Na putu za Rajski Grad

Sinoć sam napisala post… I izbrisala ga upravo... Bila san navela 5-6 razloga zašto prestajem pisat blog bar na neko vrime... A u biti je samo jedan...
Nekima će zvučat glupo, bezveze i djetinjasto...
Mislila san da moje pisanje može bit ozbiljno... Da može na neki način utjecat na nešto, da mogu doprit do drugih ljudi... al očito ne pišem dovoljno dobro... I zato stajen dok nešto ne promijenim u svojoj glavi… Ili način pisanja ili njegov sam cilj…
I sad bi mogla o tome satima pisat… Al nema smisla… To sam već odradila milijun puta…

Uživajte u ljetu i dobro se zabavite!
I tako...
Ako neko bude ovo lito u Splitu... Javite se ako oćete, ako imate želju... Imate moj broj moba i e-mail adresu livo u boxu na dnu... Pa možemo popit piće na Rivi...
Ako ne... Čujemo se možda jednom opet putem bloga... A možda i ne...

Hvala šta ste čitali i komentirali...

Btw, pozdrav mom prijatelju Vidi koji ovo čita već dosta dugo... I Marku koji nikako neće da napravi svoj blog, al tu je... I Ani, koja katkad baci oko...

Znam da sam rekla da ne želim o nogometu… I koliko vam se god činilo tako, ovo nije priča o nogometu:

Sinoć sam gledala seriju Dream team... Da, znam da je serija navečer iza 2… Anyway, taj jedan tim Harchester United (jel ovam ovo možda baca na jedan drugi team?!) je igra protiv Leedsa… To me odma pribacilo u 2000. godinu… Ne čini se tako daleko, jel da?! A gomilu je prošlo.. više od pola desetljeća... I taj Leeds me nekako podsjetija na to... Vidite, te 2000. ja sam obožavala Leeds… Za njega su tad igrali Rio Ferdinand, Ian Heart, Harry Kewell, Mark Viduka, Owen Hargreaves, Lee Bowyer… To je bila ludilo ekipa! Iako mali klub, sa tada ne baš poznatim imenima, došli su do četvrtfinala Lige prvaka te godine… I izgubili… Al nije to bit.. Došli su do tamo i iznenadili pola Europe... To je bilo one godine kad su u finalu igrali Valencia i Bayern Munchen i Bayern je dobija na penale...Godinu nakon toga Leeds je upa u neke probleme... I nesta iz prve lige... Prodali su prvo Ferdinanda, a onda i ostatak...
Tih godina (možda godinu-dvi ranije) u Hajduku su igrali moji najdraži igrači... Zadnja generacija kojoj su pivali hvalospjeve... Momci ka šta su Josip Skoko, Ivan Leko, Ante Miše, Dean Računica, Josip Bulat, Mate Baturina, Mate Bilić... I moj vječno najdraži Zvonimir Deranja... Momak čiji su škarice bile legendarne, a o kontrama se danima pričalo... A onda je nesta... Ozljede i još gore stvari... I sad je na posudbi u Uljanika iz Pule... A obećava je toliko...
Sićan se kako mi je onda nogomet bija sve... Kako se svake subote i nedilje navečer sidilo doma isprid ekrana... A onda u ponediljak u 20:15 gledaj Peticu... Sićan se i Trećeg programa... Sport po cili dan...
Sićan se svog cilog djetinjstva... Vrimena još i prije toga... Svih onih dana provedenih u igri.. Kad je cila ulica bila puna prijatelja, a naš smij je dopira daleko, daleko...
Danas ti isti ljudi idu na fakseve jer su svi bili stariji od mene... Moja sestra, na primjer... Danas se zaposlila... I ne samo priko lita... Pravi posa... I još jedan semestar pa će postat Dipl. Ing....
Plaši me to, stvarno me plaši... Kad se sitin vrimena kad san bila dite, skakala po ulici bosonoga, igrala se na kukala... I kad se pogledan sad... JA ODRASTAM...................................
Neeeeeeeee!!! JA to ne želin... Želin se vratit u lito ’98 kad smo iskakali iz kuće na ulicu svaki put kad bi naši zabili gol, kad se za nogomet živilo, kad su dani i noći prolazili u igri… Ili u ono vrime kad sam imala 5-6 godina i ništa materijalno na svitu nije imalo neku važnost… Kad je jedina briga bila oće li mama dat 2 kn za kuglu sladoleda...
Danas iti te glupe kugle koštaju 5 kuna! Živcira me, živcira me šta ništa u mom životu nije isto... Ama baš ništa... Pokušavan grčevito se uhvatit za nešto, da ostanem ona ista... Neiskvarena... Puna snova...
Ali nije mi ostalo ništa... Samo jedna mala kutija prepuna uspomena... Čiji me miris (sunca, mora i lavande) zapljusne svaki put kad je otvorim... I vadim iz nje polagano svoja sjećanje, svoje uspomene… Na neko ne tako davno doba kad je nebo bilo šareno, a livade pune cvića i dice…
I tiho u mojoj glavi se začuje vapaj da nikada ne nestanu ljubičasti oblaci iz mojih očiju… Da mi ih vrime nikada ne otme… Da mi ih nikada drugi ne unište... Da ja nikada ne zaboravim na njih...

Which Far out 60's-70's band are you?


Pink Floyd

You are PINK FLOYD! This means your deep yet misunderstood...and the hard core drugs don't help either.

