Opšti deo
U subotu se ponovo išlo u gljive. Ovoga puta sam imao društvo - vodio sam Zeta i decu, sestričinu i sestrića. Lep dan, svi puni energije i dobrog raspoloženja.
Ujka Lignjoslav, Zet, i dva mala Sunđerboba goredoliraju kroz šumu.
SB1: Jao eno pečurka!
SB2: Vidi šta sam našao!
UL: Baš lepo. Ali baci je, nije za jelo.
SB1: Koja je ovo pečurka?
UL: Ne znam, prvi put je vidim.
SB2: Ja ću da idem sa ujkom.
SB1: I ja ću sa ujkom.
Zet: Lignjoslave, jesu li ovo lisičarke?
UL: Ne, one su žuće, listići im idu niz stručak. Ova ima iglice, to ti je mlada ježevica.
SB1: Vidi kako je lepa ova crvena!
UL: Bolje je ne diraj.
SB2: Koja je ovo pečurka?
UL: Ma neka otrovnjača.
Zet: Je li ova jestiva?
UL: Nemam pojma, bolje da ne isprobavamo.
SB1: Ujko pogledaj šta sam našla.
UL: Pokaži da vidim. Hm, ne znamo da li je dobra, bolje da ne beremo takve.
SB2: Ujko pa ti si sve sam obrao!
UL: Pa nemoj da se igraš, evo uzmi pa beri i ti sa ove strane.
Zet: Je li ova jestiva?
UL: Tko zna, krhko je znanje.
SB1: A koja je ovo pečurka?
UL: Nemam pojma. Znaš, ima puuuno pečuraka, a ja znam samo neke.
SB2: Evo ujko ja sam malo ubrao ali sam ostavio i tebi.
UL: Hvala, slobodno ih uberi sve i stavi kod tate u korpicu.
Zet: Evo lisičarke!!!
UL: Vrrrlo dobro!
SB1: Ujko prošao si a nisi video ove!
UL: Svaka čast! Uopšte ih nisam video! Hajde ih sad lepo uberi.
SB2: Hej, ostavite i meni.
UL: Vidi koliko ih ima ovde. Uberi ih sve.
Zet: Znaš li ove crvene, mogu li da se jedu?
UL: Znam da ništa ne znam.
SB1: Ja sam šutnula onu pečurku.
UL: Nemoj, neka, pusti je da raste.
SB2: Kud ste otišli, čekajte mene!
Zet: Probao sam onu crvenu, ljuta je ko đavo. Verovatno nije jestiva.
UL: Vrlo verovatno.
...
...
...
Ako Zet ovo pročita: izvini, nisam mogao da odolim :)
Svi smo lepo napunili košarice i još lepše se proveli. Pojeli sve kekse, sendviče i voće što smo poneli. Nahranili komarce. Igrali se i jurili. Ugazili u baru. Kupili lubenice. Izbegli sudar sa kamikaza-motokultivatorom. Spavali u povratku u kolima (i Lignjoslav je malo dremnuo, ali je prvo parkirao auto u ladovinu).
Stručni deo
Ovog vikenda je šuma na prvi pogled delovala nepromenjeno, ali je svet gljiva pokazuje postepene promene. Bilo je mnogo više vrganjevki. Lisičarki još uvek ima dosta, ali se polako suše. Bilo je puno meni nepoznatih vrsta, nisam se baktao njima iako sam poneo knjigu. Neko sa većim iskustvom bi se tu lepo ogljivio.
Hajlajt ekspedicije je bila Ona:
Blagva je nađena! Kraljica gljiva, Amanita Caesarea! Laetitia Casta među gljivama. Ubrana, probana. Utisak? Mmmm.... ali nećemo biti indiskretni... recimo da je... posebna.
Kulinarski deo
Protekle nedelje sam na sajtu Kulinarične Slovenije našao dosta dobrih recepata za gljive, među njima i recepat za Tost za Gobami. Na bazi tog recepta sam spremio malo lisičarki. Nisam jeo uz tost, već uz špagete.
Uzeo sam oko 300 grama očišćenih lisičarki. One krupnije sam naseckao. Pržio sam ih prvo 5 minuta na pola paklice maslaca (paklica ima 125g). Do sada nisam ništa pržio na maslacu, u početku sam mislio – ovo neće izaći na dobro – ali kad se rastopio i pomešao sa gljivama sve je bilo OK. Posle 5 minuta sam dodao tanko iseckan čen belog luka, promešao nekoliko puta varjačom pa nalio jedan deci belog vina. Smanjio vatru, i uz povremeno mešanje ostavio 10 minuta (može i malo manje, ako vino ranije ispari). Na kraju posuo seckanim peršunom, izmešao u tiganju par puta, i voila, gotovo je! Mnogo je dobro ispalo, i odsada to usvajam kao univerzalni način za pripremanje gljiva.
