Kad usta zaneme i srce progovori: Magija susreta sudbinske ljubavi! - Stvarne djevojke
srijeda , 26.12.2018.- Andrzej Sapkowski
Click here: Kad usta zaneme i srce progovori: Magija susreta sudbinske ljubavi!
Tvoju nezavisnost i slobodu, tvoju... Bilo je to nakon što ju je spopala serija snova koje su izazvali akvareli Vilme Veseli. Polaznica uzdahnu rezignirano i zabavi se posmatranjem neba.
Ali već tada sam znala šta želim. Kao što vidiš, nipošto nije slučajno stoje Učitelj sam sišao sa gore Galilejske da prisustvuje baš ovom prazniku. Zver je proletela pored njega, odbila se o glineni pod kao lopta, mahnula krilima i ponovo skočila, sikćući i razjapljujući strašan kljun. Ali nešto — možda daleka zaboravljena uspomena — spreči cara da to kaže naglas.
- Andrzej Sapkowski - I meni, pomisli polaznica. Fariseji su kontrolisali većinu glasova, tako da je vođa njihove stranke, Gamaliel, unuk legendarnog rabhija Hilela, bio zapravo predvodnik Sanhedrina, i trn u oku Josifu Kajafi.
Andžej Sapkovski GOSPODARICA JEZERA Sedmi deo Sage o vešcu Naslov originala Andrzej Sapkowski PANI JEZIORA We are such stuff As dreams are made on, and our little life Is rounded with a sleep. Vilijam Šekspir I nastaviše dalje, sve dok ne stigoše do širokog i prelepog jezera. A usred samog tog jezera, Artur ugleda ruku odevenu u beli saten kako drži mač predivne izrade. Potom spaziše devojku kako smelo korača po vodenom ogledalu. Tomas Malori, Smrt Artura Prvo poglavlje Jezero je bilo začarano. Nije bilo nikakvih sumnji u to. Kao prvo, nalazilo se tik pored tesnaca uklete doline Kum Puka, tajanstvene doline večito ušuškane maglom, čuvene po čarolijama i magijskim pojavama. Kao drugo, bilo je dovoljno samo baciti pogled na njega. Površina vode bila je potpuno, sočno i nepomućeno plava, doslovno poput izbrušenog safira. Bila je glatka kao ogledalo do te mere da su vrhovi masiva I Vidfa, koji su se ogledali u njoj, lepše izgledali kao odraz nego u stvarnosti. Sa jezera je duvao hladan, osvežavajući lahor, a veličanstvenu tišinu ništa nije remetilo, čak ni pljuskanje ribe ili krik vodene ptice. Vitez je stresao sa sebe utisak. Ali umesto da nastavi put grebenom brda, uputio je konja nadole ka jezeru. Kao da ga je u potpunosti vukla magnetska sila čarolije koja drema onamo, dole, na dnu, u vodenom bezdanu. Konj je plašljivo koračao među krševima stena i tihim frktanjem obaveštavao da i on oseća magijsku auru. Spustivši se dole na plažu, vitez sjaha. Trgnuvši pastuva za uzde, približi se rubu vode, gde je sićušan talas igrao među raznobojnim belucima. Plašeći mlađ, ribe malecne i živahne poput iglica, zahvati vodu spojenim dlanovima. Pio je pažljivo i polako, jezik i usne su mu trnuli od ledene vode, koja mu je probadala zube. Kada je opet zahvatio, dolete do njega zvuk nošen površinom jezera. Konj frknu kao da potvrđuje da je i on čuo. Ne, to nije bila varka. To što je čuo bila je pesma. Pevala ju je žena. Vitez, kao i svi vitezovi, bio je vaspitavan na pesmama barda i viteškim pričama. A u njima su u devet od deset slučajeva devojačka pevanja ili žalopojke bile mamac — idući za njihovim glasom, vitezovi bi redovno upadali u klopke. Ali radoznalost je nadvladala. Na kraju krajeva, vitez je imao tek devetnaest godina. Bio je vrlo odvažan i vrlo nerazuman. Bio je slavan po jednom, a poznat po drugom. Proveri da li mu mač dobro stoji u kanijama, potom trznu konja i krenu plažom u pravcu mesta odakle je dopirala pesma. Nije morao daleko da ide. Obala je bila prekrivena tamnim eratičnim stenama izglačanim do sjaja, reklo bi se, igračke divova koje su tu nehajno bačene ili zaboravljene nakon svršene igre. Neke stene su stajale u jezeru i crnele se pod prozračnom površinom. Neke su se izdizale iznad površine i, umivane talasićem, izgledale kao leđa levijatana. Ali najviše stena nalazilo se na obali, od plaže pa sve do šume. Deo je bio zariven u pesak i samo delimično štrčao, ostavljajući posmatraču da nagađa koliko su velike u celosti. Pesma koju je vitez čuo dopirala je upravo iza tih priobalnih stena. A devojka koja je pevala bila je nevidljiva. Povuče konja držeći ga za žvale i nozdrve kako ne bi rzao i frktao. Devojčina odeća bila je položena na jednoj od stena koje su stajale u vodi, ravnoj poput stola. A ona sama, naga, do pojasa u vodi, prala se pljuskajući i pevušeći pritom. Vitez nije prepoznavao reči. Devojka — glavu bi dao u zalog — nije bila čovek od krvi i mesa. O tome su svedočili vitko telo, čudna boja kose, glas. Bio je uveren da bi ugledao velike oči oblika badema kada bi se okrenula. A kada bi zabacila pepeljastu kosu, nesumnjivo bi zapazio oštre, pri vrhu špicaste ušne školjke. To je bila žiteljka Faerie. Jedna od Tilvit Tega1. Jedna od onih koje su Pikti2 i Irci nazivali Daoine Sidhe3, Narod Brda. Jedna od onih koje su Saksonci nazivali vilenjakinjama. Devojka na časak prestade da peva, uroni do vrata, zabrekta, zafrkta i sasvim obično opsova. Međutim, to nije zavaralo viteza. Čarobnice, kao što je već poznato, umele su da psuju na ljudskom jeziku. Neretko prljavije nego konjušari. A vrlo često je psovka bila uvod u nekakav zlokoban trik, po kojima su čarobnice bile slavne — na primer, da povećaju nekome nos do veličine krastavca ili da smanje nekome muškost do veličine zrna graška. Viteza nisu privlačile ni prva ni druga mogućnost. Već se u potpunosti pripremio za diskretno povlačenje kad ga izdade konj. Ne, ne njegov vlastiti konj, koji je bio smiren i tih kao mišić dok ga je držao za nozdrve. Izdao ga je čarobničin konj, vrana kobila koju vitez isprva nije primetio među stenama. Sada je katranastocrna kobila rila kopitom šljunak i pozdravno zarzala. Vitezov ždrebac trgnuo je glavom i ljubazno odgovorio. Čak je eho prešao po vodi. Čarobnica iskoči iz vode, na tren se prezentujući vitezu u punom sjaju oku dragom. Baci se ka steni na kojoj je stajala njena odeća. Ali umesto da dohvati neku haljinu i skromno se pokrije, vilenjakinja zgrabi mač i sa fijukom ga izvuče iz kanija, obrćući železom začuđujuće vešto. To je trajalo jedan kratak trenutak, nakon čega je čarobnica čučnula, ili klekla, skrivajući se u vodi čak do nosa i izbacivši iznad površine ispruženu ruku sa mačem. Vitez se prenu iz obamrlosti, pusti vođice i savi koleno, kleknuvši na mokri pesak. Istog časa je shvatio koga ima pred sobom. Veliko zadovoljstvo, oh, Gospodarice Jezera. I da mi dozvoliš da se obučem? Čuo je kako pljuska izlazeći iz vode, kako šuška odećom, kako psuje u tišini, navlačeći odeću na mokro telo. Posmatrao je vranu kobilu dlake glatke i sjajne kao krtičje krzno. Nesumnjivo je to bio konj velike krvi, nesumnjivo hitar poput vetra. Sigurno je i stanovnik Faerie, kao i njegova vlasnica. Vitez kralja Artura, gospodara zamka Kamelot, vladara Letnje Zemlje, a takođe Dumnonije4, Difneinta5, Povisa, Difeda6... Ovi nazivi ti govore nešto? Nikada ih nisam čuo. Osim mača, u rukama je držala čizme i košulju, opranu i isceđenu. A koji je danas dan u godini? Govorila je čudno, oči su joj bile zelene i velike... Spontano zabaci vlažnu kosu, a vitez uzdahnu mimo volje. Ne samo zato što joj je uho bilo obično, ljudsko, ni u kom smislu vilenjačko. Obraz joj je bio izdeformisan velikim ružnim ožiljkom. Ali zar čarobnica može biti ranjena? Ona primeti pogled, namršti oči i nabora nos. Zar je za viteza toliko čudna ta stvar — ožiljak? Polako, on oberučke skinu kapu verižnjače i zabaci kosu. Ja sam Galahad, sin Lanselota od Jezera i Elejn, kćerke kralja Pelesa, gospodara Kaer Benica. Ovu ranu mi je zadao Brcunis Nemilosrdni, nečastan tlačitelj deva, pre no što sam ga porazio u duelu. Zaista, dostojan sam da iz tvojih ruku primim taj mač, o, Gospodarice Jezera... Spreman sam da ga primim. Ne dozvoljavam nikome da ga dodiruje. Uvek izranja iz vode i daruje mač. Ćutala je neko vreme. Žao mi je, Galahade, ili kako već, ali očigledno nisi naleteo na tu Gospodaricu koja ti treba. Ja ništa ne poklanjam. I ne dozvoljavam da mi uzmu. Da ne bude zabune. Kod jezera Lok Eskalot. Doplovila sam ovamo lađom. Samo sam čula Kelpino rzanje... Moje kobile, koja me je pratila. Prostrla je mokru košulju na kamen. A vitez ponovo uzdahnu. Košulja je bila oprana, ali ne pažljivo. Ipak su se mogli videti tragovi krvi. Kako se zove ovo jezero? One planine su I Vidfa. Ako ih držiš po desnoj strani i jašeš šumama, za dva dana stižeš u Dinas Dinleu, a dalje u Kaer Datal. Imaš li možda nešto za jelo, Galahade? Prosto umirem od gladi. Bojiš se da ću nestati? Da ću odleteti u prostranstva zajedno sa tvojim dvopekom i kobasicom sušenom na dimu smreke? U mom svetu sam napravila mnogo gluposti i unela pometnju u