Evo, kako ja vidim sve te događaje, sva ta bolovanja i čekanje u hodnicima bolnice kad li će, zaboga, konačno stići krevet koji se traži. Zadnje, ne do Bog zadnje, je trajalo samo 22 sata bez jela i pila, i bez nove pelene. Ma to je da u startu poludiš. Suludo je već to što imaš pneumoniju oba plučna krila. Temperaturu su ti smanjili i sad si konačno u sobi i tvoji predragi su stigli da na vrijeme upozore da je krevet mokar, i pelena također. Uslužna sestra sređuje stvar. Doktora nema, zaboga miloga pa 18 je sati i on je već odavno nestao. Doći će on sutra sigurno. Tih ordinariusa ima kojekakvih. Jedan se pojavio začas da održi predavanje o praxitenu (to nije njegova domena ali treba skrenuti pozornost). O plučima nešto i zna no daje lažna obećanja. Nalazi će biti poslani na kućnu adresu. To znači nikada.
To je bilo pred tri i pol godine. Možeš li se žaliti? Ne baš. Kako ono ide? Ovaj razgovor se snima…