|
Odlazak u zatvor je iskustvo koje zahteva posebnu pažnju. Ni ovo neće biti naročito vesela priča, ali sigurno će biti bar informativna. Ni to nije nešto o čemu se običan čovek na bilo koji način može obavestiti. Mediji su živo sranje, književnost je prenašminkana, prave dokumentarnosti nigde nema... Ovo kažem zato što sam i sama bila iznanađena ovim iskustvom i pored višednevnih priprema. Prvi put sam bila u zatvoru u poseti svom oficijelnom frajeru. On je zaglavio godinu dana zbog neke idiotske, tipično narkomanske krađe. Ne bi dobio toliko da je bar malo sarađivao sa sudom. Za obijanje izloga i krađu par fotoaparata ne dobija se tolika kazna, ali on je tvrdoglav i ništa mu se ne može objasniti. Nema veze, zaslužio je. Evo kako izgleda ta poseta. Na ulasku u zatvor u Požarevcu, najpre te legitimišu i pitaju kod koga ideš i zašto, bez obzira što je poseta najavljena bar dve nedelje unapred. Zatvorenici imaju pravo na seks u prostoriji predviđenoj za to, u trajanju od tri sata (postoje i posete od sat, ali to se odvija u kantini, samo razgovor uz nadzor, nema seksa). To im valjda sleduje da bi bili mirniji i da ne bi bili mnogo agresivni. Znači, išla sam u zatvor na seks. To je zadatak, misija. Možete misliti kako se jedna žena oseća odlazeći na takav zadatak. Otprilike kao humanitarni radnik. Kao žensko svakako ne. Stvari postaju još zajebanije kad stignete do pretresa. Murija nema milosti i zna sve fazone. "Izvolite kod koleginice u prostoriju desno", rekli su mi. A koleginica... Nije baš onakva kakvu zamišljamo. Jeste visoka, podebela, krupna, stroga, nenasmejana, ali nije nekomunikativna. Srpkinja... obična žena koja negde tamo uzgaja decu, koliko god se trudila da bude hladna, ipak je otvorena i srdačna. "Skini se!", rekla mi je. Nisam bila baš sasvim pripremljena na ovu naredbu pa sam je pitala kako to misli, da li skroz. "Skroz!". Pored mene je stajala stolica na koju sam odlagala stvari. Pošto sam ostala potpuno gola pred tim gorostasom od žene, gledala sam u nju u iščekivanju šta dalje sledi. Kroz glavu mi je svašta proletelo. Možete misliti šta sve... ali ona je umesto mene krenula da obrađuje mogu odeću. Temeljno, preterano temeljno. A onda je odjednom nastupio preokret. Pitala me koliko imam godina, da li sam prvi put u zatvoru, dala mi do znanja da je svesna kako mi je neprijatno, požalila mi se kako ima malu platu (17.000 dinara, što meni kao iskusnoj socijalno ugroženoj ribi nije promaklo kao suvišna informacija - to je značilo da je sklona podmićivanju), i još mi dala nekoliko korisnih saveta po pitanju vladanja u objektu (tako oni zovu tvorza). Krenula sam da ćaskam s njom u stilu: "Čemu sve to? Jeste imali slučajeve da neko unosi oružje, ili šta je u pitanju?". Pošto je sve ispretresala, a tašnicu ispreturala toliko da je u njoj pronašla stvari koje sam mislila da sam odavno izgubila, pa joj se čak i zahvalila na tome, hladno je rekla: "A sad ti!". Sve je skinula s mene i svuda je gledala (uključujući one dve donje rupe). Sve osim ušiju. Znala sam da ću biti pretresana, nisam znala koliko detaljno, ali ništa nisam nosila sa sobom, za svaki slučaj, iako bi mi Lošmi bio zahvalan do groba za mrvicu dopa. Ovo je služilo kao lekcija za sledeći put. Posle mesec dana došla sam ponovo, sa lutkom dopa u levom uvetu koje sam pokrila kosom. Pretres je bio malo manje rigorozan nego prethodni put. Žena me zna. Popričale smo kao stare prijateljice. Pretres je bio čista formalnost, uši joj nisu bile ni na kraj pameti, ali nije zaboravila da me pita imam li malo dopa. Rekla sam da nemam ali da ću joj doneti sledeći put. Tako je i bilo. Od tada sam mesecima radila kao drug-dealer u Zabeli. Pola tipu, pola njoj. I vuk sit i ovce na broju. Samo se meni računica nije najbolje poklapala sa ekonomskom logikom. Moja zarada nije mogla da nadoknadi ni troškove puta do Požarevca i nazad. Svejedno, ja sam solidarna i požrtvovana, ne bih batalila tu priču da mi Lošmi nije navukao neke narkose zbog kojih sam i sama zaglavila mardelj. O tome sledeći put. |
