Slobs u Iraku

<	siječanj, 2006					>
P	U	S	Č	P	S	N
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Šta Slobs uopšte radi u Iraku?
Pomaže strankama i političarima da se pripreme za demokratske izbore. Razgovara sa ljudima, uči arapski jezik, gleda filmove, izlazi u disko, vozi wake-board na Tigrisu..

Linkovi
devedesetdvojka
Economist
Vreme
Biro
Yahti

Avril
Ćora
Diverzije
Dubai
Eduard Pranger
Hiperborealni vjetrovi
Kikoman
La Lara
Ljubar
Marisi
Nemiri
Ostap i Bender
Rijama
Rockroll
Tramtincica
TV manijak
Zrinsko pismo

Pre neki dan sam čuo da je Gandži oslobodjen. Živeo Gandži!

Kapetan Luka Djurašković
(izvor: SANU Beograd)
Maja meseca 1940. godine, zbog mogućnosti napada Italije,
izvršena je delimična mobilizacija jugoslovenske vojske, sa
koncentracijom trupa u Sloveniji. Manevrima i smotri borbene
gotovosti prisustvovali su i strani vojni predstavnici i
novinari. Prilikom obilaska 40. pešadijskog puka u Brezovici 26.
maja, stenografisan je govor postrojenim vojnicima komandira 1.
čete, kapetana Luke Đuraskovića:

“Slušaj 'vamo! Mi živimo u ozbiljno doba, i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, je 1' tako. I ako nam pruže rat, jebo ga otac, mi ćemo ga prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi tako da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, je 1' tako!

Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas
mater, boje se ratovanja a hoće da dobiju zemlju bez krvi. Oni,
fukare jedne, kažu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste,
dobiće, ali kurac. Je 1' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru
i druge naše krajeve!? Pa dabome da imamo! Sada se prave
prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne. Je 1' vam to
jasno!? Jebo im pas mater, samo neka dođu, poslaćemo ih u pizdu
materinu!

Drugo: mi južni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji
vojnici Evrope. Je 1'tako? Dabome da je tako, i tako treba da
bude! Musolini je dosta učinio za Italiju. On je mnogo dao
Italijanima, ali ih nikad neće učiniti hrabrima; makar im kurac
dao neće moći da im da srce junačko. Je 1' tako!? Je 1' vam jasno?
E, drugo, kažu Talijani, oni vele, "kod nas je sve motorizovano.
Naši su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, naši su avioni
FIAT, i šta ja sve znam... u pičku materinu. Znamo mi to, ali je
u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo, ima
jedno: oni nas ne znaju, pička im materina! Je 1' tako? Dabome,
baš tako, i tako treba da bude.

Drugo: hoće da nam budu kuratori, da garantuju naše granice, pizda im materina. Talijani, i ko zna koji kurci - Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa čak i Društvo naroda. A šta se nas tiču njihove garancije, pizda im materina! Znamo mi šta su to garancije. Kurac garancije! Jebo im pas mater garancijsku i kurvarsku.

Drugo: Svi vi znate da se naša vojska najbolje hrani. Je 1' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude još sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, i još ne valjaju. Pa dobro, gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima od reda!? Dežurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina...!............... Pa, dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslaću vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li će hrana biti bolja! Jebo vam pas mater kuvarsku! Je 1'tako!?”

(Kuvar Trobec se javlja: "Alo gospodine kapetane, iz griza se ne more...")

“Kuš! Ništa te nisam pit'o! Marš u pizdu materinu, jebo ti pas mater kuvarsku! Kad te raspizdim pretvoriću te odma' u mitraljez! Drugo: Gde je onaj koga su ubile gaće?...... A, tu je... E, baš tebe ću poslati na Talijane, jebo te mitropolit! I ti si mi kurčev vojnik! Ubile ga gaće...

Slušaj 'vamo i šta se smeješ! Svi vi znate da ima i drugih kojima
se hoće naša zemlja, pizda im materina! Šta gore one ciganske
kurve kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im
materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slovenije i Hrvatske,
jebali ih njihovi grofovi; jebo im pas mater njima i Hortiju i
Telekiju i grofici Marici!

