imalo bi smisla kad bi imalo smisla
subota, 05.03.2011.
ŽENE, HLEB I RUŽE
Žena ako nisu stradale u revolucijama ili ratovima (Marija Antoaneta, Jovanka Orleanka, Dragana Milojević Srdić) pokretale su ih. To je činjenica o kojoj se ne razmišlja, tim pre što su muški navikli da zasluge uvek pripišu sebi, a neuspehe ženi.
Draganu Milojević Srdić pojeli su baštinici protesta 9. marta 1991.
Prigoda je za malo istorije, tek da se podsetimo: žene zaposlene u industriji odeće i tekstila protestovale su 8. marta 1857. u Njujorku zbog loših uslova rada i niskih zarada.
Njihov protest je zapravo prvi ozbiljni začetak borbe za prava žena, a time i ljudskih prava uopšte. Žene su tražile hleb i ruže, što bih preveo na jezik svakidašnjice: život i uvažavanje. Policija je trenirala strogoću pa je demonstrant(kinj)e razjurila, ali neočekivano, žene se nisu demoralisale ni uplašile: dva meseca kasnije osnovale su sindikat.
Pola veka kasnije, istog dana (8. marta) i na istom mestu (što govori o kontinuitetu i snazi), ponovo su žene, još žešće, digle glas. Radnice su najprije bile zatvorene u fabrici (oproban metod) potom je izbio požar u kojem je smrtno stradalo 130 žena.
Dragana nije shvatila da fotografija s posterom Borbe nije podrška promeni režima već borba za tržište novina
U znak sećanja na taj stravični dan, naredne godine je u Njujorku prvi put obeležen Dan žena. Kad imamo u vidu pozadinu, ne vidim zašto (mada su žene, simbolikom koju muškarci, očigledno nisu shvatili, da ponovim tražile hleb i ruže) muškarci tog dana, ako se sete, ženama poklanjaju pretežno jeftinije parfeme pošto su vremenom – srećom –odustali od veštačkog cveća.
Bez obzira na postignuto, prilično toga je ostalo u okviru deklaracija. Ne zamerite, da pomenem YU, u kojoj je vožd govorio ljudi, žene, deca i starci. Zašto je tako nepromišljeno i podcenjivački delio čovečanstvo nije mi jasno, kao što ne znam ko od poborojane četiri kategorije, po Brozu, nije ravnopravni pripadnik ljudske rase u zemlji gde je čovek naše najveće bogatstvo (ponovo citiran Broz).
Što krene, ne zaustavi se uvek lako: osmomartovski protesti postali su uobičajeni vid komunikacije s muškarcima i poslodavcima, što je isto, zar ne.
Žestok protest ženskog lobija, da osavremenimo vokabular i situaciju, izbio je 1908. Na ulice Njujorka organizovano je izašlo 15.000 žena. Već tim činom pokazale su da su osvešćene i, naravno, digle glas. Tražile su pravo glasa (uz korektnije plate) ali taj glas su osvojile, samo su tržile formalnu verifikaciju činjeničnog stanja.
Onda, izvukavši iskustvo iz odnosa i suživota sa muškima, dovitljiva, organizovana što će reći glasna Klara Cetkin (član Nemačke socijalističke partije) 1910. u Kopenhagenu založila se za utemljenje Međunarodnog dana žena.
Dragana Milojevič Srdić kada je, poučena vlastitim iskustvom i ponižavajućim odnosom onih u koje je verovala, odlučila: nikada više na demonstracije!
Malo dalje, u Moskvi, po Oktobarskoj revoluciji, boljševička feministkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je druga Vladimira Iljiča Lenjina da 8. mart postane državni praznik i tokom sovjetskog razdoblja postao je sinonim za herojstva radnica.
Očigledno, mada ne izgleda tako, nije bilo lako izboriti se s patrijarhalnim delom čovečanstva. Zato je u moćnoj Rusiji Dan žena bio eufeministički instrumentarij da heroinama zapuše usta.
U zimu 1917. u Petersburgu, 8. marta, Ruskinje zaposlene u tekstilnoj industriji počele su štrajk koji je kasnije prerastao u februarsku (julijansko brojanje) revoluciju u Rusiji. Hleb, koji su pola veka pre toga, u Americi tražile žene, u Rusiji je nestao i – nestašica je dovela do Februarske revolucije.