sudbinu, te zasad ne smem tamo da se pojavljujem. Provešću neko vreme u tvom. U svetu u kojem je noću uzaludno tražiti na nebu Zmaja ili Sedam koza. Svetu u kome je sada drugi pun mesec po Beleteinu, a Beletein se izgovara Beltejn. Pitam, zašto tako gledaš u mene? Što ju je obazrivije posmatrao, to je ona više gubila čarobnu auru, to je više postajala ljudska i obična, čak prosta. Ipak je znao da nije takva, ne može biti. Ne mogu se sresti obične devojke u podnožju I Vidfa, u okolini Kum Puke, dok se kupaju gole u planinskim jezerima i peru okrvavljene košulje. Nije važno kako ta devojka izgleda, nije mogla biti zemaljsko biće. Osim toga, Galahad je već potpuno slobodno i bez bogobojažljivog straha gledao u njenu mišju kosu, koja je sada, kada se osušila, na njegovo čuđenje, blistala srebrnastobelim prugama sedine. U njene tanane ruke, mali nos i bleda usta, u njenu mušku odeću čudnovatog kroja, sašivenu od delikatne tkanine neviđeno gustog spleta. U njen mač, čudan po konstrukciji i ornamentu, ali koji ni najmanje nije izgledao kao paradna drangulija. U njena bosa stopala oblepljena isušenim peskom plaže. A čarobnica, volšebnica, jesam... Eee, verovatno više nisam. Pod leskovim grmljem, na ćilimu od mahovine, pokazuju im... A što se tiče pokazivanja na ćilimu od mahovine... Stvarno, Galahade, nisi naišao na tu Gospodaricu na koju je trebalo. Ipak, hvala lepo za dobre namere. Nisam želeo da uvredim... Ali i dalje nema ništa od toga. Ćutali su neko vreme. Sunce u zenitu prijatno je zagrejalo kamenje. Lagani povetarac izbrazdao je površinu jezera. Šta znači i zbog čega pati kralj sa probijenim bedrom? Šta znači gđica u belom koja nosi gral, srebrnu pliticu... To je nekakva dogovorena šifra? Signal po kome se prepoznaju prosvetljeni? Jedan od naših nije upitao, a imao je priliku. Progutao je jezik ili se postideo... Nije pitao i zbog toga je došlo do mnogih neprijatnosti. Stoga mi sada uvek pitamo. Znaš, oni što se petljaju sa magijom. Ali Morgana je zla. Na dvoru kralja Artura. Ja sam se baš tamo uputio. Sve ukupno nekih deset dana puta... Ali to je ukleta dolina. Žive onamo, u I Dinan Bah Tegu, zlokobni patuljci... Eh, naravno da nisi čuo. A tvojih patuljaka se ne plašim. Imam među patuljcima mnogo poznanika. Pa sigurno, pomisli on. Ne zovi me Gospodarica Jezera. To mi izaziva rđave asocijacije, neprijatne i bolne. Tako su me zvali u zemlji... Kako si ti nazvao tu zemlju? Ili, kako kažu druidi: Anun. A Saksonci kažu: Elfland. Ušla sam u Lastavičju kulu i bup — već sam bila među vilenjacima. A oni su me baš tako zvali. Čak mi se isprva to dopadalo. Dok nisam shvatila da u toj zemlji, u toj kuli i na tom jezeru nisam nikakva Gospodarica, već zatvorenik. Od istine nećeš pobeći, ne vredi skrivati glavu u pesku... U poslednje vreme sam često bila u flekama. Krvi neprijatelja koje sam ubijala. I krvi bliskih koje sam pokušavala da spasem... A koji su umirali na mojim rukama... Zašto tako piljiš u mene? Ili jedna od boginja... No ako si stanovnica zemaljske kugle... Hoćeš li da je ispričaš, o, Gospodarice? I on sede udobnije. Konji su išli ivicom šume, pasući travu i biljke. Nisam sigurna ni da li se već okončala. Moraš znati, strašno se ispreplitala prošlost sa budućnošću. Jedan vilenjak mi je čak rekao da je to kao sa zmijom koja zubima hvata svoj rep. Ta zmija, znaj to, zove se urobor. A to što grize svoj rep znači da je krug zatvoren. U svakom momentu vremena kriju se prošlost, sadašnjost i budućnost. U svakom momentu vremena krije se večnost. Istinu vam kazujem, ko veruje snovima poput je onoga što želi da pojmi vetar ili senku da uhvati. Zavarava se lažnom slikom, krivim ogledalom, koje laže ili lupeta gluposti poput žene na porođaju. Glup je zaista onaj ko veruje snenim morama i korača putem zabluda. Svakako, ko snove prenebregava i ne veruje im nimalo, taj isto nerazumno čini. Jer ako snovi uopšte ne bi imali značenje, zašto bi nam bogovi darovali sposobnost snivanja dok su nas tvorili? Mudrosti proroka Lobode, 34:1 All we see or seem Is but a dream within a dream Edgar Alan Po Drugo poglavlje Povetarac je naborao površinu jezera punu pare poput kotla, poterao je po njoj ostatke rasterane magle. Skarami8 su škripali i ritmično udarali, izranjajuća vesla bacala su gr'd blistavih kapljica. Kondviramurs pruži ruku preko relinga. Lađa je plovila tako sporim tempom da se voda minimalno komešala i prskala njen dlan. Bukvalno letimo po talasima. Čak mi se vrti u glavi! Veslač, nizak, zdepast i nabijen muškarac, ljutito i nerazgovetno promrmlja nešto, ne podižući glavu obraslu kosom sedom i uvijenom kao u karakula9. Polaznici je već bilo preko glave gunđanja, frktanja i stenjanja kojima je taj prostak izbegavao odgovore na njena pitanja otkad se ukrcala na lađu. Ovog puta muškarac podiže lice, izgorelo, tamno kao štavljena koža. Progunđa, zafrkta, pokretom brade pokrivene sedom ćubom pokaza na pričvršćeno drveno motovilo na boku broda i zategnuto uže, koje je nestajalo u vodi dok se lađa kretala. Očigledno uveren da je objašnjenje bilo iscrpno, nastavi da vesla. U istom tempu kao i maločas. Vesla napola u vodi. Važan je mamac koji se vuče iza lađe i mora da se kreće uz određenu brzinu i na odgovarajućoj dubini. To je bilo toliko očigledno da se muškarac nije ni potrudio da gunđa ili frkće. Što me zadnjica boli i svrbi od tvrde i mokre klupe? Što mi se piški? Ne, važan je samo lov na ribe. U svakom slučaju besmislen. Ništa neće uhvatiti na mamcu koji vuče na dubini od dvadeset sežnjeva. Muškarac podiže glavu, pogleda je odvratno i progunđa veoma, ali veoma osorno. Kondviramurs blesnu zubima ponosna na sebe. Prostak je i dalje polako veslao. Pružila se na krmskoj klupici i stavila nogu preko noge. Tako da se u razrezu haljine moglo dosta toga videti. Muškarac zagunđa i pritisnu na vesla žuljevite ruke, praveći se da gleda u uže mamca. Naravno, nije ni pomišljao da ubrza tempo veslanja. Polaznica uzdahnu rezignirano i zabavi se posmatranjem neba. Skarami poškripavaše, brilijantne kapljice padaše sa vrhova vesala. U magli, koja se brzo podizala, pomoliše se obrisi ostrva. I nad njim uzdignut tamni, ispupčen obelisk kule. Prostak, iako je sedeo okrenut leđima i nije gledao, na nepoznat način je znao da su već skoro na pravom mestu. Ne žureći, odložio je vesla na bokove broda, ustao i počeo polako da namotava uže na motovilo. Kondviramurs, i dalje sa nogom preko noge, zviždala je, gledajući u nebo. Muškarac je namotao uže do kraja i pogledao mamac — veliku mesinganu kašiku opremljenu trostrukom kukom sa repićem od crvene vune. Pitam se zašto si takav baksuz? Možda je lađa plovila prebrzo? Muškarac ju je ošinuo pogledom koji je govorio mnogo rđavih stvari. Seo je, progunđao, pljunuo preko relinga, uhvatio vesla žuljevitim rukama i snažno pognuo leđa. Vesla su pljusnula, zatutnjala u škaramima, lađa je jurnula niz jezero kao strela, voda se šumno zapeni oko pramca, a iza krme uskovitla u virove. Četvrt gađanja iz luka, koja ih je delila od ostrva, prešli su za manje od dva frktaja, a lađa je izletela na šljunak u takvom zaletu da je Kondviramurs pala sa klupe. Muškarac je progunđao, zafrktao i pljunuo. Polaznica je znala da je u prevodu na jezik civilizovanih ljudi to značilo: nosi se iz moje lađe, prepametna veštice. Takođe je znala da ne može da računa na to da će je izneti na rukama. Izula je čizme, provokativno visoko uzdigla haljinu i sišla sa broda. Progutala je psovku, jer su joj se školjke bolno zabile u stopala. Ne čekajući povratno gunđanje i ne osvrćući se, bosonoga pođe u pravcu kamenitih stepenika. Sve nelagode i muke prošle su i odletele bez traga, izbrisalo ih je rastuće uzbuđenje. Bila je na ostrvu Inis Vitre, na jezeru Lok Blest. Bila je na bezmalo legendarnom mestu, gde su prebivali isključivo malobrojni izabranici. Jutarnja magla potpuno se podigla, kroz zatamnjeno nebo počela je snažnije da sija crvena sunčana kugla. Oko mašikula kule kružili su kreštavi galebovi, treperili ježići. Na vrhu stepeništa koje je vodilo od plaže do terase stajala je Nimue, naslonjena na kip zgrčene i iskežene himere. Kondviramurs je čula da su je u mladosti zvali Laktić, sada je znala da je nadimak bio ispravan. Ali bila je uverena da se barem već pola veka niko ne bi usudio da tako nazove malu čarobnicu. Možemo da se okanemo titula i epiteta, gđice Tili. Pretpostavljam da si ogladnela. Kondviramurs je jela osećajući na sebi pogled male čarobnice. Tvoja soba se nalazi na drugom nadzemnom spratu, tamo imaš sve pogodnosti potrebne za život. Kao što vidiš, parter je administrativni deo, a tu se takođe nalaze stanarske sobe slugu. U podzemlju, kao