|
Da prvo odgovorim na FAQ iz komentara. Nažalost, ne živim sama, živim s kevom i sa dve sestre. S kevom se još i podnosim, al' sa sestrama je užas, iako ih obe izdržavam. Keva me najviše nervira oko gluposti, na primer što po ceo dan gleda teleshop. I što je najgore, ladno se prima na te gluposti. Puna kuća neupotrebljivih uređaja. Da te stvari nešto vrede prodavale bi se u radnjama a ne ovako. To je bio moj prvi naivni pokušaj da je obuzdam posle prvih razočaranja, ali ne vredi. Kad je pitam šta će joj noževi kad nam je puna kuća noževa, odgovara da ovi mogu da režu limenke. Iako već imamo i blender i mikser, Ultimate chopper je kupila zato što beton melje u prah. Drycooker zato što potpuno ravnomerno može da skuva kreč pomešan s vodom. Kad je pitam šta će joj kuvani kreč, rezane konzerve i beton u prahu, ona smatra da su to kretenska pitanja. Vidite šta televizija uradi od čoveka. No, još uvek je bolje da gleda teleshop nego vesti. Jer da gleda vesti, videla bi moju dragu i finu prijateljicu Zoranu, predstavljenu kao studentkinju psihologije, a slušala bi o tome kako je uhapšena zbog osnovane sumnje da je preprodavala heroin, marihuanu i ekstazi, te da je u njenom stanu pronađeno 400 grama horsa, ne znam koliko tona vutre i boga pitaj koliko miliona šrafova. Zorana je pala na klasičnu foru. Ocinkario ju je neko drugi ko je pao. Otkako postoje mobilni telefoni, policiji je neviđeno olakšan posao. Zato kad se nešto ovako desi, ne možeš ni da nazoveš nekog na mobilni, ni da pošalješ sms jer murja ima foru da kontroliše sve dolaze i odlaze s tog broja. Ne znam kako je Zorana dospela na dnevnik i zašto, ali to me spasilo, bar sam ja tako pomislila. Video je jedan moj ortak iz kraja pa mi javio na fiksni. Odmah sam isključila mobilni. To, međutim, ništa ne vredi. Zorana me druknula da bi je pustili. Mene i još nekoliko cura. Ocinkarila nas je za prostituciju, ne za narkomaniju, to je murji u tom momentu trebalo jer očito je da su čitavu mrežu s dopom u tom momentu imali pod kontrolom. To znam pošto je u to vreme bila prava umetnost doći do mića dopa. Čak mislim da je Zorani sve to bilo namešteno, jer valjda bih ja znala da ona sve to ima. Videle smo se posle toga samo na kratko. Nismo mogle da pričamo o svemu, a ja nisam ni htela jer sam znala da me odrukala. Samo mi je rekla da su je pustili, ali da je morala da plati kaznu za prostituciju. Ne znam kako platila tih 12 soma, možda je imala kod sebe, ali vrlo dobro znam kakav je to problem. Mene je isto sranje sačekalo nekoliko dana kasnije, iako sam se čuvala što sam bolje mogla. Neka sasvim deseta riba iz druge priče, koja uopšte ne poznaje Zoranu, pozvala me na posao na drugi broj. Pristala sam, posla nije bilo uopšte zbog cele frke. I naravno, odmah ispred hotela su nas sačekali murijaši. Njih jedno deset u civilu. Pa pravo u maricu bez pitanja. Ja nisam prijavila nikog jer nisam ni morala pošto srećom nisam imala ničega kod sebe, ali za prostituciju sam morala da se snalazim. Panduri su definitivno veće životinje od najgore mušterije. Nisu me ni dirnuli, ali su me tako vređali da nisam mogla da ne plačem k'o malo dete. To je očigledno dobro uvežban sistem i ne bih se čudila da ih tome uče. Ideja je da te toliko ponize da ih samo moliš da pričaš sve što znaš. Znam da to što nisam nikog otkucala zvuči kao herojstvo iz filmova o partizanima, ali ne radi se o tome. Prosto im sistem nije dobar. Znala sam