Drugo: Je 1' idete vi onako, preko noći, malo u Domžale? A? Znam ja vas dobro. Sve ja znam, je 1' tako? A vidite, to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema više šale. Odma' te streljaju, jebo te faraon! Da li vi mislite tako? Evo - ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici šta ja znam gde, jebo ih Bog i onako ništa ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi - u Domžale. Pa sad lepo dođu Talijani, pizda im materina! Kako bi sve to izgledalo? I kako bi nas fino udesili... Majku im zicarošku! Pa to ne sme da bude, je 1' vam jasno!? Ne može to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Čeha. A, jok! Eto, i to su kurve koje se uopšte ne bore nego samo polažu oružje, kukavice jebo im pas mater i njima! Pa eto ovi Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se borili... a njihova
gospoda ministri - tup u avione, beže kurve avionima pravo u
Pariz. Ništa manje, u pizdu materinu, da tamo tobože vladaju; ali
samo kome, pička im majčina! U nas ne sme da bude tako, naravno.

Drugo: Nije to sve što sam vam kazao. Ama svi vi tu znate,
pametni ste ljudi. Išli ste po svetu i sigurno ste videli lepu
varoš Temišvar? E vidite, kažu Rumuni jebo ih Bog otac, "To je
naše!". Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše!? Za
koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je
tuđe!? Je 1' tako? Onda od nas neće dobiti niko ništa! Daćemo im
tvrd kurac, i to tvrd za mnogo godina. Neka dođu, ako su junaci, a
mi ćemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli! Je 1' tako!? E, pa, dabome da jeste, jer drukčije
ne može i ne sme da bude! Naravno! A sad vodniče, daj ljudima
voljno!”

[Arhiv SANU, A-36-119-263] Kapetan Luka Đurasković poginuo je u
toku II svetskog rata.

Slobsova e-mail adresa:
odidedi@gmail.com

Hronologija odiseje:

2004

April: Irak, Jordan

Moja prva evakuacija
Pejzaži u magli
Amman, zar u Amman

Maj: Jordan

Leto u Jordanu

Jul: Jordan

Svaka reč ima tri značenja

Avgust: Jordan

Septembar: Irak

Ponovo u Bagdadu
Glasajte za Moqtadu

Oktobar: Irak

Hotel Palestina

Novembar: Irak, Egipat

Ramadan u Iraku
Osma ofanziva
Ajatolah razrezao procente
Faludža, tri dana pre roka
Egipat, zemlja obećana

Decembar: Irak

Z Džrmns
Izbori
Lijanoviću, kurvo!
Kao da je malo bolje..

2005

Januar: Irak

Proslava Nove Godine na okupiranim teritorijama
Rodjus
Komunisti uzvraćaju udarac
Trash patrola
Elvis glasao u Iraku

Februar: Irak

Barbika i Ken kidnapovani!

Mart: Srbija, Irak

Lepo li je biti u toploj kući, zatrpan u 2 metra snega
Samo loš dan, ništa više
Sećate se Halliburtona?
Krhko je znanje
Trash patrola opet ulovila kapitalca

April: Irak

Pogled kroz ključaonicu
Prvi dan u Basri
In Memoriam
Gromče oboren

Maj: Palestina, Izrael

Jerusalem, here I am
Gaza
Jedna molitva u Jerusalimu vredi koliko i 40 000 bilo gde drugde (arapska izreka)

Jun: Irak

Fabrika Pepsija u Iraku
Pozovi 93
Holiday in Basra

Jul: Irak

Sadam na klupi
Mustaći
Ugrožena muškost

Avgust: Irak

Malo mi je muka od ove zemlje

Septembar: USA

Welcome to Texas
New York, New York
S one strane njihovi, s ove strane naši

Oktobar: Irak

Ramadan karim
Zapisi iz mrtvog doma

Novembar: Irak, Kuvajt

Šah je mrtav, živeo šah
Kuwajte, bekrijo

Decembar: Engleska, Irak, Palestina, Izrael

10 dana u Engleskoj
Ozbiljan post o izborima
Samit u buregdžinici Jerevan

2006

Januar: Palestina, Izrael, Turska

Nešto sasvim lično
Kako sam postao Palestinac (part I)

Februar: Irak, Srbija

Dugo putovanje u Evropu

Mart: Irak

Pucam po sahranama

April: Irak

Tražimo nove mlade

Maj: Irak, Škotska

Kečap ratnici
Edimburže, gothic čaršijo..