Dinastija Romanov je abdicirala.
Može se reći, jer je tačno ali nedovoljno fokusirano, da su žene svojim postupcima, štrajkom, dovele do revolucije.
Žene su sve učinile da se protestima čuje njihov glas. Izborile su se za osmočasovno radno vreme, izjednačavanje plata s muškarcima i dobijanje porodiljskog odsustva.
Ali, ne lezi vraže: i dalje u svetu pa i u našem okruženju žene su manje od muškaraca plaćene za isti posao, a kada traže posao poslodavci postavljaju uslov, suprotno onome što država proklamuje: da ne rađaju.
O mobingu drugi put.
Rosa Luiz Mekoli Parks, još jedna žena koja se hrabro izborila za prava tamnoputih, 1. decembra 1995. odbila je da na zahtev vozača autobusa ustupi sedište belom putniku. Njeno hapšenje i suđenje zbog građanske neposlušnosti rezultiralo je bojkotom autobuskog saobraćaja u Montgomeriju pretvorivši se u jedan od najvećih i najuspešnijih masovnih pokreta protiv rasne segregacije u istoriji.
Roza Parks nije osuđena što nije ustupila mesto belom putniku nego što ne ume da stoji kako treba presudio je sud države Alabama. To je vrlo opasno u autobusu. U slučaju opasnosti ljudi moraju brzo da izađu iz autobusa ili, u suprotnom, mogu da predstavljaju veliki rizik po sigurnost ostalih putnika. Veoma je neodgovorno od Roze Parks što je uopšte ušla u autobus. To što je Rosa Parks crne boje kože nema nikakve veze s našom odlukom.
Očigledno je da svetom podjednako vladaju nepravda i glupost. Da ne bi se zaključilo da isključivo žene trpe pomenuću nekoliko muških primera.
Stivenu Hokingu, naučniku svetskog glasa, nobelovcu, profesoru fizike na Kembridžu, Kraljevsko društvo i Akademsko veće Univerziteta Kembridž osporavali su pravo na rad jer gospodin Hoking ne može da bude profesor univerziteta. On ne može čak ni da govori, da se pomera ili jede, a Univerzitet nema mogućnosti da obezbedi pomoć medicinskog osoblja koja mu je potrebna 24 sata dnevno. Na predavanjima je gospodin Hoking prisiljen da upotrebljava kompjuterski sinitisajzer ljudskog govora pa mu treba čak pet minuta da odgovori na postavljena pitanja. Iz istih razloga gospodin Hoking ne može da predstavlja Univerzitet u medijima.
Slep od rođenja Dejvid Blanket, do onomad ministar unutrašnjih poslova Velike Britanije, takođe nije bio pošteđen otpora budala kojih ima svuda pa i u Donjem domu britanskog parlamenta. Mi podržavamo ideju pomoći ljudima s hendikepom, ali gospodin Blanket nije sposoban da čita brifinge i obimne dokumente s kojima ministri moraju da se upoznaju i da ih komentarišu. Kameni podovi Donjeg doma stari su stotinama godina, neravni su i klizavi pa se plašimo da će gospodin Blanket prouzrokovati opasnost po ostale članove parlamenta i vlade Velike Britanije. Na kraju, ne možemo da pustimo psa-vodiča gospodina Blanketa u Donji dom jer još nemamo toalete za pse u parlamentu.
Mišljenje Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država o kandidatu za predsednika SAD Franklinu Ruzveltu (bolovao od poliomijelitisa) glasi: Naš stav je da čovek koji ne može normalno da hoda ne sme da se podvrgne javnom poniženju i sramoti na ovako visokoj javnoj funkciji. Pored toga, njegovi savetnici mogu da se sapletu na štake i da se ozbiljno povrede. Ovakva osoba ne može da jaše konja, vrši smotru vojske ili da ide na koktele. Predsednikov avion nema lift za invalide.
Vrhovni sud SAD bdio je i nad sudbinom zemlje kada je Džon Kenedi (bolovao od Adisonove bolesti čije lečenje zahteva velike doze steroida, lekova koji menjaju raspoloženje) ušao u trku za prvog čoveka Amerike: Zašto birate ovakve gubitnike? Zar ne možete da izaberete nekoga finog i normalnog, bez hendikepa?
To je Vrhovni sud. Tačka.