i na prvom i trećem spratu, jesu laboratorija, biblioteka i galerija. Dozvoljen ti je neograničen ulazak i pristup svim navedenim spratovima i prostorijama koje se nalaze na njima, možeš da koristiš njih, kao i sve što se nalazi u njima, kada god poželiš i na koji god način hoćeš. To su apsolutno privatne prostorije. Da bismo izbegle nesporazume: ja sam nečuveno osetljiva na te stvari. Nimue okrenu glavu ka prozoru kroz koji se video Mrzovoljni Gospodin Veslač, koji se već rešio Kondviramursinog prtljaga, a sada je tovario na lađu štapove, motovila, račila, potegače i drugu opremu ribolovačke radinosti. Četkica za zube, na primer. Privatne sobe, biblioteka, toalet. Molim te, ne pokušavaj da koristiš Kralja Pecaroša. Kondviramurs se umalo ne zadavi mlekom. Nimueino lice nije odražavalo ništa. Kondviramurs, progutavši najzad, brzo je klimala glavom suzdržavajući se od bilo kakvog komentara. Mada joj je navrh jezika stajalo da je ne privlače pecaroši, pogotovo ne grubijani. I oni kojima je glava zarasla sedinom beličastom poput tvaroga. Vreme je da pređemo na konkretne stvari. Ne budi li u tebi radoznalost što sam među svim kandidatkinjama izabrala upravo tebe? Kondviramurs, ukoliko je uopšte i razmišljala o odgovoru, činila je to samo da ne bi ispala previše nadmena. Međutim, brzo je došla do zaključka da će i najmanji stepen lažne skromnosti za Nimue ionako biti laž koja para uši. A što se tiče snevanja, oneiroskopije, svakako znaš, draga Kondviramurs, da je to vrlo nepouzdan dar. Fijasko može da zadesi i najbolju snevačicu. Kondviramurs je zadržala na zubima protivodgovor da njeni neuspesi mogu da se izbroje prstima jedne ruke. Na kraju krajeva, razgovarala je sa majstoricom. Treba znati proporcije, uzvišeni gospodine, kako je govorio jedan od profesora akademije, erudit. Nimue laganim klimanjem glave pohvali njeno ćutanje. Raduje me to, budući da ne tolerišem narkotike. Dobro snivam uz sliku. Ako si završila sa doručkom, onda hajdemo, najbolja snevačice i druga među oneiromantkinjama. Biće dobro ako ti bez odlaganja pojasnim ostale razloge zbog kojih sam upravo tebe izabrala za asistenta. Sa kamenitih zidova zračila je studen koju nisu olakšavali ni teški gobleni, ni potamnela boazerija11. Kameni pod hladio je stopala kroz đonove čizama. Kao što sam rekla, možeš da je koristiš do mile volje. Naravno, preporučuje se obazrivost. Naročito se savetuje umerenost tokom teranja metli da nose vodu. Kondviramurs se ljupko zakikota, iako je to bila stara šala. Sve mentorke su čašćavale učenice vicevima koji se tiču mitskih nevolja mitskog učenika čarobnjaka. Stepenice su se uvijale nagore kao morska zmija, izgledalo je da nemaju kraja. I bile su strme. Pre nego što su stigle do cilja, Kondviramurs se oznojila i teško disala. Na Nimue se uopšte nije video umor. Kondviramurs uđe i uzdahnu. Soba je bila galerija. Na njenim zidovima od plafona do poda visile su slike. Visile su velike, stare slike, oljuštena i oronula ulja na platnu, minijature, požutele gravire i drvorezi, izbledeli akvareli i sepije. Takođe, visile su tamo živopisne modernističke tempere, čistolinijske akvatinte i bakropisi, litografije i kontrastne mecotinte, koje privlače oči izrazitim mrljama crnila. Nimue se zaustavi pred slikom koja je visila najbliže vratima, a na kojoj je bila predstavljena grupa okupljena pod ogromnim drvetom. Pogledala je platno, zatim Kondviramurs, a njen ćutljivi pogled bio je neobično rečit. Nimue se osmehnu i klimnu glavom. I načini korak zaustavljajući se ispred naredne slike. Dve ženske siluete na brdu. Nad njima kruže galebovi, pod njirna, na padinama brda, kolo senki. Osmeh, klimanje glavom, korak, naredna slika. Jahač na konju u galopu, u špaliru glomaznih jova što ispružaju ka njemu ruke grana. Kondviramurs oseti kako je podilazi drhtavica. To je verovatno njen put na sastanak sa Geraltom na farmi hobita Hofmajera. Naredna slika, potamnela uljana boja. Potom je krenulo brzo. Neven i drijada Etne, u šumi Brokilon. Geraltova družina u mećavi na prevoju Melor... Sada već znaš drugi razlog zbog kojeg si ovde ti, a ne neko drugi. Bez ikakve sumnje, platno je bilo delo Nikolaja Certose, moglo se to poznati po ekspresiji, perfekcionističkoj brizi o detaljima i luminističkim efektima tipičnim za umetnika. Kada sam bila dete, volela sam tu priču, čitala sam je iznova i iznova. I maštala sam da budem Jenefer. Ipak, biću iskrena: ako je to i bila ljubav na prvi pogled, čak ako je bila i plahovito strasna... Ona nije bila večna. Posle sam naravno prešla na takozvane ozbiljne i pune verzije. Opširne do granica suvišnosti, a nekada i van tih granica. U to vreme strast je ustupila mesto hladnoj refleksiji, a divlja strast nečemu tipa bračne obaveze. Ako znaš na šta mislim. Nimue jedva primetnim klimanjem glave potvrdi da zna. Volim legende u koje enciklopedisti, arheolozi i istoričari ne dopisuju pogovore. Više volim kada se princ penje na vrh Staklene planine, ljubi uspavanu princezu, ona se budi i posle toga oboje žive dugo i srećno. Tako, a nikako drugačije, treba da se svršava legenda... Nije sačuvan nijedan portret, nijedna minijatura koju je naslikao neko ko bi mogao znati Ciri, znati je ili je se barem sećati. Portret en pied14 predstavlja Pavetu, Cirinu majku, a naslikao ga je patuljak Ruis Dorit, dvorski slikar vladara Cintre. Poznato je da je Dorit naslikao Cirin portret kada je imala deset godina, isto en pied, ali platno, nazvano Infantkinja sa hrtom, nažalost je nestalo. Vratimo se ipak legendi i tvom odnosu prema njoj. I tome kako po tvom mišljenju treba da se završi legenda. I niko od pozitivnih junaka ne može umreti, majku mu! A legenda o Ciri? Kondviramurs zaneme na časak. Nije očekivala takvo pitanje, namirisala je test, ispit, klopku. Ćutala je, ne želeći da upadne u zamku. Kako se svršava legenda o Geraltu i Ciri? Pa to svako zna. Posmatrala je akvarel tamnih tonova na kom je bila predstavljena nezgrapna barka kako plovi po površini jezera zasutog oparom, barka koju dugom pritkom pokreće žena vidljiva samo kao crna silueta. Upravo tako se svršava ta legenda. Nimue joj je čitala misli. Uopšte ne bih bila tako sigurna. Ja sam seosko dete, četvrta kći seoskog stolara. Trenuci kada je u našem selu gostovao pripovedač Cvrkut, prosjak vagabunda, bili su najlepši trenuci mog detinjstva. Mogla sam da odahnem od dirinčenja, očima duše da vidim ta bajkovita čudesa, da vidim taj daleki svet... Divan i prekrasan svet... Dalji i čudesniji čak i od radionice u varoši udaljenoj od nas devet milja... Moja najstarija sestra je imala četrnaest. I već je bila kriva od pogrbljenosti nad poslom. Kod nas su pripremali devojke za to još od malih nogu! Večito grbljenje, grbljenje i savijanje kičme nad poslom, nad detetom, pod težinom stomaka koji ti je momak napravio, jedva si uspela da se oporaviš od porođaja... Prva knjiga, koju sam kupila za pazar od prodaje ručno skupljenih kupina u šumi, bila je legenda o Ciri. Verzija, kako si to lepo nazvala, pročišćena za decu, interpretacija ad usum delphini. Bila je to verzija taman za mene. Ali već tada sam znala šta želim. Htela sam da budem kao Filipa Ejlhart, kao Šila de Tankarvil, kao Asire var Anahid... Obe su posmatrale gvaš na kojem su bili predstavljeni dvorana u zamku utonula u suptilni kjaroskuro15, sto i žene koje sede za stolom. Za čitanje iz zadovoljstva isprva nisam imala vremena, morala sam da bubam da bih... Da bih bila u korak sa kćerkama grofova i bankara, kojima je sve lako išlo, koje su se podsmevale devojkama sa sela... Zaćuta, glasno kršeći prste. Obuzimao me je isti sindrom kao i tebe. Kako si ti to nazvala? Tako je bilo do trenutka... Zaćuta i protrlja lice. Kondviramurs sa čuđenjem primeti da ruka Gospodarice Jezera podrhtava. Kada se nešto dogodilo. Nešto što je oživelo u meni legendu o Ciri. Nešto zbog čega sam počela da se ozbiljno i naučno interesujem. Nešto zbog čega sam posvetila život toj legendi. Polaznica je ćutala, mada je u dubini duše kipela od radoznalosti. Svi tračare o tome, kako je spočetka bezazlena šašavost prerasla u nešto poput narkomanske zavisnosti ili čak manije. U tim tračevima ima dosta istine, draga moja Kondviramurs, dosta istine! A ti ćeš — zato sam te i izabrala za asistenta — takođe upasti u maniju i zavisnost. Pošto ću ja to tražiti. Barem za vreme prakse. Polaznica potvrdi klimanjem glave. A kada dođe čas, sve ću ti objasniti. Prekinu, pogleda kroz prozor, u jezero, u crn obris lađe Kralja Pecaroša, koji je jasno odskakao od zlatne ustreperele površine vode. Na policama i u vitrinama ćeš pronaći albume i kartonske grafike, svi su tematski u vezi s