I odosmo mi tako u petak.
Definitivno je došlo proleće. I noću je bilo toplo, mirno, a nebo zvezdano. Sve je procvetalo. Beličaste i ružičaste grane na sve strane. (Još kad bih umeo da razlikujem koje je koje drvo.) U prolazu dižem glavu kao džukac, pratim mirise što se slivaju iz krošnji. Sada je najlepše vreme za kampovanje u šumi. Tek je počela da pupi. Bukve su još gole, kroz njih se može videti daleko.
Pre nedelju dana smo gledli vatru i dim na okolnim brdima: svuda su palili strnjiku i korov. Sada, u šumi, nailazimo na sveže izgoretine. Noću, dok kroz šumu pešačimo u logor, primećujemo žućkasto svetlo gore pred nama. Neko nam je krenuo u susret? Približavamo se, ali svetlo je na suprotnoj padini od logora? Kad smo se sasvim približili, videli smo da to tinja vatrica.
I mi imamo svoju logorsku vatru. Suvih drva ima kolko ti srce ište. Ujutro umotavamo pileće batake u alu-foliju i zatrpavamo žarom. Za pola sata su gotovi. Odlični!
U nedelju, tek što smo krenuli i popeli se na greben: havarija.
Vozilo odbija poslušnost, kvačilo ne radi. Vozeći prvom (i drugom), nekako uspevamo da se odvučemo do Donjeg Milanovca, dobri ljudi nas upućuju do mehaničara. Kasnije će se ispostaviti da sam uspeo da usijam lamelu i zalepim je za zamajac.
Ostavljamo kola i stvari kod majstora, pa na autobusku stanicu. I ne primećujem da sam u kratkim rukavima. Hoćemo da sačekamo autobus u bašti kafića, ali ne rade ni bašta, a ni kafić. Normalno - još je Zima.
Na desetine i desetine puta sam išao ovim putem, i kolima i autobusom - ali u autobus ne sedoh još tamo od kraja devedesetih... Kao da nije prošlo toliko vremena. Dok se autobus puni na usputnim stanicama, ja spavam, pretoplo je. Vreme u povratku uvek brže prolazi. Kad otvorim oči, dugo mi treba da prepoznam gde smo - ogromna je razlika između vizure vozača i vizure putnika. Stižemo u Beograd, još je dan, i još je toplo, košulja preko majice je dovoljna. Sa rancem na leđima, u tri skoka stižem do stana.
U ponedeljak, zovem majstora, kupujem novu lamelu za auto, pravac autobuska stanica.
Do polaska autobusa imam malo više od sat vremena. Kako provesti taj sat?
Postajem turista u rođenom gradu. Kupujem prvi sladoled ovog proleća, idem Karađorđevom ka pristaništu. Toplo je, sunčano je, ponedeljak. Izlazim na kej kod luke Beograd. Nikada tu nisam bio. Divno izgleda, po danu, na suncu, belo i plavo, reka i nebo. Kako li je tek u gradovima koji su na pravoj vodi, na morima? Prolazim kraj magacina o kojima sam čitao, koji se sada pretvaraju u fenserajske prostore. Korak dalje, u istom nizu građevina, magacini koji još uvek životare u prošlom vremenu. Prosto boli kako sve to izgleda neočekivano lepo i nestvarno. Osećam kao da sam se iznenada našao na nekom dalekom i čuvenom mestu o kome sam samo čitao.
U povratku ka autobuskoj stanici idem uz obalu, zalazim u deo gde su pravi brodovi. Mnogi od njih su mrtvi. Prolazim pored pravog parobroda, sa dimnjacima i lopaticama. Šine, železnički vagoni, karakteristični miris maziva koji volim. Gledam na konturu Beograda koji se na tom delu strmo penje uz padinu. Nepoznate fasade, bašte, terase. Kako bi to izgledalo kad bi se samo malo sredilo, očistilo, renoviralo, kad bi se se saobraćaj izmestio iz Karađorđeve.
Kad bi. Jednog dana kada. Ako bi. Još samo.
Nikad.
I prekasno.
Beograd je vitez propuštene prilike.
Obilaznim putem stižem do autobuske stanice, ukrcavam se, i putujem nizvodno na jugoistok.
U četiri popodne, stižem u Donji Milanovac. Oblaci su naslućivali promenu vremena, ali su se povukli. Još uvek je sunčano i toplo i mirno. Odnosim deo za kola u radionicu, treba da sačekam nekoliko sati dok popravka bude gotova.
Kako provesti pet sati u nepoznatom gradiću?
