Sefer Jecira - Knjiga Sazdavanja

Delo preveo i priredio: brat Vasa – Aurora Aurea


auroraaurea@gmail.com

Uvodna reč


Dva kosmogonijsko-mistična stožera oko čijeg kultivacionog raščlanjivanja, promotivno-spekulativne nadgradnje su se okupljali jevrejski gnostici i entuzijasti, bili su tzv. ’Delo Kola’ – Maaseh Merkavah (Mćrkavah) i ’Delo Postanka’ – Maaseh Berešith. Uz starozavetne mudrosne, apokaliptičke i hagiografske spise, pre svega Knjigu proroka Ezekiela’, Pesmu nad pesmama’, Knjigu Postanka’,... te hejkalot (hejkhaloth; hejkhal = 'dvorac', 'palata') literaturu i nezaobilaznog 'Zohara', koji je (otprilike krajem XIII stoleća) obelodanio Moše de Leon, i Knjiga Sazdavanja’ – Sefer Jecira (Sefćr Jecirah) zasigurno spada u judejski literalni korpus anagogijskog izlaganja Božije reči, skrivene mudrosti’ (chokhma nistara), u esoteričnom judaizmu nazvane Kabalom (Qabbalah); sam termin 'kabala' – ÔÜŃç ('primanje') u pismenom obliku prvi put se pak javlja u XI stoleću kod Ibn Gavirola, a esoterični smisao dobija u Provansi, u XII stoleću, u školi Isaka Slepog. U starijim rukopisima Knjiga Sazdavanja’, poznata pod tim nazivom kod Donnolo-a iz južne Italije (946. g.), susreće se i pod naslovom Knjiga Oznakâ patrijarha Avrahama’ (Sefer ’othioth de Avraham avinu), negde, kao kod Saadje Gaona (933. g.) i kao Hilhot Jecirah – 'Propisi o Stvaranju'.
Tekst ovog lapidarnog spisa, koji odražava i teurgijsko verovanje u moć slova i reči, zapisa, pripisuje se, kako vidimo, Avrahamu – ocu mnogih naroda. (Sličan pseudoepigrafski pristup u tim vremenskim okvirima nalazimo i kod razno-raznih okultno-magijskih udžbenika koji su, da bi dobili autoritetni naboj, često pripisivani kralju Solomonu, koga je predaja uvažavala kao Božijeg mudraca.) U 'Knjizi Sazdavanja' nemamo eksplicitne naznake u vezi izraelskog naroda, Mojsija i njegovog Zakona. Tako, kao Avrahamov produkt, uzimali su je i svi judejski učitelji koji su je eksegetski tretirali. Jedan anonimni španski učenjak s početka XIV stoleća tvrdi se da je Avraham skoro ostvario moć misaonog stvaranja (jecirah mahšavtit) mislenih bića, spodoba (nefašoth), te je stoga svoju vrednu knjigu nazvao 'Knjiga Sazdavanja'. U jednom odlomku, i jednoj hebrejskoj recenziji 'Solomonovog Ključa' (datog u 'Levijevoj 'Filosofiji okultizma') Sefiroti i Otioti predstavljaju se kao poluge metafizičkih dostignuća; tako se kralju Solomonu (hebr.: Šelomoh) pripisuju reči, upućene sinu Rehavamu: »... Postao sam kralj duhova kako nebeskih tako i zemaljskih, gospodar stanovnika vazduha, i živih duša morskih, jer sam posedovao ključ sakrivenih vrata svetlosti. Učinio sam velike stvari pomoću vrline Šem ha-meforaš-a i pomoću 32 Staze Sazdavanja. Broj, težina i mera određuju oblik stvari; supstanca je jedna, i Bog ju je stvorio za večita vremena. Srećan je onaj koji razume Slova i Brojeve. Slova su iz Brojeva, a Brojevi su iz Ideja, Ideje su iz Sila, a Sile su iz Boga. Sinteza Boga je Plan.« – U 'Sefer ha-gematriji' Jehude ha-Hasida iznosi se npr. da je i Ben Sira (II st. s.e.) hteo da proučava 'Sefer Jeciru', no javio je se Nebeski glas koji mu je ukazao da to ne sme sam činiti. U jednom odbačenom kasnom midrašu ('Nova Pesikta', oko XII stoleća), 'Knjiga Sazdavanja' se nastoji predstaviti čak i samom prvinom Božijeg Stvaranja: »Kada je Bog sazdavao Svoj svet, najpre je načinio 'Sefer Jeciru', gledao je u nju i iz nje sazdao Svoj svet. Kada je okončao Svoje delo, stavio ju je u Toru i pokazao je Avrahamu, ...« – Inače, 'Knjiga Sazdavanja' pominje se i u 'Talmudu', a u Francuskoj je bila dostupna negde sredinom IX stoleća.
Knjiga Sazdavanja’ u biti predstavlja spekulativno-mističnu nadogradnju prvog poglavlja Knjige Postanka’(Berešith-a, Genesis-a). Spis, nastao negde između III i VI stoleća, odražava i pitagorejsko-nazarenske misli, slično Pseudo-Klementovim spisima. Brojni apografi i redakcije Knjige Sazdavanja’ učinili da je danas imamo u više literalno konstituitivnih verzija kraćeg i dužeg teksta (koji sadrži do 1.600 reči). Cela knjiška alegoreza se tematski gledano deli na 6 pereq-a, poglavlja, koja prikazuju, kroz Slova metafizički kategorijski postavljena, vidove Božanstva i Njegovu Moć. Prvo poglavlje izlaže koncepciju o deset Sefirota, Pra-Brojeva u koje se uobličava Dah Beskonačja. Drugo poglavlje govori o dvadeset i dva Otiota, kosmogonijskih Putanja. U trećem poglavlju opisuje se priroda tri Slova zvanih ‘Majke’: Alefa, Mema i Šina. Četvrto poglavlje ‘Jecire’ govori o sedam Dvostrukih slova i njihovim korespodentnim planetarnim kategorijama. U petom poglavlju se obrađuju dvanaest Jednostavnih slova, koja se povezuju sa zodijačkim znacima, godišnjim mesecima i organima nefeš-a, odnosno čoveka kao bića oživljenog iz zemaljskog praha. Završno poglavlje sažeto rekapitulira i potvrđuje ranije pozicionirane ukaze i kategorijska razvrstavanja.

Knjiga Sazdavanja
- Prevod sa engleskog -








PEREK I

Mišna 1.

JH,
JJJ Cevaot,
Elohei Jisrael,
Elohim Hajim,
Meleh Olam,
El Šadaj,
Rahim ve-Hanun,
Ram ve-Nisa’,
Šokhen Ad, -
Njegovo Ime Visoko i Sveto,
dalo je oblik, isklesalo je, sazdalo ovaj Univerzum u trideset i dva čudesna Puta Mudrosti, preko tri Sefarima:
Sefar
Sippur i
Sefer,
koja su u Njemu jedna i jedina.
Oni /= Putevi Kreacije/ se sastoje od deset Sefirota sazdanih ni iz čega /vidljivog/ i dvadeset i dva Otiota.

Mišna 2.

Deset Sefirota – kao broj deset prstiju.
Pet koji se upoređuju sa drugih pet.
Savez je stavljen u njihovu sredinu sa samo Jednim – po rečima i obredu Avrahama.

Mišna 3.

Deset su Sefirota sazdanih iz Ničega;
deset, ne devet; deset, ne jedanaest.
Shvati ovu veliku Mudrost; razumi ovo Znanje.
Merite njima.
Shvatite iz njih, – onda zaćutite.
Učinite Ga očiglednim i vratite Stvoritelja na Njegovo Mesto.

Mišna 4.

Deset Sefirota sazdanih iz Ničega su beskrajni u deset Pravaca:
Početak beskrajan;
Svršetak beskrajan;
Dobro beskrajno;
Zlo beskrajno;
Visina beskrajna;
Dubina beskrajna;
Istok beskrajan;
Zapad beskrajan;
Jug beskrajan;
Sever beskrajan.
Samo ti Gospode Bože,Verni Kralju, vladaš svim iz Tvog Svetog Prebivališta u sve Vekove.

Mišna 5.

Pojava Sefirota sazdanih iz Ničega je kao bljesak munje. Kako su bez kraja, Njegova reč je u njima, i kada odlaze i kada se vraćaju. Na Njegovu zapovest oni jure poput vihora i klanjaju se pred Njegovim Prestolom.

Mišna 6.

Deset Sefirota sazdanih iz Ničega: njihov broj je smešten u njihov početak; njihov početak u njihov /bes/kraj, baš kao što je plamen povezan sa ugljenom.
Spoznaj, onda prosudi, te zaćuti: jer Gospod Jedan je Jedini /Bog/. Njemu nema premca. Šta možeš brojati pre jedan?!

Mišna 7.

Deset Sefirota sazdanih iz Ničega.
Uzdrži svoja usta od izgovaranja i svoje srce od razmišljanja /o tome/. Ako te ipak jezik tera da govoriš a srce da razmišljaš, vrati se, jer je rečeno: »Stvorovi trčahu i opet se vraćahu poput munje.« – Savez je sačinjen i za ovo.

Mišna 8.

Ovo su deset Sefirota sazdanih iz Ničega:
Prvi /Sefirot/: Vetar Živog Boga.
Njegovo prestolje postavljeno je od Početka. Hvaljeno i slavljeno bilo Ime Onoga Koji živi u sve Vekove. Reč stvaralačke moći, Duh /- Vetar/ i Govor su ono što zovemo Duhom Svetim.
Početak bez započinjanja; Svršetak s onu stranu završavanja.

Drugi: Vazduh proistekao iz Duha/Vetra.
Pomoću njega On je dao zakonski oblik i utvrdio osnove dvadeset i dva Otiota.
Tri od njih su Elementarna Slova ili Majke, sedam su Dvojnici, a dvanaest su Obična konsonantna. Stoga je Duh onaj prvi.

Treći: Voda proistekla iz Vazduha.
Pomoću nje On je dao oblik i utvrdio Pustoš i Prazninu, Blato i Ilovaču. Načini ih kao Vrh, podiže im Zid, stavi nad njima Krov od čvrste mase. Sruči sneg na njih te postadoše prašinom, kao što je rečeno: »On snegu zapoveda da zasneži po zemlji.«
Pustoš – zelena crta što okružuje svet.
Praznina – kamenje poravnjano i utonulo u Dubinu.
Voda /Bezdana/ izbija između njih.

Četvrti: Vatra proistekla iz Vode.
Pomoću nje On je utvrdio Presto Slave, Serafime i Ofanime, Sveta Živa Bića i anđele, i od njih triju On je načinio Svoje Sveto Prebivalište, kao što je rečeno: »Vetrove uzimaš za glasnike, a žarki oganj za slugu Svojega.«

Od /svih/ Jednostavnih Slova On izabra tri; učvrsti ih Svojim Velikim Imenom i zapečati njima šest Smerova:
Peti: On zapečati Visinu podigavši se Gore; zapečati je sa J-H-W.
Šesti: On zapečati Dubinu spustivši se Dole, Zapečati je sa H-J-W.
Sedmi: On zapečati Istok i istupi Napred. Zapečati ga sa W-J-H.
Osmi: On zapečati Zapad – i okrenu se Unazad. Zapečati ga sa W-H-J.
Deveti: On zapečati Jug i okrenu se Ulevo. Zapečati ga sa J-W-H.
Deseti: On zapečati Sever i okrenu se Udesno. Zapečati ga sa H-W-J.

Mišna 9.

Ovo su deset emanacionih Sfera sazdanih iz Ničega.
Od Daha /= Etera/ Živog Boga proistekao je /Element/ Vazduh.
Iz Vazduha Voda.
Iz Vode Vatra.
Iz Vatre Visina i Dubina, Istok i Zapad, Jug i Sever.








PEREK II

Mišna 1.

Postoje dvadeset i dva Temeljna Slova:
tri od njih su prvi Elementi ili Majke,
sedam koji su Dvojnici,
i dvanaest Jednostavnih.
Tri Temeljna Slova: Alef, Mem i Šin su u ravnoteži; na jednoj strani je vrlina a na drugoj mana; to je dovedeno u balans pomoću jezika.

Mišna 2.

Ovo su dvadeset i dva Slova koja čine /Temelj/ Stvaranja, nakon što su određena i utvrđena. On ih je kombinovao, merio i razmenjivao, formirao pomoću njih sva bića koja sada postoje i koja će /po Zamisli/ biti formirana u budućnosti.

Mišna 3.

Sva su ona ozakonjena Glasom, izrezana Božijim Dahom – Vetrom, i učvršćena na pet mesta u ljudskim ustima, naime:
Alef, He, Het i Ajin nastaju gde vrh jezika dodiruje grlo;
Bet, Vav, Mem i Fe nastaju na usnama;
Gimel, Jod, Kaf i Kof nastaju na nepcu;
Dalet, Tet, Lamed, Nun i Tav nastaju na sredini jezika;
Zajin, Sameh, Cade, Reš i Šin nastaju među zubima dok je jezik dole poravnjan.

Mišna 4.

On učvrsti dvadeset i dva Temeljna Slova na Točak od 231 Ulaza, i pokrenu Točak napred i nazad.
Oznake sa tri Slova: Gimel, Nun i Ajin. Ne postoji ništa bolje od sreće, i ništa gore od tuge i kuge.

Mišna 5.

Kako ih je On merio i pridruživao?
Slovo Alef sa svim ostalim Slovima u nizu, te sva druga Slova sa Alefom /je sastavio/; Slovo Bet sa svi ostalim Slovima u Nizu i ponovo sva druga sa Bet. I tako sa svima njima redom dalje je učinjeno.
Odatle sledi da postoje 231 Ulaz, i da svako stvorenje i sav Govor proizilaze iz jednog Imena.

Mišna 6.

On sazda Određeno iz Neodređenog; napravi od Nevidljivog /ono/ Vidljivo; izreza velike Stubove iz neopipljivog Vazduha.
Ovo je izraženo kroz sparivanje Slova Alef sa svim ostalim Slovima, i svih ostalih Slova sa Alefom.








PEREK III

Mišna 1.

Tri Majke: Alef, Mem i Šin su poput vage: jedan tas /je/ za ono što se stiče, drugi za ono što se duguje, Jezik Zakona ih uravnotežuje.
Tri Majke: Alef, Mem i Šin su velika, divna i misteriozna, skrivena su pomoću šest Prstenova ili Elementarnih Krugova.
Vazduh, Voda i Vatra izlaze iz njih, te se kroz podmladak dele na Muško i Žensko.

Mišna 2.

Tri Majke: Alef, Mem i Šin Bog je ozakonio, izrezao ih, sastavio ih, zapečatio njima.
Tri Majke: Alef, Mem i Šin su u svetu /prisutne/.
Tri Majke: Alef, Mem i Šin su u godini /prisutne/.
Tri Majke: Alef, Mem i Šin su u biću muškom i ženskom /prisutne/.

Mišna 3.

Tri Majke: Alef, Mem i Šin na svetu su: vazduh, voda/mora i vatra.
Nebo je rođeno iz Vatre ili Etera.
Atmosfera je rođena iz Vazduha.
Zemlja je rođena iz Vode.
Vatra nad Vodom Dole.
Jezik Zakona drži ih odvojene.

Mišna 4.

Tri Majke: Alef, Mem i Šin stvaraju tokom godine toplotu, hladnoću i vlažnost.
Toplota nastaje iz Vatre.
Hladnoća nastaje iz Vode.
Vlažnost nastala iz Vetra drži ih odvojene.

Mišna 5

Tri Majke: Alef, Mem i Šin su u biću muškom i ženskom glava, grudi i trbuh.
Glava je nastala iz Vatre.
Trbuh je stvoren iz Vode.
Grudi su stvorene iz Vazduha i drže ih odvojenim.

Mišna 6.

On napravi /Slovo/ Alef vladarem u Vazduhu.
Okruni ga.
sastavi sa ostalim Slovima i formira time:
atmosferu u svetu;
vlažnost u godini;
grudi u biću muškom i ženskom.

Mišna 7.

On napravi Slovo Mem vladarem u Vodi.
Okruni ga.
sastavi sa ostalim Slovima i formira time:
zemlju u svetu;
hladnoću u godini;
trbuh u biću muškom i ženskom.

Mišna 8.

On napravi slovo Šin vladarem u Vatri.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i formira time:
nebo u svetu;
toplotu /- vrućinu/u godini;
glavu u biću muškom i ženskom.







PEREK IV

Mišna 1.

Sedam Dvojnika: Bet, Gimel, Dalet, Kaf, Fe, Reš i Tav temeljni su u:
Mudrosti,
Bogastvu,
Rađanju,
Životu,
Lepoti,
Vladanju i
Miru.

Mišna 2.

Sedam Dvojnika u dvostrukom, mekom i tvrdom izgovoru:
Vet – Beth;
Ghimel – Gimel;
Dhalet – Dalet;
Haf – Kaf;
Fe – Pe;
Rheš – Reš;
Thav – Tav.

Mišna 3.

Sedam Dvojnika iskazuju životne suprotnosti:
Mudrost i Ludost;
Bogastvo i Siromaštvo;
Rađanje i Neplodnost;
Život i Smrt;
Lepotu i Ružnoću;
Vladanje i Ropstvo;
Mir i Rat.

Mišna 4.

Sedam Dvojnika: Bet, Gimel, Dalet, Kaf, Fe, Reš i Tav su i šest strana Hrama sa središnjim Prebivalištem.

Mišna 5.

Dvojnih Slova su sedam, ne šest; sedam, ne osam.
Blagoslovljena Slava Božija u Njegovom Prebivalištu. On je Prebivalište Sveta. U svetu nije Njegovo Sveto Prebivalište. On ga celog nosi.

Mišna 6.

Sedam Dvojnika: Bet, Gimel, Dalet, Kaf, Fe, Reš i Tav su temeljno ozakonjena, izrezana, sastavljena, izmerena, i pošto ih je Bog zamenio stvori pomoću Njih:
sedam planeta sveta;
sedam dana sedmice:
sedam čulnih kapija živih bića;
sedam i sedam.

Mišna 7.

