Digni glavu… Pogledaj u moje oči… Kako ne shvaćaš, ti luda curo, koliko mi značiš… Ne mogu virovat kako mi srce lupa brže kad te samo vidin u daljini… Ti si večeras tužna… Ne znan zašto mi nećeš da kažeš šta ti je… A skočija bi sad s ove stine dole u more, nek me valove razbiju o stine, samo da to mogu popravit… I to nisu samo prazne riči… Ne mogu te uvik skužit, ne znan o čemu to sad pričaš, ne znan zašto se tako poigravaš sa mnom… Nije ni važno… Valjda te zato i volim… Ja mislim da te volim… Izgleda mi tako, nikad se dosad nisan tako osjeća, ne znan, nisan više u ništa siguran od kad san s tobon, samo si mi ti u glavi… Ma šta sad radiš, zašto se penješ na taj zid? Ma da, kako da nećeš skočit… Ala, jesi luda… Znan: volin te!!! Kad bi nas bar sad ovaj vitar zamrza ovako zagrljene na ovoj stini… Al, ne može, naša tila puna su topline koja se razliva iz naših srca… Mmmmmm, tvoja kosa tako lipo miriše… Ka i svaki put… Na divlje ruže… Je, tako je, rekla si mi da je od toga taj šampon… Divlji ka i ti… Kad bi ti bar moga dat krila… Znan da bi te to najviše usrićilo… Al onda ne bi bila tu kraj mene… Držin te čvrsto, u svojin rukama… Nikad te neće pustit, ljubavi… I taj lavlji zub oko tvog vrata i lavlja glava na kožnom remenu… Divljakušo moja mala, kad bi bar znala koliko te volin, možda bi nestalo tuge iz tvojih očiju… Znan da si ti u biti jedna nježna poetična duša, ma koliko divlja bila i koliko se god trudila bit ka ova stina, jer sumnjan da san ikad čuja da neko recitira stihove Dobriše Cesarića s toliko žara, s takvin pogledom i sjajen u očima… Al zašto baš „Pjesma mrtvoj pjesnika“?!? Govorin ti neprestano da te volin i to takvu kakva jesi, a ti se ne obazireš na moje riči… Misliš da se samo zezan i izgovaran tu rič bezveze, da meni ona ništa ne znači… Ni ne svaćaš koliko si ti posebna… Totalno drukčija od drugih, od tog beskraja falših ljudi, falših emocija, falšeg svita… I milijun san ti to puta reka, a ti se samo smiješ… Zašto me ne svaćaš ozbiljno, zašto se tako poigravaš sa mnon..? Ispalit ću, majke mi… A možda ti i nije stalo do mene, možda samo nemaš šta radit, možda ti je dosadno u životu pa ne znaš šta ćeš od sebe… Zašto baš onda ja?! Nije važno, iman te sad i u ovom trenu i samo je to važno… Zašto me sad nećeš da poljubiš..? Zašto pivaš tu tužnu pismu? „Jednom kad tuga na vrata dođe, a samoća zaboli“?! Pa ja san tu, zauvik, za tebe!!! Aaaa, kako su slatki tvoji poljupci… Kad bi te bar moga potpuno razumit, kad bi bar moga izličit to tvoje srce… Ne želin ni pogađat koliko te puta ljubav razočarala pa se sad tako ponašaš... Gradiš zidine svuda oko sebe, te proklete kiklopske bedeme, gora si od srednjovjekovnih gradova… Znan da se bojiš, al ja ti nikad neću moć napravit nešto takvo… Jer ja volin tvoje oči boje mora i kosu boje gavranova krila, ka šta je jednon reka Zagor… Volin tebe cilu, ljubavi moja, moj će ti pogled to uvik govorit... Makar ti nikad sve ovo ne moga reć… Jer se i ja bojin…
*Otvorite svoje srce… To je sve šta mogu reć na ovaj post… Pogotovo nakon onog prethodnog… *
|