|
Evo jedne priče od ranije, kad sam na nekoj gajbi na Karaburmi završila s dvojicom Egipćana i jedva izvukla živu glavu. Ali, da prvo malo objasnim stvari. Tada sam radila za agenciju. Tamo smo bili ja i još sedam koleginica; za Beograd osrednja agencija, šef klasični mafijaš i teški idiot, ubio bi za kintu, a pride je glup ko noć. Klasika. Njegova žena krava, jedna sekretarica i, kao bodi gard. Dvojica. Kad te pozovu na adresu, odveze te jedan od baunsera kolima i čeka te ispod onih sat vremena. Ako se ne javiš posle tačno jedan sat, onda on pošalje sms. Dogovor je da ako ni na taj sms ne odgovoriš da te pozove, pa ako se ni tad ne javiš – znači da je sranje, dužan je da upadne na gajbu i spašava te. I dođem ja tako kod ove dvojice. Rekli su odmah da ih je dvojica, to je onda duplo skuplje, i ne radi svako. Odnosno, ne radim ni ja, ali sad mi je baš bila frka za kintu, a moram priznati da me i malo zanimalo. Rekli su samo da su neki stranci, a ja mala glupačica odmah zamislila neke fine Francuze, biznismene na proputovanju. Tako nešto. Odnosno, lupam, ne Francuze, ne znam zašto, istripovala sam se na Špance. A ono... jebote, dva mala Arapina, mislim nemam ništa protiv Arapa, ali ovo brate, ovo je neko dno. Kako su ovi ovde dospeli boga pitaj. Mora da su dovezli neki kontingent horsa. Logično da sam ja prvo na to pomislila pa i dalje u svojoj beskrajnoj naivnosti pomislila da ću se ogrebati za neku neviđenu količinu dopa. A ovi čim su videli mlado, plavo, zgodno, tako im odmah sline pocuriše na usta. Ni reči engleskog! Sve na Arapskom, kao ne znaju oni to. A kako su znali kad su zvali telefonom? Ne, to je deal, ja sam za njih bila ličnost iz dugo sanjanog sna negde u nekoj nedođiji u Sahari ili šta ti ga ja znam gde. Plavuša, Evropljanka, picnuta, a kojoj možeš da radiš šta oćeš i to čuku vremena! "Egipt, Egipt!" to je prvo što su mi rekli, a drugo je bilo "striptiz, striptiz!" i ja krenem da se skidam, onako nonšalantno, kao što to uvek i radim pred klijentima, kao što radim i pred spavanje. Normalno, dakle... To je običnom čoveku dovoljno da se naprži. "Stop!", viče onaj manji i deblji, i stariji i koji se, koliko sam skapirala, zove Rahid... tako nešto. Onda čitava tirada nekih objašnjenja i instrukcija na arapskom, uz gestikulaciju koja je trebalo da znači polako. E sad, treba reći da je meni dodatnu frku napravilo to što ja klijentu odmah kažem: "Molim te, ništa po licu i nema analno" (mrzim tu rečenicu, smišljala sam hiljadu načina da to izgovorim nekako drugačije, ali ne vredi, ne može bolje). A ovim likovima nisam mogla da kažem ništa. Odmah sam znala da će ovo biti krvavo zarađen novac. Novac! Pa jebote, pare se uzimaju čim dođeš, pa tek onda svlačenje. "Money, please, first the money!", kažem ja na to, kao uz blagi i zavodljiv osmeh, šeretski namignuvši, i pokažem onaj međunarodni gest palcem i kažiprstom. Bila sam ubeđena da je to način da im dam do znanja da sam odrasla cura koja zna šta radi. Ali, ovaj majmun kao da je samo to čekao. Nešto je odbrusio na arapskom, stavio ruku u unutrašnji deo sakoa kao da će izvući novčanik i izvukao pištolj. Onako jedan veliki, crni... Zajeban pištolj. Mislim, ne razumem se ja u te stvari, ali da sam se momentalno usrala – to jesam. Da je izvukao neki manji možda bih se manje uplašila, ali ovaj je delovao nekako previše efikasno. Zatim je đubre složilo neku odvratnu, samozadovoljnu facu i