da ako budem govorila da se ništa neće promeniti, a da mi ništa ne mogu više od optužbe za prostituciju. Samo sam govorila da to radim privatno, da ne znam nijednu drugu devojku, oni znaju da lažem al mi ne mogu ništa osim da me ponižavaju. Da su mi našli bar mrvicu dopa, bila bi sasvim druga priča. Stiže dežurni sudija i obaveštava me da ću morati u pritvor ako odmah ne platim 12 hiljada dinara. Otkud mi te pare? Dozvoljavaju mi da zovem nekog da tražim. Jedino mi Nikola preostaje. Problem je u tome što onaj koga zoveš mora da sazna da je dao lovu zbog prostitucije. Znači ne može svako. Samo on može da me spase, ali gde sad da ga zovem u 7 ujutru s ovom pričom? Nemam izbora, rizikujem. Nikola je divan, dovoljno je da mu čujem glas i već se bolje osećam. Ipak, previše je rezervisan, kaže mi da nema tol'ke pare, ne zna šta da mi kaže, ali da će probati nešto. Obećajem da će čovek doći i doneti pare za dva sata. Lažem, šta drugo da radim? Nazad u buvaru. Oteli su mi pljuge, ne daju mi ni vode. Užasno se osećam. Oko podne dolazi neka ženska da mi kaže da moraju da me pritvore, ne mogu više da čekaju. Molim je da mi dozvoli još jedan razgovor. Ona je iz druge priče, dozvoljava mi. Nikola zvuči još gore. Kaže da nema lovu, pita može li sutra i još me pita koliko treba da odležim. Pokušavam da budem pribrana, da ne zaplačem. "Brate, molim te, ne znam koliko treba da ležim. Ovo je užas! Kapiraš da sam totalno pukla ako ovde ostanem. Pitaće se matorci gde sam, saznaće. Ovo nije za ljude, nemam pljuge, znaš kako je ovo..." I jebiga, tu mi zadrhti glas. Dok ovo pišem, nekako sam ravnodušna jer sve mislim, jebote, pa ko zna koliko je njih prošlo kroz ovo, a da ne govorimo o onima koji su prošli zatvor, a ja kenjkam i kukumavčim zbog jednog noćenja u muriji. Zato stvari ne prikazujem tako grozno, a grozno je, verujte. Mogu samo da zamislim kako bi izgledao taj pritvor, ali znala sam da Nikola to ne bi dozvolio. Skaprao je da nije zezanje. Uradio bi to i nekom drugom, kamoli meni. "Reci im da dolazim za jedan sat". I došao je tačno za jedan sat, samo što sam morala da čekam malo duže jer to mora da se plati u pošti, a u pošti je fala bogu red od dva kilometra. Meni je ova žena što radi kod sudije odmah javila da je stigao pa mi je laknulo, a to dok sam čekala da se vrati s uplatnicama se oteglo unedogled. Kad su došli po mene i rekli mi da izađem, mislim da se zbog tog trenutka čitavo ovo sranje isplatilo. Videla sam Nikolu na dnu hodnika kako me neutralno gleda. Znam da ne voli kad sam u ovim idiotskim cipelama na štiklu, mora da sam mu se smučila zbog svega, ali znao je koliko sam mu zahvalna. Kupio mi je i pljuge i zapalio prvim taksijem. Ko zna usred koje frke sam ja njega cimala. Ispred Dvaesdevetog stajala sam još neko vreme bez ikakvog smisla, samo da uživam u slobodi. Trebalo mi je dosta vremena da se koncentrišem na ulazak u autobus. Nikad mi kao tad nije prijala gužva. Kad sam stigla kući, pravila sam se da ne primećujem zabrinute poglede. Kao, sve najnormalnije, šta vam je? Malo sam se zadržala, a na mobilnom mi riknule baterije. Kako sam se zapravo osećala, najbolje dokazuje to da sam pošto sam ugrejala vodu za čaj, u šolju umesto kesice čaja stavila tabletu za mašinsko pranje suđa. Dobro, nisam baš sipala vodu, ali dovoljno je što sam otfikarila makazama onu kesicu i ubacila je u šolju. Znači da sam najmanje 10 sekundi bila u totalno besvesnom stanju. |