22.01.2006., nedjelja

Kako sam postao Palestinac (part I)

8.00h ujutru, izlazim iz Nablusa, i krećem se ka Tulkarimu, gradiću na samoj granici Palestine i Izraela. Iako se gradovi nalaze 30-tak kilometara jedan od drugog, prosečnom Palestincu treba 8 sati da stigne do tamo, ako uopšte stigne. Izraelska vojska je uspela da napravi 4 kontrolna punkta u tih 30km, i na svakom se čeka po sat-dva.

8.15h, stižemo na drugi punkt. Pokazujemo akreditacije 18-togodišnjem izraelskom vojniku, on ih nezainteresovano pogleda, vrati mi ih nazad, pokaza prstom na pravac iz koga smo došli i reče na hebrejskom da mu se gubimo s očiju. Krenuh da objašnjavam da sam tamo došao na poziv njihovog ministarstva unutrašnjih poslova, ali žutokljunac gleda kroz mene kao da sam od vazduha i odmahuje glavom. Vidim da je uzalud i vraćam se u auto da pozovem konjicu.

Izrealeska vojska ima dobro organizovanu PR službu. Još dok smo se najavljivali da ćemo se kretati po Zapadnoj Obali, vojska nam je dodelila Jutama, oficira koji perfektno priča engleski, da nam se nadje u svakoj neprilici. Eto prigodne neprilike, pomislih.

- Dobro jutro, mogu li s Jutamom da razgovaram ?
- Taj sam
- Slobodan ovde, ponovo. Da li možeš da nam pomogneš da prodjemo kroz punkt u Enavu?
- Sa koje strane idete?
- Iz Nablusa ka Tulkarimu
- Evo odmah zovem taj punkt i pustiže vas za 5 minuta.

Efikasno, nema šta. Sad ce njima Jutam da pojasni ko je gazda.

Ipak, zvoni mi telefon posle 5 minuta, Jutam ponovo:

- Slušaj, taj punkt je leteći, uopšte nemaju telefon.
- Pa šta da radim ja sad ?
- Obidji ga, i idi na južni ulaz, ja ću sad da ih pozovem da te propuste bez problema
- Dobro, ajde.

Za sve ovo vreme uvežbavao sam zlobni osmeh kojeg sam hteo da uputim dečacima-vojnicima u trenutku kad mi budu otvarali rampu. No, sudba kleta dade zlobni osmeh neprijatelju da se njime služi, i jedino što sam mogao da uradim je da ih ni ne pogledam odlazeći odakle sam i došao.

checkpoint

Nakon pola sata stižemo na južni ulaz, koji je u stvari sistem od dva ogromna punkta koji izgledaju kao granični prelaz. Narožani Jutamovom preporukom zaobidjosmo kolonu od 50-tak vozila i banusmo pravo pred vojnike. Da, imaju nas na spisku, kao kad ste na VIP spisku za ulazak u klub. Ipak, detaljan pretres vozila, 20-tak pitanja o detaljima posete Palestini i dodatno čekanje oduzeše nam još pola sata vremena. 8.45h je, još 15 minuta do početka obuke koju tog dana radim u Tulkarimu. Konačno krećemo dalje, ali nakon 20-tak metara, na istom tom punktu, druga grupa vojnika kreće da nas ispituje:

- Otvorite gepek na kontrolu- kaze vojnik.
- Zar opet? Pa sad nas je tvoj kolega pretresao..
- Ne znam ja ko vas je pretresao
- Čekaj momak, je l’ vidiš ti ovu rampu 20 metara iza nas? Mi odatle dolazimo, nismo mogli da izronimo iz asfalta..
- Ništa te nisam pitao, otvaraj gepek ili se vraćaj nazad

vojnik se dere na decu

Ovako su nas tretirali policajci 90-tih u Srbiji, kao da su vlast, a ne službenici koje ja plaćam. Dobih želju da krenem da se raspravljam sa njima, ali već je 9 sati i nemam vremena za bacanje. Reših da poslušno pratim instrukcije i sve bi gotovo za manje od pola sata. Konačno smo opet u autu i na putu za Tulkarim, kad posle 100 metara nailazimo opet na kolonu i još jedan kontrolni punkt. Čoveče, pa šta sad opet hoće?