legendom. U biblioteci se nalaze sve verzije i travestije legende, a takođe većina naučnih studija. Posveti im malo vremena. Baci pogled, pročitaj, koncentriši se. Hoću da imaš materijal za san. Zakačku, kako si ti to nazvala. Ovi što vise jedan do drugog... To takođe nije Ciri? Što se tiče ovih portreta, oni predstavljaju vilenjakinju Laru Doren ep Šijadal, osobu koju slikarka nije mogla poznavati. Slikarka ti je sigurno poznata iz legende, Lidija van Bredevort. Jedno od njenih spasenih ulja na platnu još uvek visi u akademiji. A taj drugi portret? Nimue je dugo posmatrala portret. Prizor vitke devojke plave kose i sumornog pogleda. Obučene u belu haljinu sa zelenim rukavima. To ti meni reci, snevačice i oneiromantkinjo. I ispričaj mi svoj san. Stela Kongreve, grofica Lidertala, ustade i napravi reverans, brzim gestom naredivši devojci na izrezbarenoj fotelji da učini to isto. Majstor Robin frknu pometeno i ponovo se pokloni, nervozno trljajući prste o pregaču. Emhir je znao da umetnik pati od oštre agorafobije i da je nezdravo sramežljiv. Ali kome je to smetalo. Bilo je važno kako slika. Približi se i pogleda u portret. Isprva u portret, a potom u model. Vitku devojku plave kose i sumornog pogleda. Obučenu u belu haljinu sa zelenim rukavima, sa malim dekolteom ukrašenim ogrlicom od peridota16. Molim vas, nastavite, ne obraćajte pažnju na mene. Dozvolite da prozborimo koju reč, grofice. Pođe dalje ka prozoru, primoravajući je da krene za njim. Odista dobar rad, Stela. I ti, i ona. Stela Kongreve nakloni se duboko i graciozno. A sprema se težak, veoma težak rat. Vatje de Rido prati trag zavera i urota usmerenih protiv mene. Interesi države mogu me primorati na razne, zaista razne stvari. Interesi države nemaju ništa zajedničko sa pravednošću. Devojka se duboko nakloni. Emhir ju je odmeravao pogledom, prisećajući se audijencije u Lok Grimu, bremenite posledicama. Bio je pun priznanja, štaviše, divljenja prema Steli Kongreve, koja je u periodu od šest meseci, što je prošao od onog vremena, uspela da nezgrapno pače preoblikuje u malu aristokratkinju. A tebe, grofice, molim da pričekaš u predsoblju. A ti, kneginjice, izvoli sa mnom na terasu. Mokar sneg koji je padao tokom noći istopio se pod prvim zracima jutarnjeg sunca, ali krovovi kula i vrhovi zamka Darn Rovan i dalje su bili mokri i sijali su tako da se činilo da gore. Emhir se primače balustradi terase. Devojka — u skladu sa etiketom — držala se za korak iza njega. Nestrpljivim gestom ju je primorao da priđe bliže. Car je dugo ćutao, obema šakama naslonjen na balustradu, zagledan u brda večno obrasla večito zelenim tisama, izrazito drugačijim od krečnjačke beline stenovitih raseda. Reka je bleskala, uvijala se na dnu kotline poput trake rastopljenog srebra. U vazduhu se osećalo proleće. Slažeš li se sa mnom? Jesam li u pravu? Odozdo, iz dvorišta, čula se pesma ometana zveketom, škripom i odzvanjanjem potkovica. Pratnja, obaveštena da je car naredio odlazak, užurbano se opremala za put. Emhir se prisetio da je među gardistima bio jedan koji je pevao. I bez obzira na okolnosti. Pogledaj me blagostivo Očima plavim Obraduj me milostivo Čarima svojim I u taj čas noćni Ne odbijaj blagostivo Zagrljaj moj moćni. Vatje me uverava da je već na tragu Vilgeforcu. Da je pitanje dana, najviše nedelju dana, kada će ga pronaći. Pašće glave izdajnika, a u Nilfgard će biti isporučena prava Cirila, kraljica Cintre. A pre nego što autentična Ciri stigne u Nilfgard, moram učiniti nešto sa dvojnicom. Dobro de, ne mogu ti narediti da imaš. Podigni glavu, kao što pristoji princezi. Stela te je sigurno naučila manirima? U suštini, dobro su je podučili, pomisli on. Najpre Rjens, potom Stela. Dobro su je podučili ulozi i zadatku, preteći joj sigurno da je za grešku ili pogrešan korak čeka tortura ili smrt. Upozorili su je da će morati da igra pred surovim auditorijumom koji ne prašta greške. Pred strašnim Emhirom var Emreisom, carem Nilfgarda. Usta su joj drhtala, ali etiketa to nije branila. Stidiš se sopstvenog imena? Bojiš se da ga izgovoriš? Vezuje se za njega nešto što je neprijatno? Ako pitam, to je samo zato što sam želeo mogućnost da ti se obratim tvojim pravim imenom. Ali moram znati kako ono zvuči. Ime stvoreno za nekoga ko je niko. Otkada sam Cirila Fiona, nešto značim... Glas joj se sveza u grlu tako naglo da je refleksno podigla ruke ka vratu, kao da to što je nosila na njemu nije bila ogrlica, već garota što steže. Emhir ju je neprestano odmeravao pogledom, i dalje pun priznanja prema Steli Kongreve. Istovremeno je osećao zlobu. Zato je i bila tako užasna. Šta ja želim od ovog detenceta, pomisli, osećajući kako se zloba nakuplja u njemu, kako vri, kako buja u njemu pena kao čorba u kotlu. Šta ja želim od detenceta koje... Nisam izdao takva naređenja. Bio je gnevan na sebe, svestan da čini grešku. Već davno je trebalo da okonča taj razgovor, da ga okonča uzvišeno, vladarski, grozno, na imperatorski način. Trebalo je da zaboravi na tu devojku i na njene zelene oči. Ta devojka nije postojala. Nije čak ni ime imala. A imperator ne razgovara s nekim ko je niko. Imperator ne priznaje greške pred nekim ko je niko. Imperator ne moli za oproštaj, ne kaje se pred nekim ko... Da, istina je, kriv sam za ono što te je zadesilo. Ali dajem ti svoju reč, više ti ništa ne preti. Više te ništa loše neće zadesiti. Nikakva nepravda, nikakvo omalovažavanje, nikakva neprijatnost. Ne moraš da se bojiš. Emhir zadrhta, pogođen iskrenošću i poverenjem u njenom pogledu. Smesta se uspravio, sav carski i uzvišen čak do odvratnosti. Ponovo ga pogleda, a on se mimovoljno priseti nebrojenih prilika kada je na isti način kupovao sebi mirnu savest za podlost koju je nekome pričinio. U dubini duše se radovao što će tako jeftinije proći. Neka me ne gleda, pomisli on. Neću podneti njen pogled. Ljudi se navodno boje da gledaju u mene. A čega se ja bojim? Nek se nose Vatje de Rido i njegovi državni interesi. Ako zatraži, narediću da je odvedu kući, tamo odakle su je doveli. Narediću da je odvezu tamo u zlatnoj kočiji sa šest konja. Dovoljno je da zatraži. Ukoliko mogu da iznesem molbu... Ovde u Darn Rovanu. Predosećao je tako nešto. Takt ga je suzdržao od pitanja koja bi bila ponižavajuća za oboje. Ipak mislim da si loše izabrala. Nisi izrazila želju koju je trebalo. Ako bi promenila mišljenje... Izabrala sam gđicu Stelu, izabrala sam stvari koje sam za života tako malo spoznala... Ne može se pogrešiti ako se izabere nešto takvo. Jadno, naivno stvorenjce, pomisli car Emhir var Emreis, Dejtven Adan in Karn ep Morvud, Beli Plamen Koji Pleše na Mogilama Neprijatelja. Birajući upravo tako nešto, praviš najstrašniju grešku. Ali nešto — možda daleka zaboravljena uspomena — spreči cara da to kaže naglas. Da li je bilo još nekih? Ali to je normalno. Prva noć na novom mestu uvek donosi lude snove. Znaš, Nimue, kažu za nas, snevačice, da se naš talenat ne zasniva na tome što snivamo. Ukoliko izuzmemo vizije u transu ili pod hipnozom, naši sneni snovi se ne razlikuju od snova drugih ljudi, niti po intenzivnosti, niti po bogatstvu, niti po prekognitivnom naboju. Nas izdvaja i o našem talentu govori nešto sasvim drugo. Retko kad zaboravljamo šta smo usnile. Kao većina divljih magijskih talenata, i vaš je prozaično organski. Ali zašto ja govorim o nečemu što i sama odlično znaš. Slušam te, kakvih se još snova sećaš? Polja su pusta, prolećna. Pored puteva i na međama. Vrbe, krive, dupljaste, razgranate... Gole, još nisu pozelenele. Momak ide, gleda oko sebe. Na nebu se pojavljuju zvezde. Jedna od njih se kreće. Crvenkasta treperava iskra, iskosa saseca nebeski svod... Crvena kometa je bila vidljiva tokom šest dana, u proleće, godine kada je sklopljen cintrijski mir. Tačnije, prvih dana marta. U ostalim snovima su se isto pojavljivale neke naznake datuma? Nemaju tablice sa datumima! Ali, da budem precizna, usnula sam san o bici kod Brene, verovatno nakon što sam se nagledala platna Nikolaja Certose u tvojoj galeriji. Isti je datum kao i godina komete. Da li je bilo nešto posebno u tom snu o bici? Vreva konja, ljudi i oružja. Ljudi su se gurali i vikali. Rekla si da je bila cela revija snova. Ponavljam, moji snovi su vizije, ne bibliotečki katalozi... Njenih zagonetki i praznina. Uostalom, ide nam sasvim dobro, već u prvim snovima si dešifrovala devojku sa portreta, onu Cirinu dvojnicu kojom je Vilgeforc pokušao da prevari cara Emhira... Prekinuše, pošto je u kuhinju ušao Kralj Pecaroš. Poklonivši se i progunđavši, uze iz kredenca hleb, lonac i pleteni zavežljaj. Izađe, ne zaboravljajući da se pokloni i progunđa. Nerast mu je rastrgao