalje lutaju podzemnim prolazima, i plaše naivne turiste. Naročito su popularne noćne ture gde vas, u nezgodnom momentu napete pažnje, vodič u mraku potapše po ramenu, a vi vrisnete, nakon čega svi krenu da vrište. Naravno da će neko od 30 ljudi da se zakune da je video duha, i svi su srećni i zadovoljni, a naročito agencija koja vodi novu grupu na svakih sat vremena i od svake zaradi po 500-800 evra.

pogled s tvrdjave

Daleko fascinantiji je čuveni Edimburški Dvorac (ulaznica skromnih 14 eur) koji sa vrha stene gordo posmatra čitav grad. Dvorac je fantastično očuvan, građen je u više navrata negde od 11. veka, i vrlo je bitan u istoriji Škotske i Engleske. Ipak, neću da vas davim celom pričom jer sve može da se pročita na nekoj od zilion web stranica posvećenim edimburškim turističkim atrakcijama. Reći cu vam samo kuriozitet da su brojni zatvorenici koje je britanska vojska zarobljavala na raznim frontovima i smeštala u lagume dvorca, uz redovno sledovanje hrane svakog dana dobijali po dve krigle piva. Svako, pa i mrski neprijatelj, zaslužuje kriglu piva, i ovo pravilo treba uvrstiti u ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima.

groblje

Edimburg je i veliki univerzitetski centar. Mnogo je mladih svuda unaokolo i to se oseća u dinamici gradskog života. Svaki dan je dan za izlazak, a naročito su popularne žive svirke. Interesantno je da su svi studenti u grunge fazonu i postoji sijaset bendova koji sanjaju da postanu Franz Ferdinand kad porastu. Svi studenti se oblače u grundge fazonu, a naročito je popularan stil ‘vodoinstalatersko dupe’. Na svakom koraku sevaju dupeta zbog izuzetno nisko spuštenih pantalona, koje se neretko sužavaju prema dnu, u stilu ‘ šargarepo ti ne rasteš lepo, tanka dole a debela gore’. Možda je ovaj modni fenomen prisutan i u Beogradu, ali nije bio aktuelan dok sam ja bio živ.

guza

Najbolja fora u Edimburgu je to što je to zapravo prilično malen grad. Ni u jednom trenutku nismo imali razloga da se služimo bilo kakvim prevozom, a obišli smo ga uzduž i popreko. U tim šetnjama nailazili smo na zanimljive fenomene. U jednoj ulici, na primer, svi pabovi imaju perverzna imena tipa « The Dirty Dick’s » ili « The Bad Ass ». Malo dalje, na zidu jedne crkve smo naišli na gigantsku sliku scene iz jednog od vojnih zatvora u Basri. Na slici stoji natpis “ovaj čovek je zacjelo božji sin”, ali nije jasno na koga se u stvari misli. Jedan Škot je nedavno poginuo u Basri i to je prvi i jedini Škot koji je nastradao u Iraku, pa je slika možda omaž njemu. Ipak, centralno mesto zauzima neki zatvorenik, pa se možda misli na njega. Vrag bi ga znao, ti umetnici uvek nepotrebno komplikuju stvari!

Ipak, najlepši utisak ostavio je jedan izlog, u kome su, rame uz rame, stajali Plazma keks i Čokolino. Plazma keks je za ovu priliku dobio i dopadljivo ime – Lane, a Čokolino se zove Lino, mada se možda tako zove i inače, nisam siguran. Plazma je morala da promeni ime, i to je stvarno dobar potez, jer većina stranaca koje sam primoravao da je probaju, imala je negativnu reakciju na to ime - Plazma. Za njih je plazma nekakva organska tvar, i to ime uopšte ne nagoveštava da se iza krije superukusna hrana na kojoj su generacije odrasle.

Plazma

Radnja u kojoj se ovo prodaje je jedna od tih delicatessen radnji koje se mogu naći u svakoj od izbegličkih destinacija. Svuda gde su nesrećni ljudi bežali 90-tih postoje preduzimljivi Arapi ili Poljaci (nikad neki naši) koji su provalili da postoji tržište za proizvode iz domovine. Meni taj Edimburg nije izgledao dovoljno velik da bi u njemu jedna ovakva radnja opstajala, ali me je Samir, Egipćanin koji je vlasnik radnje razuverio: “Ne bi verovao koliko ljudi ovde kupuje te vaše proizvode. Pa meni su neki od tih proizvođača specijalno za moju radnju štampali ambalažu sa engleskim prevodom.” Dobro Samire, samo ti nastavi, aj bar negde da izvozimo.

Nina

Na kraju ću vam reći da je me je Edimburg ponajviše kupio fenomenalnim prostorima za relaksaciju i uzivanje u prirodi. U kom god pravcu da krenete, nabasate na ogromne parkove, odnosno otvorene zelene površine na koje ljudi izađu čim ogreje prvo sunce. Ja uopšte nisam mogao da se zasitim te lepe zelene boje i još prvog dana smo kupili velikog šarenog zmaja i otišli na piknik. Svaki dan smo išli negde van grada (što je uvek 15 minuta hoda) puštali zmaja i izležavali se na suncu. To izležavanje na travi je jedan od najlepših britanskih običaja i uvek mi je bilo jako teško da britancima objasnim kako je u našim parkovima po pravilu zabranjeno gaziti travu, i da bi vas, ako prostrete ćebe (ako postoji parče trave gde nema psećeg govanceta) u najboljem slučaju gledali kao ekscentrika. Zamislite vi u Beogradu nekog službenika koji u pauzi za ručak ode u park, izuje se, i legne na travu da pojede sendvič. Nezamislivo.

