Čuj, zvone, veli meni Mate, a kako se to čuje?
A ono oko glave kao zoljice, vrlo velike ose, zuje meci, a moj Mate ne čuje, ne precipira, ma ništa otkada je opaljena prva topovska. Samo oči raširenih zjenica.
Eh, mislim ja sebi, Mate moj, tebi ovaj naš mali rat dođe ko najbolja droga.
Uto zazvrji poljski telefon, i čujem Mirelu kako viče: Topovi!
Eee!!!. odjednom se počne derat po dolcu: ajmo brže, puni!
A mi kopali Grgi cesticu. Od ceste u Kasumoviću, tamo s križanja prema Obućinama.
Puše buretina, jebena, proljetna, ratna. Tučem kamen sa macolom i psujem, onako ličko ratničko raspoložen.
Pogledam niz padinu, nešto mi privuklo pogled, onako gluh od bure, vidim jedan onako lijepo opisni krležijanski zemljoskok.
Pucaju po nama! vičem.
Sereš! viču oni meni.
Bura skriva zvuk.
Slijedeća je rikošetirala oko pedeset metara južnije.
Uzbunaaaaaa! derem se ja.
Pogledam na kućicu, mali veza krili rukama ko stara baba i nešto viče. Trčim koliko me noge nose.
Buretina odnosila glas nekamo u pizdu mile matere, ništa ga ne čujem. On maše ko vjetrenjača, ja trčim.
Ulećem pod sam balkon, derem se: Šta je!
Pucaju po vama, veli Vule.
Znam.
|