Sedam planete sveta su:
Saturn,
Jupiter,
Mars,
Sunce,
Venera,
Merkur i
Mesec.
Sedam dana u godini: sedam dana sedmice.
Sedam čulnih kapija u muško i žensko biće su: dva oka, dva uha, dve nosnice i usta.

Mišna 8.

On napravi Slovo Bet vladarem u Mudrosti.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Merkur u svetu;
sredu u sedmici;
levu nosnicu u biću muškom i ženskom.

Mišna 9.

On napravi Slovo Gimel vladarem u Bogastvu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz Njega;
Mesec u svetu;
ponedeljak u sedmici;
levo oko u biću muškom i ženskom.

Mišna 10.

On napravi Slovo Dalet vladarem u Rađanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Veneru u svetu;
petak u sedmici;
levo uho u biću muškom i ženskom.

Mišna 11.

On učini Slovo Kaf vladarem u Životu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Jupiter u svetu;
četvrtak u sedmici;
desno uho u biću muškom i ženskom.

Mišna 12.

On učini Slovo Fe vladarem u Lepoti;
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Mars u svetu;
utorak u sedmici;
desnu nosnicu u biću muškom i ženskom.

Mišna 13.

On učini Slovo Reš vladarem u Gospodarenju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
sunce u svetu;
nedelju u sedmici;
desno oko u biću muškom i ženskom.

Mišna 14.

On učini Slovo Tav vladarem u Miru;
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim slovima i napravi iz njega:
Saturn u svetu;
subotu u sedmici;
usta u biću muškom i ženskom.

Mišna 15.

Po Dvojnicima on izreže:
sedam Nebesa;
sedam zemlji;
sedam mora;
sedam reka;
sedam pustinja;
sedam dana;
sedam sedmica;
sedam godina;
sedam sedmičnih godina;
sedam jubileja.

Sveto Prebivalište najljubljenijom Sedmicom pod celim Nebom On izreza.

Pomoću sedam Dvojnika sazdana su Nebesa i Zemlje,
Sedam Nebesa:
Veth – Vilon /Zastor/;
Ghimel – Rakija /Svod/;
Dhalet – Šechakim /Magline/;
Khaf – Zevul /Stanište/;
Fe – Meon /Konačište/;
Rheš – Makhon /Boravište/;
Thaw – Aravoth /Oblaci/.

Sedam zemlji:
Beth – ’Adamah /ljudska zemlja, zemlja kao prah/;
Gimel – Tevel /biljna zemlja/;
Daleth – Nešija /podzemlje/;
Kaf – Ciah /isušena zemlja/;
Pe – Cheled /crnica/;
Reš – ’Erec /zemlja/:
Taw – Gai’ /klanac, tesnac/.

Mišna 16.

Kako je On Dvojnike sastavljao?
Dve Kamene Zgrade – dve Kuće;
tri Kamene Zgrade – šest Kuća;
četiri Kamene Zgrade – dvadeset i četiri Kuće;
pet Kamenih Zgrada – sto i dvadeset Kuća;
šest Kamenih Zgrada – sedam stotina i dvadeset Kuća;
sedam Kamenih Zgrada – pet hiljada i četrdeset Kuća.
Nadalje ti moraš ići i razmišljati o onome što usta ne mogu izreći i uho ne može čuti.

PEREK V

Mišna 1.

Dvanaest Jednostavnih Slova su: He, Vav, Zajin, Het, Tet, Jod, Lamed, Nun, Sameh, Ajin, Cade i Kof.
Dvanaest su, ne jedanaest; dvanaest, ne trinaest.
Njihov Temelj:
Vid,
Sluh,
Njuh,
Govor,
Opip,
Kopulacija,
Hod,
Gnev,
Smeh,
Razmišljanje,
Rad,
San.

Mišna 2.

Dvanaest Jednostavnih Slova su i dvanaest kosih smerova razdeljenih u šest grupa. Oni odvajaju Vetar od Vetra:
Istok-Visina, Sever-Visina, Istok-Dubina;
Zapad-Visina, Jug-Istok, Jug-Dubina;
Zapad-Visina, Jug-Zapad, Zapad-Dubina;
Sever-Visina, Sever-Zapad, Sever-Dubina.
Šireći se u Beskraj zauvek ona su samo ruke sveta.

Mišna 3.

Dvanaest Jednostavnih Slova: He, Vav, Zajin, Het, Tet, Jod, Lamed, Nun, Sameh, Ajin, Cade i Kof.
On ih je ozakonio, izrezao ih, sastavio ih, izmerio ih i zamenio ih, te pomoću njih stvorio:
dvanaest sazvežđa u svetu;
dvanaest meseci u godini;
dvanaest organa u biću muškom i ženskom:
dva od njih koji se Raduju;
dva od njih koji Opadaju;
dva od njih koje Proučava;
dva od njih koje Razveseljava;
dva od njih koje Razdire;
dva od njih koje Proganja:
želudac i slezena;
žuč i jetra;
bubrezi;
jednjak i anus;
ruke;
noge.

On ih naređa jedno na drugo kao u zidu/bedemu i suprostavi ih na borbenoj liniji. Oni stoje u skupini od tri: svako pojedinačno zasebno;
jedno /stoji/ optužujuće; jedno odbranjujuće; jedno koje odvaja ovo dvoje.
Oni stoje u skupini od sedam: tri protiv tri;
jedan koji odvaja ovo dvoje.
Dvanaest u borbenom redu:
tri koji vole;
tri koji mrze;
tri koji omogućavaju život;
tri koji ubijaju.

Tri koji vole:
srce, uši i oči.
Tri koji mrze:
jetra, žuć i jezik.
Tri koji omogućuju život:
nosnice, želudac i slezena.
Tri koji ubijaju:
jednjak, anus i usta.

Bog, Večni Kralj, upravlja svima njima iz Svog Prebivališta Slave u svu Večnost.
Jedan na Tri.
Tri na Sedam.
Sedam na Dvanaest.
Svi su odani jedan drugome. Dokaz postojanja: dvadeset i dve želje; jedno telo.
Kako ih je On sastavio?

Mišna 4.

On učini Slovo He vladarem u Govoru.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Ovna u Zodijaku;
Nisan u godini;
jetru u biću muškom i ženskom.

Mišna 5.

On učini Slovo Vav vladarem u Razmišljanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostali Slovima i napravi iz njega:
Bika u Zodijaku;
Ijar u godini;
slezenu u biću muškom i ženskom.

Mišna 6.

On učini Slovo Zajin vladarem u Hodu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Blizance u Zodijaku;
Sivan u godini;
žuč u biću muškom i ženskom.

Mišna 7.

On učini slovo Het vladarem u Gledanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Raka u Zodijaku;
Tamuz u godini;
želudac u biću muškom i ženskom.

Mišna 8.

On učini Slovo Tet vladarem u Slušanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Lava u Zodijaku;
Av u godini;
desni bubreg u biću muškom i ženskom.

Mišna 9.

On učini Slovo Jod vladarem u Radu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim slovima i napravi iz njega:
Devicu u Zodijaku,
Helul u godini;
levi bubreg u biću muškom i ženskom.

Mišna 10.

On učini Slovo Lamed vladarem u Kopulaciji.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Vagu u Zodijaku;
Tišri u godini;
anus u biću muškom i ženskom.

Mišna 11.

On učini Slovo Nun vladarem u Mirisanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Skorpiju u Zodijaku;
Marhešvan u godini;
jednjak u biću muškom i ženskom.

Mišna 12.

On učini Slovo Sameh vladarem u Spavanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim slovima i napravi iz njega:
Strelca u Zodijaku;
Kislev u godini;
desnu ruku u biću muškom i ženskom.

Mišna 13.

On učini Slovo Ajin vladarem u Gnevu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Jarca u Zodijaku;
Tevet u godini;
levu ruku u biću muškom i ženskom.

Mišna 14.

On učini Slovo Cade vladarem u Opipu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Vodoliju u Zodijaku;
Ševat u godini;
desnu nogu u biću muškom i ženskom.

Mišna 15.

On učini slovo Kof vladarem u Smehu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Ribe u Zodijaku;
Adar u godini;
levu nogu u biću muškom i ženskom.

Mišna 16.

On ih je razdelio na skupine, po dvoje.
Odvojio ih je svakoga posebno:
sazvežđa za sebe;
mesec za sebe;
organ za sebe u biću muškom i ženskom.




PEREK VI

Mišna 1.

Od tri Majke nastala su tri Pra-Oca: Vazduh, Voda i Vatra.
Njihov podmladak su sedam planeta i njihovi upravitelji, te dvanaest kosih smerova.

Mišna 2.

Postoje verni svedoci da potvrde ovo: svet, godina i čovek, ravnoteža, heptada; On kao Teli /Zmaj/ reguliše Sferu i Srce.

Mišna 3.

Prva grupa Slova – Alef, Mem i Šin su Vazduh, Voda i Vatra. Vatra je Iznad, Voda je Ispod, a Dah Vazduha u Sredini drži ravnotežu između njih.

Mišna 4.

Teli je u svetu kao kralj na prestolu.
Sfera je u godini kao kralj u svome kraljevstvu.
Srce je u ljudskom telu kao kralj u ratu.

Mišna 5.

Elohim je takođe sve postavio jedno protiv drugog: Dobro protiv Zla, i Zlo protiv Dobra. Dobro potiče od Dobrog; Zlo od Zloga.
Dobro čini /= omogućava/ da se razaznaje Zlo; zlo čini da se razaznaje Dobro.
Dobro je sačuvano za dobre.
Zlo je sačuvano za zle.

Mišna 7.

Postoje tri Slova od kojih svako stoji za sebe; jedno je potvrdno, jedno je negativno, i jedno ih uravnotežuje.

Mišna 7.

Postoje sedam Slova od kojih su tri protiv tri, a jedno ih uravnotežuje.

Mišna 8.

Postoje dvanaest Slova koja su u stalnom ratu. Tri od njih izazivaju ljubav, tri mržnju, tri daju život i tri ubijaju.

Mišna 9.

Tri koji izazivaju ljubav su srce i uši.
Tri koji izazivaju mržnju su su jetra, žuč i jezik.
Tri koji daju život su dve nozdrve i slezena.
I tri rušilaca su usta i dva otvora na telu. A Bog, Verni Kralj, vlada nad svima njima iz Svog Svetog Prebivališta u sve Vekove.
On je Taj koji je iznad Tri, Tri su iznad Sedam, Sedam su iznad Dvanaest, i svi su međusobno povezani.

Mišna 10.

Postoje dvadeset i dva Otiota pomoću kojih je Ehje, JH, JHWH Cevaot, El Šadaj, JHWH Elohim, preko tri Sefarima osmislio i sazdao ceo Svet, sva stvorenja koja postoje i ona koja će nastati u dolazećem vremenu.

Mišna 11.

Kada je došao otac naš Avraham, neka počiva u miru, gledao je, posmatrao je, i video je, istražio je i razumeo, ocrtao je i ukopao, te kombinovao i uobličavao /= vecar/, i uspelo mu je. Adon ha-Kol, blagosloveno Mu Ime, tada mu se otkrio, primio ga je u Svoje krilo, poljubio ga u glavu i nazvao ga Svojim prijateljem, i sklopio je savez sa njim i njegovim semenom, koji je potvrdio slovom He, i posvedočio mu pravdu. I zaključio je s njim savez između deset nožnih prstiju, a to je savez obrezivanja (i reče za njega: »Pre nego što sam te oblikovao u majčinoj utrobi, Ja te znadoh.«); i između deset prstiju na rukama, a to je savez jezika; i pripojio njegovom jeziku dvadeset i dva Otiota iz Zakona i otkri njihov Temelj. On ih izvuče iz Vode, oprži ih Vatrom, promeša ih Vazduhom. On ih zažari sa sedam planeta, i usmeri ih sa dvanaest sazvežđa.

Kraj Knjige Sazdavanja.

Napomene i objašnjenja


I, 1 – JH – U biblijskim starozavetnim knjigama Božije ime se ponegde piše i kao Dvoslovlje (Jod-He): »Slavite Onoga Koji jezdi na Oblacima i Kojemu je ime JH.« ('Psalmi', 68:5) – Trigram JHW – Jahu, nalazimo ugrađenog u mnogim starim hebrejskim imenima: Eli-Jahu, Jirme-Jahu, Jeho-Šafat, Jeho-Šuah, ...

I, 1 – JJJ Cevaot – ęŐĐŃć ŮŮŮ (negde: JHWH Cevaot – Cevaoth) – Onaj Koji Jeste nad Vojskama’ (Gospod nad nebeskim zvezdama/anđelima’; cava = 'vojska'). U 'Knjizi Ben Sire', koja je u hebrejskom tekstu (u Kairu i Kumranu) pronadjena u preko 3/5 kanoniziranog grčkog teksta, Božije vlastito ime se susreće zapisano i kao trigram JJJ.

I, 1 – Elohei Israel (’Elohei Jisra’el) – Bog Izraela’. – ‘Izlazak’, 24:10; ‘Brojevi’, 16:9; ‘Jošua’, 7:19, 13:33, 22:24, 24:23; 'Sudije', 11:23; ‘Samuel’, I, 1:17; 'Kraljevi', I, 8:23, 14:13; 'Letopisi', I, 17:24; 'Letopisi', II, 6:14, 15:13; 'Psalmi', 40:13, 71:18, 105:48; 'Isaija', 41:17, 45:3, 48:2; 'Ezekiel', 8:4; 'Matej', 15:31; 'Luka', 1:68.

I, 1 – Elohim Hajim (’Elohim Chajjim) – Živi Bog’. Gospod kao Istočnik i Početni Uzrok (Causae Primordiale) koji sve pokreće je Život i Davalac Života; dakle Večno Kretanje i Večni Pokretač.
Grčki i rimski filosofi kao stvar koja se sama po sebi kreće predstavljali su ljudsku dušu, dok je istinski pokretač i život duše Bog Svedržitelj, i taj pogled je hrišćanstvo apodaktički aktuelizovalo: »Ono što se samo sobom kreće jeste besmrtno. A onom što drugu stvar kreće i što drugu stvar stavlja u pokret s prestajanjem kretanja prestaje i život. Dakle, samo ono što samo sebe kreće, zato što samo sebe nikad ne ostavlja, nikad i ne prestaje kretati se, nego je i svemu ostalom što se kreće izvor i početak kretanja. Početak, pak, nema postanka.« (Platon: 'Fedar', pogl. 24) – »... Ono što se uvek kreće, večno je; dok ono što drugom predaje kretanje i što se samo od drugoga pokreće, nužno mora, kad prestane kretanje, i samo prestati da živi. Stoga, samo ono što se po sebi kreće, budući da sebe nikad ne napušta, nikad ne prestaje da se kreće. Štaviše, ono je svima drugima stvarima koje se kreću izvor i početak kretanja. Sam pak početak nema porekla, jer iz početka sve stvari potiču, dok on sam ne može ni iz jedne druge stvari proizići, jer ne može nešto biti početak što se iz drugog rađa. Stoga ono što se nikad ne rađa, nikad i ne propada. Jer, kad se početak ugasi, on se od drugog više ne rađa, niti će iz sebe drugi stvoriti, ukoliko je stvarno nužno da sve stvari iz početka nastaju. Iz toga proizilazi da početak kretanja iz onoga nastaje što se samo po sebi kreće; a ovo se pak ne može ni roditi ni umreti, ...« (Kikeron: 'Skipionov san', pogl. 8)

I, 1 – El Šadaj (’El Šaddaj) – Svemogući Bog’. Gospod kao Zakon Života u Svome Svetlu je svemoćno (omnipotents) Biće i Bivstvo. Patrijarhu Avrahamu, pošto mu je se ukazao u njegovoj 99. godini života, Gospod naznačuje: »Ja sam El Šadaj – Bog Svesilni. Hodi Mojim putem i neporočan budi.« ('Postanak', 17:1) – V.: 'Postanak', 28:3, 35:11, 43:14, 49:25; 'Brojevi', 24:4; 'Jov', 5:17, 6:14, 8:5, 32:8, 33:4, 37:23; 'Psalmi', 90:1; 'Otkrivenje', 16:14, 19:15.

I, 1 – Rahim ve-Hanun – Rachim ve-Chanun – ‘Ljubljeni i Voljeni’. Bog je Ljubav, i Bogom volimo i Boga i bližnje u Bogu.

I, 1 – Ram ve-Nisa – ĐéŮŕŐ Ýč – Visoki i Uzvišeni’. Višnji Bog je kako van Sveta tako i u Svetu (Svojim strujećim Duhom) prisutan. Zato je sve u Svemu, Punina i Obilje, Veliko u Malom, i Malo u Velikom, Beskonačje i Beskonačni. – ‘Brojevi’, 24:16; ‘Psalmi’, 9:2, 20:7, 45:4, 49:14, 55:2, 77:17, 82:18; ‘Isaija’, 4:17.32; ‘Danilo’, 7:25; ‘Hošea’, 11:7; ‘Luka’, 6:35; ‘Dela apostolska’, 7:48.

I, 1 – Šohen Ad – Óâ ßŰŐé – Večni Žitelj /Neba/’.

I, 1 – Njegovo Ime Visoko i Sveto ... – Vidimo da u uvodnim naznama autor ‘Knjige Sazdavanja’ stavlja naglasak na paletu Božjih imena i epiteta (kinujim). Portabilitet 72-slovnog Božije imena se inače u magijsko-teurgijskoj ekspresiji puno potencira. Kada se izraz ‘ime’ (šem) ne daje i ne uzima doslovno, onda se ono javlja kao simbol Božijeg Zakona, Zakona Života. Tako npr. kada Isus u molitvi zajedništva iznosi »Neka se sveti Ime Tvoje«, On time prevashodno misli na Očev Zakon: Ime Božije, Zakon Božije se sveti i proslavlja tako što se ostvaruje, tako što se sve preduzima sa svešću da ono što učinimo bližnjemu učinili smo i Hristu, Njegovom sveprisutnom Duhu. U Svojoj prvosvešteničkoj molitvi na poslednjoj večeri Gospod ukazuje: »Objavio sam Ime Tvoje onim ljudima koje si mi dao od sveta.« (‘Jovan’, 17:6) – Hrist je taj koji je Božiji Zakon objavio u mnogim fasetama i produbio Deset Zapovesti datih preko Mojsija. Duh Božiji preko proroka Joela naznačuje: »Svi koji prizivaju Ime Jehovino spašeni će biti, ...« (3:5)

I, 1 – dalo je oblik, isklesalo je – Govoreći o Sazdavanju Univerzuma autor ne koristi glagol barah – stvoriti’ (cp.: Postanak’, 1:1), već hatsav – oblikovati u kamenu’, te haqaq – isklesati’, rezbariti’. Glagol asah (načiniti’, oblikovati’) ukazuje na stvaranje iz već postojeće supstance (cp.: Postanak’, 1:16.26).