- 17:38 - Komentari (28) - Isprintaj - #

01.05.2006., ponedjeljak

Kečap ratnici

Momci iz obezbedjenja su ozbiljni ljudi. Kad nema puno ekplozija, a poslednjih par dana bilo je dosta tiho, obezbedjenje krene da simulira razne situacije i tako trenira.
Pre neko veče je simulacija uključivala mene. Negde oko 1 ujutru trebalo je da budem ranjen od šrapnela i da pozovem u pomoć. Za ovaj plan je znao samo šef i jedan bolničar. (kako se na našem jeziku kaze - medic?) Priprema je uključivala pravljenje krvave majice i mazanje kečapom. Nevolja sa tim kečapom je da se toliko uvuče u kožu da mi je trebalo dva dana da se oslobodim tog mirisa. Sad ne mogu ni da ga okusim, pripadne mi muka čim ga namirišem.

client down

Anyhow, momci su bili na visini zadatka. Svi su preko motorola dobili signal za uzbunu i rasporedili se po krovovima kuća očekujući neprijatelja. Ja sam kukao i zapomagao praveći se ranjenim, a dvojica su utrčala kod mene i krenula da me previjaju. Isprva su izgledali zabrinuto, ali im je trebalo 4 sekunde da provale da krv nije voda, nego kečap. Previli su me i odneli do sigurne sobe, jedne prostorije koja nema prozore. Kraj uzbune.

client down

Sinoć su opet padale granate na Sadamove palate koje se nalaze 200 metara od nas. Ceo taj kompleks je ogradjen visokim betonskim zidovima i u njemu se sada nalaze kozulati USA i Britanije, kancelarije UN, USAID, DFID i još nekoliko organizacija. To je zapravo minijaturna Zelena zona, slična velikoj Zelenoj zoni u Bagdadu, i samim tim jako poželjna meta za napade, usled količine stranaca po kilometru kvadratnom. Svako malo je raketiraju, ali te rakete su uglavnom one protivtenkovske iz ručnih raketnih bacača i svako ko je ikad igrao ‘Battlefield 1942’ zna da neprijatelja van tenka sa tim možeš da ubiješ samo ako ga pogodis u glavu. Zaista, jos niko nije poginuo u tim napadima, jer rakete uglavnom završe eksplodiravši o zidove tvrdjave. Dešava se i da se kompleks raketira onim partizanskim minobacačima, onim što stoje na zemlji sa cevkom okrenutom na gore, skoro horizontralno ka nebu, i u koju se odozgo ubaci granata koja odmah izleti i pod velikim lukom leti ka meti. (Yebote, koliko reči da se opiše ‘mortar’). U svakom slučaju, te rakete su smrtonosne samo u nekom malom radijusu od mesta ekplozije, mozda 5 metara ili tako nešto. Uz to, ekipa nema vremena da ga baždari, da gleda gde je pala granata pa da onda menja ugao. Njihova tehnika se zove ‘hit and run’ - ispališ par komada i tutanj, dok se nije podigao helikopter da ti objasni suštinu problema.

client down

Ne bih da zvučim preteciozno, ali mi se zaista više ni ne osvrćemo na ekplozije. Pre par nedelja smo igrali pikado kad je u blizini naše kuće počelo puškaranje. Prvo iz naselja preko puta naseg, pa onda malo bliže, pa sa ulice tu ispred naše kuće. Jasenka, moja koleginica, je baš u tom trenutku držala strelice u ruci. Ozbiljnog lica, nišaneći, pre nego što će baciti streleicu u metu, izgovorila je istorijsku rečenicu : « Pucajte, ja i dalje igram darts ! »

Zaista, često me ljudi pitaju koliko smo mi bezbedni ovde i ja im uvek kažem da problem terorizma mnogo manje utiče na strance nego na domaće. Tu i tamo, s vremena na vreme, dignu nekog Amera, ali njih i tako ima svuda. Kladim se da u mnogo zemalja sveta tu i tamo strada neki Amer. Mnogo veći problem imaju Iračani sami. Naoružani banditi otimaju i ubijaju ljude po raznim osnovama, a najčešće po verskoj. Naročito su ugroženi ljudi koji rade za strance, i mogao bih čitav jedan post da posvetim tehnikama zaobilaženja problema kojima pribegavaju naše iračke kolege. Mnogi ne izdrže taj pritisak i odluče da radije žive u bedi nego da uopšte ne žive. Odliv mozgova je naravno svakodnevan, i susedni Jordan već ima nekoliko stotina hiljada iračkih doseljenika. Urbana demografska slika se takodje menja. Sunni koji žive u delovima grada gde su većina Šiiti menjaju stanove sa Šiitima koji žive u Sunni delovima. Uskoro će početi barikade i eto nama Bosne u sred Iraka.

client down

Ipak, život se nekako nastavlja.1. maj, praznik rada, svečano je danas proslavljen neradom. Mi smo ga proslavili izležavanjem na suncu, čitavih 20 minuta dok nije postalo neizdrživo. Temperatura uveliko prelazi 35 ovih dana, ali to je i dalje prijatno u poredjenju sa 55 koliko će biti za kojih mesec dana. Jedina strategija preživljavanja je kampovanje ispod klima uredjaja, uz molitve da naš agregat za struju ne otkaže poslušnost, jer struje ima par sati dnevno.

Kad se vratim, živeću na Islandu, ako bude prilike.

- 22:47 - Komentari (32) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>