Ispostavilo se da je to još jedan leteći punkt, što znači da se nekoliko Hamvija parkira na sred raskrsnice i krene da kontroliše svaki auto. Mi opet zaobidjosmo celu kolonu, no kako smo se približavali vojnicima, tako su oni zauzimali borbeni položaj, sa cevima uperenim prema nama. “Koči Hajtame jebote, ubiše nas ovi!” – vičem na vozača koji zaista ukoči u mestu. Izlazim iz auta i pokazujem akreditacije, i vojnik me nakon 5 minuta i nekoliko pošalica na hebrejskom, praćenih glasnim smehom ostalih vojnika, propušta dalje. “Smej se klipane”, mislim se, “poslaće te Hamas kući u crnoj kesi”.

Iznervirani nastavljmo put i stižemo na cilj sa debelim zakasnjenjem. Zatičemo grupu od 50-tak članova partije Fattah, sa kojima je trebalo da radimo tog dana, okupljene oko TV-a.

- Je l’ dolazite sa južnog ulaza ?
- Da, upravo.
- Pa je l’ ste čuli eksploziju ?
- Kakvu eksploziju ?
- Neka devojka se digla u vazduh, ubila dva vojnika i dvoje civila !
- Na kom punktu ?
- Na letećem, tu na samom ulazu u grad.

Uhh.. izgleda da se moja kletva ispunila ranije nego što sam očekivao. Pokajah se što sam to uopšte i pomislio, ali sam po prvi put u stvari krenuo da shvatam te bombaše samoubice. Zamislio sam da neko dodje u moju zemlju, postavi punktove na svakih 10km i krene da me maltretira svaki dan. Mladi, neotesani, zlobni i agresivni, ko ne bi poželeo da ih se reši.

Par dana nakon toga sam pogledao jedan film u Jerusalimu. Film se zove Paradise Now, i govori o poslednjim satima života jednog bombaša samoubice. Mogu slobodno da kažem da je to najsnažniji film koji sam pogledao u 2005. i iskreno ga preporučujem svima koje interesuje ko su bombaši samoubice, i šta im je u glavi dok se pripremaju za taj čin. Gledali smo ga u punoj sali u izraelskom delu Jerusalima, i reakcija je bila fascinantna. Film se završio, krenula su da idu odjavna slova, a niko se nije pomerao sa stolice. Još jedno dva-tri minuta vladala je apsolutna tišina, nakon čega su ljudi polako i bez glasa krenuli da izlaze iz sale. Nikad nisam prisustvovao slichnoj reakciji na film, i sve je josh imalo i dodatnu tezzinu jer su svi u publici bili Izraelci.

puska u glavu

Tretman civila na kontrolnom punktu

Da se vratim još malo na Palestinu. Krećući se uzduž i popreko okupiranih teritorija, shvatio sam da je Palestina jedan veliki društveni ekperiment. 4 miliona ljudi živi u velikom zatvoru bez krova, danonoćno nadzirani od strane naoružanih čuvara. Svaki grad i svako selo je ćelija za sebe, izmedju kojih se nalaze punktovi koji otežavaju ili onemogucavaju kretanje. Ne postoji program rehabilitacije, već samo sistematskog kažnjavanja koje ne pravi razliku izmedju krivih i nevinih. Svi pate i frustracija je kolektivna. Nasilje je kod većine ljudi jedini način da se frustracija iživi, i da se koliko-toliko povrati samopoštovanje. Otud i besmisleni nepromišljeni napadi kamenjem na tenkove. Jednostavno, nema drugog fronta. Svet bi hteo da se u Palestini razvije demokratska borba izmedju stranaka i da neka umerena partija, nakon dolaska na vlast, krene da pregovara sa nekom umerenom izraelskom strujom o mogućem konačnom rešenju. Za mene je to potpuni science fiction scenario. Nakon samo par nedelja boravka tamo, uprkos VIP tretmanu, uspeo sam toliko da zamrzim izraelske vojnike da sam u trenutku besa poželeo smrt tom nesrećniku koji me je verbalno maltretirao. Ne mogu ni da zamislim kako se osećaju ljudi koji svakodnevno prolaze kroz ovaj ponižavajući proces.