I, 1 – ... u trideset i dva čudesna Puta Mudrosti ... – »Sve Božije moći naslagane su jedna na drugu i izgledaju poput drveta: kao što drvo daje plodove putem vode, tako i Bog kroz Vodu umnožava moći Drveta. A šta je to Božija Voda? To je Chokhmah, to je /kao plod Drveta/ duša pravednikâ, koji lete od Izvora do Velikog Kanala, i ona se podiže i uz Drvo prionu. – A kako ono /= Drvo/ cveta? – Zaslugom Izraela: ukoliko su dobri i pravedni, Šehinah boravi među njima i putem njenih dela oni borave u Božijem Krilu, a On im daje da budu plodni i da se razmnožavaju.« (‘Knjiga Bahir’, pogl. 85) – Bog je taj koji je zasadio Drvo Života (hebr.: Ec Chajjim), bivajući i sam korenom Drveta oblikujućih emacija: »Ja sam taj koji je zasadio ovo Drvo, kako bi u njemu uživao čitav Svet, i sa njim sam zasvodio Sve i dao mu ime sve, jer od njega zavisi Sve, i Sve proizilazi iz njega; svima je ono potrebno, i za njim gledaju, i za njim čeznu, i iz njega duše izbijaju. Bio sam sam kad sam ga načinio, i nijedan anđeo ne može da se izdigne iznad njega i da kaže: Pre Tebe ja sam bio ovde. – Jer i kada sam rasprostirao Moju Zemlju, kada sam zasadio i ukorenio ovo Drvo, i dao da se oni jedno drugom raduju, i Ja sam se zbog njih radovao – ko bi bio sa Mnom, kome sam ovu tajnu otkrio?« (Ibid., pogl. 14) – Jichak Lurije (1534.-1572, g.), u jednom svom hvalospevu Božijoj Sveprisutnosti, Šehini (od glagola šahan – ‘stanovati’, ‘nastavati’), Duhu Svetome, iznosi u jednoj strofi »da se stvaraju duše i duhovi novi, na trideset i dve /niti/ i tri grane /= stuba/.« – Božije emanacije ponašaju se kao ‘drvo’ obrnuto zasađeno: koren mu je Gore, u Nebu, a grane Dole, u materiji. Takav kosmogonijski pogled nalazimo i u vedskom spevu ‘Pesma Gospodnja’ (Bhagavad G+t
): »Večnoj smokvi /= aśvattha/ jesu koren Gore, grane Dole.« (XV, 1)


I, 1 – preko tri Sefarima ... – Božije Svetlo i Zvuk daju Broj, Reč i Sliku, koji su poluge Sazdavanja.

I, 1 – Sefar – sefar – 'brojanje' (broj). Uobičajni, kolokvijalni termin za brojeve u hebrejskom jeziku glasi misparim. Ovde se Brojevi uzimaju u smislu metafizičkih principa Stvaranja, dakle onako kako naziv stoiheíon u grčkom označava i slova i elemente. Sefiroti su, metafizički gledano, Božiji Stvari i Reči: dibburim i devarim (davar = 'reč', 'stvar').
Crkveni mistični učitelj Bonaventura (Ivan Fidanza, 1221.-1274. g.) prikazuje Avgustinovu teoriju brojeva: »Ovo se razmatranje proširuje posmatranjem sedam razlika među brojevima. Te razlike su kao sedam stepenica kojima se uspinjemo do Boga, kako to prikazuje sveti Avgustin u knjizi De vera religiona i u šestoj knjizi Musicae, gde označuje razlike brojeva koji postepeno izlaze od ovih vidljivih stvari do Stvoritelj svega, da tako u svemu vidimo Boga.
Avgustin, naime kaže da se brojevi nalaze u telesima, a naročito u zvukovima i glasovima. Te brojeve zovu zvučni /= sonantes/. Brojeve koje od ovih primaju naša čula zove pristupni /= occursores/. Brojeve koji izlaze iz duše u telo, što se zapaža u pokretima i plesu, zove odstupni /= pregessores/. Brojeve u ugođaju osećajnih organa kad oni svrate pažnju na sliku koju su primili zove senzitivni /= sensuales/. Brojeve koji ostaju u sećanju zove zapamćeni /= memoriales/. Brojeve s kojima o svemu ovome sudimo zove sudskim /= judiciales/ koji su, kako je već rečeno, iznad razuma kao nepogrešivi i neprosudivi. Ovi brojevi utiskuju u našu dušu stvorene brojeve /= artificiales/. Ove brojeve Avgustin ne nabraja među one stepenice, jer su povezani sa sudskim brojevima.
Iz sudskih brojeva proizilaze odstupni brojevi iz kojih se stvaraju mnogi veštački oblici, tako da se može uredno silaziti od najviših preko srednjih do najnižih. Od sudskih brojeva takođe postepeno uspinjemo se od zvučnih preko pristupnih, senzitivnih i zapamćenih.
Sva su bića lepa i na neki način ugodna. Ali lepote i ugodnosti nema bez proporcije, a razmera se u prvom redu nalazi u brojevima. Iz toga proizilazi da sve stvari imaju za temelj brojeve. I doista je 'broj glavni uzorak u umu Stvoritelja' /Boetius: Arithmetica, I, c. 2/, pa po tome i glavni trag koji vodi do Mudrosti. Budući da je taj trag od svega najočitiji i Bogu najbliži, on nas najbliže dovodi Dobu po sedmerim brojčanim razlikama i omogućuje da Ga upoznamo u svim telesnim i čulnim stvarima, koje po brojevima primećujemo, u kojima po brojčanim razmerama uživamo i o kojima po nepromenljivim zakonima zakonomernosti nepogrešivo sudimo.« (Itinerarium mentis ad Deum, 2, 10 – Prilagođeno prema prevodu Marijea Šikića)
To što u hebrejskom jeziku slova predstavljaju i brojeve, odražava drevno metafizički obojeno i arhetipski pozicionirano shvatanje brojeva i slova. Kriptogramska zamena brojčanih vrednosti slova, u 'Talmudu' nazvana gematria, u Kabali je uzela vidnog maha. Tako se u talmudskom traktatu 'Vajikra Raba' iznosi: »'Vino' /jajin/ ima slovnu vrednost sedamdeset; i 'tajna' /sod/ ima slovnu vrednost sedamdeset: kad uđe vino – izlazi tajna.« (Fol. 38 A) Uistinu, ßŮŮ ima brojnu vrednost 70 (10 + 10 + 50) a ÓŐá istu brojnu vrednost naziva: 70 (60 + 6 +4). – Još jedan primer, na koji ukazuje Gikatilla (kraj XIII stoleća): brojna vrednost reči koja označava 'jedan' – ’echad – Ó×Đ je 13. Tu vrednost ima i reč ahavah – ÔŃÔĐ, čije značenje je ljubav. Ljubav je jedina snaga koja istinski ujedinjuje.

I, 1 – Sippur – 'govorenje'; sipper = 'pričati', 'govoriti'. Kroz Božanski Govor, kroz Njegovu Reč (grč.: ho lógos, hebr.: dabar) razvijaju se i manifestuju se, stvaralačke moći Svevišnjeg Duha: »I reče Elohim: Neka bude Svetlost!« ('Postanak', 1:3) – »Gospodnjom su Rečju Nebesa sazdana i Dahom usta Njegovih sva vojska njihova.« ('Psalmi', 33:7) – . »Ti samo Reče, i postadoše /bića/; posla Duh Svoj, i On ih oblikova.« (Judita’, 16:14; v.: Psalmi’, 19:2-5) – »Ti Koji si Rečju Svojom sazdao Svemir, i Koji si načinio čoveka Mudrošću Svojom.« ('Mudrost', 9:1) – U egipatskim memfijskim misterijama i kosmogonijskim predstavama, Logos. Ptah, rađa svet na Usta, odnosno svet nastaje interakcijom Srca, Grla i Jezika. – I po istočnjačkim, drevnim vedskim spisima Zvuk je nosilac početka sazdavajućeg oblikovanja tvari: »Pošto se Eter preobrazi stvara se Vazduh sa osobinom dodira, a kao i njegov prethodnik /- Eter/, Vazduh je takođe ispunjen Zvukom i osnovnim načelom života, čulnim opažanjima, moći razmišljanja i telesnom snagom. Kad se prirodnim tokom vremena preobrazi Vazduh stvara se Vatra koja poprima oblik sa osećajem dodira i zvuka. Pošto se Vatra preobrazi nastaje Voda puna sočnosti i ukusa /.../. Tad se Voda preobrazi u različite oblike Zemlje ...« ('Rig-Veda', II, 5:22; v.: 'Manuov Zakonik', I, 75-78)
Po hrišćanskoj kosmogoniji Bog je sve stvorio kroz Hrista, Logosa, Svetlosno-Ognjenu Reč: »U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz Nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje.« ('Jovan', 1:1-3) – Vernima u Kolosi apostol Pasvle ukazuje za Hrista Božijeg: »On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni sveg stvorenja, jer je u Njemu stvoreno sve što je na Nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to Prestoli, ili Gospodstva, ili Poglavarstva, ili Vlasti; sve je Njegovim posredstvom stvoreno – i za Njega. I On je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje.« ('Kološanima', 1:15-17)

I, 1 – Sefer – 'Knjiga', 'pismo'. Božije Pisanije, od koga ni jedno slovo ne može nestati ('Matej', 5:18), sadrži tajne koje se ne mogu iscrpsti mišljenjem: »U svakoj reči sijaju mnoga svetla.« (Sefer ha-Zohar, III, 202 A) – »Evo spoznaje Žive Knjige, koju je On na kraju otkrio Eonima u vidu svojih Slova, izlažući im da ona nisu zvučna slova /= samoglasnici/, niti slova bez zvučnosti /= suglasnici/, koja bi neko mogao čitati i shvatiti kao nešto glupo, već su bila Slova Istine, izgovorljiva samo onima koji ih spoznaju. Svako Slovo je savršena [istina] nalik savršenoj Knjizi, jer to su Slova napisana od ruke Jedinstva, od Oca zapisana, kako bi Eoni saznali Oca pomoću Njegovih Slova.« (Iz 'Evanđelja Istine')

I, 1 – Deset Sefirota – č éâ ęŐčŮäá – Deset (hebr.: ašer; grč.: deka) Pra-Brojeva se uzimaju i postavljaju kao Snage i Karike Stvaranja, kao emaciona Stecišta – Kelim (qelimah = 'primanje', 'upijanje') Božijeg Daha. U novopitagorejskoj numerologiji osnovni brojevi 1, 2, 3 i 4, koji sabrani daju deset, činili su sveto numeričko četverstvo. Broj 10 je uziman kao velik, i svesilan, i svetvoran, kao početakj i vođa i Nebeskog i ljudskog života. – Pod brojem 10 i Talmud stavlja stvaranje Sveta: »S deset Reči stvoren je svet.« ('Pirke avot', V, 1)
Božanska Ljubav i Pramudrost, Dobrota i Istina, Toplina i Svetlost, pokazuju se kao dualne Snage, iz kojih je sve manifestovano i stvoreno. Pramudrost manifestovana u Božijeg Logosa, svedoči za Sebe: »Jehova me je imao kao počelo Svoga dela, kao najraniji od Svojih čina, u pradoba; oblikovana sam još od večnosti, odiskona, pre nastanka zemlje. Rodih se kad još nije bilo pradubina, dok nije bilo izvora obilnih voda. Rodih se pre nego su utemeljene gore, pre brežuljaka. Kad još ne bejaše načinio zemlje, ni poljana, ni početka zemaljskom prahu; kad je stvarao nebesa, bila sam prisutna, kad je povlačio krug na licu bezdana. Kad je u visini utvrđivao oblake i kad je odredio snagu izvoru pradubina; kad je postavljao moru njegove granice da mu se vode ne preliju preko obala, kad je polagao temelje zemlji, bila sam kraj njega, kao graditeljica, bila u radosti, iz dana u dan, igrajući pred Njim sve vreme« ('Izreke', 8:22-31) – »S Tobom je Mudrost, koja zna dela Tvoja, koja je bila prisutna kad si stvarao Svet; ona zna što je milo Tvojim očima, i što je pravo po Tvojim zapovestima.« ('Mudrost', 9:9) – »Mudrost je stvorena pre svega ostalog, i misaon razbor večan je. Komu se otkrio koren Mudrosti i ko znade njezine namisli? Samo je Jedan mudar i uistinu strašan kad sedi na prestolju Svojem – Gospod. On ju je stvorio, gledao i izbrojio, izlio je na sva Svoja dela, na svako telo prema veličini njegovoj i obdario njome one koji Ga ljube. /.../ Mudrost se sama slavi i sred puka svog se hvali. Usta svoja otvara u zboru Svevišnjeg i pred Njegovom se moći proslavlja: "Izađoh iz usta Svevišnjeg i pokrih zemlju kao magla. Na visinama nebeskim razapeh šator svoj i presto moj bi stub od oblaka. Obiđoh sama krug nebeski i prošetah se dubinama bezdana. U vlasti su mojoj valovi morski, i sva zemlja, i svi narodi i puci. Među svima njima tražila sam počinka i na čijoj baštini da se nastanim. Tada mi zapovedi Stvoritelj svh stvari i Koji me stvori, odredi mesto za Šator moj i reče: Nastani se u Jakovu i uđi u baštinu Izraelu. – Pre vekova, odiskona, On me stvorio i neću prestati doveka".« ('Sirah', 1:4-10.24:1-9) – U sakralnom Pisaniju Hrist se predstavlja kao utelovljenja Božanstvena Ljubav i Premudrost; u očovečenom Bogu i Hristu Božijem je tako »skriveno sve blago Mudrosti i Znanja.« ('Kološanima', 2:3, v.: 'Korinćanima', I, 1:23-24) – Zato što je kroz Hrista sve stvoreno, zato se i On, Slika Božija, Slika nevidljivog Boga, Božanski Čovek, Maximus Homo, Adam Qadmon, pojavljuje kao Spasitelj Tvorevine, Gospod koji silazi i pobeđuje na Zemlji, da bi zemnog čoveka uzdigao u Božanski Svet, otvorio mu vrata Neba, koja je ovaj grehom zatvorio iza sebe.
U Kabali treća Sefira prikazuje se u crnoj boji. Kao takva predstavlja i tamnu noć duše koja se sjedinjuje sa Bogom, i Oblak koji obavija Sunce Života: »Pod nogama oblaci Mu mračni. /.../ Ogrnu se mrakom i koprenom, prekri se tamnim vodama i oblacima tmastim.« ('Psalmi', 18:10.12)
Sefiroti ne nose jedinstvena imena, odnosno kabalisti sa različitih podneblja i iz različitih tradicija, pridavali su im i različita imena. Tako npr. najnižu Sefiru susrećemo pod imenom Malhut ('kraljevstvo') ali i Atara ('dijadema'), četvrtu Sefiru nalazimo kao Hesed ('milost') i Gedula ('veličina'), petu kao Gevura ('snaga'), Pahad ('strah') i Din ('zakon', 'sud'), šestu kao Tiferet ('čast'), Emet ('milosrđe') i Rahamim ('saosećanje').


Svi temeljitiji mistično-kosmogonijski pogled Univerzum sagledavaju kroz 7, ne 10 Ravni. R. Natan u svom ‘Avotu’, koji predstavlja pripovedačku razradu talmudskog traktata ‘Očevi’, iznosi: »Sedam middoth-a /mida = 'mera'/ posluživahu pred Prestolom Slave; to su: Mudrost, Pravda i Pravo, Milost i Milosrđe, Istina i Mir.« (Cp.: 'Psalmi', 89:15) U svom komentaru 'Knjige Sazdavanja', za imenovanje Sefirota, Jichak Slepi se oslanja na biblijske 'Letopise', gde se Davidu pripisuju reči hvale: »Tvoja je, Jehova, Veličina, Sila, Slava, Sjaj i Veličanstvo. /.../ Tvoje je, Jehova, Kraljevstvo, i Ti si uzvišen povrh svega. Od tebe je Bogastvo i Slava, Ti vladaš nad svim, u Tvojoj je ruci Sila i Moć, ...« (I, 29:11-12) – U 'Otkrivenju po Jovanu' sedam temeljne Božije Snage nalazimo kao Silu, Bogastvo, Mudrost, Moć, Čast, Slava i Blagoslov (5:12) – U 'Prvoj Enohovoj knjizi' temeljna zakonomerna Načela zovu se Vernost, Mudrost, Strpljivost, Milosrđe, Razumevanje, Mir i Dobrohotnost (60:14; cp.: 'Isaija', 11:2) – Mistični crkveni učitelj Bonaventura kao sedmerostruko svedočanstvo Božanske Moći, Mudrosti i Dobrote vidi: Poreklo, Veličinu, Mnoštvo, Lepotu, Puninu, Delovanje i Red ('Put duha k Bogu', l, 14) – Učeni polihistor Mihael Psel (1018.-c.1079. g. n.e.), autor 'Haldejskih orakla', izlažući učenje Asiraca: »Sedam je, kažu, telesnih svetova: onaj od ognja jedan i prvenstven, tri eterska nakon njega i usleđuju tri tvarna: nelutajući /= zvezdani/, lutajući /= planetni/ i oni podmesečni /= zemaljski/. Prvi se određuje preko uma, eterski preko duše, a tvarni preko prirode.« (Prevod: Aleksandar M. Petrović) – U atomima susrećemo i do 7 elektronskih ljuski. U duginom spektru nalazimo sedam osnovne boje: crvenu, narandžastu, žutu, zelenu, plavu, modru i ljubičastu.