nogu dok je bio u lovu. Zbog toga provodi toliko vremena na lađi. Pored vesala i ribolova rana mu ne smeta, na lađi zaboravlja o sakatosti. To je veoma pristojan i dobar čovek. Kondviramurs je učtivo ćutala. I meni, pomisli polaznica. Bestraga, čim se vratim u akademiju, odmah ću nekoga da zavedem. Celibat je dobar, ali ne duže od jednog semestra. Nimue otvori tašnu, prevrnu nekoliko akvarela oslikanih sepijom i izvuče jedan. Kondviramurs ga je smesta prepoznala. Predstavljaju dvojnicu na carskom dvoru. Emhir se pravi da su ga prešli, pravi dobar izraz lica za rđavu igru. Ovo su, pogledaj, ambasadori Severnih kraljevstava, za koje se održava ovaj spektakl. Ovde pak vidimo nilfgardske vojvode, koje je zadesila bruka: car je odbacio njihove kćeri, omalovažio je savezničke ponude. Žedni osvete, šapuću, priklonjeni jedni drugima, već kuju zavere i ubistva. Devojka dvojnica stoji pognute glave; slikar, kako bi istakao tajanstvenost, sakrio joj je crte lica maramicom. Nijedna verzija ne pruža informaciju šta se kasnije zbilo sa ovom dvojnicom. Kada je Emhir dobio original, a svakako znamo da ga je dobio, rešio se falsifikata. Kada sam snila, nisam osetila tragediju, a suštinski bi trebalo nešto osetiti, ako bi... Sa druge strane, ono što vidim u snovima je beskonačno realna istina. Kao i svaki čovek, sanjam maštanja. Kralju Pecarošu se očigledno posrećilo u lovu, pošto je za ručak bio losos na grilu. Tokom noći, Konvidarmus je loše spavala. Zbog toga je bila malo potištena i postiđena, ali Nimue se uopšte nije uzrujala. Imamo vremena, kazala je. Pred nama su još mnoge noći. Kondviramurs se nije snebivala da okupira kupatilo satima, ali i tako se svaki čas sretala sa Nimue u sauni, maloj drvenoj kabini sa brvnom koje je izlazilo na jezero. Mokre, zadihane od pare koja se pušila sa polivanog kamenja, obe su sedale na klupice, šibajući se bezbrižno brezovim metlicama, a slan znoj kapao im je u oči. Ovoga puta Nimue nije smatrala da je potrebno da potvrdi. Samo se nekoliko puta šibnula metlicom, ustala i pljusnula vodu na zagrejano kamenje. Para je buknula, a vrućina im je na časak oduzela dah. Nimue izli na sebe ostatak vode iz čabrice. Kondviramurs se divila njenoj figuri. Iako malecna, čarobnica je bila veoma proporcionalno građena. Na oblinama i zategnutoj koži mogla joj je pozavideti dvadesetogodišnjakinja. Uzgred, Kondviramurs je imala dvadeset četiri godine. I zavidela joj je. Već mi je dosta sedenja u ovoj ključaloj vodi. A posle toga ćemo proćaskati. Ovo je takođe bio deo rituala. Istrčaše iz saune, pljeskajući bosim stopama po daskama brvna, a zatim skočiše u jezero ispuštajući divlje vriske. Popljuskavši se, izašle su na brvno i cedile kosu. Kralj Pecaroš, alarmiran pljuskanjem i piskom,. Kondviramurs je smatrala da je takvo ponašanje uvredljivo i za osudu. Njeno mišljenje o Kralju Pecarošu se dosta promenilo kada je primetila da je vreme koje nije provodio u lovu posvećivao čitanju. Išao je čak u klozet sa knjigom, a to je bila ni manje ni više nego Speculum aureum18, ozbiljno i teško delo. Ako se tokom prvih dana boravka u Inis Vitri Kondviramurs makar trunku čudila Nimue, sada je već prestala. Postalo je jasno da je Kralj Pecaroš bio samo prividno prostak i seljačina. Međutim, pomisli Kondviramurs, uvreda je i neoprostivo omalovažavanje vraćati se štapovima i mamcima dok po brvnu paradiraju dve nage žene sa telima dostojnim nimfi, od kojih ne bi smeo da se strgne pogled. Znam sve književne verzije legende, od Nevenovih Pola veka poezije do Gospodarice Jezera Andreje Raviksa. Znam velečasnog Jarea, znam sve naučne studije, a da ne pominjem popularne edicije. Sve te lektire su ostavile trag, imale su uticaj, nisam u stanju da eliminišem to iz svojih snova. Postoji li šansa da se prodre kroz fikciju i usni istina? Sama vidiš, bez predaha baca svoje kuke. Zakačinje travu, korenje, potonule panjeve, stare čizme, utopljenike i vrag će ga znati šta još. Ali s vremena na vreme nešto ulovi. Tražimo prave verzije legende, parajmo štofove i postave, pretražimo kovčeg tražeći drugo dno. A šta ako nema drugog dna? Uz dužno poštovanje, Nimue, nismo prve na ovom lovištu ribe. Kakva je šansa da je bilo kakva pojedinost i detalj promakao hordama istraživača koji su lovili pre nas? Da su nam ostavili makar jednu ribicu? Ili su se kurtalisali ćutanjem. Nije li vredno da saznamo šta se dogodilo te zime? Nakon čarke u Ked Mirkvidu i avanture sa druidima? Šta je radio veštac u Tusenu od oktobra do januara? Imamo li neke slike ili crteže? Mršavi ljudi sa lukovima, nacrtani nemarnim pokretima četkice, gonili su u divljim poskocima velikog ljubičastog bizona. Bizon je sa strane imao tigraste pruge, a nad njegovim rogovima uvijenim poput lire uzdizalo se nešto što je podsećalo na vilinskog konjica. Vilenjak koji je mnogo znao. Sada su se sakrili. Ne zaboravi, bila ti je dodeljena audijencija isključivo zbog flaminikinog zauzimanja. Očigledno je jedna audijencija bila dovoljna. Nakon što je flaminika na dosta kategoričan način odbila saradnju, stvarno ne znam šta još možeš da učiniš. Tumaramo po ovim pećinama ceo dan. Ne mogu da se oduprem utisku da je to besmisleno. Nikada neću shvatiti vilenjake. Ali barem znam zašto većina ljudi nije luda za njima. Teško je odupreti se utisku da nam se oni podsmevaju. U svemu što rade, što govore, što misle, oni nam se podsmevaju, sprdaju se. Potom sedamo na konje i idemo da iskoristimo poziv kneginje Ane Henrijete. Ne pravi face, vampiru. Milvi su rebra polomljena, Kahiru je razvaljena glava, malo odmora u Tusenu će biti dobro za oboje. Takođe, treba isplesti Nevena iz afere, pošto mi se čini da se valjano upleo. Moraću da se držim podalje od ogledala i pasa, da obratim pažnju na čarobnjake i telepate... A ako me i pored toga otkriju, računam na tebe. Vampir se osmehnu, a budući da su bili sami, pokazao je svoj set očnjaka. Hajde, gubimo se iz ovih pećina, druže. Ovde možemo pronaći isključivo reumatizam. U skladu sa onim što si rekao, Tir na Bea Arain, vilenjačka nekropola, nalazi se iza pećinske slike, tačno iza ovog zida... Možemo da dospemo tamo ako... Nisi o tome razmišljao? Riba je bila tako ukusna da je pouka otišla uz vetar. Kondviramurs se ponovo prejela. Vreme je za spavanje, pomisli, shvativši po drugi put da mahinalno lista stranice knjige, uopšte ne registrujući sadržaj. Vreme je za san. Zevnu i odloži knjigu. Razbaca jastuke, menjajući raspored za čitanje u rekreativni. Odaje momentalno utonuše u neprobojan mrak gust poput melase19. Teški velurni zastori bili su potpuno navučeni — polaznica je već odavno došla do zaključka da se u mraku bolje sneva. Šta da izaberem, pomisli, pružajući se i prevrćući na postelji. Da idem na oneiroidalni element ili da probam sa sidrom? Uprkos gordim ubeđivanjima, snevačice se nisu sećale ni polovine svojih proročkih snova, znatan deo je ostajao u sećanju oneiromantkinja kao haos slika koje menjaju boje i oblike poput kaleidoskopa, dečje igračke od ogledalaca i staklića. Ni po jada ako su slike bile lišene ma kakvog reda ili čak privida značenja, tada su mogle mirne glave da pređu preko njih. Po principu: ne sećam se, dakle — nije bilo vredno zapamtiti. Nakon dvanaest noći provedenih na ostrvu, Kondviramurs je imala već tri liste, tri kompleta snova. Takvoj listi su pripadali snovi o pobuni na ostrvu Taned i o putu vešca i njegove družine kroz mećavu na prevoju Melor, kroz prolećne pljuskove i razmekšale puteve u dolini Sudut. Postojala je — polaznica to nije priznavala Nimue — lista promašaja, snova koji su uprkos naporima i dalje ostajali enigma. I postojala je radna lista — lista snova koji su čekali na svoj red. Postojao je i jedan san, čudan ali veoma prijatan, koji se vraćao u isečcima i treptajima, nedokučivih zvukova i svilenih dodira. Dobro, reče Kondviramurs, sklapajući oči. Vešca Geralta i ženu kratke crne kose i zelenih očiju. Ne znam ko je to mogao biti. Možda ona kneginja o kojoj piše Neven u memoarima? Uistinu, kao ovaj ugljen. A san je bio... Ali to nije bio običan razgovor. Cinizam tobože dokazuje inteligenciju. Cinizam, u celom svom pseudointeligentnom okviru, jeste ogavno neiskren. Ja ne podnosim nikakvu neiskrenost. Kada smo već kod toga... Reci mi, vešče, šta najviše voliš kod mene? Tvoju nezavisnost i slobodu, tvoju... Pogotovo ne u pogrešan čas. Sve, dragi moj, ima svoje vreme i za sve stvari pod nebesima je naznačen čas. Postoji vreme ćutnje i vreme priče, vreme plača i vreme smeha, vreme sejanja i dodirivanja, pardon, ubiranja, vreme šala i vreme ozbiljnosti... Hajde bolje da pretpostavimo da je ovo vreme komplimenata. Ljubav bez komplimenata