imalo bi smisla kad bi imalo smisla
četvrtak, 03.03.2011.
TRGOVINA LJUBAVLJU
Svaki povetarac u svetu unese nemir u srpsku vladu. Ishod je uvek isti: srpska vlada nikad nema čvrst i jasan stav. Setimo se svežeg primera farse oko prisustvovanja nekoga iz vlade Srbije na uručenju Nobelove nagrade za mir zatočeniku kineske vlasti Liu Sjaobou.
Da je to jedini kiks pa da se prežmuri. Vlasti u Srbiji i srpski privrednici (isključujući, verovatno, Miškovića za koga nema zime dok ima kineskih zelenih žaba) stanje u Libiji samo ih je bacilo u komu. Izgubili moć govora, mada im ni druga nije pri ruci. U Srbiji se čeka – šta bi drugo?— da se vidi ishod. Ako se Gadafi iskobelja, doći će u Srbiju da vidi kako mu je kamila koju je onomad poklonio. Ako narod pobedi, Srbija će sebi uzeti u zasluge – nije se mešala.
Nije sada u pitanju Moamerova glava nego jadni Kragujevac. Srbija je obustavila svaku vojnu saradnju s Libijom (ne zna šta da radi! a da joj se ne prebaci da naoružava iscrpljeni narod) pa radništvo Kragujevca može da hrupi na ulicu. Protesti protiv Gadafijeve čelične pesnice mogli su da sačekaju koji mesec dok kilava srpska vlada ne sklopi višemilionski posao za izvoz pušaka u Libiju.
Međutim, srpske vlasti su uverene da će se prilike u Libiji stabilizovati i da će dogovoreni poslovi biti realizovani. Prvo je izvesno, kad–tad, drugo je neizvesno svakad.
Libija je od osnivanja Samita nesvrstanih, dok je Gadafi nadmoćno vladao Libijom još kao mladić, bila važan politički i ekonomski partner Beograda. Libijski lider umeo je da istakne privrženost Brozu, ma šta mislio. Bilo mu je uzvraćeno istom merom, a rekao bih i servilnošću preko mere dobrog ukusa. Ne od Broza, taj znao znanje, nego od paževa, skutonoša, čankoliza i podguznih muva. Pošto se Srbija nikad nije otrgla iz Titovog zagrljaja, mrtav je još čeličniji, dobri odnosi sa Beogradom nastavljeni su i nakon vođine smrti.
Nesposobni da sami stvore imidž zemlji, balkanski lideri koristili su pokojnikov imidž da se približe Gadafiju; đetić Filip Vujanović pri poseti Tripoliju decembra 2003. darovao je Gadafiju Titovu maršalsku uniformu. Poklonio mu je, da stvari nazovemo pravim imenom, deo jugoslovenske, ili ako više volite, deo srpske istorije ma kakava bila. Maršalska uniforma čoveka koji je upravljao Jugoslavijom bez krvi, treba da je u muzeju na Kalemegdanu, ako je već Broz na Dedinju, a ne u Tripoliju.
U Tripoliju je 2009. i 2010. godine predsednik Srbije Boris Tadić prisustvovao obeležavanju godišnjice libijske revolucije, a na ceremoniji je sedeo do Gadafija. U paradi koja je prošla pored tribina i pozdravila državnike bili su i srpski vojnici. Šta oni tamo traže?
Zato Beograd ćuti. Tako je ćutao, ne znajući ništa bolje da se odredi, što je Lio u zatvoru, u Oslu prazna stolica, a zastupnik ljudskih prava o trošku građana Srbije u poslednji čas, bolje da je okasnio, kao da je odleteo na generalnu probu uručivanja nagrade. Nema dobitnika, ima samo gubitnika.
Naravno, taj i takav odnos hoću–neću zabeležen je gde treba. Još se ne zna da li je Srbija time dobila ili izgubila. A zapravo ne zna se koliko je izgubila, a da jeste, to je normalno. Beograd i dalje žmuri nad nasiljem u Libiji, dok Gadafi sedi pod kišobranom uveren da je obljubljen (asocirajte kako vam drago) od Libijaca.
Vezu Beograda sa Tripolijem držao je mrdajući brkovima, predsednik nekadašnje Jugoslavije Zoran Lilić. Ne znajući išta drugo da kaže, do naučenih floskula, Lilić je pre nekoliko dana, dok je u Libiji ključalo, srećom po njega bio daleko od kipućeg lonca, u TV programu lupao je – uobičajeno – da je Gadafi garant mira.
Lilić se drži Gadafija kao pijan vrljike. Naravno, iz koristoljublja, ne sme da dopusti da mu propadne privatni biznis. Treba čoveka razumeti. Lilić je, podržan drugim đetićem, Svetozarom Maravićem, čak igrao dečju igru bugarskog ambasadora, humaniste, oslobodioca i (naravno) neuspešnog pregovarača za oslobađanje bugarskih medicinskih sestara.
Ćutanje Beograda prema nasilju u Libiji je pragmatično: ako se Gadafi održi, održaće se i srpska poslovna saradnja sa solventnim partnerom, ne održi lise, pa ništa, doći će drugi, Srbija se nije mešala i ne treba. Dosta je što je prenaglila 1968. u slučaju Čehoslovačke, pa umalo nam ne dođoše Rusi s kaćušama, ne baš turistički. A i Čehoslovaci, koje smo branili, lepo nas – u strahu od baćuški – zamoliše da ih više ne branimo. Valjda je shvaćena poruka.
Uzdržanost Beograda u odnosu na zbivanja u Libiji direktno je vezana za razvijene poslove sa Tripolijem i velika očekivanja u industriji naoružanja.
Ako bi vlasti u Srbiji podržale demonstrante rizikovali bi pogoršanje odnosa sa Gadafijem ukoliko on bude uspeo da odoli protivnicima. Ukoliko podrži Gadafija, rizikuje da pogorša odnose sa zapadnim zemljama koje imaju jasan stav prema libijskom diktatoru.
Trgovinska razmena između Libije i Srbije je u poslednjih nekoliko
godina snažno napredovala, vaistinu u korist Libije. Izvoz u Srbiju prošle godine iznosio je oko 150 miliona dolara (uglavnom nafta), dok je Srbija izvezla robe za oko sedam miliona dolara, pretežno lekova.
Analitičari u Beogradu procenjuju da budućnost srpskih vojnih poslova u Libiji može biti ugrožena ukoliko Gadafi bude zbačen pa i proteran ako ne bude ubijen. Posebno, ako u Tripoliju na vlast dođu muslimanski ekstremisti, srpski poslovi gotovo sigurno bi propali.
Ako bi poslovi bili uspešno nastavljeni srpski narod ne bi video ikakvu vajdu, ako propadnu – osetiće itekako. Tako je to na Balkanu.