Kao geometrijski simbol Ketera, koji je Početak (Rešith), javlja se Tačka, Zlatna Klica ('Rig-veda', X, 121, 1), Pra-Kap iz koje je potekao Okean Života, Hohme Prava, Bine Kružnica. Ortografski izraženo to je oznaka O! – lingvalno-skriptuarna oznaka za prizivanje i začuđenost, za neizrecivu Krajnost. Ta Kružnica i 'jaje', ali i 'pehar' iz koga se izlivaju sedam niža Sefirota. Kretanje svetlosti je pravolinijsko (pri čemu se u beskraju, u svojoj projekciji, zakrivljuje), dok je kretanje zvuka sferno-koncetrično. Doksografski historičar filosofije – Diogen Laertije, prenoseći ranu stoičku kosmogoniju, Boga, Razum Univerzuma, predstavlja kao Semenu Reč – spermatikós lógos (VII, 136, cp.: 'Zohar', I, 15 A). – »Iz tačaka /emaniraju/ linije, iz linija površi.« (Ibid., VII, 1, 25) – Kružnica beskonačno malog radijusa je tačka, beskonačno velikog radijusa je prava. Alanus de Insulis Boga, Središte Kosmičkih Sfera, definiše kao »duhovnu kuglu čije je središte svugde a kružnica nigde.« (Maximae theologiae, reg. 7) – Latinsko slovo Q, javlja se kao simbol spermatozoidom (muška snaga) oplođene jajne ćelije (ženska snaga). U anatomskom pogledu Muški Stvaralački Princip ('pravu', 'stub') u čoveku izražava ponajprije kičma i kičmena moždina (gde je postavljen i središnji eterični kanal – n
di, zvan sušumn
, a Ženski Održavateljski ('kružnicu') mozak i lobanja, gde se nalazi sunčano jezgro duše. Kada se svetlosno-zmijska kundalini snaga iz karličnog predela kičme, iz sabirnog ponora eteričnih snaga postojano uzdigne kroz kičmu i kičmenu mozgu do mozga i jezgra duše, tada i duša doživljava blaženo prosvetljenje i ujedinjenje sa Bogom, Svetom Vatrom. U 'Timaju', kako vidimo, Platon povezuje moždinu i seme (91 A), polnost sa disanjem svetlosne duše. U Joga-kkd
-mani-upanišad se za bindu, spiritualnu kaplju iznosi: »Bindu je Brahman i Mesec, rađas /= zatrunjenost/ je Śakti i Sunce; samo spajanjem ova dva višnje mesto se postiže.« – Duh koji involira i greje poput Sunca, koji poput goluba silazi sa Neba, daje evolucioni zamah materiji i tvorevini, i čini da se ona uzdigne u višu i suptilniju vibraciju.
Deset Sefirota, o kojima govori, novopitagorejstvu inkliniran, autor ‘Knjige Sazdavanja’, predstavljaju zapravo emanaciono Drvo Života u stanju posle Pada.


Do čega su Pad i indukcija vibracije Pada doveli? Malhut, deseta Sefira, predstavlja Zemlju, odnosno generalno gledanu materijalni Univerzum u njegovoj najvećoj skrutnjenosti, zgušnjenosti koja je posledica odvajanja od Boga i Božije Tvorevine. Bića koja su se odvojila od Boga, svoju niskotitrajuću vibraciju prenela su, jasno, i na svoje okruženje, odnosno negativnom vibracijom kontaminirali su tvarni Univerzum, gde su oduvani, odbačeni. U živim bićima, zahvaćenim vibracijom Pada, nagon za održanjem (na koga izvire reproduktivni nagon), iskočio je iz božanskog reda. Ovakav svet, svet kakav vidimo i kakav nosimo na svojim plećima, svet smrti, truležnosti i boli, dakako Gospod Ljubavi nije stvorio. Taj i takav svet traži i treba, i doći će mu, Sila Preobraženja, koja će ga dovesti u svoj iskonski nivo, u stanje gde neće biti smrti, i gde će duše napuštati tela kroz njihovu dematerijalizaciju. Preko ljudi, koji svoje srce preobraze, doći će i preobraženje ovome svetu: onako kako je Unutra biće i Vani, i kako je Gore biće i Dole.
Možemo nazreti da je se Malhut poziciono lažan, od Boga, u Planu sazdavanja nepredeviđen već samo dopušten Nivo; naziremo da je se Malhut zapravo izdvojio od Jesoda pod demonskim ulivom. No da ‘Druga Strana’ ne bi okupirala i Najviše Nebo, i vrh Drveta Života je morao da pretrpi pozicioni pomak, prestukturisanje, morao je da, radi uravnoteženja, da bude bliže privučen Zenitu Univerzuma. Tako su iz najviše Sefire (nazvane ‘Znanje’) nastale tri nove. Između čoveka i Boga postavio je se Bezdan, Procep, Bog je se ‘obukao u tminu’. Duše u Pad-Nivoima su tako izgubili ključnu stepenicu za povratak u Nebo. Samo zahvaljujući Svetlosti koju su iz Neba donosile izlazeće Božije zvezde, svetlonoše, zahvaljujući Spasenju i Otkupljenju koje je donosio i omogućavao Hrist Božiji, koji je se svagda iznova očovečavao i utelovljavao (sve do zadnje inkarnacije u liku Isusa iz Nazareta), demonsko je moglo sve više da se oslabljuje i svezuje se, a duše da dobijaju sa Vrha blagodatno Svetlo Života, Krv Spasenja, kojim će se otkupiti od Smrti, i preko Kojeg će biti, ukoliko istraju u zakonitom životu, biti privučene u Vrelo Života. Jer isto privlači samo isto. Kada Hrist, Put Istinskog Života, pobedi Tamu, onda i mi, idući Njegovim Putem, putem požrtvovanosti, trpljenja i poštovanja Zakona Života, možemo uz pomoć Njegovog Uloga, pomoću udeljene i požrtvovanim pravedničkim životom razgorene Snage da se izbavimo od Zla i da se vratimo u Unutarnje Kraljevstvo, u Unutarnji Mir.



Kosmičko Drvo Života može se prikazati i u vidu sefirotnih trijada, pa tako, po tom razvrstavanju, prva tri Sefirota grade Astralni Svet, druga tri Solarni, treća tri Lunarni, i zadnja Sefira, koja je postala uporište Hijerarhije Zla materijalni, najzgusnutiji Svemir. Kabalističkim rečnikom iskazano ovi svetovi bi bili: Olam aciluth,Olam beriah, Olam jecirah, Olam ašiah.

U kabali, pored Drveta Života, razmatra se i Drvo Smrti, Drvo ljušturâ, klipota (jednina: qelipa, qlufah = 'ljuska'), Drvo prokletog znanja, umešnosti da se čini zlo i laž, drvo koje je zasadio Protivnik Božiji, i drvo koje predstavlja Pad-hijerarhiju. U 'Kuranu' se iznosi da će u paklenoj Provaliji, Sekaru (74:26), izasti Drvo ukleto (zakkkm – 17:60), koje će biti hrana nepokajanim grešnicima: »To je drvo koje će usred Pakla rasti, plod će mu poput glava šejtanskih biti.« (37:64-65) – I 'Popol Vuh', sveta knjiga naroda Kića (Maja indijanaca), obrazlaže za plodove Drveta Smrti: »Ovi okrugli plodovi kojima su otežale drveta nisu ništa drugo nego lobanje.« (II, 3) – Krst, Hristovo drvo života, bilo je postavljeno na Golgoti, mestu zvanom 'Lobanja'.

Svaki čovek i svaka duša su jedno 'drvo', drvo koje donosi dobre ili loše plodove. Ako smo dobra zemlja, i ako u nju primimo svetlu Božiju reč, ako ostvarujemo spoznato dobro, ako smo dobra zemlja za dobro duhovno seme, iz nas će izrasti i dobro drvo, koje će se naći kraj Vode Života ('Otkrivenje', 22:2). Ko je loše drvo, on će biti posečen i bačen u oganj Ponora Propasti, u pakleni oganj koga je točio i koji je bio njegov 'život': »Odseca se i baca u vatru svako drvo koje ne donosi dobra roda.« ('Matej', 3:10; cp.: 'Ezekiel', 21:3; 'Isaija', 30:33) – Drvo usađeno i izraslo kraj Božije Vode, Vode Života, davaće hranu svima onima koji čeznu za Istinom i Spoznajom Dobra, ono će biti zaliven Božiji Vrt i u Božijem Vrtu. Ko je je postao jedno sa Duhom Života, savršeno prožet Duhom Istine, on više nikada neće žedneti, već će svagda piti sa Izvora Žive Vode ('Isaija', 58:11; 'Jovan', 4:14).

U biblijskoj legendi o Edenu i prvom ljudskom paru, susrećemo dobro poznatu priču u kojoj Eva biva zavedena od Zmije, koja potom ubire plod sa Drveta Znanja, i pruža ga Adamu: »Adam prvi, sa srcem lukavim, prekrši zapovest, i nadvladan bi; tako i svi, koji se od njega izrodiše. Osta bolest i zakon u srcu naroda sa zlim korenom, i odstupi dobro, a ostade zlo.« (Ezdra’, IV, 3:21-22) – Ljudska neposlušnost Božijoj reči, spoznaja satanskih dubina, povukla je njihov pad: čovek je postao slomljena posuda koja gospodarski ne drži više Božiju Svetlost, i svoje haljine od svetlosti (kotnoth ’or) smenio je haljinama od kože (kotnoth or), odnosno ušao u gorki reinkarnacioni tok. Bog je, pak, Plamenim Mačem zaštitio put ka Drvetu večnog Života, omogućivši čoveku da Ga nađe tek kad pravedničko-požrtvovanim životom obnovi svoj bogoliki sjaj. Apokrifna ‘Enohova knjiga’ izlaže pripovest o nemarnim anđelima-stražarima koji su ljudskom rodu doneli prokleto znanje, dijaboličku umešnost: umešnost ratovanja, gatanja, krvnog žrtvovanja, ... Svako znanje, lišeno vrlina i pravednosti, dakako više nalikuje ludosti nego mudrosti.

Pružajući ruke ka Drvetu Smrti, ka ‘Drugoj Strani’ (sitra ahra), Eva je 'ispustila' Stubove Drveta Života, koje je držala (što maglovito reflektuje i mit o Atlantu), i ceo Poredak je se urušio. Čovek je osetio svu težinu zemlje, težinu zemaljskog života izvan Božijeg Krila i Božije Sene: »U znoju lica svoga hleb svoj ćeš jesti dokle se u zemlju ne vratiš, ...« ('Postanak', 3:19) – Stara Zmija, iz Ponora gde je pala, uspela je se uz Drvo Života, opustošila Vrt, i okupirala niže Sefirote, koji su onda (kod nogu Sunčane Žene) odsečeni od ostatka, kako Kruna ne bi bila povučena padom Adama. – Duhovni put Božijeg čoveka, put na kojem on treba savladati sva iskušenja Krvnika ljudskog i njegovih legija, ide od Malhuta do Krune. Sazrevši u Unutarnjem Miru, tragalac Mačem Istine seče Zmijine glave i nju sateruje i svezuje u Bezdan, iz koga je se i uspela. Tada se Božija Kruna može naći u Božijem Kraljevstvu. Tada će Božija volja biti jaka i na zemlji, na novoj, preobraženoj materiji, materiji u kojoj više neće biti smrti. – Pogledajmo kako se u ‘Zoharu’ realizacioni cilj prikazuje i opisuje: »U vremenu koje će doći Bog će vratiti Šehinu na njeno mesto i doći će do potpunog jedinstva. 'Tog dana biće Gospod jedan i Ime Njegovo jedno'. Moglo bi se reći: zar On sada nije jedan? Nije, jer sada zarad grešnika on stvarno nije jedan. Jer Matrona /= Kraljica, Šehina u izgnanstvu/ je odvojena od Kralja /.../, a Kralj bez Matrone nije u posedu svoje krune kao ranije. Ali kada se On pridruži Matroni, koja Ga kruniše mnogim sjajnim krunama, onda će Ga Nebeska Majka takođe krunisati na prikladan način. ali sada, kada Kralj nije s Matronom, Nebeska Majka čuva svoje krune i zadržava vodu potoka od Njega i On nije sjedinjen sa Njom. Stoga On kao da nije jedan. Ali kada se Matrona vrati na mesto Hrama /= Sefira Bina/ i Kralj se venča s njom, onda će se svi sjediniti, bez podele, i zbog toga je napisano: 'Tog dana biće Gospod jedan i Ime Njegovo jedno'. Onda će u svetu zavladati takvo savršenstvo kakvo nije bilo tokom svih pređašnjih naraštaja, jer će tada sve biti celovito, i Gore i Dole, i svi svetovi će se ujediniti.« (III, 77 B – prevod: David Albahari)

I, 1 – dvadeset i dva Otiota – ęŐŮęŐĐ = ’Othioth je množina ženskog roda termina za slovo’, znak’ (koji u singularu glasi ot – ’oth), ovde upotrebljenog u smislu transcedentalnog substrata. Hebrejski alfabet ima 22 slova, pri čemu svako slovo ima i svoju numeričku vrednost.


I, 2 – kao broj deset prstiju. – Deset Sefirota se uzimaju kao deset prstiju Velikog Graditelja Univerzuma. Oni su u službi Jednog Dela.

I, 2 – Savez je stavljen u njihovu sredinu sa samo Jednim ... – ‘Sredina’ između pet prstiju leve noge i pet prstiju desne noge je genitalije: ‘sredina’ između gornjih ekstremiteta, ruku, je srce, odnosno jezik. Božiji poziv da se ‘obreže’ srce, odnosno jezik, u starom Izraelu interpretiran je kao poziv na polno obrezivanje. Ono što je Bog uistinu traži, i što afirmiše ponajpre novozavetna pouka, je odricanje od stavljanja jezika u službu greha, obrezivanje svoga srca iz koga ishode sle misli: »Obrežite srce svoje, i nemojte biti više tvrdovrati.« ('Ponovljeni Zakon', 10:26, v.: 30:6) – »Tvrdovrati i neobrezani srcem i ušima vi se svagda protivite Duhu Svetom.« ('Dela', 7:51) – »Pravo obrezivanje je u srcu, u duhu.« ('Rimljanima', 2:29; cp.: 'Kološanima', 2:11) – Ako ne obrežemo tvrdokorno srce ('Jeremija', 4:4), smekšamo vrat ('Baruh', 2:32), oživljavajuće Reći Zakona neće naći mesta u našem srcu ('Ponovljeni Zakon', 6:6). Bez obrezanog srca nikakav savez i nikakav zavet nećemo moći ispuniti.

I, 2 – po rečima i obredu Avrahama. – Avram/Avraham (ÝčŃĐ/ÝÔčŃĐ; grec.: Abraam) je starozavetna harismatska i rodonačelnička figura, patrijarh koga je Gospod »izveo iz Ura Haldejskog« ('Postanak', 15:7) i obećao mu da će Kanaan ('zemlju crvenog grimiza') dati u posed i nasledstvo njegovim mnogobrojnim potomcima (15:18-21). – »Kad je Avramu bilo devedeset i devet godina, ukaza mu se Jehova pa mu reče: ‘Ja sam El Šadaj – Bog Svesilni, Mojim hodi putem i neporočan budi. A Savez Svoj sklapam Ja s tobom i silno ću te razmnožiti.’ – Avram pade ničice dok mu Bog govoraše dalje: ‘A ovo je Savez Moj s tobom: postaćeš ocem mnogim narodima; i nećeš se više zvati Avram – već Avraham će ti ime biti, jer naroda mnogih ocem Ja te postavljam. Silno ću te rodnim učiniti; narode ću iz tebe izvesti; i kraljevi će od tebe izaći. Savez Svoj sklapam između Sebe i tebe i tvoga potomstva posle tebe – Savez Svoj za vekove: Ja ću biti Bogom tvojim i tvoga potomstva posle tebe. Tebi i tvome potomstvu posle tebe dajem zemlju u kojoj boraviš kao pridošlica – svu zemlju kanaansku – u vekovni posed; a Ja ću biti njihov Bog.« (17:1-9, cp.: 'Nehemija', 9:7-8.23) – Avram, haldejski mudrac, živeo je negde na početku drugog milenijuma stare ere (oko 1850. g. s.e.). Pradomovina mu je Haran ('Postanak', 24:4.10, 29:4). Živeo je uglavnom nomadskim životom. Pod prodorom Amorejaca bila su i inače podstaknuta seljenja srednjoistočnog življa na zapad. Po 'Knjizi Postanka' Gospod je Avrama pozvao da sa najbližima iz Harana, na severozapadu Međurečja, krene u Kanaan, koji su naseljavali ponajprije Amorejci i Kanaanci. Svoj savez (hebr.: berith) sa Gospodom Avra(ha)movo potomstvo izražavalo je i potvrđivalo je kroz znak (obred) obrezivanja polnog uda osmog dana po rođenju. Kod odraslih koji bi prešli u judaizam obrezivanje je se moglo obaviti u svako životno doba. Svaki muškarac u Izraelu morao je biti obrezan ('Levitska', 12:3). Moralo je se obaviti i nad slugama i robovima, pa i nad strancima ukoliko bi hteli uzeti udela u pashalnoj gozbi ('Izlazak', 12:48). Neobrezani su bili isključeni iz izraelske zajednice ('Postanak', 17:14.23). – Nakon sklapanja saveza između Gospoda i Avrama, koji je praćen Božijim zavetom, odnosno zakletvom ('zakletva' = ševuah, 'zakleti se' = nišba), obećanjem da će njegovom potomstvu biti izdašno naklonjen ukoliko ostane na Putu Života, Avramu je dodeljeno novo, prošireno ime: Avra-ha-m, u značenju 'otac mnogih naroda'. Inače, ovo ime nije hebrejsko, već akadsko ili ugaritsko, ali je pohebrejeno, kako bi dobilo novo i sveobuhvatnije značenje, koje Avrama predstavlja i daje kao oca, ne samo Izraelaca po Jichaku, već i Edomaca i Jišmaelaca po Jišmaelu.

