Marketing
Nešto sasvim lično
Jednom sam, u sedmom razredu, napisao jedan sastav. Bio je to pismeni zadatak iz srpskohrvatskog, u plavoj vežbanki, onoj odakle ocena ide pravo u dnevnik. Nastavnica je donela ocene, podelila sveske prvo onima koji su dobili kečeve, onda dvojkama, trojkama, pa četvorkama. Mene još nije bila pročitala i sećam se da sam se baš bio uzbudio shvativši da sam medju peticama. Onda je nastavnica pročitala i sve petice, a mene i dalje nije bilo. Kad je podelila svima sveske, u ruci je držala još jednu i počela da priča o fenomenalnom sastavu koji ju je potpuno oduševio, čiji je stil apsolutno prilagodjen mladalačkoj temi itd. Dok su se svi okretali i glasno se pitali čiji je to sastav, ja sam se preznojavao. Neka mešavina neugodne, neželjene pažnje i tihog zadovoljstva me je izgarala iznutra i bukvalno sam se topio od uzbudjenja. Hteo sam da se sve to što pre završi, ali je nastavnica i dalje peglala o kratkim rečenicama, jezgrovitom stilu itd. Na kraju, kad je svesku spustila na moju klupu, svi su se sjatili oko mene da vide o čemu sam to pisao. Na moju sramotu, to je bio prvi put da sam iskreno pisao o bilo čemu, i taj sastav je bio o jednoj devojčici sa kojom sam kao hteo da se smuvam. Nekako sam pokušavao da sakrijem svesku od radoznalih očiju i proklinjao dan kad sam odlučio da budem iskren.
Zašto sam vam ovo ispričao?
Čitajući hvalospev o samom sebi, koji mi je nekoliko ljudi istovremeno poslalo još istog dana kad je objavljen u Jutarnjem listu, opet sam se topio od nekog nespokoja i zadovoljštine. Taj čovek, Tomislav Čadež, kojem se ovom prilikom zahvaljujem na lepim rečima, opisivao je moje tekstove kao nekada ta nastavnica. Red superlativa, red mojih navoda. To nije bio tek neki blagi osvrt na zanimljiv blog, vec full istraživanje, navodjenje delova iz bar desetak postova i spajanje u jednu finu celinu. Lepši poklon za rodjendan nisam mogao da dobijem.
Ovom prilikom bih se izvinio za nejavljanje. Imao sam par dinamičnih nedelja i nisam stizao ni da se nakačin na net. Sutra se vraćam u Bagdad i kad se budem konačno malo smirio napisaću vam kako sam u Palestini izbegao bombaša samoubojicu bukvalno za 2 minuta, kako je u moj hotel upala Al-Aqsa brigada i rekla da svi stranci moraju napolje iz Nablusa, kako sam u Istambulu nakon transsex kluba i blajhanih dvometrašica-hokejaša zamalo dobio batine u nekoj opskurnoj kafani u kojoj se tura pića, uz koju dolaze i neke kvazi zabavljačice, plaća $600.
Čitamo se za koji dan!
Post je objavljen 12.01.2006. u 23:19 sati.