reklo nešto na šta je ovaj drugi puko od smeha. Dakle, frka! Shvatam. Silovanje, iživljavanje, ali dole je Cole, jebem li ga, ovih sat vremena nekako će proći i on će doći. Možda ja nisam toliko naivna koliko sam optimista, a u takvim situacijama moraš da budeš optimista. Mislim da je to u ljudskoj prirodi. U stvari, to je nada, ništa drugo. I sad ja razmišljam ovako: "Okej, ja sam sad u velikim sranjima. Majo, odrasla si devojka, pametna i bistra, hrabra – drži se! Lik je tražio da se sporo skidaš a vreme radi za tebe, dakle, skidaj se što sporije, iskoristi njegovu glupost, budi ponizna i ne pali ih previše jer će navaliti ko sumanuti". Osvrnem se po prostoriji i vidim tu iza mene je kauč. Oni su na foteljama preko puta i nije teško pogoditi da su nameravali na tom kauču da me kresnu. Znači, striptiz, momci, dobro, to ste tražili. Pošto sam majicu već bila skinula, a i toplo je bilo, na žalost mi nije još mnogo toga ostalo. Samo brus, cipele, čarape i suknja. I gaće, naravno. Šta sad? Ajde prvo cipele. "Stop!", dere se životinja. Onda opet nešto na arapskom što je svakako bilo neko teško ponižavanje, bilo je to jasno po tonu i izrazu lica, ali i po reakciji ovog visokog majmuna bez zuba. Taj se samo cerio. Očito je bio u tome čime se bave neki sluga. Ortaci sigurno nisu bili. Pravi odnos šefa i posilnog. Zbog toga mi je krezubi nekako bio bliži u ovoj idiotskoj situaciji. Dobro, dakle, shvatila sam, normalno da su takvi likovi ujedno i fetišisti, a i ko me terao da obuvam cipele na štiklu? Skoro nikad to ne radim kad idem na gajbu, ali večeras je trebalo da sedim u agenciji. Ništa od odugovlačenja, odmah suknja, pa kao nešto se mazim, vrtim se, mrdam dupetom, valjam se po kauču. Ubeđena sam da na vremenu neviđeno dobijam, a osećam da sve to nije trajalo ni dva minuta. Sve vreme oni nešto komentarišu, smeju se, i onda samo čujem naredbu na arapskom. Nisam skapirala kako se krezubi sluga zove. Kad sam već skinula i brus, mali je krenuo da se skida. Odvratan tip. Ne znam kako da ga opišem... Nekako ljigavac koji bi bio savršen za ulogu smetenjaka i negativca istovremeno. Mršav i visok, to OK, ali sav nekako naopako građen. Ali ne gledam ja u njega, toliko sam naučila. Ovo je moj utisak posle stotinke koliko je moj pogled preleteo preko njega dok se skidao. Čarape nisam mogla da skidam zbog cipela, a i ionako su bile na steznike. On mi je skinuo gaće. Jednim pokretom. Prišao mi od pozadi, namestio me u dogi pozu i gurnuo ga iz sve snage. U cupi, srećom. Ne volim kad klijent ima veliki. To možda vole obične fine devojke željne seksa. U stvari, i ja sam nekad volela, ali ovako, kad ti je to posao, stalno si suva, s manjim se lakše izlazi na kraj. Ovaj je bio velik i zapet kao puška. I debeo! Mahinalno sam pogledala u ovog drugog. I dalje je držao pištolj u ruci, ali više nije bio uperen u mene. Samo je gledao u nas, a kad sam ga pogledala, tad se cimnuo i ustao. Prišao mi je s prednje strane, uhvatio za kosu i zaneo mi se u lice. Oštro me pogledao u oči. Dugo me tako gledao. Sigurno ga je jako uzbuđivalo da me gleda dok me ovaj rendiše od pozadi, i jecala sam, ali ne zato što sam glumila užitak nego zato što me stvarno bolelo. Onda je ovaj monstrum svojim odvratnim debelim jezikom krenuo da mi liže usta. To ga je žešće napalilo i odmah sam znala šta sleduje. Ustao je, otkopčao šlic i samo ga izvadio i gurnuo mi u usta. Ovakvu scenu sam ranije viđala samo u pornićima. Znala sam da će mi se kad-tad desiti. Ovaj debil od pozadi, kad je to video, samo je ubrzao ritam i odmah svršio. Napunio me bez pardona. Samo mi je projurio kroz glavu podatak o postotku zaraženih od side u Africi. Ali, to što je on svršio, kao da nije. Kurac mu je ostao dignut i krut