I, 3 – sazdanih iz ni iz čega – sazdanih iz ničega vidljivog, iz Nevidljivog, iz Božijeg Daha, Svetog Duha. – »Verom hvatamo da su svetovi sazdani Božijom Rečju, tako što je Vidljivo postalo iz Nevidljivog. « (Hebrejima’, 11:3)
Spoznaja tokova nastanka Sveta oduvek je privlačila ljudski um i ljudsku maštu. I spekulativno-arhaični i moderni, tzv. naučno-egzaktni način zaključivanja i izražavanja formulisali su i dali su svoj kosmogonijski pogled, koncept koji nam uglavnom hoće reći da je Svet, Svemir (grč.: pánt = ‘sve’) navodno nastao iz ničega, iz praznine, odnosno iz haosa. Jedna zabluda povlači drugu zabludu i drugu laž; ako je sve nastalo iz ničega’, onda se može zaključiti da je i sve privid’, te da je potrebno novo stvaranje’ i novi početak’; time se obezvređuje Bog kao Tvorac i Uređivač Univerzuma.
Heterogena staroindijska književnost prezentira brojne verzije mita o stvaranju. Ipak, dvanaesta knjiga kapitalnog eposa Mahabharata’ i jedanaesta knjiga Šatapatha-brahmane’ izlažu srodan koncept: iz tame haosa nastale su, podigle su se vode koje su rodile vatru, a ova zlatno jaje’, iz koga je se sve dalje sukcesivno izlegalo. U Manuovom zakoniku’ se izlaže za samobitnu stvaralačku silu – Tostvo: »Postojalo je ono kao tama, neznano, bez oznaka, nedokučivo razmišljanjem, nespoznatljivo, kao da je potpuno usnulo. Božanski i samobitni, i sam nevidljiv, učinio je onda to pojavnim, pet velikih Elemenata i sve drugo, i izdigao se sam, razigrane snage, razgoneći tamu. /.../ Ustremivši misao, zaželeo je i z s v o g a t e l a stvoriti raznovrsna bića. Na početku je ispustio vode i u njih položio seme. To seme postade zlatno jaje sjaja hiljadu sunčevih zraka. U njemu se narodi sâm Brahmâ, veliki praotac Sveta.« (I, 5-6. 8-9 – Prevod: Karmen Bašić) – Motiv zlatne klice (hiranja-garbhah) susrećemo i u Čândogja-upanišadi’: III, 19) – Istinsko Zlatno Jaje je Središnje Sunce Univerzuma koje drži i obasjava svu Vaseljenu Božijim Svetlom.
Sličan kosmogonijsko-teogonijski pristup nalazimo i kod helenskog pesnika Hesioda (Hesiodos, oko 700. g. s.e.) iz Kimea; tako se u njegovom spevu Postanak bogova’ (Theogonia) bezgranični, tamni Haos vidi kao početak, ishodište svega: i sveta i bogova; iz Haosa nastaje i Zemlja (Geja):

»Na samom početku, dakle, Haos bî, a zatim
zemlja širokih prsi – dom večit i siguran svima
bogovima što žive na vrhu Olimpa snežnog,
takođe mračni Tartar na dnu širokostazne zemlje,
a i najlepši bog među besmrtnim bozima – Eros.
od kog nam udovi klonu, jer bozima svima i ljudima
on nadjačava srce u grudima i razumnu volju.
Ereb i crna Noć od Haosa behu potekli.
A od Noći se Dan i Eter rodiše opet.
(Stihovi: 116-124)

Haos, koji je apstrakcija koja odbacuje raznolikost i mnogovrsnost stvari, pojavljuje se kod Hesioda kao eruptivni ponor i otvorena vrata, veliki zev’ (chásma méga) za nastanak kosmičkog procesa. Dok je Tartar ponor iščezavanja s pozornice sveta, grozota nepovrata, Haos je mrak iz koga izbija svetlo stvaranja. U Aristotelovom umovanju Haos je prazan prostor (Phys., I, 208); kod Hesioda on je nerazlučena, neraspoređena i skrovita mogućnost, praglib-kakvota, mešavina (míxis) koja se s vremenom razrešava u stvaralačko mnoštvo, raznovrsnost.
Orfička teogonija postanak sveta izvodi iz kosmičkog jajeta. Aristofan (Aristophanes, oko 445. do 386. g. s.e.) iz Atene, najveći pesnik stare antičke komedije, u svojim Pticama’ parodijsko-raščlaniteljski se osvrće na orfičku misao postavljajući ptice kao prva stvorenja:

»Bio je najpre Haos i Noć i Ereb i Tartar.
Nije još bilo ni zemlje, ni vazduha, ni neba. U krilu
Eraba mrka je Noć vetrovito iznela jaje
s krilima zlatnim na plećima sličan vrtlogu brzom.
S noćnim u širokom Tartaru krilatom Haosu združen
on je izlegao rod i na svetlo izdao ptičji.
(Aves, 693-699)

Znameniti rimski pesnik Ovidije (Ovidius, 43. g. s.e. do 18. g. n. e.) u svojoj zbirci Preobražaji’, koja je tokom Srednjeg veka predstavljala pravu inspirativnu riznicu mitološkog znanja, takođe u praglibu, Haosu vidi neraspoređenu stvaralačku mogućnost koja obuhvata sve:

»Prije mora i zemlje i neba, koje sve krije,
oblik prirode jedan po svemu beše svetu,
Haos mu beše ime; neuređena i grdna hrpa,
ništa drugo do troma težina, nesložne klice
rđavo složenih stvari sabijene na mestu istom.
(MetamorphMseis, I, 5-9)