Manal

Ipak, par dana posle tog incidenta sam u Nablusu upoznao najfascinantniju osobu Bliskog Istoka. Manal je mlada žena, psihološkinja i mirovna aktivistkinja koja planira da radi doktorat iz psihologije na nekom francuskom univerzitetu. Volontira kao dečji psiholog i radi sa traumatiziranom decom. Preživljava tako što povremeno prevodi za medjunarodne organizacije. Naučila je da prefektno govori 3 strana jezika pre nego što je uopšte izašla iz zemlje. Za razliku od mene, ne mrzi okupatore već ih sa razumevanjem nekako sažaljeva. Evo vam dela našeg razgovora iz koga ćete videti zašto je ona tako posebna :

S : Da li ti uopšte poznaješ nekog Izraelca?
M: Kako da ne, imam dosta prijatelja tamo.
S : Pa kako si ih upoznala ? Znam da je je njima, kao i vama, zabranjeno da se posećujete.
M : Mi se ipak ilegalno vidjamo. Ima par mesta gde smo isekli bodljikavu žicu, i tuda se provlačimo. Oni nas uvek čekaju s druge strane, za slučaj da naidju vojnici. Ako su izraelci sa nama, znamo da nas vojska neće poubijati, već samo pohapsiti.
S : I kakva je kazna ako vas uhvate ?
M: 6 meseci zatvora, ako je prvi put.
S : Je l’ su te uhvatili nekad ?
M : Jesu jednom, ali na palestinskoj strani, pa me nisu uhapsili. Samo su pucali u vis i mi smo se razbežali.
S : A ko su ti Izraelci sa kojim se druzis ?
M : To su aktivisti kao i mi. I oni hoće mir i kraj okupacije.
S: Ali čekaj, i radikalni islamisti poput Hamasa i Islamskog Džihada hoće kraj okupacije?
M: Da, ali se oni bore pogrešnim sredstvima. Gledao si film, je l’ da ? (Paradise Now) E pa video si da oni u stvari koriste očajne ljude i potencijalne samoubice i šalju ih da se ubiju za viši cilj. To je iskorišćavanje slabosti ljudi, i mi se tome oštro protivimo. Mi mislimo da nema razloga da se koristi bilo kakvo nasilje u ovoj borbi.
S : Da, ali da li bi Izraelci ikad napustili Gazu da Hamas nije konstantno raketirao vojne objekte ?
M : Možda su oni doprineli tome, ali to nije naš cilj. Izrael se povukao iz Gaze, ali šta smo mi time dobili ? Ništa. Gaza je i dalje zatvorska ćelija, samo sada više nema čuvara unutar ćelije. To nije naš cilj.
S : Pa šta je vaš cilj ?
M: (uz osmeh)Ujedinjena drzava Palestinaca i Izraelaca!
S: (zaprepašteno) Štaa??
M: Da, mi hoćemo da zajedničku državu!

Kroz glavu mi prolaze sve reakcije na koje smo mi iz Gradjanskog Saveza nailazili kad god bi pomenuli nenasilje, saradnju, toleranciju. Mi smo uvek bili gori od neprijatelja, izdajnici, korov koji treba počupati bez mislosti.

S: Manal, pretpostavljam da to baš i nije popularan diskurs, ni ovde ni u Izraelu?
M: Baš tako. Ideja o zajedničkoj državi je podjednako mrska i jednima i drugima. Zato nam se toliko i svidja. Ali evo, razmisli i sam. I jedni i drugi polažemo pravo na ovu zemlju, i jednima i drugima nam je sveta. Kako drugačije možemo da rešimo sukob?
S: Dobro, i kakve su reakcije javnosti?
M: Pa još nas nema toliko u javnosti, ali ove godine pravimo partiju koja će da deluje pod istim imenom i u Izraelu i u Palestini.
S: I kako ćete da delujete?
M: Pa evo, dodji u subotu na kontrolni punkt kroz koji su ušao u grad i videćeš jednu od akcija. Planiramo da napravimo protest sa obe strance punkta. Izraelci će biti sa one strane, a mi sa ove. Nosimo i gomilu bubnjeva i hoćemo da napravimo preformans.
S : Kakav performans ?
M: Hocemo da probamo da usaglasimo ritmove sa obe strane. To ce simbolično da znači da imamo istu poruku.
S: A je l’ ste se dogovorili oko nekog posebnog ritma?
M: Pa nismo se videli već neko vreme, ali smo se čuli telefonom i malo smo udarali ritam u slušalicu. Videćemo da li će to da funkcioniše

Odlazim nazad u hotel potpuno fasciniran. Naravno da moram da ostanem u Nablusu i da propratim taj protest. Aktivizam je zarazna bolest i prenosi se lako. Znam da ta njihova stranka nikad neće pobediti na izborima, politika je umetnost mogućeg a ne željenog, ali aktivizam ne biva uvek ograničen racionalnim ciljevima. U tome i jeste čar, boriti se za ispravnu stvar pa makar nemao nikakvu šansu da se za to i izboriš.