zaudara mi na fiziologiju, a fiziologija je površna. Ako potpuno zanemarimo kvantitet metafore, zar nisi mogao da kažeš: od Albe do Velde? Ili: od Albe do Sansretura? Trudim se da izbegavam da donosim sud ako nije potkrepljen solidnim iskustvom. Onda smatram da si zadnjica — pošto je o njima bila reč — video sasvim dovoljno da bi mogao da sudiš. Koliko si to žena imao pre mene? Postavila sam ti pitanje, vešče! Ne, ne, pusti, makni šape, tako se nećeš izvući od odgovora. Koliko si imao žena pre mene? Ti si mi prva. Ne zaboravi, bilo je vreme kada su uništavane slike čarobnica. Posle toga je došlo vreme propagande, kada su majstorice morale svojim izgledom da bude poštovanje, divljenje i bogobojažljiv strah. Iz tog vremena potiču svi Zborovi Loze, Zavere i Sabori, platna i grafike na kojima je sto, a za njim deset izvanrednih, fascinantno lepih žena. A pravih, autentičnih portreta nema. Autentičan je portret Margarite Lo Antij, koji visi u Aretuzi na ostrvu Taned, a koji se nekim čudom spasao od požara. Autentičan je portret Šile de Tankarvil u Ensenadi u Lan Ekseteru. Kada su otvorene Dveri i kada su vilenjaci otišli, poneli su sa sobom ili uništili sva umetnička dela, nisu ostavili niti jednu sliku. Ne znamo da li je Margeta iz Dolina bila stvarno tako lepa kako glasi predanje. Uopšte ne znamo kako je izgledala Ida Emean. A budući da su u Nilfgardu hitno i smotreno uništavali slike čarobnica, nemamo pojma o pravom izgledu Asire var Anahid i Fringile Vigo. Dostojne, vladarske, dobre i mudre, promišljene, ispravne i plemenite. I lepe, očaravajuće lepe... Uzmimo da je tako. Onda je nekako lakši život. Kondviramursina analiza snova, koja je započinjala još uz doručak, odugovlačila se sve do podneva. Vreme između podneva i ručka polaznica je provodila u šetnji — a i one su ubrzo postale rutinske i dosadnjikave. U toku jednog sata ostrvo se moglo obići dva puta, a pritom se i nagledati tako zabavnih stvari kao što su granit, patuljasti bor, šljunak, barske školjke, voda i galebovi. Po ručku, po dugoj dremci, sledile su diskusije, pregledanje knjiga, svitaka i manuskripta, posmatranje slika, grafika i mapa. I duge debate koje su se otezale do kasno u noć, o uzajamnim odnosima legende i istine... A posle su sledile noći i snovi. Celibat je učinio svoje. Umesto zagonetaka veštičje legende, Kondviramurs je sanjala Kralja Pecaroša u raznoraznim situacijama, od krajnje neurotičnih do ekstremno erotičnih. U krajne neerotskom snu, Kralj Pecaroš ju je vukao na užetu iza lađe. Veslao je sporo i pospano, a ona je padala pod vodu, tonula, davila se, a još ju je trzao i grozan strah — osećala je da se nešto zastrašujuće odguruje sa dna jezera i pliva ka površini, nešto što želi da proguta nju, mamac vučen iza lađe. Taman da je to nešto zgrabi, kad Kralj Pecaroš jače zapne na vesla, odvlačeći je od domašaja čeljusti nevidljivog predatora. Vučena tako, davila se vodom i na kraju budila. U nedvosmisleno erotskom snu klečala je na dnu zaljuljane lađe, držeći se za reling, a Kralj Pecaroš ju je držao za vrat i entuzijastično je kresao, pritom gunđajući, frkćući i pljujući. Osim fizičke prijatnosti, Kondviramurs je osećala strah od kog joj se utroba prevrtala — šta će biti ako ih Nimue uhvati? Iznenada bi u vodi videla zaljuljano, grozno lice male čarobnice... Tada bi ustala, otvorila prozor, opijala se noćnim povetarcem, mesečevim zrakom, maglom koja je dopirala sa jezera. I snevala je dalje. U početku, Kondviramurs tome nije posvećivala pažnju, ali konačno je počela da mozga o tome. Terasa je bila čudna zato što je bila apsolutno nedostupna. Ni iz jedne njoj poznate prostorije kule nije se moglo izaći na tu terasu. Svesna da sedišta čarobnica ne mogu da prođu sa takvim tajnim anomalijama, Kondviramurs nije postavljala pitanja. Čak ni kada je šetajući obalom jezera videla Nimue kako je posmatra sa te terase. Nedostupne, kako se činilo, samo za nepozvane i profane. Pomalo ljuta što je smatraju profanom, uzjogunila se i pravila da se ništa nije dogodilo. Ali to nije potrajalo dugo, a tajna se razjasnila. Bilo je to nakon što ju je spopala serija snova koje su izazvali akvareli Vilme Veseli. Očito fascinirana fragmentom legende, slikarka je posvetila sva svoja dela Ciri u Lastavičjoj kuli. Ne situacije, ne scene, već slike. Ciri na grudobranu kule... Nikakvih doživljaja osim vizuelnih? Jasno je, Nimue je znala da snevačica sposobna kao Kondviramurs snuje svim čulima — ne prima snove samo pogledom, kao većina ljudi, već i sluhom, dodirom, mirisom — pa čak i ukusom. Da na ovom jezeru, u ovoj kuli, uopšte nisam gospodarica, već zatvorenik. Kako je i pretpostavljala Kondviramurs, pristup terasi bio je moguć samo iz privatnih odaja čarobnice, čistih, pedantno uređenih, mirisnih na drvo sandalovine, lavandu i naftalin. Trebalo je poslužiti se malim tajnim vratancima i pokretnim stepenicama koje su vodile nadole. Tada se stizalo na pravo mesto. Odaja, za razliku od ostalih, nije imala na zidovima lamperiju i tapiseriju, samo je bila okrečena, pa je zato bila veoma svetla. Štaviše, bila je svetlija, jer se tu nalazio ogroman trodelni prozor i staklena vrata koja su vodila ka terasi nad jezerom. Jedini nameštaj u odaji bile su dve fotelje, ogromno ogledalo u ovalnom ramu od mahagonija i neka vrsta stalka sa poprečnom horizontalnom prečkom na kojoj je visio goblen. Goblen je imao nekih pet sa sedam stopa i rubovima je sezao do poda. Goblen je predstavljao stenovitu urvinu iznad planinskog jezera. Činilo se da je zamak smešten u urvini bio deo stenovitog zida. Zamak za koji je Kondviramurs dobro znala. Mesto gde se okončala legenda. Znamo tu verziju i zbog toga nam se čini da znamo svršetak. Ciri je pobegla iz Lastavičje kule, gde je, kako si to usnila, bila zatvorenik. Kada je ukapirala šta žele da joj učine, pobegla je. Legenda pruža mnogo verzija tog bega... Ali i dalje nije potpuno jasno na koji način je Ciri iz Lastavičje kule dospela pravu u Vilgeforcov zamak. Ne možeš da usniš Lastavičju kulu. Pokušaj da usniš zamak. Dobro se zagledaj u taj goblen... Magično je, zar ne? Ispred njega cedim bubuljice. Ali molim te, budi oprezna. Ali ne odmah, ne bez pripreme, meditacije, koncentracije i mnoštva drugih stvari. Savetujući ti opreznost, imala sam nešto drugo u vidu. Iz Hartmana uvek nešto može izaći. Kada gledam u taj goblen... Videla sam taj zamak spolja. Nisam mogla da uđem u njega. Nešto mi je branilo pristup. Gledaj je pažljivo, usmeri pažnju na svaki detalj. Jako se koncentriši, oštro zarij tu sliku u sećanje. Želim da u snu dospeš tamo, da uđeš. Važno je da uđeš tamo. Jenefer je uživala u toplom. Njena sadašnja ćelija bila je mnogo toplija od vlažne tamnice u kojoj je provela sigurno dva meseca, ali zubi su joj svejedno cvokotali od hladnoće. U tamnici je potpuno izgubila pojam o vremenu, kasnije niko nije žurio da je informiše o datumima, ali bila je sigurna da je zima, decembar, možda čak januar. Čarobnici nije ni padalo na pamet da se ustručava. A ako se vrlo sporo i bespomoćno borila sa piletinom, to je bilo isključivo zato što su joj jedva zarasli prsti bili trapavi i kruti, teško joj je bilo da u njima drži nož i viljušku. A nije htela da jede prstima — žudela je da pokaže uzvišenost Vilgeforcu i ostalim gozbenicima, čarobnjakovim gostima. Nije poznavala nikog od njih. Za to možeš kriviti isključivo sebe, Jenefer. I svoju besmislenu tvrdoglavost. Jedan od gostiju, nizak i tamnokos muškarac, snažno kinu i išmrknu u maramicu od batista. Nos mu je bio otečen, crven i evidentno sasvim zapušen. Stajali ste na promaji posle kupanja? Drugi gost, stariji, velik, mršav, sablasno belih očiju, odjednom se zacereka. A onaj prehlađeni, iako mu se lice zgrčilo od zlobe, zahvali čarobnici naklonom i kratkom kijavičnom rečenicom. Nedovoljno kratkom da ne ulovi nilfgardski akcenat. Vilgeforc okrenu lice ka njoj. Više nije nosio na glavi zlatnu konstrukciju ni kristalno sočivo u očnoj šupljini, ali izgledao je još strašnije nego onda, pre mnogo godina, kada ga je prvi put videla osakaćenog. Regenerisana leva očna jabučica već je bila funkcionalna, ali znatno manja od desne. Prizor je oduzimao dah. Sa kakvim ciljem bih to radio? Vest o Cirinoj smrti me je pogodila isto kao i tebe, ma šta ja pričam, više nego tebe. Na kraju krajeva, ja sam polagao vrlo konkretne nade u devojčicu, gradio sam planove koji bi odlučili o mojoj budućnosti. Sada devojka nije živa, a moji planovi su propali. Da, da, Jenefer, osećaj krivice! Aktivno si učestvovala u ukrštanju parova, u uzgoju, zahvaljujući čemu je Ciri došla na svet. I prelila si svoja osećanja na plod genetskog