Sinoć san bila sa KaYom na piću… Koje je trajalo 4 sata i dva kafića, ali nije to bit priče, ne brinite…
Malo (koga zavaravam?!?!) smo pričale i tako to... I ovaj, rekla mi je nešto šta me natiralo na razmišljanje: “Da te ne poznajen, po onom šta pišeš bi te zamišljala ka nekog ko riže vene!” Hehe, al budući da sam se cerila ko luda te 4 ure, mislim da sam joj izbila tu sliku iz glave...
Vidite, ne znam jesam li od 50 postova napisala bar 5 da su bili u sretnijem izdanju... Sve je nekako depresivno u tim postovima, priča se o nekim suzama i tako to... Cili blog je crn, sa plavim i sivim slovima... Nema niti slike za logo livo...
Ali vjerujte, tako depresivna ipak nisam... Vidite, mene inspiracija za pisanje vata samo kad sam tužna i depresivna, onda me najviše ponese... I onda naravno da ne mogu pisat vesele postove...
Ali i ta depresija koja me uvati traje tek sat-dva, onda me netko suoči sa stvarnošću i opet sve bude ok... Smijem se, veselim se, normalno pričam, razgovaram s ljudima... Ni nemam drugog izbora...
Cijenim što sam nakon onog jednog ultradepresivnog posta dobila poruke od ljudi, šta su svi stavljali zabrinute komentare... Cijenim što vam je stalo do mene... Ali razloga za brigu nema...
Da, na te poruke nisam odgovorila, al samo zato šta nisan bila baš pri lovi, a i nije mi se dalo sve objašnjavat...
Dakle zaključak: ja nisam depresivna osoba i neću počiniti samoubojstvo... Valjda su to shvatili oni koji su me upoznali...
I Tina, ono što ja bilo onu večer... Ne brini, i to je bilo dio toga sata-dva koji me povremeno uvate...

P.S. mobitel nije nađen niti će bit, policija mi se nije javila ni da im dam serijski broj moba, al nazvala san Vip, odjavili su mi onu karticu i za 19 kn mogu dobit isti broj s istim iznosom love koja je bila prije... Točno 23.87 kn
Uzet ću je već danas ili sutra, al ne znan kad ću je aktivirat... Nekako mi godi tišina

Which Flower are you?



You are a Rose!

You are beautiful and sweet. You like romance and all things pretty. You stand tall above the crowd and have a elegant and unique personality.

hehe... pitate se vi di san ja već tri dana??? Upa mi virus... ovo sad pišen s materinog accounta, ja sa svog ne mogu ništa... a ni nije mi se dalo sidat, nisan imala šta pisat... e pa sad iman! YEEE!
Nego da, prvo obavijest: ljudi koji me znaju i imaju moj broj moba, zaboravite ga... Zašto? E pa, slijedi priča... I da kaya, somnus, vaš broj neman nigdi zapisan... pošaljite mi mail na kolegica@hi.htnet.hr. Ako popravim komp čut ćemo se.... ako ne... ne znam... a ti kaya, za kavu... pošalji mail, ja ću ti poslat kućni broj pa ćemo se tako čut, ok?
A evo sad priča: ja i ramonajoan smo bile na piću i oko 22.30 smo se uputile na stanicu... kraj pazara (stanice) na skalama je sidija lik i pita nas jel imamo za poruku... budući da meni na stanici dva dana ranije niko nije tija dat za poruku pa san stala ko debil čekala prijatelja koji je staja dva metra od mene, sažalila san se i dala liku mob... on je pisa poruku i taman je upisiva broj sa svog mobitela... ja san pričala sa ramonon i taman se okrenila prima njoj na tren pa opet pogledala lika i vidila da on šprinta... samo san zaurlala ramoni da mi je ukra mobitel i pojurila za njin... neki lik je staja taman kad je ovaj trča i ja mu urlan: "zaustavi ga, ukra mi je mobitel", a ovaj ništa, samo stoji i gleda nas... trčala san i molila lika da mi vrati mobitel, a on je nesta u tami...
Vratila san se na stanicu i skužila da nema ramone... neki likovi su mi rekli da je ona otišla za menon pa san stala i čekala... Taman minut prije nego šta san ostala bez moba, poslala san Rockerici poruku da se nađemo na stanici... Došla je ramona i rekla da nas je izgubila odma... zvala san policiju i rekli su da će doć ubrzo... došla je i rockerica, nije mogla virovat kad san joj ispričala... doša je policijski kombi, ja san in rekla opet šta je bilo, ljudi su me svi na stanici blido gledali.. izgledala san veći kriminalac od onog šta mi je ukra mob, onako skrozu crno i našminkana ko sotona... i uglavnon, odveli nas u policijsku, ja sve ispričala, dala podatke da bi ovaj reka samo "otiđite s kolegom" WTF??? Niko ništa ne govori, ulazimo u auto... Vode nas u drugu policijsku postaju, ono se desilo na granici dvi uprave... opet sve isto... cere mi se u facu, ja se smijen sama sebi... dajemo opet izjavu... ramona opisuje lika do detalja... ja ga se uopće ne sićan... šalju me doma... ne znaju koliko mogu napravit jer je meni mobitel kodiran samo na moju karticu...

uglavnom... ne dajite mobitel u ruke nekom koga ne znate... ni bilo šta drugo... a i možete pa ćete se vozit u policijskom kombiju, autu... davat izjavu... obećat će vam policija da će vas zvat i da će učinit sve šta mogu... yeah right---