Slobs u Iraku

<	prosinac, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Šta Slobs uopšte radi u Iraku?
Pomaže strankama i političarima da se pripreme za demokratske izbore. Razgovara sa ljudima, uči arapski jezik, gleda filmove, izlazi u disko, vozi wake-board na Tigrisu..

Linkovi
devedesetdvojka
Economist
Vreme
Biro
Yahti

Avril
Ćora
Diverzije
Dubai
Eduard Pranger
Hiperborealni vjetrovi
Kikoman
La Lara
Ljubar
Marisi
Nemiri
Ostap i Bender
Rijama
Rockroll
Tramtincica
TV manijak
Zrinsko pismo

Pre neki dan sam čuo da je Gandži oslobodjen. Živeo Gandži!

Kapetan Luka Djurašković
(izvor: SANU Beograd)
Maja meseca 1940. godine, zbog mogućnosti napada Italije,
izvršena je delimična mobilizacija jugoslovenske vojske, sa
koncentracijom trupa u Sloveniji. Manevrima i smotri borbene
gotovosti prisustvovali su i strani vojni predstavnici i
novinari. Prilikom obilaska 40. pešadijskog puka u Brezovici 26.
maja, stenografisan je govor postrojenim vojnicima komandira 1.
čete, kapetana Luke Đuraskovića:

“Slušaj 'vamo! Mi živimo u ozbiljno doba, i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, je 1' tako. I ako nam pruže rat, jebo ga otac, mi ćemo ga prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi tako da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, je 1' tako!

Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas
mater, boje se ratovanja a hoće da dobiju zemlju bez krvi. Oni,
fukare jedne, kažu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste,
dobiće, ali kurac. Je 1' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru
i druge naše krajeve!? Pa dabome da imamo! Sada se prave
prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne. Je 1' vam to
jasno!? Jebo im pas mater, samo neka dođu, poslaćemo ih u pizdu
materinu!

Drugo: mi južni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji
vojnici Evrope. Je 1'tako? Dabome da je tako, i tako treba da
bude! Musolini je dosta učinio za Italiju. On je mnogo dao
Italijanima, ali ih nikad neće učiniti hrabrima; makar im kurac
dao neće moći da im da srce junačko. Je 1' tako!? Je 1' vam jasno?
E, drugo, kažu Talijani, oni vele, "kod nas je sve motorizovano.
Naši su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, naši su avioni
FIAT, i šta ja sve znam... u pičku materinu. Znamo mi to, ali je
u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo, ima
jedno: oni nas ne znaju, pička im materina! Je 1' tako? Dabome,
baš tako, i tako treba da bude.

Drugo: hoće da nam budu kuratori, da garantuju naše granice, pizda im materina. Talijani, i ko zna koji kurci - Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa čak i Društvo naroda. A šta se nas tiču njihove garancije, pizda im materina! Znamo mi šta su to garancije. Kurac garancije! Jebo im pas mater garancijsku i kurvarsku.

Drugo: Svi vi znate da se naša vojska najbolje hrani. Je 1' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude još sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, i još ne valjaju. Pa dobro, gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima od reda!? Dežurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina...!............... Pa, dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslaću vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li će hrana biti bolja! Jebo vam pas mater kuvarsku! Je 1'tako!?”

(Kuvar Trobec se javlja: "Alo gospodine kapetane, iz griza se ne more...")

“Kuš! Ništa te nisam pit'o! Marš u pizdu materinu, jebo ti pas mater kuvarsku! Kad te raspizdim pretvoriću te odma' u mitraljez! Drugo: Gde je onaj koga su ubile gaće?...... A, tu je... E, baš tebe ću poslati na Talijane, jebo te mitropolit! I ti si mi kurčev vojnik! Ubile ga gaće...

Slušaj 'vamo i šta se smeješ! Svi vi znate da ima i drugih kojima
se hoće naša zemlja, pizda im materina! Šta gore one ciganske
kurve kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im
materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slovenije i Hrvatske,
jebali ih njihovi grofovi; jebo im pas mater njima i Hortiju i
Telekiju i grofici Marici!