eksperimenta, uzgred, neuspešnog. Zato što je eksperimentatorima ponestalo znanja. Jenefer ga otpozdravi peharom, moleći se u dubini duše da joj ne isklizne iz prstiju. Polako je dolazila do zaključka da će joj najmanje dva prsta ostati ukrućena veoma dugo. Vilgeforca ozlojedi njen gest. Kada bih imao i devojku, pretvorio bih to znanje u korist. Stvarno, imaš za čim da žališ, ojačao bih tvoj oštećeni surogat materinskog instinkta. Iako si suva i sterilna kao kamen, zahvaljujući meni bi imala ne samo kćerku već i unuku. Ili barem surogat unuke. Jenefer frknu ravnodušno, mada je u sebi ključala od besa. Da, da, onaj isti veštac Geralt za koga te je, isto kao i Ciri, vezao surogat osećanja, smešan, nesmotren sentiment, sladunjav da ti se smuči. Znaj, Jenefer, da se naš dragi veštac oprostio od ovog sveta na odista vatren i spektakularan način. Međutim, zbog toga ne treba sebi nimalo da prebacuješ. Za veščevu smrt ti nisi kriva ni u najmanjoj meri. Za ceo metež sam zaslužan ja. Probaj marinirane kruške, stvarno su izvrsne. U ljubičastim Jeneferinim očima rasplamsa se hladna mržnja. Ali dvimerit deluje, tako da me možeš paliti isključivo pogledom. Onaj prehlađeni kinu, išmrknu i zakašlja se toliko da su mu suze potekle iz očiju. Visoki je buljio u čarobnicu svojim neprijatnim ribljim pogledom. Zašto su stražari, još doskora prostački i brutalni, počeli da se ophode sa strahopoštovanjem? Ne, Vilgeforce, ne moraš da odgovaraš. To što govoriš jeste jedna velika izmišljotina. Ciri ti je umakla i Geralt ti je umakao, a usput su organizovali tvojim banditima krvavo kupanje. Planovi su propali, pretvorili su se u prašinu, sam si to priznao, snovi o moći raspršili su se kao dim. A čarobnjaci i Dajkstra vas lociraju već, lociraju. Nisi bez razloga i iz milosti prestao da me mučiš i teraš na skeniranje. A car Emhir steže obruč i sigurno je veoma, veoma ljut. Ess a tearth, me tiarn? I nimalo, ama baš nimalo mi nisu pune gaće. Ha, svakako mi se čini da sam u mnogo boljoj poziciji nego vi, gđice Jenefer. Govor ga je zamorio, ponovo se raskašljao i išmrkavao nos u već pretopljen batist. Vilgeforc udari šakom o sto. U suštini, trebalo bi da naredim da te strpaju u vreću i utope u jezeru, ali ja vrlo nerado pribegavam takvim metodima. Sve dok mi okolnosti ne ukažu ili me primoraju na drugu odluku, boravićeš u izolaciji. Međutim, upozoravam te da neću dozvoliti da mi priređuješ neprilike. Ukoliko se ponovo odlučiš na gladovanje, znaj da neću, kao u oktobru, traćiti vreme na to da te hranim preko cevčice. Jednostavno ću te pustiti da umreš od gladi. A u slučaju da pokušaš da pobegneš, stražari su dobili jednoznačne naredbe. Naravno, ukoliko si već namirila... Stefan Skelen kinu i raskašlja se. Bledooki je odmeri rđavim pogledom i osmehnu se. Vilgeforc je gledao u stranu. Kao i obično kada su je sprovodili iz ćelije ili u ćeliju, Jenefer je pokušavala da shvati gde se nalazi, da dobije makar mrvicu informacije koja bi joj mogla pomoći u planiranom begu. I svaki put je nailazila na razočaranje. Zamak nije imao nijedan prozor kroz koji bi mogla videti okolni teren, ili barem sunce, zahvaljujući čemu bi mogla da odredi stranu sveta. Telepatija je bila nemoguća, dve teške narukvice i okovratnik od dvimerita efektivno su onemogućavali svaki pokušaj korišćenja magije. Odaja u kojoj je bila zatvorena bila je hladna i surova poput isposničke ćelije. Jenefer se ipak prisećala radosnog dana kada su je doveli tu iz tamnice. Iz podruma, na čijem je podu večito stajala bara smrdljive vode, a na zidovima cvetale šalitra i so. Iz podruma, gde su je hranili ogrizinama, koje su joj pacovi bez muke otimali iz osakaćenih prstiju. Kada su joj nakon dva meseca skinuli okove i odvukli je odatle i dozvolili joj da se presvuče i okupa, Jeneferinoj sreći nije bilo kraja. Odajica u koju su je doneli izgledala joj je kao kraljevska spavaća soba, a retka čorba koju su joj donosili, supa od lastavičjih gnezda činila joj se dostojnom carskog stola. Stvar je jasna, nakon nekog vremena, čorba je ipak postala bljutava splačina, tvrd ležaj postao je tvrd ležaj, a ćelija je postala ćelija. Hladna, tesna ćelija, u kojoj se u četiri koraka naletalo na zid. Jenefer opsova, uzdahnu i zasede na stoličicu, koja joj je, osim ležaja, bila jedini nameštaj na raspolaganju. On uđe tako tiho da ga gotovo nije čula. Da ga dobro zariješ sebi u sećanje. Da, da, naćuli uši, čarobnice. U avgustu, pre tri meseca, u Ebingu sam ulovio tvoje kopile. Onu Ciri o kojoj se ovde mnogo govori. Naredio sam joj da se bori u areni, da ubija ljude pod vriskom publike. Polako, polako sam se pretvorio u zver. Podučavao sam je toj ulozi bičem, pesnicom i potpeticom. Dugo sam je podučavao. Ali pobegla mi je, zelenooka zmija. Ali srešćemo se mi još. Siguran sam da ćemo se jednom sresti. A ako žalim za nečim, onda je to samo za tim što su tvog veštičjeg ljubavnika, onog Geralta, spalili na lomači. Rado bih mu dao da okusi moju oštricu, prokleti čudak. Ti nisi dorastao vešcu ni do peta. Ne možeš da se meriš s njime. Ni u kakvom takmičenju. Kako si i sam priznao, ti si strvoder i šinter. Ali dobro ti ide s malim psima. Sa veoma malim psima. Naglim pokretom raskopča kaput i košulju i, zamrsivši lančiće, izvuče tri srebrna medaljona. Jedan je bio u obliku mačje glave, drugi u obliku orla ili grifona. Treći nije valjano videla, ali je to verovatno bio vuk. Stvorovi su, ruku na srce, sedeli u šumama i žbunju, a vešci su imali drskost da šetaju po ulicama, ulaze u kafane, kruže oko hramova, ureda, škola i igrališta. Pristojni ljudi su to s razlogom smatrali skandalom. Stoga su potražili nekoga ko bi mogao da dovede u red bezočne vešce. I pronašli su nekog takvog. Ne lako, ne brzo, ne blizu, ali pronašli su. Kao što vidiš, uhvatio sam trojicu. Nijedan čudak se više nije pojavio u okolini i nije nervirao pristojne meštane svojim prizorom. A kada bi se pojavio, rešio bih ga se kao i prethodne trojice. Ili si im možda dao otrov? Bonhart sakri medaljone pod košulju i načini dva koraka ka njoj. Onda ću ti odmah pokazati, kurvo, da sa tvojim vešcem ljubavnikom mogu da se takmičim u svakoj oblasti. Ha, da sam čak bolji od njega. Stražari koji su stajali pored vrata poskočiše začuvši iz ćelije lupnjavu, tresku, huk, urlanje i skamukanje. A da su stražari nekada ranije u životu čuli vrisku pantera ulovljenog u zamku, onda bi se zakleli da je u ćeliji upravo panter. Potom su stražari začuli iz ćelije strahotnu riku, istu-istijatu kao u ranjenog lava, koga uostalom stražari isto nisu nikada čuli, već su ga samo gledali na grbovima. Osvrnuli su se oko sebe. A zatim upali unutra. Jenefer je sedela u uglu odaje među ostacima ležaja. Kosa joj je bila raščupana, haljina i košulja poderane od vrha do samog dna, njene male devojačke grudi oštro su se uzdizale u ritmu teških izdaha. Iz nosa joj je tekla krv, na licu joj je brzo rastao otok i pruge od noktiju oticale su na desnom ramenu. Bonhart je sedeo na drugom kraju izbe među ulomcima stoličice, oberučke se držeći za međicu. I njemu je krv tekla iz nosa, bojeći mu sede brkove u boju zagasitog karmina. Lice mu je bilo ispresecano krvavim ogrebotinama. Jeneferini jedva zaceljeni prsti bili su žalosno oružje, ali katanci narukvica od dvimerita imali su savršeno oštre krajeve. Na otečenom Bonhartovom obrazu, pravo u jabučnoj kosti, zabodena veoma duboko, štrčala je viljuška koju je Jenefer zdipila sa stola tokom večere. Preslab si za njih, bitango. Nije mogla sebi da oprosti što nije pogodila tamo gde je nameravala — u oko. Ali šta sad, cilj se pomerao, a osim toga, niko nije savršen. Bonhart riknu, ustade, iščupa viljušku, zaječa i posrnu od bola. U međuvremenu, u ćeliju su stigla još dva stražara. Dovucite mi tu drolju nasred poda, raširite joj noge i držite je! Stražari pogledaše jedan u drugog. To ne spada u naše obaveze. U ćeliji pak žena kako sedi spuštene glave, sa lisicama, okovana za kameni zid. Sedele su neko vreme u tišini, prevrćući kartone grafika i akvarela. Knjiga iz Elandera navodi na način koji znatno odudara od kanona. Koji je utkan na tvom goblenu? Koja slika je prava? Zamak koji je gledao finale legende ne postoji. Uništen je, nije ostalo nikakvog traga od njega, sa čime se slažu sve verzije, čak i ona u knjizi iz Elandera. Nijedna od lokacija navedenih u izvorima nije uverljiva. Ne znamo i nećemo znati kako je taj zamak izgledao i gde se nalazio. Ne zaboravi, ne znamo kako je zaista izgledala Ciri. U to nema nikakve sumnje. Šuštali su prevrtani kartoni. Razbaca jastuke, menjajući konfiguraciju za čitanje u konfiguraciju za spavanje. Zevnu, ispruži se i ugasi lampu. Odaja utonu u