You are already dead, you have nothing to lose

<	rujan, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

02.09.2005., petak

Eh živote lutalico!

Hteo sam večeras na napišem post kao odgovor na Knezov komentar - malo na temu što se mlatim u šumi kad mogu u samoposluzi. Biće i toga, sa zakašnjenjem...

Na žalost, posvađah se večeras sa vlastitom majkom. Zalupila mi je slušalicu na kraju. Pa sam otišao da popravljam kola, popravio uz svetlost fenjera, i evo me nazad.

Blago svima vama što imate normalne roditelje. Blago vama što sa svojim roditeljima imate normalnu komunikaciju, bilo u detinjstvu ili u zrelosti. Blago i istovremeno kuku vama što ste sada roditelji. Vraški je jebeno biti dobar roditelj, stravična je to odgovornost.

Moji roditelji su u globalu OK osobe, ali ponekad im se stvori privid da je normalna situacija ako oni diriguju, a ja igram po taktu (srećom, ne oboma istovremeno). To je moglo da prođe nekada, ali not anymore my dear parents...

Stan u kome živim (od pokojnog dede) se vodi na njih. Iako sam sve što imadoh uložio u adaptaciju kad sam se useljavao. I tako, večeras se čuh telefonom sa majkom (otac je trenutno van Beograda). I krene ona da me spopada, pa kad ćeš da središ terasu, pa kad ćeš, pa kad ćeš. Aman, ostavi me, srediću je kad mi bude odgovaralo, kakve to veze ima... Ali jock, paljba ne prestaje. Na kraju potegoh tešku artiljeriju (u stvari počeo sam da pizdim): pa šta se uostalom tebe tiče moja terasa; to je moj problem a ne tvoj; molim te da mi se ne mešaš u život...

Na kraju je našla za shodno da me podseti da stan nije moj...

O bilo je tu još mnogo više dramskih eskalacija i potezanja stvari iz sfere privatnog, tako da vas ne bih dalje zamarao detaljima.

Iskulirao sam na te niske pretnje. Mada ih shvatam sasvim ozbiljno. No nema uzmicanja, ni za milimetar. Nemam nameru da popuštam edabi izigravao terapeuta i vreću za udaranje... Uostalom, tu ulogu sam igrao u prethodnom periodu svog života, pa vidi dokle me je to dovelo... Komentare i savete primam, razmatram, ali konačne odluke su samo moje, kad su u pitanju stvari koje se tiču samo mene. E a to kada ću i kako ću da dovršim farbanje jebene terase je isključivo moja stvar, prema tome, dabome.

Ako neko ipak voli da menja sina za terasu, nek izvoli.

Ovo je prilika da isteramo neke stvari na čistac. Kad se malo adrenalin smiri i ako budu uračunljivi, pitaću ih oboje: misle li oni kako je meni, u stanu u u koji sam uložio sve što sam imao, kada svakog dana rizikujem da me u afektu isteraju vani? Zbog jebene terase, ili zbog neopranih prozora? Šta misle za desetak ili više godina, ako blagorečeno izgube dodir sa realnošću, pa krenu da donose ne baš normalne odluke... To nije stvar poverenja, već medicine: psihijatrije i gerontologije.

Doduše, razumem donekle i njih što nisu prepisali stan na mene. Tužno je pomisliti, ali možda se i oni plaše šta ako se posle ja popišmanim. Ovaj stan je, realno gledano, kapital za sve nas, za nedajbože ako se nešto desi.

Priznajem, blago me čudi otkud takva mirnoća u meni dok ovo pišem. Kao da sam se približio zen prosvetljenju, ili se nagutao nekih lilula. Nisam, mada ću iskopati onaj Diazepam (Persen je placebo) i ostaviti ga sa čašom vode pored uzglavlja, za svaki slučaj ako ne budem mogao da zaspim.

Ajd laku noć. Biće bolje. Valjda.

update:

Jutro je naravno pametnije od večeri, a naredno veče... ma šta mi reče. 24 sata kasnije sam otišao u posetu na dug razgovor. Na koncu se nismo puno odmakli od početnih pozicija ali smo svejedno zakopali ratnu sekiru.

- 02:16 - Komentari (7) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>