22.10.2006., nedjelja
Ručak
|
Teta Nada ima brkove. Iako sam mali genij i volim zemljopis i klasiku više no čokolino, teško mi je kao klincu shvatiti zašto ova žena ima brkove, a moja mama nema. Je li se ona kao moj tata koji čas ima, čas nema brkove, ovisno o tome šalje li u pičku materinu i šefa i posao, svako jutro brije, a ovaj put joj je nestalo pjene, a sapun čuva za blagdane, ili su joj ovo prvi brkovi? Kad bolje pogledam, ispod stola u blagovaoni, teta Nada ima i dlakave noge. Čak se ni one mojeg tate kojeg je mama često iz samo njima znanih razloga nazivala majmunom, ne mogu usporediti s njenim rodnim poljima dlaka. No, kad sam već tu, ispod stola (tražim vilicu koju sam slučajno bacio na tepih, a da tata na sreću nije skužio), promotrit ću još malo to šumarsko blago. Svi ti redovi dlakavog kukuruza koji su se ispod hulahopki geometrijski pravilno posložili, završavaju tamo u mraku, tik do kovrčavog gustiša koji je nabujao nadaleko od rubova bijelih gaćica. «Sine, idiote, što radiš tu pod stolom?» «Ništa tata, tražim vilicu» «Ako odmah ne izađeš, pronaći ćeš šuber!» Tata nikada nije imao viziju o meni kao budućem istraživaču i pustolovu. Ne znam zašto su me uvijek ometali u slasnom zalogaju i zašto je moja glava njima ličila na bongo pa su za svaki ručak odsvirali si pokoju, za dušu i za dobar tek. «Ne mljackaj, rekao sam ti već sto puta!» «Ali tata, zašto teta Nada mljacka?» Tata je uvijek bio spreman za svirku pa je ovaj puta na mojem potiljku odsvirao jednu dionicu «Moby dicka». Ne bi mi Zeppelini tako strašno pali da već nisam zbog srkanja bio glavni instrument za Straussova iživljavanja na bubnjevima. «Gdje sad ideš, sjedaj tu za stol!» (Radetzki marš) «Piša mi se» «Tebi se uvijek piša kad ručamo. Zahod je zauzet, teta Nada je u njemu» No kad sam se već odmaknuo od stola, a tati je već bilo svega dosta, a to «sve» sam bio ja, sada nije odsvirao ama baš ništa, možda jedno bijesno zviždukanje kroz nosnice, neku postmodernističku verziju pravilno usmjerenog Bumbarovog leta. Vrata zahoda bila su zatvorena, pa sam morao, ne znam zašto, na njih prisloniti uho. Iza drvene plohe čulo se žuborenje Anđeoskih slapova. Tu i tamo bi Nijagara pokleknula pred silom teže, a ponekad bi se čulo kako neko zaigrano dijete baca kamenčuge od osam tona u Modro jezero. Nekom čudnom mračnom silom obuzet, približio sam oko ključanici. Ne bi bilo ništa strašno da je teta Nada odmah, nakon što je kroz «ono mjesto» propustila slivne vode čitave Amazonije, navukla gaćice, ne isušujući naplavljena gorja Dolomita, no ona je otrgnula tri listića papira, ustala i na moju najveću nesreću pokazala zašto je više od pola hrvatskog teritorija pokriveno šumom sekvoja i baobaba. I ne bi ni to možda tako strašno djelovalo na mene, da usred te biosfere nisam ugledao crvenu, naboranu, izduženu guduru nalik konobarskom novčaniku koju je ona nemilosrdno gužvala jadnim listićima wc papira (Carmina burana). Oblio me hladan znoj i zadnje što mi je na pameti bilo jest pišanje. Skoro u besvjestici strovalio sam se niz stepenice i mahnito skočio za stol. «Zašto lupaš vratima, konju! Jel' se tako sjeda za stol, konjino?», čini mi se da je u pitanju bio Bela Bartok, ili možda Hindemith. Nisam siguran. Kad se teta Nada vratila iz wc-a, ja sam nos držao u pireu, a mama je sa zakašnjenjem iz pećnice izvadila puricu i stavila je na stol.. Možda bi se do kraja ručka izvukao samo s par kratkih uvertira, da purina stražnjica nije svojom izdubljenom nutrinom nalik «onoj stvari» tete Nade zurila u mene želeći me usisati, probaviti i ispljunuti tamo negdje u dalekom Bangladešu. U trenu sam po stolu i po najmilijima, čak i po teti-jetiju, izrigao sve što sam posljednjih tjedan dana kao svinja (kako tata tvrdi) jeo. Dok se prvi val iznenađenja razbijao o reakciju, na red su dolazili Japanci, «Za Ondekoza». |
- 19:40 - Komentari (20) - Isprintaj - #
|
Dnevnik.hr
Opis bloga
ČASOPIS TARZAN glavni i odgovorni urednik: Sisajed izdavač:www.blog.hr novinski majl: objes(e)ne@sise.hr |