Drugo: Je 1' idete vi onako, preko noći, malo u Domžale? A? Znam ja vas dobro. Sve ja znam, je 1' tako? A vidite, to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema više šale. Odma' te streljaju, jebo te faraon! Da li vi mislite tako? Evo - ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici šta ja znam gde, jebo ih Bog i onako ništa ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi - u Domžale. Pa sad lepo dođu Talijani, pizda im materina! Kako bi sve to izgledalo? I kako bi nas fino udesili... Majku im zicarošku! Pa to ne sme da bude, je 1' vam jasno!? Ne može to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Čeha. A, jok! Eto, i to su kurve koje se uopšte ne bore nego samo polažu oružje, kukavice jebo im pas mater i njima! Pa eto ovi Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se borili... a njihova
gospoda ministri - tup u avione, beže kurve avionima pravo u
Pariz. Ništa manje, u pizdu materinu, da tamo tobože vladaju; ali
samo kome, pička im majčina! U nas ne sme da bude tako, naravno.

Drugo: Nije to sve što sam vam kazao. Ama svi vi tu znate,
pametni ste ljudi. Išli ste po svetu i sigurno ste videli lepu
varoš Temišvar? E vidite, kažu Rumuni jebo ih Bog otac, "To je
naše!". Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše!? Za
koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je
tuđe!? Je 1' tako? Onda od nas neće dobiti niko ništa! Daćemo im
tvrd kurac, i to tvrd za mnogo godina. Neka dođu, ako su junaci, a
mi ćemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli! Je 1' tako!? E, pa, dabome da jeste, jer drukčije
ne može i ne sme da bude! Naravno! A sad vodniče, daj ljudima
voljno!”

[Arhiv SANU, A-36-119-263] Kapetan Luka Đurasković poginuo je u
toku II svetskog rata.

Slobsova e-mail adresa:
odidedi@gmail.com

Hronologija odiseje:

2004

April: Irak, Jordan

Moja prva evakuacija
Pejzaži u magli
Amman, zar u Amman

Maj: Jordan

Leto u Jordanu

Jul: Jordan

Svaka reč ima tri značenja

Avgust: Jordan

Septembar: Irak

Ponovo u Bagdadu
Glasajte za Moqtadu

Oktobar: Irak

Hotel Palestina

Novembar: Irak, Egipat

Ramadan u Iraku
Osma ofanziva
Ajatolah razrezao procente
Faludža, tri dana pre roka
Egipat, zemlja obećana

Decembar: Irak

Z Džrmns
Izbori
Lijanoviću, kurvo!
Kao da je malo bolje..

2005

Januar: Irak

Proslava Nove Godine na okupiranim teritorijama
Rodjus
Komunisti uzvraćaju udarac
Trash patrola
Elvis glasao u Iraku

Februar: Irak

Barbika i Ken kidnapovani!

Mart: Srbija, Irak

Lepo li je biti u toploj kući, zatrpan u 2 metra snega
Samo loš dan, ništa više
Sećate se Halliburtona?
Krhko je znanje
Trash patrola opet ulovila kapitalca

April: Irak

Pogled kroz ključaonicu
Prvi dan u Basri
In Memoriam
Gromče oboren

Maj: Palestina, Izrael

Jerusalem, here I am
Gaza
Jedna molitva u Jerusalimu vredi koliko i 40 000 bilo gde drugde (arapska izreka)

Jun: Irak

Fabrika Pepsija u Iraku
Pozovi 93
Holiday in Basra

Jul: Irak

Sadam na klupi
Mustaći
Ugrožena muškost

Avgust: Irak

Malo mi je muka od ove zemlje

Septembar: USA

Welcome to Texas
New York, New York
S one strane njihovi, s ove strane naši

Oktobar: Irak

Ramadan karim
Zapisi iz mrtvog doma

Novembar: Irak, Kuvajt

Šah je mrtav, živeo šah
Kuwajte, bekrijo

Decembar: Engleska, Irak, Palestina, Izrael

10 dana u Engleskoj
Ozbiljan post o izborima
Samit u buregdžinici Jerevan

2006

Januar: Palestina, Izrael, Turska

Nešto sasvim lično
Kako sam postao Palestinac (part I)

Februar: Irak, Srbija

Dugo putovanje u Evropu

Mart: Irak

Pucam po sahranama

April: Irak

Tražimo nove mlade

Maj: Irak, Škotska

Kečap ratnici
Edimburže, gothic čaršijo..

14.12.2005., srijeda

10 dana u Engleskoj

Heathrow aerodrom, pasoška kontrola. Izlaz za non-EU gradjane, po default-u sumnjive. Home officers, psi tragači koji nepogrešivo njuše svaku eventualnu rupu u alibiju:

- Svrha boravka?
- Privatna poseta
- Koga posecuješ?
- Devojku
- Je li ona Engleskinja?
- Nije
- Hmm..