Po homerovskoj kosmogoniji Okean je rodilište (genesis) svih stvari prirode (physis); nešto kasnije mitska kosmogonija je za ishodište svih stvari uzela Noć i Mrak, stavivši ih u okeanske dubine. Voda koja teče javlja se kao refleksioni simbol stvaralačkog toka.
Drevni sumersko-akadski spev Enuma eliš’ kreatora Sveta vidi u bogu Apsű koji je iz Haosa, tamnog i olujnog mora, oličenog u boginji Tijamet, izmešao njene slane i svoje slatke vode, te tako stvorio uskovitlalu pra-vodu iz koje je izvedena zemlja i prabogovi.
Najznačajniji starohelenski mislilac, Platon (427.-347. g. s.e.), u Timaju’ (Timaios – ‘O prirodi’) izlaže mýthos o stvaranju sveta u kome pokušava da dâ inteligibilno-logički okvir postojanja: »Bog, želeći da sve bude dobro i da, koliko god je moguće, ništa ne bude loše, uze sve što je bilo vidljivo a nije se nalazilo u stanju mirovanja, nego se kretalo bez sklada i reda, i prevede ga iz nereda u red, smatrajući red u svakom pogledu boljim od nereda. A ne beše i nije dopušteno da najbolji čini bilo šta drugo osim onoga što je najlepše.« (30 a; v.: 52 b – 53 c) – Dakle, po Platonu, Kosmos, Poredak, Božiji Ukras, nastaje iz Haosa Elemenata (koji mu daju vidljivost, čvrstinu i proporcionalnost veza), kovitlave i neuređene pratvari. Bog, Demijurg, stvara Svet Sebi sličan iz ljubavi prema Dobru i Harmoniji. Svet je načinjen na na najbolji mogući način kao odraz i izraz Stvaralačke Ljubavi: »Od sve Vatre i Vode i od sveg Vazduha i sve Zemlje sastavio je Sjedinitelj Kosmos ne ostavivši van njega ni jedan deo niti silu.« (Ibid., 32 C)
Kod helenskih predsokratika, ako se ne priznaje večnost sveta, stvaralački supstrat sveta uglavnom se vidi u nekom od Elemenata. Nešto je po njima uvek stvoreno iz nečeg (drugog).
Tales (Thales, oko 600. g. s.e.) iz Mileta, jedan od sedam oglašenih helenskih mudraca, tragajući za praosnovom sveta, iskonskim supstratom, došao je do zaključka da to mora biti voda. Sve stvari sadrže manje ili više vode, hrane’ se vlagom. Po njegovim kognitivnim refleksijama voda oživljava materiju jer je pokretljiva.
Heraklit (Herakleitos, oko 500. g. s.e.) rodom iz maloazijskog Efesa, formulisao je (kao i Hipas Mataponćanin) da je Vatra osnovni ishodišno-pokretački element Sveta. Simplikije u svom komentaru Aristotelovog spisa O nebu’ prenosi: »... Heraklit govori da se svet čas vatrom uništava, čas od vatre iznova nastaje nakon nekih vremenskih perioda, u kojima se, veli ona s merom pali i s merom gasi’. Tako su kasnije mislili i stoici.« (94, 4)
Jonski fizičar Anaksimen (Anaximenos, 585.-525. g. s.e.) iskonski stvaralački supstrat postulira u Vazduhu. On je fluidan (pokretljiv), razređujući se postaje Vatra, a kad je zbijen pretvara se u Vodu i Zemlju. Vazduh je po njemu ono neograničeno, bezgranično – ápeiron.
Slično zaključuje i Talesov učenik Anaksimandar (Anaximandros,oko 611. do 546. g. s.e.), rodom iz Mileta: »On je izjavio da je princip i element ápeiron, ono što je neograničeno, ne definišući ga kao vazduh, ili vodu ili nešto drugo. Smatrao je da se delovi menjaju, ali da je celina nepromenljiva.« (Diogen Laertije, II, pogl. 2, prg. 76)
Empedokle (Empedokles, oko 483.-423. g. s.e.) rodom iz Akraganta na Siciliji, filosof i lekar, u svome delu O prirodi’ prezentuje svoju kosmologiju po ugledu na eminentne jonske fizičare, te nastanak Sveta vidi u četiri Elementa (Vatri, Vazduhu, Vodi i Zemlji), koji su po njemu večni, odnosno ne mogu nestati ili se izmeniti. Nastajanje i prolaženje izazvani su delovanjem korena stvari kroz ljubav (afinitet za privlačenje) i mržnju (odbijanje). Diogen Laertije prenosi: »Njegovo učenje bilo je ovo. Postoje četiri Elementa: Vatra, Voda, Zemlja i Vazduh, pored prijateljstva, kojim su ovi elementi povezani i borbe, kojom se oni odvajaju. Ovo su njegove reči: Sjajni Zevse i životvorna Hero i Edoneju, i Nestis koja svojim suzama vlaži izvor smrtnog života’. Pri čemu Zevs znači Vatru, Hera Zemlju, Edonej Vazduh i Nestis Vodu. I oni se neprestano menjaju i to nikad ne prestaje, kao da je ovaj poredak stvari večan’. A zatim dodaje: Čas Ljubav spaja sve zajedno, čas opet sve /stvari/ odlaze na razne strane usled mržnje /koju stvara/ Zavada’.« (Život i mišljenja istaknutih filosofa’, VIII, pogl. 3)
Po Ksenofanu (Xenophanes, otprilike 570.-460.) rodom iz Kolofona kod Efesa, pripadniku elejske filosofske škole, Bog je srastao sa svim što postoji, dok je svet večan i nepromenljiv. On kao panteista izjednačuje tvorevinu i tvorca kroz formulaciju Jedno je sve.
Zenonov učenik Leukip (oko 450. g. s.e.) koji je rođen u Eleji, učio je da je sveukupnost stvari beskrajna i da se sve pretvara jedno u drugo. Leukip je prvi odredio atome kao prve gradivne principe, ukazao da kada se atomi odvoje od beskonačnog počinju se kretati u velikom praznom prostoru, tu sakupljeni formiraju vrložnu masu, i kroz sudare i diferencijacije daju stvari različite gustine:: »Svetovi nastaju kad atomi padaju u prazno i pomešaju se jedni s drugima. Od njihovog kretanja, pošto se stvaraju gomile, nastaje supstancija zvezda. /.../ Vasiona je beskrajna; jedan deo vasione je pun, a drugi prazan. /.../ Od elemenata nastaju svetovi, neograničeni po broju, i svetovi se ponovo rastvaraju u elemente.« (Diogen Laertije, IX, pogl. 6)
Prema Drugoj Enohovoj knjizi’ (24:30), pustoš i praznina – Thohu va-Bohu, pojmovi koji figurišu i u Knjizi Postanka’ (1:2), jesu dva prapočela koja iz sebe daju tamu i vodu. – »Praznina – to su vlažne gromade spuštene u bezdan, iz kojih izlazi voda«, obrazlaže se u učenje talmudske Gemare (Hagiga’, fol. 12 A). Pustoš’ u ovom ukaznom konteksu ne pojavljuje se kao kvalitativno ništavilo već kao amorfni konglomerat koji je supstrat za stvaralačko organizaciono rascvetavanje. Za planete našeg sunčevog sistema na kojima ne postoji materijalni život možemo reći da su pustoš’, u stanju pustoši’.
Pojam primordijalne praznine’ susreće se i u daoizmu, vedanti, budizmu, zenu i sufizmu; ono što stvaralački ishodi iz te praznine’ daoizam i joga tretiraju realnim izrazom, a pozniji budizam i šivaizam prividom, majom. Kada je vrhovno načelo praznina’, to se takvim postulatom često i odriče mogućnost njegove saznanja (- avidyâ).
U daoizmu, jedan od vidova bezobličnog vrhovnog Poretka-Puta imenovan kao T’sai hsü – velika praznina’, te se višeznačno osmišljava i interpretira. Tako Čuang Ce (IV stoleće s.e.), jedan od utemeljivača daoizma, iznosi: »Kada je /čovek/ postigao svoju iskonsku vrlinu, posvećuje se sa ishodištem svemira, a time sa prazninom. Praznina i Veličina su isto. Praznina je kao ptica koja spontano peva i poistovećuje se sa Svemirom.« – »Sipaj u Put: napuniti ga nežeš. Izlivaj iz njega: isprazniti ga ne možeš. Niko ne zna odakle dolaze njegove tvorevine, stoga se za njega kaže da sadrži svetlost.« – Čuang Ce, dakle, vrhovno načelo vidi kao jedinstvo Beskonačno Velikog i Beskonačno Malog, kao jedinstvo Punine i Praznine, Prisutnog i Odsutnog, Janga i Jina.
Drugi značajan kineski mislilac Lao Ce u Dao du Đingu’ prezentira: »Ima nešto haotično, rođeno je pre neba i Zemlje. Ah, kako je samo, ah, kako je prazno! Stoji i ne menja se, kruži i ne zaustavlja se.« (Pogl. 4) – Istinsko Postojanje je kako Večno Kretanje tako i Večni Pokretač. – Lao Ce dalje iznosi: »Ispuni život znanjem, sve ćeš veći biti; ispuni život Putom, sve ćeš manji biti. Manji i manji, dok ne dođeš do delanja iz praznog. Ne čini sa namerom, već iz praznog delaj, sve se da urediti. Vladaj stvarima pod nebom, prazno uzmi kao bit. (Pogl. 48) – Tako se temeljni princip, bezimeni i bezlični Dao postavlja u Odsutnome, u Praznini: »Sve je rođeno iz prisutnog, prisutno je rođeno iz odsutnog.« (Pogl. 40)
U uvodnoj invokaciji spisa *sa-upanišad’ ukazuje se na neiscrpnost stvaralačkog supstrat-obilja: »Puno je puno, puno je ovo. Iz punoće puno izvire. Od punoće kad se puno uzme – punoća opet ostaje.« (III, 12)
Budistička praznina – ništastvo (śűnyatâ) se takođe može označiti jedino negativno: da nije ovo ili ono, nešto. Tako se i najviša svetlost proglašava ništastvom. (Bog kao Svetlost Života je uistinu za otuđeni svet ništa’ i ništastvo’). U tibetanskom spisu iz XII stoleća Život i učenje Narope’, tantričkom učitelju Tilopi se pripisuju reči: »Kada bića ljudskog sveta preminu njihove četiri funcije materijalnosti postepeno iščezavaju jedna u drugoj; nakon što su blago svetlo, silovito širenje svetlosti i unutarnji sjaj prestali da sijaju, zračeća svetlost koja je potpuno ništastvo i koja je kao čisto jutarnje nebo jeseni, izbija za sva osetna bića. Ovo zračeće svetlo je majka’. /.../ Kada se u pojedincu koji upražnjava put, sve vibracije sastaju, borave i rastvaraju u centralnoj putanji i stoga se, četiri zraka tri vrste nišastva pojave i kada konačno zračeća svetlost koja je potpuno ništastvo zasija izvan, ova svetlost se naziva dete’.« (III, 12 – Prevod: Marina Popović) – Svetlost, koja sadrži u sebi sve boje, dakako se pre u metafizičkom smislu reči može nazvati puninom’ nego prazninom’. Božija Svetlost je ništastvo’ u smislu da je bezobličnost (te stoga može i sav Svet prožimati Sobom), no iz nje se rađaju svi oblici, sva bića, sve stvari.
Znameniti švajcarski psihoanalitičar Karl Gustav Jung (umro 1961. g.), oslonjen na gnostičke spekulacije, pod pseudonimom Bazilid iz Aleksandrije sastavlja (ili spiritistički prima) kraći spis Sedam propovedi mrtvima’ u kome iznosi svoju singularno-bivalentnu kosmogoniju: »Počujte: on ništavila počinjem. Ništavililo je isto što i punoća. U beskraju, puno nije bolje od praznog. Ništavilo je i prazno i puno. /.../ To ništavilo ili punoću nazivamo Pleroma. Pošto večno i beskrajno nemaju nikakva svojstva, u tome prestaje i mišljenje i biće. U tome nema bića, jer bi se tada razlikovalo od Plerome i imalo svojstva koja bi ga izdvajala kao nešto zasebno od plerome. U pleromi je ništa i sve. Potpuno je beskorisno razmišljati o Pleromi, jer bi to podrazumevalo samouništenje. Creatura nije u Pleromi, već u sebi. Pleroma je i početak i kraj stvorenih bića. Ona ih prožima kao što se i Sunčeva svetlost sasvim rasprostire kroz vazduh.« (Septem sermones ad mortuos, prva propoved). – I ono pozitivno što postulira Jung pokriva banalnim raščlanjivanjima’, uzimajući i Boga i đavola kao prvo ispoljavanje ništavila, odnosno Punine – Plerome, te ih u liku Abraksasa sjedinjuje: »Bog boravi onkraj Sunca, đavo onkraj noći. Ono što Bog proizvede iz svetlosti, đavo usisava u tamu. Ali Abraksas je i svet, njegovo nastajanje i prožimanje.« (Ibid., treća propoved – prevod: Milan Vukomanović). – Doketista i gnostik Sirijac Bazilid, koji je delovao u Aleksandriji u II stoleću (otprilike u Valentinovo vreme), učio je da iz Boga izviru duhovi i anđeli, potvrđuje metempsihozu, seljenje duša; on Boga vidi onog koji nije’, koji nije dostupan našim čulima, koji se nalazi s druge strane našeg razumevanja.
U kabali (npr. u Knjizi sjaja’), koja je svoju renesansu doživela od XII do XVII stoleća u delovima južne Francuske, u vreme uzdizanja katarskog, novomanihejskog pokreta, pra-ništa (afisat ha-en) je najunutarnjiji modalitet bića u samom Bogu, koji je u procesu emanacije Sfera postao i pokazao se kao stvaralačko počelo. Sa pojavom središnje figure langoške Kabale – Jichaka Slepog (1165.-1235. g.) mističarska kontemplacija iznedruje novi termin za sakriveno (nistar) Božanstvo – ’En Sof – Beskrajnost. U lurijanskoj Kabali prvi stupanj u samootkrivanju Boga jeste povlačenje Beskrajnog u činu koji se naziva cincum, što ostavlja i pravi prostor za emanacionu aktuelizaciju Sefirota. Božijem Izdisaju (koji daje Sve), prethodi Udisaj, ‘povlačenje’. ‘Knjiga Sjaja’ prapočetak stvaranja u samom Bogu ovako objašnjava: »U početku, kad je Kraljeva volja počela da deluje, urezao je znamenje u Nebesku auru. Izbio je tamni plamen u najskrivenijem području, iz tajne Beskonačnoga, kao magla koja se uobličava u bezobličju, puštena u prsten /date aure/, ni beo ni crn, ni crven ni zelen, i uopšte bez ikakve boje. Jer je, naime, u najdubljoj nutrini plamena izbilo vrelo iz kojega su se izlile boje na sve ono dole, skriveno u najtajnijim skrivenostima Beskonačnoga. Vrelo je izbilo, pa ipak nije izbilo kroz eter koji ga je opkoljivao; i bio je sasvim neprepoznatljiv, sve dok usled zamaha njegovog proboja nije zasijala jedna skrivena najuzvišenija tačka. Iza te tačke nema ničeg prepoznatljivog, i zbog toga se ona zove rešit, prva reč Stvaranja od onih deset po kojima je stvoreno sve.« (I, 14 – A – prevod: Eugen Werber) – Logično je zaključiti, da pre nego što je Boštvo sazdalo Svet, u njemu samom došlo je do određenih pripremno-promisliteljskih preslojavanja, koja ne ukidaju njegovu apsolutnost.
Ako se pronikne u smisao i dubine ono što se htelo reći u mnogim kosmogonijskim pristupima, da se nazreti da oni iako govore o stvaranju ni iz čega’, to supstrat ništastvo’ ipak ne vide kao ontičko ništastvo, kao što je to izvedeno i postavljeno u otuđenom hrišćanstvu, već kao negativno postojeće. Pošto Bog nije jasno spoznat kao impersonalna, bivstvena Sila, to ne postoji ni decidiran zaključak da bića i stvari dolaze iz Boga, Božijeg Daha: ono fenomenalno (manifestirano) iz onog Noumenalnog, koje se beskrajno može manifestovati i uobličavati. Zato što je Bog stvorio Svet iz Sebe, a ne iz nečeg izvan Sebe, zato On i može biti u svemu, i sve u Njemu, Prvi i Poslednji, Alfa i Omega, Ishodište i Utočište Svetu.
Filon Aleksandrijski (otprilike 25. g. s.e. do 50. g. n. e.), najznačajniji judeohelenski filosof, koji je bio dosta pod uticajem pitagorejske i stoičke misli, u svom alegorijskom tumačenju Biblije (Legum allegoriarum) uči da je Bog, koji stoji iznad svega, stvorio svet iz nestvorene stvari. – Bogoslovi koji nisu spoznali Boga kao impersonalnu svetlost, koji nisu shvatili da Bog može biti sveprisutan, svedržitelj, samo kao Sila, Bivstvo, ne kao osoba i oblik-biće, smatrali su, i robovali su premisi da ako postuliraju da je stvaranje kosmičkih formi došlo iz Boga (i božanske energije), onda bi i tvorevinu proglasili Bogom’. Bog je ono što je sveprisutno. Nijedna stvorena forma nije sveprisutna, pa tako ne može nijedna sazdana forma biti Bog. Ono što je uzeto iz impersonalne Sile, Boga, što je dobilo oblik, to više nije sveprisutno, nije Bog. Ono samo nosi i zrači Božju sveprisutnost. Energija je kao i Bog neuništiva. Ona može da prelazi iz jednog agregatnog stanja u dugo, iz jedne frekvencije u drugu, iz jednog oblika u drugi, ali ipak ostaje neuništiva jer dolazi iz neuništivog, večnog Boga. Neuništiva, večna energija i energetske forme mogu doći, dakle, samo iz Večnog, iz Boga, Daha Života. Sve čisto što Bog savršeno prožima – nastalo je iz Svetlosnog Etera: »Sve je, naime, od Njega, kroz Njega, i za Njega.« (Rimljanima’, 11:36) – Ako je sve stvoreno od Boga, a Bog jeste Suštinsko Biće i Bivstvo, tobožnje stvaranje iz ne-bića’ se pokazuje kao potpuna paralogička i apsurdna tvrdnja ograničenog ljudskog razuma. Sve nastalo iz Boga, Duha Svetog, kao čisto živi u Bogu i za Boga: živi preuzimajući i isporučujući Svetlost Života, živi pulsirajući u Večnoj Struji Života.
U Psalmima’ se da pročitati: »Jehovinom su rečju nastala Nebesa i Dahom usta Njegovih sva vojska njegova.« (33:6) – U novozavetnoj Poslanici Hebrejima’ se ukazuje: »Verom shvatamo da su svetovi sazdani Božijom rečju, tako što je vidljivo postalo iz Nevidljivoga.« (11:3). – Nevidljivo’ u ovom ukaznom konteksu nije ništavilo’ već jeste duhovno Obilje, Punina koja je nevidljiva za ljudsko oko, za opažanje mesa; to nevidljivo’ je ono večno i određujuće (Korinćanima’, II, 4:18).
Starozavetna Druga knjiga o Makabejcima’ prenosi reči neustrašive majke: »Molim te, dete, pogledaj nebo i zemlju i sve što je na njima, i znaj da je sve to Bog načinio iz nebića – oyk ex óntMn, i da je tako nastao i ljudski rod.« (7:28) – Impersonalni Duh je nebiće’ u smislu da On ne sadrži bića i forme (već ih stvorene održava i promišljava, zacrtava). Sve vidljivo, svako biće, nastalo je iz nevidljivog Duha, iz Svetog Bivstva.
U hrišćanstvu koje je se dobrim delom udaljilo od izvorne Hristove nauke zahvaljujući i evanđelskim falsifikatima i redakcijama, 'stvaranje iz ničega' (creatio ex nihilo) je postavljeno kao bazična kosmogonijska dogma. Tako Atanasije Veliki (Athanasios, 295.-373. g.), aleksandrijski episkop izlaže svoje shvatanje: »Kroz Reč Bog je stvorio iz ničega sve što ranije ni na koji način nije postojalo.« ('Reč o utelovljenju Logosa i Njegovom u telu javljanju nama', 3) – Još eksplicitniji je besednik Jovan Zlatousti (druga polovina IV stoleća) iz Antiohije u Siriji: »Bog je stvorio iz nebića bića, iz nevidljivog vidljivo, iz nepostojećega postojeće.« (In Hebr. hom., 22, 1) – Značajni teolog svoga vremena, Jovan iz Damaska (oko 650. do oko 750. g.), prezentira: »Tvar je proizašla ne iz suštine Božije, nego je voljom i silom Božijom prevedena iz nebića u biće.« (De fide contra Nestorianos, I, 8) – Još na početku sistemskog razvoja hrišćanske dogmatike, Tertulijan (otprilike: 160.-230. g.) u svome spisu ‘O vaskrsenju’ (pogl. 11) brani stvaranje ex nihilo, ustajući protiv mnogobožačkih shvatanja koji su gotov, veštastveni supstrat videli kao stvar iz koga je Bog sve sazdao; Tertulijan Božiju stvaralačku moć vidi u tome da je On stvoro nešto što ranije uopšte nije bilo.
Pošto razuđeno hrišćanstvo počiva na ideji transcedetalnoga Stvoritelja, a ne i na ideji imanentne Sile, Onoga koji je Sve u Svemu i u Kojemu je Sve, to i ne može videti da je sve (u izvornom obliku, nastalo) iz Boga, iz Suštog. Bogu se daje neka 'čudotvorna' moć da stvara iz ničega, umesto da se logički razmišlja i shvati da je Bog, Večno Postojeći, Univerzum mogao da stvori samo iz samoga Sebe, iz Svojih Energija, Svoga Daha, Svoga Duha. Bog je deo Sebe u činu Stvaranja razdelio, žrtvovao, da bi se Njegova Radost i Milina širila kroz komprimirane bivstvujuće forme. A to je upravo i smisao života: prihvatati, točiti i uvećavati svemirsku Radost. – Stvaranje 'iz ničega' je zabluda slična onoj koja Boga vidi kao 'nepokretnoga', ne bi li Ga tako postavila 'u središte sveta', dok je Bog ta Najfinija Vibracija i Iskonska Energija koja je i Večno Kretanje, a ne samo Večni Pokretač.
Moderne fizičko-kosmogonijeske teorije i njihovi nosioci u svojoj duhovnoj ograničenosti takođe su u 'ničemu' pokušali da nađu izvor Tvorevine. Po datom pogledu, uz aproksimaciju pojedinih konceptualno-segmentalnih neslaganja, vasiona je se rodila pre nekoliko milijardi godina u primordijalnoj eksploziji; nastala je kao kvantna fluktacija, polazeći od ničega. Opservabilni univerzum se razvija iz infinitezimalne oblasti; iz tačke i stanja singulariteta eruptirale su čestice koje su se dalje diferencirale i spajale. Odgovor na pitanje šta je uslovilo dati 'inflacioni prasak' se izostavlja, jer se ne vidi i ne traži smisao i svrha življenja.
Videli smo da se u teologiji 'stvaranja iz ničega' koncept haosa kao stvaralalačkog supstrata izostavlja. U njoj Bog više ne osvaja haos, kako su izražavali paganski mitovi i epovi, već stvara iz ničega. To 'ništa' u Bogu ili izvan Boga je nemoguće zamisliti i pretpostaviti ... No temeljni zakon života kaže da sve živo može nastati samo od živog. Sve je živo, sve je svest, sve je vibracija, sve je energija, a energija je neuništiva, večno postojeća. Svet može nastati samo iz nečeg postojećeg, a Večno Postojeće je Bog.
Još pojedini pronicljivi antikni mislioci naslutili su ispraznost i besmislenost tvrdnje da nešto može nastati iz ničega, biće iz ne-bića. Načelo 'Iz ništa ne može išta nastati' – Ex nihilo nihil fit, susreće se još kod Epikura (Epikuros, 341.-270. g. s.e.) sa Samosa: »Od ničega ne nastaje ništa. Jer da nije tako, moglo bi sve postati od svega da za to ne bi bilo potrebno nikakvo seme.« (Diogen Laertije: 'Život i mišljenja istaknutih filosofa', X, pogl. 1, 39) – Rimski filosof i pesnik Lukretije (Titus Lucretius Carus, otprilike 98.-55. g. s.e.) raspravljajući o učenju materijalizma iznosi jasno i jezgrovito: »Iz ničega ništa« – de nihilo nihil. (De rerum natura, I, 149) – Simlikije (Simplikios), jedan od poslednjih helenskih neoplatonika (VI stoleće n. e.), u svom komentaru Aristotelove 'Fizike' osvrće se na učenje Melisa sa Samosa i njegov spis 'O prirodi i bivstvujućem': »Uvek je bilo što god je bilo, i uvek će biti. Jer ako je nastalo, nužno je moralo biti ništa pre nego što je nastalo. A ako bejaše ništa, ni na koji način ne bi iz ničega moglo nastati nešto.« (Phys., 162, 24) – I ‘Hermetički Korpus’, koji odraažava i ideje velikog mudraca Hermesa, slično naznačuje: »... Sve stvari su načinjene od postojećih stvari, a ne iz onoga što ne postoji.« (‘Razgovor Hermesa sa Asklepijem’, 13 / 62)
Nemački mistično-alhemijski učitelj Jakob Beme (Böhme, 1575.-1624. g. ne.), takođe pronicljivo zaključuje da sve postoji po Bogu i iz Boga: »... Pošto je Bog sazdao ovaj svet sa svim stvarima, On nije imao nikakvu drugu tvar iz koje bi sazdavao do Svoje vlastito Suštastvo iz Sebe samog.« (De tribus principiis, I, 3)
Da je moguće stvaranje iz ničega, onda bi se i energija mogla uništiti, što pak temeljni zakoni u Prirodi negiraju. Stvaranje je samo potenciranje, transformisanje i kristaliziranje duhovne energije koja je neuništiva. Sve nematerijalno, nebesko, i materijalno nastalo je iz energija Nevidljivog Duha, Večne Supstance, Večne Suštastvenosti.

I, 3 – deset, ne devet; deset, ne jedanaest. – U pseudoepigrafskoj Poslanici Gaon Heja (verovatno sastavljenoj u Provansi oko 1230. g.), iznad Vrhovne Krune, prve Sefire, postavljena su još tri iskonska midota, tri nivoa Awir Qadmon-a – Primarnog Etera, Plerome: ’Or Penimi Qadmon (Primarna Unutarnja Svetlost), ’Or mecuchcah (Blistava Svetlost) i ’Or Cach (Čista Svetlost). Ti pra-midoti kasnije, u modernoj Kabali, uz respektovanje Lurijevog viđenja pra-modaliteta, dobijaju nazive i: ’En – Ništastvo, ’En Sof – Beskrajnost, i ’En Sof ’Or – Beskrajno Svetlo; možemo ih slikovito predstaviti kao ‘ugalj’, ‘žar’ i ‘plamen’.


I, 3 – Shvati ovu veliku Mudrost; razumi ovo Znanje. – Najviši Sefiroti nose ime Kruna, Mudrost i Razumevanje. Božija Mudrost u sebi uključuje Razumevanje i Znanje; ko gleda Bogom, Božijom Svetlošću, on istovremeno zna i razume ono što vidi i što spoznaje: »Ja, Mudrost, boravim sa Razboritošću i posedujem Znanje razumna delovanja.« ('Izreke', 8:12) – Mudrost se uvek povezuje sa zakonitim životom, sa svetli delima; samo svetla, zakonska dela, dela nastala iz ljubavi prema Istini i Dobru čoveka i dušu prosvetljuju i umudruju: »Otkuda nam Mudrost dolazi? Na kojem mestu Razumevanje prebiva? Čovek njezina puta ne poznaje, u zemlji živih nisu je otkrili. /.../ Jedino je Bog put njen proniknuo, On jedini zna gde se nalazi. /.../ Strah Gospodnji – eto što je Mudrost; zla se kloni – to ti je Razumnost.« ('Jov', 28:12-13.23.28) – U kumranskom svitku 'Damašćanski savez' možemo pročitati: »Bog voli Znanje; Mudrost i Razboritost postavio je preda Se. Umnost i Znanje služe Ga.« (2:3-4) – Apostol Pavle piše za Hrista Božijeg, kroz Koga je stvoren Svet, koji je kao Logos, Svetlost Života, bio u Očevom Krilu, Očevom Duhu, i odatle manifestovan: »Hoću, naime, da znate koliku borbu imam za vas, i za one u Laodikiji, i za sve koji nisu videli moga telesnog lica, da se njihova srca uteše i da sjedinjeni u ljubavi dođu do sveg bogatstva punog Razumevanja, do poznanja tajne Božije, Hrista, u kom je skriveno sve blago Mudrosti i Znanja.« ('Kološanima', 2:3) Onaj ko ima Božije Razumevanje, on i ima istinsku veru u Istinitog Boga.

I, 3 – Merite njima. – Sefiroti su Božiji midoti, Božije mere. Kao što se svaki kvantitativni odnos, iznos i mera može izraziti korišćenjem nekih od deset osnovnih, prirodnih brojeva, tako se i svaka emanacija, svaka stvar u Univerzumu može svesti pod neki Sefirot, odnosno neki odnos među Sefirotima.

I, 3 – Shvatite iz njih, – onda zaćutite. – Cp.: 'Sirah', 3:20-24. – Kada je od znatiželjnog podvižnika Ezdru tražio da Mu kaže koliko je teška vatra, da mu izmeri vetar i vrati prohujali dan, a on to nije umeo, Gospod mu naznačuje: »Ti i to, što je tvoje i sa tobom od detinjstva, ne možeš poznati; kako bi um tvoj mogao staviti u sebe pute Svevišnjega i u tom već primetno pokvarenom veku razumeti pokvarenost, koja je očigledna u očima Mojim?« (‘Ezdra’, IV, 4:10-11)

I, 5 – kao bljesak munje – cp.: Jov’, 36:32-33, 37:2-4.

