Bio je jedan sovjetski film, crno beli, o dedi i unuku što su živeli negde u brdovitim republikama na jugu. Ne znam zašto, deda je morao po svaku cenu da posadi neko specijalno drvo, recimo beli dud, ali sadnica nije bilo nigde. Krenuo je na put sa unukom (zašto je poveo unuka?) da traži sadnice. Iza sedam gora, ali bukvalno iza sedam gora, u nekoj dolini, našli su čoveka koji je imao to što im treba. Vrt pun tankih stabljika. Ali nije hteo da proda. Bila je tamo neka ogromna kamenčina, i zli čovek reče dedi da će mu dati sve sadnice ako prenese kamen na drugi kraj vrta.
Deda pljune u šake, uhvati onu kamenčinu, i posrćući je prenese na drugi kraj vrta.
Sad vidimo dedu i unuka sa naramkom grančica, pelcera, kako se vraćaju u zavičaj. Sede šćućureni pozadi na nekom kamionu što putuje uzanim senovitim planinskim putevima, po serpentinama, pored litica. Na jednom mestu stanu da se odmore.
Nailazi drugi kamion, pokušava da se okrene na proširenju, i odjednom zadnjim točkovima gazi ivicu puta. Zemlja se osipa, on klizi unazad ka ambisu, a točkovi se vrte u prazno. Svi skaču, pokušavaju da pomognu, bacaju kamenje pod točkove, bacaju gunjeve pod točkove, ali uzalud, kamion klizi. Deda se seti, uzima one sadnice, i baca ih pod točkove. Kamion poskoči, iščupa se, vozač samo mahne rukom, i odjezdi.
Deda diže ono granje, blatnjavo, polomljeno, samleveno. Odvezuje kanapče kojim je bilo vezano i stavlja ga u džep.
Dalje vidimo dedu i unuka kako opet sede na kamionu i nastavljaju put, bez ičega, pokisli.
Ne sećam se šta je posle bilo.
Tog filma se često setim.
Pred očima mi je slika dede kako teška srca uzima ono granje i baca ga pod točkove.
Setio sam se i pre dve nedelje, u subotu uveče, kada sam vozio zemljanim putem duž Velikog Grebena, i na jednom mestu morao da se probijam uzbrdo kroz poslednji zaostao nanos snega. Mrzelo me je da stavljam lance. Zaletao sam se više puta, uključio blokade, ali letnje gume nisu htele da izvuku poslednjih pola metra.
Na kraju sam izlomio suvog granja, naslagao pod točkove, i izvukao se.
Tog vikenda sam ostvario jedan od svojih snova.
Veći deo života sam proživeo sanjajući, maštajući. U sobi, za stolom, iza zatvorenih vrada, sedeo sam i maštao kako ću ovo i ono... Neke od tih stvari sam ostvario, ali... Statičnost i maštanje su se ukorenili. Kasnije, nisam posezao za onim što mi je bilo nadohvat ruke, jer sam tako dobro naučio da sanjam.
Kada sam konačno mogao da ostvarim slobodu, uskraćivao sam je sam sebi.
Tako sam odavno maštao da obiđem neka brda i predele, neke po prvi put, neke ponovo posle pet ili deset godina, i da to ovaj put uradim sam, kao Keruak, da prenoćim usred ničega, da osetim potpunu slobodu, da kao Nik u Velikoj reci sa dva srca, ujutru kad se iskobeljam iz šatora izvadim tiganj, i ispržim jaja i slaninu negde u nekoj bestragiji.
Sećam se kad sam bio klinac - to sam spominjao na blogu - kad smo se vozili kolima po planinama, u čistom vazduhu su plavičasta brda izgledala nadohvat ruke, i molio sam tatu da stanemo samo da se brzo popnemo na ono brdo, pa se vraćamo i idemo dalje.
Ove zime sam ukapirao da život prolazi, da neka mesta već dvadeset godina čekaju da ih (ponovo) obiđem, ako ovako nastavim možda ću umreti a da ne ostvarim sve što želim.
Zato sam tog vikenda konačno šutnuo sebe u dupe i krenuo na put. Bilo je teško krenuti, a posle nije bilo strašno, navikao sam na samoću, noćio sam u središtu najnenaseljenijih predela. Stigao sam po mraku, posle kiše. Razvedrilo se i pojavile su se zvezde, prvi put ove godine - Orion, Vlašići, Bik i Sirijus - dalje ne znam. Na panju sam sklopio primus i skuvao špagete. Legao sam u osam, nije bilo šta da se radi, a sutra je svanuo sunčani dan, plavo nebo i vetar i mraz, trava što je tek počela da niče i žuti i plavi cvetovi što tek treba da se otvore.
Kroz te predele sam prolazio i ranije, sa drugim ljudima, i nisam imao problema sa tim, ali sada se trebalo navići na slobodu da mogu stati bilo kad i bilo gde, ali baš bilo gde, i pogledati šta ima u vrtači, šta ima dole u kanjonu, kuda vodi ovaj puteljak?
Poneo sam tiganj i jaja i mladi luk i sve, ali sam ih vratio kući. Kuvao sam samo uveče, nisam hteo da gubim vreme po danu, žurio sam da stignem svuda, bilo je toliko mesta što su me zanimala, nisam stigao da ih sva obiđem.
Još ima puteva što ne znam kuda vode i kanjona u koje želim da se spustim.
(pravih i opipljivih puteva i kanjona, sa x-y koordinatama i trnjem što bode kroz pantalone)
|