Treba voditi računa da su lisičarke žilavije od ostalih gljiva, pa im je potrebno duže pripremanje (5+10 minuta). Za ostale gljive se to vreme verovatno može skratiti, što treba utvrditi eksperimentom (narednog vikenda sam pravio zajedno lisičarke zajedno sa vrganjima, koje sam dodao par minuta posle lisičarki).
I još nešto - u originalnom receptu se ne spominje soljenje. Posolio sam malo tek prilikom serviranja. Verovatno nije dobro ako se soli mnogo rano, na početku prženja, jer bi gljive ona prerano pustile sok? Ostaje da savladam taj detalj.
Sociološka razmatranja
Ovo su uglavnom odgovori i moja dubokoumna razmišljanja potaknuta Knezovim komentarom na prošlonedeljno gljivarenje:
... No jedna stvar mi nije jasna. Sta je prednost gljivarenja, koje vidim predstavlja prilicno komplikovanu aktivnost, u odnosu na prosti odlazak u samoposlugu i kupovanja ociscenih sampinjona. Nisam cjepidlaka ili cinik, prosto radoznao. I sam imam cudan hobi, fotografisanje fotoaparatima iz 50-tih,60-tih i 70-ih i skupljanje istih, ali cini mi se da iza svake takve pasije stoji neko unutrasnje traganje, obojeno jedinstvenim iskustvom pasioniranog. Mora da na neki nacin pokusavamo tako da otkrijemo nesto sto nam inace izmice. A hobije imaju samo muskarci, bar u vecini. Pitam se zasto?
Zašto ne kupim gljive u samoposluzi? Razmišljao sam i ja o tome - možda jednog od narednih vikenda na pijaci kupim malo više gljiva pa napravim večeru za društvo - ovako malo po malo se nećemo skoro najesti.
Poenta sakupljanja je, bar što se mene tiče, u lovu. To sam opisao u onom pasusu u postu o prošlonedeljnom gljivarenju, gde poredim branje gljiva sa lovom (naravno, zadnja rečenica sa ljudožderskim vevericama je zezanje, omaž Vudi Alenu). Nikad se nisam bavio lovom (osim veoma amaterski podvodnim ribolovom) pa mi poređenje možda i ne drži vodu... U svakom slučaju, postoji neizvesnost, pa radost otkrića, dodatno začinjena pomišlju da se to otkriće može u slast pojesti (digresija: po mom iskustvu, najukusnija je ona voćka koju sam uzgajiš, ili lično mazneš iz komšijske bašte – voćke iz samoposluge ili sa pijace su bljutave u poređenju sa tim doživljajem). Po povratku kući, najveće smaranje je očistiti rečene gljive, i konzervirati ih na neki način ako ne može sve da se smaže. Ako se to ne uradi odmah, gljive se kvare, neke se moraju baciti, ali meni je skoro svejedno – najlepše mi je bilo u šumi, dok sam ih brao, sve posle toga nije bitno.
Bogtemazo, čitam prethodni pasus, kad bi se istrglo iz konteksta: neizvesnost, radost otkrića, konzumacija u slast. Čist seks.
Šta li pokušavamo da otkrijemo kroz hobije... ? Pričaću o sebi, rasplinuću se ako krenem na univerzalnu priču. Ja ovo moje gljivarenje čak i ne smatram hobijem, to je samo jedna od stvari koje volim da radim. Imam druge hobije kojima sam baš jako posvećen, ne pišem na blogu o njima da se ne bih "otkrio"... (ko da je to bitno, al ajde). Elem – zašto se bavim hobijima – zaista nemam pojma, valjda zbog već pomenute radosti otkrivanja, uzbuđenja koje donosi savlađivanje prepreka koje sami sebi postavimo i u biti ne moramo da ih savlađujemo ako nećemo (sve što se mora je teško). I najviše od svega, volim da se igram. Zašto? Zbog deteta u meni, nemam pojma, prosto takvo je stanje stvari.
Ne bih rekao da žene nemaju hobije. Imaju ih, odnosno želele bi da ih imaju kad bi imale priliku, ali takvo je društvo u kome živimo. Muž kidne na pecanje, jer to je, jelte, njegov hobi, a ako i žena ode da se čitav dan zećka sa svojim hobijem, pa ko će pobogu skuvati ručak, oprati veš i čuvati decu? Od muškaraca se očekuje da imaju hobije; žena koja ide na pecanje je u većini slučajeva svetsko čudo, njena slika će sigurno izaći u Ilustrovanoj Politici.
|