I, 6 – ... njihov broj je smešten u njihov početak; njihov početak u njihov /bes/kraj, ... Kazujući da je svaki Sefirot u svakom drugom prisutan, te da je svako Slovo sa svakim drugim pridruženo (II, 5), afirmiše se i potvrđuje se hologramski princip Univerzuma. – I u 'Zoharu' se iznosi da kada je Sveti stvorio čoveka usadio je u njega sve slike Gornjeg i Donjeg Sveta, »i sve se nalazi u čoveku, koji stoji u liku Božijem.« (II, 75 a) – Da bi se shvatilo jedinstvo svih bića u Bogu i Bogom, neophodno je videti Boga kao Univerzalni i Suštastveni Princip Zračenja, sondirati način bivstvovanja (modus essendi) božanskih bića. Istočna misao naslućuje i aksiomatski skicira to jedinstveno preko koncepta identiteta brahmana i atmana. Tako se u 'Isa-upanišad’ za Postojanje-Jednotu ukazuje: »I kreće se i ne kreće se; daleko je a i blizu; to je u nutrini svega a i spoljašnost u svemu. Onaj ko sva bića upravo u sebi vidi, i u svim bićima sebe, zbog toga ne žali. Jer ako je u svim bićima spoznao sebe, kakve opsene i boli da se plaši, jedinstvo videvši; On je u sve prodro, blistav, bez tela, neranjiv, bez mišića, čist i nedodirnut zloćom.« (5-8)

I Darśana-upanišad slično prezentuje: »Kada sva bića posmatramo samo u vlastitom sopstvu, i u bićima sopstvo, tada Brahmana dopada. A u zadubljivanje stao kada ne gleda bića sva, postao jedan sa višnjim, tad potpun biva ovaj.« (X, 10-11).
Da bi se razumelo jedinstvo očišćene duše, božanskog bića i Boga, Božanstvene Stvarnosti treba razumeti i spoznati bazični gradivni zračeće-komunikacioni, hologramski (grč.: hólos = ‘ceo’, ‘sav’, ‘potpun’; gráphM = ‘pisati’, ‘beležiti’) princip Univerzuma, shvatiti da je esencija (= način na koji nešto suštinski postoji) svakog bića u svakome drugome biću prisutna kao Svetlost i Snaga, kao Bog, Život.
U Kosmičkom postojanju sve je energija, sve je vibracija, sve je svest, sve je zračenje, jedini polarisani komunikacioni princip: Odašiljanje i Primanje, odnosno preuzimanje i isporučivanje. Svako čisto biće zrači Sebe, svoj istinski Život: Boga, odnosno Božansku Energiju, Čistotu, Finoću, Duhovnu Svest. Ono što duhovno biće zrači kao mikrokosmos, kao oblikovani Univerzum, kao sunce života, to se kao savršena slika može videti tamo gde je odaslato i u svakom drugom duhovnom biću. Gde se odašilje, tamo se gradi zračenje Sopstva, Duhovne Svesti, projekciono se gradi kao slika i oblik. Zračenje gradi oblik i izgrađeni oblik zrači ono što ga je izgradilo i gradi ga. Svaki eterični zrak, impuls, nosi u sebi sliku i oblik odašiljača, jer odašiljač može da zrači samo sebe, ono što ima u sebi, i ono što dotiče u njega, što privlači. Pošto svako biće zrači u svako drugo, jer sve prožima i nosi Bog, Punina Zračenja, Kvintesenca, to svako duhovno biće nosi u sebi sliku zračenja i oblik zračenja, komprimiranu projekciju svakog drugog bića. Svako biće biva kao božanstvena esencija u svom bližnjem, a njegov bližnji je opet božanstvena esencija u njemu, esencija Beskonačnosti. Onde gde duhovno biće odašilje svoja osećanja, svoju svest, tamo jeste projekciono prisutno, jer je sve svest. Stoički mudrac Marko Aurelije ukazuje: »Moraš misliti i na isprepletenost svih stvari u kosmosu i na njihov međusobni odnos. Jer su, u izvesnom pogledu, sve stvari međusobno povezane i tako su sve u međusobnom srodstvu. To je zato što one proizlaze jedna iz druge, da bi kretanje bilo sređeno i skladno, i da bi sve što postoji bilo jedinstveno.« ('Razmatranja o samom sebi', VI, 38 – prevod: Albin Vilhar)
Bog kao Život i Zakon Univerzuma, kao Okean Jedinstva, zračeće prožima sve vidove svesti, bića, stvari i pojave. U duhovnim bićima sve je očigledno, svaki oblik, svaka svest. Svako biće svagda zrači Sebe, svoj istinski Život, Boga koji nosi njegovu svest i njegov lik: zato je i svagda kao zračeća esencija prisutno u svakom drugom biću, jer Bog, Bivstvo, svakog trena prožima sva bića i zračeće nosi njihove likove i forme, njihovu svest. Tako je svako biće (zračeće suštinski, kao esencija), po Bogu sveprisutnome prisutno u drugome, svako biće je blisko drugome biću, jer sve je u Bogu, Hologramu, Bliskome, Koji sve prožima i nosi jedinstveno, Koji se uliva u svaki mikrokosmos, živi u svakom mikrokosmosu i izliva se iz svakog mikrokosmosa: »... U Njemu živimo, i mičemo se, i jesmo ...« (‘Dela apostolska’, 17:28)
Ono što živi u struji Univerzuma jeste esencija Univerzuma, Obilje, Sopstvo koje iskazuje samo sebe (Sebstvo, Samstvo). Čisto duhovno biće, anđeosko biće, Sopstvo je koje je postalo oblik i čije zračenje nosi taj oblik, koje ga i univerzalno projektuje: u svakom drugom biću i obliku. Tako su i nebrojene snage Univerzuma prisutne kao esencija u duhovnom biću: zato je i ono mikrokosmos u makrokosmosu, naslednik Beskonačnosti. Grčki mislilac Diogen (404.-323. g. s.e.), Platonov savremenik, učio je da je »sve sadržano u svemu i da sve prolazi kroz sve /Ŕq˝Ä' ˝ Ŕ¶Ăą ş±v ´ąp Ŕq˝ÄÉ˝ µ6˝±ą »słÉ˝/.« (Laertije, VI, 73) – Sve čisto i istinito se u čistom i savršenom biću sjedinjuje i pojavljuje. U svakom duhovnom biću je čitavo Postojanje kao Svetlost i Snaga prisutno i zastupljeno; tako je Beskonačnost njegovo istinsko i pravo duhovno Vlasništvo i istinsko Bogastvo, Nasleđe, Svetlost Obilja u kojoj i iz koje živi i deluje.
Živeti u hologramskoj svesti, biti jedno sa Sveprisutnim Bogom, ne znači razliti i rastočiti svoje eterično biće u tekućem, eteričnom, impersonalnom Bivstvu, već se priključiti na Svetu Struju, te živeti i pulsirati u njoj, nju optimalno i maksimalno prihvatati i isporučivati, zračiti, rađati. Isus u Svojoj molitvi pred hvatanje to iskazuje rečima: »... Da svi budu jedno, kao što si Ti, Oče, u Meni i Ja u Tebi, da i oni budu jedno u Nama ...« (‘Jovan’, 17:21) – Bog, Punina (grč.: PlrMma), Alfa i Omega, Izvorište i Utočište, jeste u svemu prisutan, ali (nakon Pada) On nije u svemu moćno, optimalno i maksimalno prisutan. Za Božiju Crkvu apostol Pavle ukazuje: »Ona je Njegovo Telo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.« (‘Efescima’, 1:23) – Kada se desi i postigne da Bog sav Svet, počev od Svoje Crkve, ispuni moćno Sebom, tada će i sav Svet u Duhu biti podložan Hristu Božijem kroz Koga je i stvoren: »A kad Mu sve bude pokoreno, tada će se i sam Sin pokoriti Onome koji Mu je sve podložio, da Bog bude Sve u Svemu.« (‘Korinćanima’, 15:28) – Sve je stvoreno iz Boga i Kroz (Hrista) Boga, i sve treba biti ispunjeno Bogom, Svetom Puninom: »Sve je, naime, od Njega, kroz Njega, i za Njega. Njemu slava u sve Vekove!« (‘Rimljanima’ 11:36) – Kada se sedmerostruki Bog ‘razdeljuje’ u dejstvu i ulivanju, On, Svetlost Života se razdeljuje od Svoje Punine, tako da sve razdeljeno, kao deo Beskonačnog, nosi Beskonačno u sebi: »Ima razlike i u dejstvu sila,
Životom, on čulima čiste duše, Božijom Svetlošću koja mu dotiče i koja otiče dalje iz njega, vidi zračeće likove i forme svih bića u Sebi i nalazi sebe kao esenciju, suštinu Života u svakom drugom biću, svakom komprimiranom Postojanju, Eteru. Tako je eterično telo, mikrokosmos, sagrađeno od esencije svih drugih bića; svaka zračeća snaga je jedan kamen unutarnjeg hrama Svetlosti, hrama u kome prebiva Oko Presvetog Oca-Majke. U eteričnom, anđeoskom, duhovnom telu, mikrokosmosu, sjedinjene su sve snage Makrokosmosa: tako je telo koje je po formi slika i prilika Boga Oca, po zračenju koje preuzima i isporučuje, po duhovnom Nasleđu, slika Beskonačnosti, Univerzuma. Život, Krv i Dah čistih duhovnih bića je Jedan, Bog čiju Silu preuzimaju i isporučuju, u kojoj pulsiraju. Njihov Put je i Njihov Život i njihova Istina: ono što preuzimaju, to i odašilju, u tome se i kreću i to ih i pokreće. Čovek koji je u duši, po Duhu, jedno sa Bogom, on sebe nalazi i doživljava kao prisutnog u svemu, i sve vidi kao prisutno u sebi. Pri tome on zna da je prisutan u svemu samo po Bogu, svome Životu, jedinome Sveprisutnome Duhu. Bog ne samo da je prisutan u svemu (panteizam), već je i sve prisutno u Bogu, zatopljeno u Okeanu Života (panenteizam): »Jedan je Bog i Otac svih, koji je nad svima, i kroza sve i u svima.« (‘Efescima’, 4:6)
Da je Tvorevina Božija Slika artikulisali su mnogi mislioci. Tako Telezije iznosi: »Svet je istinska slika Božija – Mundum esse Dei veram statuam.« – Bruno: »Priroda je Bog utelovljen u stvarima – Natura est Deus in rebus.« – Kampanela: »Svet je živa slika Boga – Mundum esse Dei vivam statum.«

I, 6 – Gospod Jedan je Jedini – »Čuj Izraele! JHWH je naš Bog; JHWH je jedan – ’echad.« (Ponovljeni Zakon’, 6:4-5)

I, 6 – Njemu nema premca – »Ko Ga je ikada video pa da Ga opriča?« (Sirah’, 43:31; v.: Isaija’, 46:10) – »Nebesa kazuju Slavu Božiju. Svod Nebeski iskazuje delo ruku Njegovih. Dan danu to objavljuje, a noć noći glas predaje. Nije to reč, a ni govor nije, nije ni glas što se može čuti, no po zemlji razleže se jeka, reči sve do nakraj sveta sežu.« (‘Psalmi’, 19:2-5)

I, 6 – Šta možeš brojati pre jedan?! – Bagdadski matematičar i astronom Muhammad ibn Musa al-Khwaizmi (780. – 850. g. ne.) prvi je upotrebio nulu kao cifru.

I, 7 – Uzdrži svoja usta od izgovaranja i svoje srce od razmišljanja ... – Kod starih naroda ‘srce’ je bilo simbol duševno-mislenog središta, odnosno javlja se kao sinonim za um: »Zašto zlo mislite u svojim srcima.« (‘Matej’, 9:4) – »Ljudsko je srce puno zla, ludost je u srcima ljudi dok žive, ..« ('Propovednik', 9:3) – »Kad ti je srce mudro, i ja se od srca veselim.« ('Izreke', 23:15)

I, 7 – jer je rečeno: »Stvorovi trčahu i opet se vraćahu poput munje.« – Ezekiel’, 1:14.

I, 8 – Vetar Živog Boga – Božiji Vetar, Ruach, je Božiji Dah, Sveti Duh (Ruach ha-Qodeš), Božiji Duh, Svetlost Života, Isijavajuća (emanaciona) i dišuća Snaga. Disati dah života znači biti živ i imati život. Kada se Duh Sile i Istine u obilju izliva na Hristovo Bratstvo okupljeno u Gornjoj Odaji Markove kuće u Jerusalimu, on se manifestuje u vidu četiri Elementa, ponajprije kao strujeći vetar: »I odjednom, nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar.« ('Dela apostolska', 2:2) – Iliji na Horebu Duh Života se slično pokazuje: »Pred Jehovom je bio silan vihor, tako snažan da je drobio brda i lomio hridi, ...« ('Kraljevi', II, 19:11) – Prorok Ezekiel približavanje Božije Slave na reci Kebaru opaža najpre naglašavajući dejstvo Elementa Vazduh: »Pogledah, kad ono sa severa udario silan vihor, velik Oblak, bukteći Oganj obavijen Sjajem.« ('Ezekiel', 1:4)
U hebrejskom jeziku imenica ruach je dvoznačna: termin je i za 'vetar' i za 'duh'; u arapskom pak rich je 'vetar', a ruch 'duh', 'duša'. Božiji Dah je nevidljiv kao i vetar. Duh je Božiji Dah. Vazduh je simbol pokretljivosti. Sve duše su kreirane, uzete iz Božijeg Daha, Božijeg Života; čovek svoje življenje pokazuje dišući; dianje je simbol za život. Diogen iz Apolonije ukazuje: »Ljudi i ostala živa bića žive udisavanjem Vazduha. I ta tvar im je duša i snaga duha.« – U drevnim predstavama duša se svagda 'vazdušasto' doživljava. I središnji grčki izraz za duha – pneuma (to pneýma), istovremeno znači i 'vetar'. Grčko ánemos ('vetar') u latinskom se susreće kao animus ('duh') i anima ('dah', 'vazduh', 'duša'). Grčki termin psych ('duša', 'život') u etimološkoj vezi je sa psýchM ('ras-hladiti se'), odnosno psýchos ('hladnoća'). »Vatra je vreo element, Voda vlažan, Vazduh hladan, a Zemlja suv Element.« (Diogen Laertije: 'Život i mišljenja istaknutih filosofa', VII, 137) – Kada duhovni putnik bude visoko ispunjen Božijim Dahom, Svetom Pleromom, on tu treperavu ispunjenost oseća kao prijatno strujeću svežinu.
Božiji Dah, sveti Duh, je sveprožimajuća Snaga, i zato se i Svevišnji javlja kao Svedržitelj (hebr.: Hamakom; grč.: PantokrátMr). Zato što Bog Diše, zato i mi dišemo, odnosno živimo: »Kad bi On Dah Svoj u Se povukao, kad bi čitav Svoj Duh k Sebi vratio, sva bića bi odjednom izdahnula, i u prah bi se pretvorio čovek.« ('Jov', 34:14-15; v.: 'Psalmi', 104:29; 'Propovednik', 12:7)
Bog svagda Diše, Izdiše i Udiše, i to disanje određuje eonski tok, ciklus, sled smenjivanja duhovnih Dana i Noći. Duhovni Univerzum se pod Božijim Izdisajem širi, odnosno skuplja pri Udisaju Demijurga. U delu Sefer ha-Temuna, koje je se pojavilo 1250. g. u Kataloniji), razvija se teorija o etapama kroz koje svet prolazi tokom svog postojanja. Po njoj, svaki Eon, veliki Vek, Šemitta, stoji pod vlast jednog od sedam središnjih Sefirota. Sedam Šemittoth čine čine veliku svetsku, jubilarnu godinu; posle 49.000 godina stvaranje se vraća u emanaciono okrilje Bine. U prvoj Šemiti Tora je se manifestovala u znaku Obilja i Milosrđa, a sadašnja, druga njena pojavnost ima obeležja Suda. Volinski kabalista Jaakov Korel Lifšic u delu Šaare gan eden – 'Rajska vrata' (napisanom početkom XVIII stoleća) razvija koncepciju sukcesivnog otkrivanja pravog Božijeg Zakona: »U Šemiti u kojoj mi živimo zapovesti Tore su božanska nužnost. /.../ Ova Tora se zove Tora de-Bria (beriah = 'stvaranje', 'priroda'), a ne Tora de-Acilut (aciluth = 'duhovnost', 'vrhovno uvođenje'). Jer u ovoj Šemiti celokupno stvaranje, Bria, potiče iz jedne sfere iz koje se ono razvija i kombinuje na način koji odgovara zakonu ove Šemite. Stoga govorimo o Tori Stvaranja, o Tori de-Bria. No u ranijoj Šemiti, koja je bila pod znakom Milosrđa, i u kojoj tako nije ni bilo zlog nagona, ni nagrade ni kazne, nužno je vladao drugi kosmički zakon – hanhaga. Reči Tore su bile tako uzajamno prepletene da su odgovarale potrebama tog posebnog kosmičkog zakona, a dešavanja pri nastanku prethodne Šemite došle su iz više Sfere, naime iz sfere Mudrosti. I tako se, shodno tome, njihova Tora zvala Tora de-Acilut, jer smisao 'acilut' jeste tajna božanske Mudrosti. /.../ Na kraju šestog milenijuma će svetlost, koja prethodi kosmičkom sabatu, razastreti svoje zrake, progutati smrt i iz sveta prognati nečistog duha.« (12 C) – Još je pisac 'Barnabine poslanice' (negde oko 120-140. g. n.e.), verovatno aleksandrijski hrišćanin, izneo misao da je svaki dan Stvaranja simbol jedne hiljade zemaljskih godina (cp.: 'Petar', II, 3:8; 'Psalmi', 90:4), te da će tek u sedmoj hiljadugodišnjici od početka sveta biti omogućeno istinsko slavljenje sabata i ulazak u Božiji Mir (cp.: 'Jevrejima', 4:8-11): »... U šest dana, odnosno u šest hiljada godina, okončaće se sav svet.« (15:4) – Pojedini filosofski pogledi, i na Istoku i u Grčkoj, su Božije stvaralačko-održavateljsko Disanje su nihilistički postavili, učeći o tome da posle određenih ciklusa Bog celokupnu Tvorevinu udiše u sebe. Tako Laertije ukazuje za kosmološki pogled Zenona (osnivača škole zvane Stoa) i Hrizipa: »... Posle određenih vremenskih perioda celokupnu tvar upija u samoga Sebe i iznova je stvara iz Sebe.« (VIII, 138)

I, 8 – Početak bez započinjanja – »Ništa što početak i kraj ima ni večno ni beskonačno nije.« (Melis sa Samosa: O prirodi ili o bivstvujućem’, frg, 17)

I, 8 – Pustoš i Prazninu – Tochu va-Bohu (Postanak’, 1:2). Prema slovenskoj Enohovoj knjizi’ Tochu va-Bohu su dva načela koja iz sebe stvaraju tamu i vodu.