kao da se ništa nije desilo. Nešto je krenuo da moli gazdu. Ovaj ga je očinski potapšao po temenu i zamenili su mesta, a ja i dalje u istoj pozi. Ovog je očito palilo da mu ga sad poližem. Gazda je bio manje bolan. Em mu je bio znatno manji, em je bio sporiji. Osim toga, stavio je kondom. Pa zna čovek da ima posla s ravom, znači da je ipak malo prosvećen. Ali ova druga životinja je nepresušna. Karao me u usta kao u pičku. Nikako ja to nisam mogla da obuzdam. Mogla sam da se ugušim. I opet je svršio... Grgutala sam iskašljavajući spermu. Bilo je tu za celu čašu. Taj ko da nikad nije jebo u životu. To je ljigavog bosa još više napalilo. Bacio me na pod, u klečeći položaj, a gornji deo tela na kauč. U dupe, naravno. Uhh... kako to mrzim! Ne kontam ribe kojima se to sviđa. To je samo bol, neprijatno čačkanje tamo gde ne treba. Njega još mogu da shvatim. Mali mu je, riba je za njega suviše prostrana, a i sadista je, voli da ponižava. I koliko je uopšte vremena prošlo!? Ne mogu sad da gledam na sat. Imam utisak da je prošlo najmanje sat i po, a ovaj kreten se ne javlja. Sad više nije toliko jezivo koliko je naporno i dosadno. Ovaj trpa li trpa, uzdiše, vrišti, jauče, malo me šamara po guzovima, ali nije to tako strašno. Neprijatno je ali izdržaću. Spuštam ruku i mazim ga po jajima, to tipove obično raspali pa svrše. Ne vredi, brate... "Dobro", mislim se "hoćeš li već jednom, u pizdu materinu?! Smaraš me, popizdeću". Okrenem se na drugu stranu, vidim ovog dripca u fotelji kako drka. Taj bi mogao još 30 puta, garant. Sreća pa je vreme ograničeno. SMS! Fala bogu, čujem mobilni. Ne mogu da se odazovem, ali nema veze, zvaće Cole ponovo. Ovaj ne prestaje. Tek tu negde sam se osvestila i shvatila da mi niko neće pomoći. Velika devojka je borac i ovo poniženje više neće trpeti. Prosto sam se iskobeljala, zgrabila mobilni i lepo im rekla da je sad dosta, da su preterali i da treba da se čuvaju. Na engleskom. Iskoristila sam njihovo iznenadjenje i odglumila telefonski razgovor: "Šalji momke, Cole, da pobiju ovu gamad!" Oblačila sam se smireno, što sam mogla sporije, ali svejedno jako brzo. Oni me nisu ni gledali. Spustili su pogled tako da je izgledalo da ih je više interesovao fenomen naglog pada erekcije. To je bila igra živaca i za mene i za njih. Ohrabrilo me kad sam primetila da im je zent. Strah! Koja sam budala! Pa od početka su konci bili u mojim rukama. Dvojica sitnih krimosa u stranoj zemlji. Ništa mi od svega ovoga nije trebalo. Sve mi se to vrtelo kroz glavu, kad sam na stolu snimila lovu. Tri novčanice po 100 dolara. Uzela sam dve i mirno izašla napolje. Čak sam ih i pozdravila: "So long, životinje!". Dok sam silazila, maksimalno se trudeći da glumim sigurni korak, hladni znoj mi se slivao niz telo. Znala sam da ovi neće juriti za mnom, ali strah je strah. Ispred zgrade nije bilo nikoga. Od glupog Coleta ni traga. Uhvatila sam neki zalutali taksi i otišla kuci obećavši sebi da sa agencijom više nikakve veze neću imati. Radiću skroz solo. Zarada veća, a sigurnost jednaka. Jedini problem može da bude u tome što će me juriti iz agencija zbog konkurencije, ali i zbog neprijatnog primera. Međutim, sad ih znam u dušu. Pametnija sam i spretnija od njih. Samopouzdanje je jedna od najvažnijih osobina koju mora da ima osoba koja se bavi ovim naporim i teškim poslom. |
|