mrak, osvetljavan samo iglicama mesečevog bleska koji se probijao kroz poderotine zastora. Šta da izaberem ove noći, pomisli polaznica vrteći se na postelji. Da se prepustim volji sudbine? Nedugo potom, odlučila se za ovo drugo. Bio je jedan nejasan san, koji nije mogao da se dosanja do kraja, raspršavao se, nestajao među drugim snovima kao nit konca među mustrama raznobojne tkanine. San koji je nestajao iz sećanja, a istovremeno je tvrdoglavo trajao u njemu. Odmah je zaspala, a san se momentalno slio na nju. Čim je zatvorila oči. Noćno nebo, vedro, svetlo od meseca i zvezda. Brda, na njihovim padinama vinogradi poprašeni snegom. Crn i rogljast obris zgrade: zidina sa grudobranima, toranj, usamljen ugaoni befrua22. Obojica odlaze u prazno međuziđe, obojica silaze sa konja, obojica ulaze u portal. Ali u otvor na podu ulazi samo jedan. Onaj čija je kosa potpuno bela. Kondviramurs jauknu kroz san, poskoči na krevetu. Belokosi je silazio niz stepenice, duboko, duboko u podrum. Ide tamnim hodnicima, rasvetljava ih svaki čas paleći baklje na gvozdenim nosačima. Blesak baklji poput avetnih senki pleše po zidovima i svodovima. Hodnici, stepenice, ponovo hodnici. Tamnica, velika kripta, pokraj zidova bačve. Zatim hodnik koji se račva. U oba pravca tama. Belokosi pali sledeći luč. Izvlači mač iz kanija na leđima. Koleba se, ne zna na koju stranu da krene. Najzad se odlučuje za desnu. Veoma mračnu, krivudavu i zasutu kršem. Kondviramurs ječi kroz san, obuhvata je strah. Zna da put koji je izabrao belokosi vodi u opasnost. Istovremeno zna da belokosi traži opasnost. Jer to je njegova profesija. Polaznica se baca po postelji, jauče. Ona je snevačica, snuje, ona je u oneiroskopičnom transu, iznenada proročki zna da će se uskoro nešto dogoditi. Pazi, hoće da vrisne, iako zna da neće uspeti da vrisne. Stvor je napao iz tame, iz zasede, tiho i zverski. Odjednom se u mraku materijalizovao kao bukteći plamen. U osvit, kada gluvani23 na svom toku, Vođeni žudnjom i časnim običajem, Krilima pljeskaju i s radošću u oku Žudno se pare i maze uzajamno, Želim s tobom deliti, mila moja, Što ljubavnicima je sveto veselje; Znaj, Ljubav je te igre stvorila, I eto zbog čega smo ovde skupa. Fransoa Vijon Iako je bio u velikoj žurbi, u velikoj hitnji, iako je bio jako nestrpljiv i žestio se, veštac je ostao u Tusenu gotovo celu zimu. Koji su bili razlozi? Neću pisati o tome. Bili su i nema više šta da se raspreda. A one koji bi hteli da osude vešca podsetiću da ljubav ima mnogo imena, i ne sudite, kako vama ne bi sudili. Neven, Pola veka poezije Those were the days of good hunting and good sleeping. Radjard Kipling Treće poglavlje Stvor je napao iz tame, iz zasede, tiho i zverski. Odjednom se u mraku materijalizovao kao bukteći plamen. Iako je bio uhvaćen na prepad, Geralt je instinktivno odreagovao. Izmakao se, češući se o zid laguma. Zver je proletela pored njega, odbila se o glineni pod kao lopta, mahnula krilima i ponovo skočila, sikćući i razjapljujući strašan kljun. No ovaj put je veštac bio spreman. Udari iz kratkog zamaha, iz lakta, ciljajući u podgušnjak, ispod crvenih bradavica, velikih, duplo većih nego u ćurana. Pogodi, osetivši kako oštrica para telo. Silina udarca obali zver na zemlju, ispred zidova. Skofin vrisnu, a vrisak beše gotovo čovečji. Bacao se među razbijenim ciglama, mlatarao i tukao krilima, prskao krvlju i udarao naokolo repom poput biča. Veštac beše uveren da je borba gotova, ali stvor ga neprijatno iznenadi. Neočekivano mu nasrnu na vrat, krešteći užasno, izbacujući kandže i kloparajući kljunom. Geralt odskoči unazad, odbi se ramenom o zid, poseče iz sve snage, odozdo, koristeći zalet od skoka. Pogodi, skofin ponovo ljosnu među cigle, njegova smrdljiva krv briznu na zid laguma i poteče po njemu stvarajući fantastičan dezen. Oboren u skoku, stvor se više nije trzao, samo je brektao, kreštao, istezao dugu šiju, nadimao podgušnjak i tresao bradavicama. Krv je brzo potekla između cigala na kojima je ležao. Geralt ga je vrlo lako mogao dotući, ali nije želeo preterano da ošteti kožu. Spokojno je čekao da skofin iskrvari. Odmakao se nekoliko koraka, okrenuo ka zidu, raskopčao pantalone i izmokrio se, zviždućući nostalgičnu melodiju. Skofin prestade da krešti, ukoči se i utihnu. Veštac priđe i ćušnu ga lagano balčakom mača. Videvši da je već gotov, uhvati stvora za rep i podiže ga. Držeći ga za koren repa u visini butine, skofin je dodirivao zemlju kragujevim kljunom, a raširena krila imala su raspon veći od četiri stope. Na svu sreću, plaćaju mi po komadu, ne po težini. Pravo čudovište, časti mi, čudovište nad čudovištima. Dakle, to je taj slavni bazilisk? Bazilisk, zvani još i regulus, jeste gmizavac, a kokatriks, zvani još skofin, jeste ornitoreptil, odnosno ni gmizavac, ni ptica. To je jedini predstavnik reda koji su učenjaci nazivali ornitoreptilima, budući da su nakon dugih rasprava utvrdili... Ovaj ovde uopšte nije tako velik. Stvarno može biti opasan? Obično je dovoljan jedan udarac kljunom. A ako se radi o bazilisku, onda je svejedno gde će ugristi. Njegov otrov je jedan od najsnažnijih poznatih neurotoksina. Ubija u jednoj sekundi. A reci mi, koga od njih možeš ubiti pomoću ogledala? Ukoliko ga prosto klepiš njime u glavu. Rejnart de Bua-Fresne prasnu u smeh. Geralt se nije smejao, šala o bazilisku i ogledalu prestala je da mu bude zabavna još u Kaer Morhenu, učitelji nisu nimalo štedeli na njima. Jednako su mu malo smešni bili vicevi o devicama i jednorozima. Rekord u gluposti i primitivizmu u Kaer Morhenu bile su pak verzije šale o aždaji kojoj je veštac zbog opklade trebalo da stegne desnu ruku. Priznaj, tada si bio tmuran, ogorčen i besan na svet poput prevarenog lihvara, a povrh toga, razdražljiv poput muškarca kome se nije posrećilo cele noći. Nemoj da te čudi što te više volim ovakvog kakav si sada. A kako bismo nastavili sa rehabilitacijom, pređimo na posao. Postoji mogućnost da se zaradi na skofinu nešto više nego što je bio dogovoren iznos za ubistvo. Malo je oštećen, pa ako imaš klijenta koji će ga uzeti celog, da ga napuni i preparira, onda nemoj da uzmeš manje od dvesta. Ako budeš morao da ga prodaš u delovima, onda zapamti da su na njemu najvrednija pera sa korena repa, pogotovo centralno repno konturno pero. Mogu se zaoštriti mnogo tanje nego guščja, lepše i čistije pišu, a dugotrajnija su. Pisar koji se razume neće oklevati da da pet po peru. Videli su u Kastel Ravelu tu napunjenu grozotu, plesnicu, ili kako već... Onu što si je drugog dana posle Saovine ubio u lagumima pod ruševinama starog zamka... Ovaj put žele kokatriksa. Bačvari u Tusenu, kao što pretpostavljaš, jesu esnaf koji se ne žali na nedostatke porudžbine i zahvaljujući tome su imućni, kao od šale će dati dvesta dvadeset. Možda i više, pokušaću da se cenkam. A što se tiče pera... Bačvari neće primetiti ako kokatriksu iščupamo iz dupeta nekoliko komada i prodamo ih kneževskoj kancelariji. Kancelarija neće platiti iz sopstvenog džepa, već iz kneževske kase, a bez pogađanja će platiti ne pet, već deset po peru. Ništa nećeš promeniti, makar pukao. Uostalom, ti takođe umeš dobro da kalkulišeš, Geralte, a ne baviš se trgovinom. Iz sličnih razloga kao i ti. Samo s tom razlikom da ja ništa neću naploditi. Hajdemo iz ovih laguma. Napolju, ispod zidina zamka, zapljusnula ih je studen i vetar sa brda. Noć je bila svetla, nebo vedro i prepuno zvezda, mesečeva svetlost iskrila se na površini novog, čistog snega koji je prekrivao vinograde.
DjDzemo.Ana Bekuta .Nek srce progovori.rmx.2016
Hajde bolje da pretpostavimo da je ovo vreme komplimenata. Tamno drveće eukaliptusa nadnosilo se nad grobljem među nizova orijentira, a sa njihovih srebrnih listova kapala je voda. Ponovo podizan i popravljan posle svake nesreće, i ukrašavan zahvaljujući blagu koje su podarili mnogi veliki kraljevi, taj hram je predstavljao dušu jevrejskog naroda. Iznenada bi u vodi videla zaljuljano, grozno lice male čarobnice... Zaista, bogatstvo koje je zgrnuo od prodaje ptica za žrtvovanje tokom svetih dana i hodočašća platilo je sadašnju Kajafinu sinekuru zajedno sa mirazom jevrejske princeze kojom se oženio. Čarobnici nije ni padalo na pamet da se ustručava. Ne zaboravi, ne znamo kako je zaista izgledala Ciri. Odmahnula sam glavom i pokušala da odagnam takve misli. Da su zidovi imali uši, pomisli ona, ovaj ovde bi mogao da otkrije hiljade godina tajni. Pašće glave izdajnika, a u Nilfgard će biti isporučena prava Cirila, kraljica Cintre. On sam predstavlja tu krizu, razumeš.
[Milo djukanovic i ceca|Fortuna agencija za nekretnine split|Twoo sajt za upoznavanje]
komentiraj (0) * ispiši * #