Ponovo gledanje u pasoš, pa u mene, pa u svaku pojedinačnu stranicu pasoša.

- Šta ona radi u Engleskoj?
- Studira
- A ti?
- Ja samo posećujem
- A ti si muzičar ?
- Jesam
- Jesi ?
- Ne, nisam
- Čekaj, nisi ili jesi ?
- Pa kazem, jesam.

Nisam muzičar, i ovaj poslednji deo dijaloga je pozajmljen iz kultnog filma Balkan Expres. Ali priznajem da sam se osećao kao da nešto krijem, iako sam bio potpuno ispravan. Te hladne oficirske njuške me uvek po malo zbune, jer tragaju za bilo kakvim razlogom da te ne puste u zemlju, i taj pritisak uvek osetim iako nemam šta da krijem. Ne kaze se džabe – imaš hladno srce kao home officer.

Home Offfice je iza mene, hodam prema metrou. Ljudi žure, a ja tek na početku odmora. Ne da ne žurim, nego guštam svaki sekund tog rutinskog rituala kupovanja metro karte, lociranja Earl’s Courta na metro mapi, gledanja drugih putnika. To su oni retki momenti kada mi se dosadna svakodnevica običnih ljudi čini neverovatno egzotičnom i prosto čeznem za tim da i sam budem neki obični činovnik koji svakog jutra sivog lica ulazi u metro, otvara friške dnevne novine i čita o egzotičnim životima poznatih.
engleski grad

..mind the gap, please mind the gap..

Glas iz zvučnika upozorava sanjive putnike da se izmedju voza i betonske platforme na koju bi da izadju nalazi gap, prostor, usek širine čitavih 5 santimetara. Ahhh… kakva zadovoljština! Ranije, dok sam provodio više vremena u Londonu, taj glas me je jako nervirao. Sada se radujem kao dete uživajući u tom prenaglašenom oprezu i brizi o putnicima. Sve je, dakle, u uglu iz kojeg se život posmatra. Neko mi je jednom pričao o nekom profesoru koji je umeo da se na početku časa popne na katedru i počne predavanje stojeći na katedri. Kad su ga studenti, nakon prvog šoka, upitali zašto se popeo na sto, rekao im je da je jako korisno povremeno promeniti ugao gledanja.

Upravo tako, profesore. Svako bi trebalo da se sa vremena na vreme malo odmakne od samog sebe i pogleda se sa strane. Ako imate kompjuter, mobilni telefon i račun u banci spadate u 8% svetske populacije. Mislite o tome.

………………………………………..

9 je ujutru i ja koračam ka ciljanoj adresi. Sa devojčicom sam se dogovorio da ostavi ključ ispod otirača. Htela je da uveče ode na spavanje i da se ujutru probudi pored mene. Sweet ! Na prstima ulazim u nepoznati stan. Pronalazim njenu sobu, bešumno se svlačim i lagano zavlačim pod topli pokrivač. Ayyyyyy… kakva zadovoljština. Sanjiva topla devojčica u mirišljavom toplom krevetu. Tog prvog dana smo retko napuštali krevet.

BBC

Narednih dana sam hteo da procunjam okolo. London – klasika, milion dešavanja, izložba antičke persijske umetnosti, revija gruzijskog filma, na SOASu antiratna tribina, gostuje član Laburističke stranke kojeg je obezbedjenje iznelo sa skupštine stranke jer je Bleru dovikivao antiratne parole. Bez preterivanja, u Londonu dan treba da traje jedno 80 sati da biste stigli da vidite sve što vas interesuje. To je zapravo veliki pritisak, šta odabrati, kako stići.

Zato smo za vikend iznajmili auto i krenuli van grada, na zapad. Prvo u Stonehendge, čudnu gradjevinu od pre 5 hiljada godina, nepoznate namene. Te stenčuge sa slike gore su teške 15 tona po komadu, i pre 5 soma godina su nekako transportovane iz Velsa, nekih 400km daleko. Kako - nikom nije jasno. Ima tu raznih teorija, da su stene tovarili u nekakve brodove i vukli uzvodno uz reku Avon. Medjutim, ta reka Avon je običan potok širok 3 metra. Drugo, napraviti brod koji može da ponese 15 tona pre 5 soma godina… Kako?

