imalo bi smisla kad bi imalo smisla
nedjelja, 27.02.2011.
NAJZAD!!!
Retko mi tekst prestoničkih novina (zavičajne ne čitam niti – daleko bilo –u ruke uzimam) popravi dan, razgali me, prosto promeni raspoloženje na bolje, da ne kažem razveseli, oraspoloži pa potražim nekoga da sa njim podelim zadovoljstvo.
Ovog puta mi se posrećilo: u dodatku za kulturu beogradske Politike 26. februara 2011, na četvrtini stranice plaćenog prostora Centar za kulturu Požarevac (uzgredna digresija, da ne bude da niste nikad čuli za jedno lepo mesto u rimskoj provinciji Gornja Mezija – reč je o gradu u kome pod lipom počiva Slobodan Milošević) čitalaštvo obaveštava da književna nagrada Gospođin vir za 2010. nije dodeljena. Lepa careva kćer, ili ružna, nebitno je dok je careva, udomiće se drugom prilikom.
Razumem pisce, stvarno ih, ponekad, razumem. Konkurisali su, nagradi se nadali (inače bi bilo perverzno konkurisati), pogotovu je blesavo ponašati se kao igrač na sreću – stoji čitavog života pred kioskom za uplatu i stalno drnda priču kako se ne nada dobitku, iako poslednju paru da za listiće i nervira se kad vidi da je još u bubnju. Niti igrače hoće sreća, niti pisce dar, pardon: nagrada.
Dobro, slažem se, nekad je potrebna sreća da dobijete književnu nagradu. Nekad nije važno koliko ste daroviti nego koga poznajete ili koliko ste umiljati, čime možete da vratite. U ovoj zemlji uvek je mogućnosti toliko da ne možete da se odlučite.
Nekad ništa ne pomaže, ni sreća, ni dar, ni poznanstvo, bitno je ko je preči, ko je bliži vatrici da se ogreje. Nevažno zbog čega.
U Požarevcu, koliko vidim, pošto nema nagrađenog, ništa nije bilo presudno sem dara. A on je redak, inače ne bi bio dar, ili ako bi svako bio darovit pitanje je koliko bi neki usmeni pisci morali prljavo da igraju da bi bili u igri da makar jedan dan stoje u užem izboru.
Sve je to znano, da se vratim zbilja hrabrom činu žirija za nagradu Gospođin vir.
Znajući kakva je situacija u srpskoj kulturi, i koliko su moćni oni koji nagrade dobijaju, ostaje mi da kupim kapu i skinem je pred tim žirijem.
Drago mi je da su u požarevačkom Centru za kulturu imali kuraži, poštenja i izbaždarena estetička merila da odluče kako su odlučili i to otvoreno kažu.
Naredni pasusi, ispisani italikom citat su saopštenja Centra za kulturu Požarevac.
Brod zvanične književnosti, u nas, takozvane birokratske, nalik je na brod pun veseljaka Hijeronimusa Boša. Na tom brodu ima bezbroj podsticaja za aktere, oficijelne iliti birokratske književnosti - mnoštvo književnih nagrada, nametačkih, uz talambase najtiražnijih dnevnika zemlje Srbije, koje se, gle čuda, zaborave drugog dana nakon dodele. Tim nagradama, tj. onim najizvikanijim, koje su odavno dovedene u pitanje, proizvode se "velikani" koji se priznaju samo ovde. Proizvodi ih krug kritičara bez mane i straha, po nekom sektaškom diktatu, kako i priliči tom brodu veselnika koji se bori sa stihijom već više od jednog veka.
Nasuprot tom brodu zvanične književnosti postoji i čun nezvanične književnosti, manjinske, bezdane, koju ovde zastupa jedna jedina književna nagrada Gospođin vir, koja se dodeljuje autorima koji umeju da ožive naše dubine, da siđu u mistične virove i da po cenu napora celog bića daju delo koje ima i svu draž novine, pa i ono smešno trzanje zbilja živih nerava, zbilja sapetih spregova.
Minule godine, 2010, po svemu sudeći, naši pesnici, romanopisci, književni mislioci, većina - ukrcala se na već spomenuti brod veselnika. Šta to znači zaista? Kad pesnici, pisci, romanopisci, esejisti, mogu da pišu sve, zašto da pišu koješta? Nagrada Gospođin vir zasnovana je, zaista, zato da bi se ono što je u srpskoj poeziji, prozi i esejistici bilo lepo i primamljivo, zamenilo i istisnulo nečim lepšim i tako dalje sve lepšim od lepšeg do u večnost!
Takvih naslova, na žalost, u protekloj godini nije bilo, te ova nagrada ne može biti dodeljena za 2010. godinu!
Generalno, nije lako odlučiti ko zaslužuje nagradu, niti je jednostavno podneti sve pritiske narocisoidnih pisaca, njihovih prijatelja, smicalice, veze, uslovljavanja, ucene.
Pre ne znam koliko godina predsedavao sam u jednom žiriju za pesničku nagradu. Sugerisao sam da među pristiglim pesmama gotovo nema u punom smislu reči pesme vredne pomena, kamoli nagrade. Pogrešio sam u jednome: izdvojio sam pesmuljak za jotu, nebitno, nezarezivo izmaknutog od ostalih bezvezarija. Dogovor je bio da napišem obrazloženje, svi ga potpišemo i to saopštimo publici i pesnicima da nagrade nema jer nema ni pomena vredne pesme.
Čim sam okrenuo leđa preostala dva člana žirija – sećate se: odluka je bila jednoglasna da nećemo dodeliti nagradu – opričali su direktoru kuće koja daje nagradu da – nagrade neće biti. Uvaženi direktor me je pozvao i doslovno rekao: "napiši u obrazloženju da je ta pesma najgora, napiši šta ti padne na pamet, ne zanima me, ali nagrada mora da se dodeli". Odbio sam da učestvujem u takvoj raboti.
Onda je on onim članovima dodao trećeg (uspeh je da je načuo da broj članova žirija mora da bude neparan) i taj je sada bio paran: uvažili su gazdin stav, nagradili onu pesmicu.
I samo još jedan lični primer. Bio sam član žirija za pesmu na jednom velikom festivalu, velikom po parama koje su se u njega ulagale. Odlučivali smo o nagradi za pesmu na jugoslovenskom konkursu. Kada smo posle većanja došli do jednoglasja, zapitao sam da li je to konačno. Jeste. Da dešifrujemo autora? Može. Ne sećam se izabranog imena, ali se sećam da se najednom član žirija, možda je bio i predsednik – sećam se da je bio kum direktora festivala i da je isprva bio najglasniji da se nagradi pesnik za kojeg smo se odlučili– najednom razgoropadio čuvši ime dobitnika kojeg smo jednoglasno odabrali. Pridružio mu se i kum. Pokušao sam da ih navedem da kažu estetičke razloge. Nije ih bilo, ili su bili smušeni, neodrživi. Jedino su bili uporni da se promeni dobitnik i imali gotovog novog kandidata. Dobro, rekao sam, nadglasali ste me po otvaranju šifri, uradite kako ste odlučili, a sutra ne morate da kupujete sve novine, dovoljno će biti jedna – u svima će pisati kako ste žirirali. Odustali su.
Nikada više nisam zvan da žiriram.
I ne treba.