Kad sam upoznala Nikolu i ispricala mu nekoliko svojih dozivljaja s posla, odmah mi je rekao da treba da pisem knjigu. To me mrzi. A ni ne umem. Kako cu? To mora da bude roman, da ima svoju strukturu, da ima kraj... a kako ja mogu znati kako ce se ovo zavrsiti? Pisanje dnevnika je takodje bedak jer ne mogu znati kako ce se zavrsiti. Ko ce da objavi knjigu bez kraja? Zato je blog idealna stvar za mene. Sve je pocelo kad sam se jednom pesaka vracala s Medaka od decka. Svadjali smo se te veceri. Mnogo se cackao s dopom u to vreme i uzasno mi je to islo na zivce. I ja sam, OK, ali on je puko. Nije vise moglo da se razgovara sa njim. Tad jos nisam imala pojma sta je plavi most. Samo sam prosla preko, nije bilo zive duse. Tek kad sam ga prosla, prisao mi je neki tip, ne znam, pristojno mi je delovao, pitao me nesto gde se nalazi. Ja sam mu rekla da ne znam, a u sledecoj recenici mi je ponudio da odemo kod njega i da ce mi dati 50 eura. Jako sam se malo neckala. Pare su mi trebale. Znala sam da mogu mirno da se kresnem bez posledica, kondomi su tu, nije me bilo ni strah. Odmah sam pomislila - Zasto ne? Tip je bio OK, neki arhitekta, obican covek kojem su zena i deca otisli na letovanje. Ovo je dosadna prica, ali posto me svi uvek pitaju: "Kako si pocela?", evo odgovora odmah. Evo odmah i odgovora na drugo najcesce pitanje. Imam 22 godine. Odmah posle toga prijavila sam se u agenciju. Povremeno se u stampi pise o tim agencijama, ali niko ne moze docarati kako to izgleda iznutra. Devojaka ima svakakvih. Od raznih dosljakinja iz provincije, siromasnih studentkinja, narkomanki, pokvarenih frajli koje se kresu za odecu a frajerima, pa cak i muzevima, izmisljaju neku drugu pricu o poslu, razuzdanih nimfomanki je najmanje, ali upoznala sam i dve takve za sve ovo vreme. U svakom slucaju, pravilo je da kurve ne vole svoj posao. Nije to seks. Ne moze se tako nazvati. To je tempirano vreme za izivljavanje u 90% slucajeva. Pravi seks je ono sto imam s Nikolom. I on je moj klijent, bar je tako pocelo, ali danas mi je ljubavnik i samo sto ne pocnem ja njega da placam. Makroi, vlasnici, ti likovi, to je takav sljam da je to neverovatno. Oni okupljaju te devojke oko sebe, smatraju ih svojim haremom. One koje su manje sigurne u sebe, dace im za dz na mig. Ja to nisam uradila nikad. Samo sam se skinula kad sam stigla u agenciju, da me vide. Kad je krenuo da me pipa, samo sam rekla: "To se placa". Mislim da sam time stekla malo bolju poziciju, ali ga to nimalo ne sprecava da me sikanira. Ni njega ni njegovu kravu od zene (tip ladno ima zenu s kojom je u tom poslu, i ona je jos veca kucka od svih). Pri tom, od njega nema apsolutno nikakve koristi. Uzima pola zarade ni za sta. Nema nikakve zastite, nista, samo sto placa reklamu, ako i to placa a ne vodi neku od svojih curica da se krese s urednikom Halooglasa. Jer on ne placa jednostavno nista. To je ta politika. I ta gajba u kojoj sedimo, ni to ne placa. Ako se kod nekog zadrzis bukvalnom minut vise, odmah zove na mobilni i fiksni od klijenta i dize frku. Ne da bi te zastitio, nego da bi trazio joj love za svaki sledeci minut. Pisacu jos drugi put, ovo je samo uvod, ima tu dosta zanimljivih anegdota, ali da dodam za pocetak jos nesto, za svaki slucaj. Slika o makrou kao mrsavom liku sumnjivog izgleda koji tuce devojke je izandjala i nema veze s istinom. To nije moje iskustvo, nego iskustvo svih riba s kojima sam pricala. Prvo, po pravilu izgledaju odvratno i zapusteno. Drugo, maltretiraju, ali ne tuku. Mozda znam za par slucajeva. Njihov maltretman se svodi na ucenu i ponizavanje. Uzivaju u tome. Zato sam i otisla iz agencije. Kao, malo je riskantnije kad radis solo, ali barem je cista zarada i nemas posla s moronima. Eto, rekla sam da cu da pricam interesantne i smesne stvari, ali nista. Drugi put, obecajem. Pricacu vam kako smo muriji namestili jednu poznatu pevaljku. Kako izgleda kad glumis devojku koja ide u posetu svom frajeru u zatvor. Kako smo nas dve ostavile tri Slovenca gole u hodniku hotela Slavija cele noci... Bice tu jos svasta. Za jedan ovako kratak staz, imam izuzetno bogato iskustvo. |