Da misterija bude veca, postoji jedno mesto odmah pored stena, gde se stane ujutru i posmatra sunce. U januaru sunce prolazi kroz prvi luk, izmedju dva stuba, u februaru kroz drugi, u martu kroz treći itd. Ekipa je tačno znala koji je mesec u svakom trenutku. Naučnici kažu da je to sa namerom tako gradjeno, i da bi vam danas trebao dobar kompjuter za takav proračun.

most

Most u Bristolu

Odatle smo otišli u Bristol, u posetu čuvenoj postojbini trip-hopa. Prvo smo se popeli na poznati most sa kog se svake godine samoubije više od 10 ljudi. most

Most je impresivan, prosto mami na samoubojstvo. Onda smo otišli u selo Portishead, odmah pored Bristola, odakle dolazi istoimeni kultni sastav. Selo je u stvari gradić, lep i dosadan. Razumem zašto je bend zvučao tako deprimirano. Glavna karakteristika trip-hopa je bila ta prenaglašena sporoća i osećaj očajne dosade, što sjajno ide uz lokalnu tradiciju samoubijanja. Jedino mi nije jasno kako to da Subotica nije razvila neki slični muzički pravac.

Portishead

Iz Bristola smo ušli u Vels preko gigantskog kilometarskog mosta. Mostarina je koštala 4.5 funti (7 eur). Čoveče, odličan biznis. Napraviš most i naplaćuješ mostarinu. To je opuštenije čak i od posla ležećeg policajca.

Vels je mitska autonomna pokrajina koja u našoj kolektivnoj svesti postoji samo posredstvom fudbalske reprezentacije Velsa. Šta je ikad došlo iz Velsa osim Rajana Gigsa i još ponekog fudbalera (Ian Raš, legenda Liverpula). Ja čak nisam ni verovao da Vels postoji, kao i toliko drugih geografskih pojmova za koje ljudi tvrde da postoje, a nikad niko nije tamo bio ili je bilo šta došlo odatle (Zanzibar, Sibir, Kambodza, Helsinki, Adis Abeba, Tajvan, Vinkovci). vels

Ipak, prijatno sam se iznenadio kad sam shvatio da je Vels stvaran, i da je čak i lep. Šetali smo nekim malim gradom koji je izgledao kao iz neke priče o patuljcima. Sve je bilo lepo, šareno i minijaturno. U jednom trenutku dolazimo do neke ograde, pogledamo preko, i pukne vidik na kilometarsku, prelepu peščanu plažu. Stotine ljudi šeta plažom u gumenim čizmama, more se talasa, nekakvi psići skaču u more i stresaju se od zime, totalna idila. Ja sam se poistovetio sa tim psima, onako tek pušten iz zatvorenog prostora, pa sam se rastrčao po plaži. Žao mi je što Nina nije imala neku lopticu da me malo trenira, no dobro, ništa nije savršeno.

Dalje istraživanje Velsa je otkrilo lepu pitomu zemlju pored mora, i divlju planinu naseljenu gorštacima, podalje od mora. Na svakih 50km se nabasa na neki sjajno očuvani zamak koje su Francuzi gradili kad su pre 900 godina osvojili Vels i Englesku. Zamkovi su štitili francuske biznismene od velških gorštaka i bili su dosta uspešni u tome, jer većina tih zamkova nikad nije osvojeno. Šta se onda desilo s Francuzima? Pa ništa, sa godinama su se utopili u okruženje i postali engleska elita. Kao i mnogi drugi osvajači, usvojili su lokalne običaje i jezik i posle par vekova još samo se na osnovu imena poput Norman, Jerome, Vincent, Diane ili Rachel može sa sigurnošću tvrditi da su Normani uopšte bili tamo, mada ja ni u to ne verujem.

Kako god, vreme je prolazilo i mojih 10 dana Engleske se istopilo superbrzo. Vratio sam auto, otišao na aerodrom, poljubio Ninu u čelo, seo avion za Dubai, onda za Kuwait, autom do granice sa Irakom, onda stavljanje pancira, ulazak u blindirani auto, vožnja do Basre, i eto me ponovo u dobrovoljnom pritvoru. Još malo pa će dve godine kako sam ovde. Yebote, dve godine. Mogao sam dvoje dece da izrodim do sada.

Nešto mora da se menja!

- 10:10 - Komentari (28) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>