Hodao bih polako, ali ne umem. Odlazim u kafić u parku na obali. Iz rančića vadim Barnsov Sto od limunovog drveta. Čitam, brzo, i pokušavam da polako cevčim neskafu.
Priče. Počeo sam da je čitam prepodne 31. decembra, na kuhinjskoj stolici koju sam izneo u venjak na seoskom imanju, dok su oko mene kopnele poslednje krpice snega. Tada sam pročitao Priču o Metsu Ajzrelsonu. Neke druge sam počeo da čitam, pročitao ih možda do pola, i ostavio, nisu mi godile.
Sve su to priče o smrti. O starosti. Svođenju računa. Neostvarenim životima.
Čitam Tišinu. Par stolova od mene se okuplja neko mlado društvo, porodično, pristižu. Devojčica na biciklu i njen otac. Prebrzo sam popio neskafu. Srčem na slamku, ali dole je samo pena i po koje zrno šećera. Niz reku prolaze barže i gurač. Naručujem još jednu neskafu. Čitam Ograđeni Voćnjak. Prošao je sat. Još je dan. Kuda dalje? Ručak?
Idem peške, putem, do restorana koji je par kilometara uzvodno. Nema trotoara ni staze, uzmičem pred kamionima. Put je usečen u stranu brda. Visoki usek je od nabijenog peska, u njemu se tu i tamo vide paralelni slojevi nanetog šljunka. Sve ovo je nekada naneo Dunav. Stižem do restorana. Sezona još nije počela, zatvoren je. Nema veze. Vraćam se polako nazad, vreme prolazi, smrkava se.
Penjem se do hotela na brdu. Sasvim se smrklo. Nema žive duše. Devojka na recepciji kaže da hotel i restoran rade. Restoran je dole, dva sprata niže.
Jedini sam gost u restoranu. Svi stolovi su postavljeni. Tamo je kelner, stariji čovek sa sedim brkovima i leptir mašnom, kaže da mogu da sednem bilo gde, molim ga da mi upali svetlo. Sedam sam za sto postavljen za šest osoba. Dobijam jelovnik, kelner mi preporučuje roštilj. Oslovljava me sa "batice", bez zle namere. Na vratima kuhinje dovikuje porudžbinu: "ženo, po jedan pomfri i pohovani kačkavalj!". Tek tada primećujem da sam naručio domaću vegetarijansku klasiku. Pijem pivo, i čitam Preporod. Stiže hrana. Čitam i dalje, samo povremeno spustim knjigu. Ulazi par, sedaju za sto blizu mene, šale se. Kelner ih poznaje, reklo bi se da su na pansionu. Otkud oni ovde? Provode li medeni mesec ili sasvim vansezonski godišnji odmor? Nailazim na Higijenu, jednu od onih priča što sam zimus započeo, pa je sada čitam od polovine i završavam. Plaćam, grešim u računu i dajem bakšiš veći nego što sam planirao. Kelner se zahvaljuje, želi mi srećan put, oslovljava me "gospodine". Šta bi tek bilo da sam montirao kravatu!
Spuštam se polako dole, zovem majstora, kaže da je pri kraju. Još koliko? Kaže – oko sat vremena. Pravim krug oko centra gradića. Pitam se da li me neko posmatra, pitaju li se ljudi ko je taj što se satima mota okolo? Pronalazim poslastičarnicu. Prazna je, naručujem parče torte i crnu kafu i sedam u ćošak. Skoro sakriven, tu prolazim sledećih sat i po, očekujući da se majstor javi. Čitam Apetit. Pojeo sam samo pola torte. Ovo me podseća na beskrajne sate u vojsci. Tamo sam imao ritual za proticanje vremena: sačuvao bih jabuku od ručka, pa bih je kasnije perorezom sporim pokretima sekao na što tanje kriške, i polako jeo. Srčem već ohlađenu kafu, naručujem još jednu. Čitam Znati Francuski. Sad već žurim sa čitanjem, bojim se da će majstor pozvati i da će priča ostati nepročitana.
U devet sati izlazim iz poslastičarnice, i krećem polako ka radionici. Svraćam da kupim neki sok da imam nešto da pijem uz put, u to me majstor zove: gotovo je. Preuzimam kola, plaćam, zahvaljujem se, krećem ka Beogradu. Duva vetar. U dva navrata stajem pored puta da odremam desetak minuta. Stižem u jedan iza ponući, kontuzovan.
Naredni dan: umor, kiša, mokre noge, nisam ni za šta.
|