No u hotelu me čeka iznenadjenje. Telefonski poziv i uplašeni glas jedne koleginice iz jerusalimskog ofisa:

- Imaš 10 minuta da spakuješ stvari i udješ u auto, vraćaš se u Jerusalim.
- Šta se desilo?
- Pričaćemo kasnije, sad samo uradi šta sam ti rekla.

Deset minuta kasnije sedim na recepciji sa vlasnikom hotela. Stariji gospodin, vrlo ljubazan. Objašnjava mi da je pre par sati u hotel upala grupa maskiranih naoružanih pripadnika Al-Aqsa brigade i rekla mu da kaže svim strancima da idu van iz Nablusa.

Ko je sad Al-Aqsa brigada?

Ispričaću vam u nastavku.

- 12:33 - Komentari (48) - Isprintaj - #

12.01.2006., četvrtak

Nešto sasvim lično

Jednom sam, u sedmom razredu, napisao jedan sastav. Bio je to pismeni zadatak iz srpskohrvatskog, u plavoj vežbanki, onoj odakle ocena ide pravo u dnevnik. Nastavnica je donela ocene, podelila sveske prvo onima koji su dobili kečeve, onda dvojkama, trojkama, pa četvorkama. Mene još nije bila pročitala i sećam se da sam se baš bio uzbudio shvativši da sam medju peticama. Onda je nastavnica pročitala i sve petice, a mene i dalje nije bilo. Kad je podelila svima sveske, u ruci je držala još jednu i počela da priča o fenomenalnom sastavu koji ju je potpuno oduševio, čiji je stil apsolutno prilagodjen mladalačkoj temi itd. Dok su se svi okretali i glasno se pitali čiji je to sastav, ja sam se preznojavao. Neka mešavina neugodne, neželjene pažnje i tihog zadovoljstva me je izgarala iznutra i bukvalno sam se topio od uzbudjenja. Hteo sam da se sve to što pre završi, ali je nastavnica i dalje peglala o kratkim rečenicama, jezgrovitom stilu itd. Na kraju, kad je svesku spustila na moju klupu, svi su se sjatili oko mene da vide o čemu sam to pisao. Na moju sramotu, to je bio prvi put da sam iskreno pisao o bilo čemu, i taj sastav je bio o jednoj devojčici sa kojom sam kao hteo da se smuvam. Nekako sam pokušavao da sakrijem svesku od radoznalih očiju i proklinjao dan kad sam odlučio da budem iskren.

Zašto sam vam ovo ispričao?

Čitajući hvalospev o samom sebi, koji mi je nekoliko ljudi istovremeno poslalo još istog dana kad je objavljen u Jutarnjem listu, opet sam se topio od nekog nespokoja i zadovoljštine. Taj čovek, Tomislav Čadež, kojem se ovom prilikom zahvaljujem na lepim rečima, opisivao je moje tekstove kao nekada ta nastavnica. Red superlativa, red mojih navoda. To nije bio tek neki blagi osvrt na zanimljiv blog, vec full istraživanje, navodjenje delova iz bar desetak postova i spajanje u jednu finu celinu. Lepši poklon za rodjendan nisam mogao da dobijem.

Ovom prilikom bih se izvinio za nejavljanje. Imao sam par dinamičnih nedelja i nisam stizao ni da se nakačin na net. Sutra se vraćam u Bagdad i kad se budem konačno malo smirio napisaću vam kako sam u Palestini izbegao bombaša samoubojicu bukvalno za 2 minuta, kako je u moj hotel upala Al-Aqsa brigada i rekla da svi stranci moraju napolje iz Nablusa, kako sam u Istambulu nakon transsex kluba i blajhanih dvometrašica-hokejaša zamalo dobio batine u nekoj opskurnoj kafani u kojoj se tura pića, uz koju dolaze i neke kvazi zabavljačice, plaća $600.

Čitamo se za koji dan!

- 23:19 - Komentari (29) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>