Samozatajni ljudi su spremnici koji se svako tolko prepune i onda rade sranja. Shvate da su izreke tipa "tiha voda brege dere" gluposti kojima ih se drži u uzdama, promjene obličje i krenu u grad nezavisno tumarajući okolo tražeći hvalu. Izgledaju gotovo normalno, teško ih je uočavati ako nemaš uvježbano oko. No iz prividne svakodnevice iskaču tako da se svako tolko obrecnu na nekoga užasnim animalnim urlicima tipa "POVLAĐUJ MI MAMICUTI!!" ili "PREPOZNAJ MOJ UDIO U TOME, RAHSTRGAĆUTE ARGHHHH!!!!" Pojačano luče slinu, te zato malo lošije artikuliraju, a ni u glavi im nije neka čistina. Oni su tada jednostavno poluljudi, polu mutirani attention seekers iz pakla.
Najgore što u tom trenutku možeš napraviti je da ih stvarno poslušaš i pohvališ ih. Tada u njihovim mozgovima dolazi do kratkog spoja. Koliko sam u svojim istraživanjima za National Geographic uspio razumjeti, to je zato što u njihovim pomućenim glavama taj koji pohvaljuje zapravo ne razumije zašto pohvaljuje. Ne shvaća u potpunosti svu širinu tog hvale vrijednog postupka koji je samozatajni napravio. To kod samozatajnih izaziva nepredvidljive reakcije. Oni se jednostavno prepuštaju svojim instinktima i nagonima koji su odavno zakržljali zajedno sa nekim drugim mentalnim organima. Zato pohvale kod njih nerijetko stvaraju neviđeni bijes i razgoropađenost koji često rezultiraju emocionalnim žrtvama. U njihovoj blizini treba zadržati hladnu glavu.
Teška i tužna priča. Rado ne bih nastavio.
|