I, 8 – Načini ih kao Vrt, ... – Sterilna zemlja je silazećim Božijim Duhom pretvorena u rajski vrt, ’Eden (‘Postanak’, 2:8), u Septuaginti Edem. Na babilonskom i asirskom jeziku suhodol/stepa nosi naziv edinu (na sumerskom edin). Sličan ukazni termin je pardes – ‘gaj’, ‘bašta’ (‘Propovednik’, 2:5; ‘Pesma’, 4:13; ‘Nehemija’, 2:8), koji se susreće i u babilonsko-akadskim dokumentima.

I, 8 – »On snegu zapoveda da zasneži po zemlji.« – Jov’, 36:6.

I, 8 – Pomoću nje On je utvrdio Presto Slave, ... – ‘Solomonov ključ’ (Clavicula Salomonis) u jednom zazivanju preti mračnim snagama »... Živim Bogom koji je jedan za sva vremena, Čije je Prebivalište u neopisivoj svetlosti, Čije je ime Mudrost, i Čiji je Duh Život, ispred Koga ide Vatra i Plamen, Koji je od te Vatre stvorio nebeski svod, zvezde i Sunce, ...« (I, 7)

I, 8 – ... Serafime i Ofanime, Sveta Živa Bića i anđele, ... – Hebrejski izraz za anđela (grč.: ággelos), Božijeg vesnika i poslanika je malakh. U drevnom judejsko-mističnom panteonu, koji najbolje respektuje ‘Enohova knjiga’, najviši službujući anđeli, Prestolu Slave najbliži, nazivaju se Sveta Živa Bića, Keruvimi, Serafimi i Ofanimi: »I On će pozvati svu Vojsku Nebesâ, i sve svete koji su Gore, i mnoštvo Božije: Keruvime, Serafime i Ofanime, i sve anđele Sile, i sve anđele Načelâ, i Jedinog Izabranog, i druge sile na zemlji /i/ nad vodom.« (‘Enoh’, I, 61:10) – Talmudska ‘Hagiga’ u Božije Boravište smešta najviše nebesnike: »Tamo su, dalje, Ofanimi, i Serafimi, i Sveta Bića, i službujući malahi, i Prestolje Slave, a Kralj, Živi Bog, uzvišen i uzdignut, stoluje nad njima u Oblacima.« (Fol. 12 B) – Mnogo podrobnije o anđeoskoj hijerarhiji može se naći u knjizi ‘Hijerarhija Nebesa i Podnebesa’.

I, 8 – Vetrove uzimaš za glasnike ... – »... Bože moj, silno si velik! Odeven veličanstvom i lepotom, svetlošću ogrnut kao plaštem! Nebo si razapeo kao šator, na vodama sagradio dvorove Svoje. Od oblaka praviš kola svoja, na krilima vetrova putuješ. Vetrove uzimaš za glasnike, a žarki oganj za slugu Svojega.« (Psalmi’, 104:1-4)

I, 8 – učvrsti ih Svojim Velikim Imenom ... – Hebrejski termin ‘ime’ – šem, piše se Majčinskim slovom Šin i Majčinskim slovom Mem. Ukoliko i se između Mema i Šina, u pisanju ubacio Alef, čitanje šem-a se ne bi bitno promenilo. Alef, Majim i Šin daju šest permutacija (bez ponavljanja): ĐŢé, ĐéŢ, ŢĐé, ŢéĐ, éĐŢ, éŢĐ.

I, 8 – zapečati njima šest Smerova. – Tih ‘šest smerova’ /Hrama/ daju Kocku, koja simboliše Poredak Univerzuma i jedinstvo stvorenog u Bogu. ‘Zapečaćivanje’ se sagledava sa pozicije središnje Sefire, Tifereta. Njega nalazimo i uz ‘Jeciru’ najvažnijem hermeneutičkom hejhalot spisu ‘Sedam palata’ (pogl. 7), nastalom u IV stoleću, ali se u njemu daje drugi raspored ‘pečata’: »Podiže se prema Gore i zapečati sa JHW; spusti se prema Dole i zapečati sa JWH; istupi Napred i zapečati Istok sa sa HJW, okrenu se Nazad i zapečati Zapad sa HWJ; okrenu se desno i zapečati Jug sa WJH; okrenu se na levo i zapečati sever sa WHJ.« – U patmoskoj ‘Apokalipsi po Jovanu’ Grad Novi Jerusalim pojavljuje se kao simbol svetog zajedništva onih koji su postali i osvedočili se kao Božije Kraljevstvo i Božiji Hram, Božiji Žrtvenik, Hristovi kraljevi i Hristovi sveštenici: »Grad pak ležaše na četiri ugla, i dužina mu je kao širina. I izmeri /onaj koji je govorio sa mnom/ Grad trskom: dvanaest hiljada stadija; njegova dužina, i širina, i visina behu jednake.« (21:16) – Svetinja nad Svetinjom Solomonovog Hrama takođe je bila izgrađena u obliku kocke: »Debir bejaše dvadeset lakata dug, dvadeset lakata širok i dvadeset lakata visok, a obložio ga je čistim zlatom.« (‘Kraljevi’, I, 6:20) – U grčkoj filosofiji kocka je simbol Elementa Zemlje. Kada se kocka, koja ima 6 strana i 12 ivica, razvije po stranicama, dobija se krst – simbol Svetlosti koja se širi na sve četiri strane, simbol ljubavi prema Stvoritelju i prema Stvorenome.


I, 8 – ono što zovemo Duhom Svetim. – Sveti Duh (Ruach ha-Qodeš) je Duh Sile, impersonalna Sila koji proishodi iz Nevidljivog Jezgra Života, iz impersonalnog Boga (manifestovanog i personifikovanog u Boga Oca-Majku i Sina-Kći) kao Iskon-Diadu, iz Ljubavi i Premudrosti, Dobra i Istine. Duh Sveti je sedmerostruka sveprisutna Svetlost i Oganj Života, Šehina, Punina, Bog Svedržitelj, Svetlost koja povezuje Jezgro Stvaranja sa jezgrom i klicom svakog stvorenog bića i stvari.

II, 1 – to je dovedeno u balans pomoću jezika. – Mem čini jedan tas Kosmičke Terazije, Šin drugi, Alef je uravnotežujući jezičak Terazije. Alef pri izgovoru nalikuje zvučanju duvajućeg vetra, Mem je kao šum talasa a Šin zvuči kao siktanje vatre. Višak Vode doprinosi depresivnosti, višak Vatre gnevljivosti, a višak Vazduha brbljivosti i raskalašenosti.

II, 1- tri od njih su prvi Elementi ili Majke, ... – Tri Majke (’Immoth) su i Temelji (’Ummoth) Stvaranja. Umesto sa četiri, odnosno pet stvaralačko-održavajućih Elementa (Eter, Vazduh, Vatra, Voda i Zemlja), autor ‘Knjige Sazdavanja’, da bi izlaganje uklopio u shemu od 22 Otiota, uvodi samo tri Elementa: Vazduh, Vodu i Vatru. Pri tome njegova Vatra po svojim svojstvima i obeležjima više naginje Eteru, kod Platona najfinijem vidu Vazduha. Možemo naslutiti da je Element Zemlja skriven uz Ot Lamed, a element Eter uz Ot Reš. Pogledajmo jednu tabelu hermeneutičkih korspodencija vezanih za četiri Elementa.


II, 3 – i učvršćena na pet mesta u ljudskim ustima, ... – Alef, He, Het i Ajin su grleni glasovi, laringali, guturalne foneme. Bet, Vav, Mem i Fe su labijalne foneme koje nastaju na usnama. Gimel, Jod, Kaf i Kof daju palatalan zvuk. Dalet, Tet, Lamen, Nun i Tav su lingvalni glasovi. Zajin, Sameh, Cade, Reš i Šin su dentalni oralni zvuci.

II, 4 – na Točak od 231 Ulaza – 231 je broj mogućih binarnih kombinacija od 22 Slova. Na svim ‘ulazima’ u Točku, koji je načinjen poređanim Slovima, nalazi se kombinacija od dva Slova.


II, 4 – ... i pokrenu Točak napred i nazad. – Upotrebljeni termin za točak ovde je galgal.

II, 4 – Ne postoji ništa bolje od sreće, i ništa gore od tuge i kuge. – Hebrejskim konsonantima sreća’, prijatnost’ se piše ANG – Ňŕĺ – oneg (Ajin, Nun, Gimel), a termin muka’, bolest’ je sastavljen od istih grafema, ali drugim redom napisanih: NGA – ĺŇŕ –nega (Nun, Gimel, Ajin).

II, 5 – Kako ih je On merio i pridruživao? – Zadubimo li se kontemplativno u kosmički tok možemo videti da je sve kretanje, da je sve energija: vibracija, pulsacija i oscilacija, da je sve neka interakcija, privlačenje ili odbijanje, da je sve odašiljanje i primanje. Sav život Kosmosa je komunikacija: odnosno preuzimanje i isporučivanje, akcija i reakcija. Još je antički mislilac Heraklit (kraj VI i početak V stoleća stare ere) je opservirao:»Sve teče – pantá reí.«
Odašiljanje i primanje, odnosno preuzimanje i isporučivanje je zakon-princip na kome je ceo Univerzum od Stvoritelja, Otac-Majka Boga, Svetog Dvojstva, Elohima, podignut.
I reinkarnaciono-realizacioni tok duše obeležen je Zakonom privlačenja istovetnosti. Odelovljena duša, ukoliko je čista, može otići Bogu, ukoliko je opterećena zemaljskim grehom vraća se na zemlju u telo ili vampirski priljubljuje za čoveka koji živi na njenom vibracionom broju. Još se autor ‘Propovednika’ pita: »Ko zna da li dah ljudski uzlazi gore, a dah zveri silazi dole k zemlji?« (3:21) – Prah ide prahu (ukoliko ga Duh ne preobrazi), i duh ide duhu: »Sve što je iz zemlje u zemlju se vraća, i što je iz vode došlo u more odlazi.« (‘Sirah’, 40:11, v.: 41:10) – U ‘Knjizi Postanka’ Gospod ukazuje nevernom čoveku kome je dao svoj Dah: »Prah si, u prah ćeš se i vratiti.« (3:19) Kao što se prah vraća prahu, zemlji, tako i duša, duhovno telo, treba otići svome Izvoru, Nebeskom Duhu: »... Svi će se rastvoriti u svojim prvobitnim izvorima.« (‘Evanđelje po Filipu’, verz 10) – Sve slične vibracije, odnosno ljudi sličnih vibracija, bilo čistih ili nečistih međusobno se privlače, susreću i nalaze: »Čovek se spaja sa čovekom, konj se spaja sa konjem, magarac se spaja sa magarcem, pripadnici rase se pridružuju sebi srodnima. Slično tome, duh se udružuje sa duhom, misao opšti sa mišlju a svetlost uzima udeo u svetlosti.« (Ibid., verz 113)
Temeljni duhovno-interakcioni zakon stoga glasi: Istovetnosti se privlače, odnosno: isto privlači isto ili slično. Jer: sve odaslato se magnetiše, a sve namagnetisano se privlači i biva privučeno. Ništa odaslato ne promašuje cilj, jer sve je svest i prenos, i sve je svesno cilja, i u svakoj energetskoj emisiji leži cilj i meta.
Dakle, sve je odašiljanje, sve odašilje energiju, jer sve je kretanje, sve se kreće, sve je pokrenuto, i sve pokrenuto i druge pokreće; sve je privlačenje, odnosno svaka vibracija i svaka tvar biva privučena od neke druge srodne ili identične vibracije.
Sve što radimo i preduzimamo, sve prati energetsko odašiljanje, kretanje i namagnetisavanje pokrenutog, a sve što se kreće ono kao magnet privlači i biva privučeno. Svako duhovno odašiljanje je polarizovano: ono u sebi sadrzi Pozitivni i Negativni Princip, bilo u čistom vidu ili na Dole preobraženom (kao niska titracija). No i u niskoj titraciji prisutan je Otac-Majka Princip, Sveti Polaritet i Dualitet, jer Bog je u svemu, i ništa bez Njega ne može da postoji i da opstane. Bilo nešto pozitivno ili negativno, čisto ili nečisto, u svemu je Božanska Pozitivnost i Negativnost, Sveto Dvojstvo, Pra-Ljubav i Pra-Mudrost (Premudrost). Bog sve održava ali Bog sve ne podržava, odnosno u svemu se ne izliva podupiruće blagodatno.
Gde odašiljemo, tu gradimo i svoj magnetizam, tu bivamo i bićemo privučeni. Gde nam je blago tu nam je i srce. Čije je srce uz Boga, čije su misli u Nebu Večnosti, on ce i posle smrti tela biti privučen u Nebo? Čije su misli uz mammona, on će i posle smrti biti uz mammona, biće kao vampir privezan za zemaljsko i njegove žudnje će ga goniti da se opet rodi na zemlji i da opet 'živi' za ono mračno i nezasito, i Mrak će živeti kroz njega, jer on pripada Mraku kao duhovni mrtvac. Ono što privlači to mu pripada i tome on pripada.
Vidimo da se po zakonu duhovne interferencije, sve privučeno međusobno pojačava. A isto privlači isto jer sve želi da bude jače, ili bar da ima osećaj jakosti. Zato se i oni koji ne teže Jakome, Unutarnjemu, Bogu, okupljaju i udružuju protiv Boga u razne institucije moći, sekte, slavoljubive partije, subverzivno-revolucionarne grupe, navijačko-huliganske družine, mafijaske klanove, ... I najslabiji se u okruženju istomišljenika osećaju 'jakima',... Za doživljaje trenutne i prividne 'jakosti' oni se odriču večne Jakosti, večne Snage.
Čovek takođe podleže ovom zakonu. Ono što on odašilje iz sebe svojim delima (osećanjima, mislima, rečima i postupcima), to je njegova svest, to on jeste, to postaje: ko čini zlo, on jeste zlo i zlotvor. Ono što čovek odašilje, to mu se i vraća, to ga i obeležava, žigoše, oblikuje. Kako se sve odaslate energije povezuju sa drugim srodnim energijama, to se i čoveku ono umnoženo, pojačano vraća, ono što je on odaslao svojim delima. Ko npr. odašilje ljubav, prima pojačano ljubav, ko odašilje strast, on prima pojačanu strast, koja ga jos više razgoreva: on je sam tvorac svoga vrtloga negativne energije koja ga vitla i porobljuje. Dakle: istovetnosti se privlače, privučene pojačavaju, a pojačane vraćaju se svome nosaču, emiteru. Jer Bog, Nosač Univerzuma, u svemu je prisutan, i sve istorodne vibracije povezane su sa svim takvim vibracijama.
Onaj koji odašilje Svetlo, Svetlo je njegov Život, on se povezuje sa Svetlom, on je jedno sa Svetlom, tako je on bogorodac Svetlosti, jer je ispunjen Svetlošću. Ko zrači Svetlost, on putuje u Svetlosti i Svetlošću. Njegov Put je Bog, Istiniti, Živi. Ono čime je čovek ispunjen i što ga ispunjava, ono što ima u sebi, on to i zrači iz sebe. Uvek zrači sebe, i onda kada zrači vibracije preuzete od drugih, jer je on od drugih privukao samo ono što već ima u sebi. Svako zrači ono što jeste, zrači svoju svest: svoja osećanja, misli, reči i postupke. To je ono što ga oblikuje i čime oblikuje svet oko sebe. Zato i spoljašnje izražava unutarnje, zato i duša i telo stoje u uzajamno povratnoj interaktivnoj, revetzibilnoj vezi.
Opet vidimo: slično teži sličnome, slično nalazi slično, slično vidi slično, slično pokreće slično, slično razgoreva, pojačava slično. Zašto satanske snage predvođene Ognjenom Zmijom mogu da razgorevaju negativo u nama? Zato što mi u sebi već imamo zlo i tragove zla, zato što nezasiti plamen, zlo, hranimo zlim delima. A ko odašilje zlo, on i prima zlo. I ko ne živi u Sebi, ko je kroz bes, strast ili zavist izvan Sebe (time i izvan Boga, jer Bog je naše istinsko Sebstvo, naš istinski Život), on prepušta svoj telesno-duševni hram Pustošniku, Zlome. Zlo privlači i povlači zlo. Čist čovek, duhovno upotpunjen, Jak je i Veliki je čovek, jer kroz njega živi Najveći, Bog: on Boga prima, s Bogom se spaja, on Bogom voli, jer Bog je Ljubav, Boga odašilje: on je otac, suprug i sin, odnosno majka, supruga i kći Svete Sile, Dvojedinog Trojstva. On je jedno sa Bogom, savršeno prožet Bogom, sa Kojim nikad ne može biti jednak, jer Bog je sveprisutno Bivstvo.
Ono što zračimo iz sebe, to je naša svetlost kojom gledamo. Zato i svako ponajprije vidi samo sebe i susreće samo sebe. Nečisti, onaj kome oko nije čisto i svetlo, vidi i potvrđuje sve druge kao nečiste (jer ne vidi balvan u vlastitom oku), ono što sam trenutno jeste. Istina, Svetlost, se ne potvrđuje i ne dokazuje, ona Jeste, i Ona se osvedočava i pokazuje onima koji vide stvari onakvima kakve one jesu u Bogu, Istinitome. Čistima je sve čisto; čisti vidi ono Čisto i Lepo u svakom čoveku, Boga, Onoga preko koga i oslovljava ono nečisto. Ko ne čini svetla dela, on i ne može gledati Bogom, Svetlošću, on se i ne može kretati u Bogu, Svetlu, Putu Života, Putu Istine, njegovo oko je zatvoreno. Stoga Bog, Sveto Oko i Sveto Svetilo, prosvetljuje samo one koji čine svetla dela. Jer svetlo privlači svetlo.
Ko ima zlo u sebi, on i zrači zlo iz sebe, on samo zlo vidi i potencira u drugome, on i pokreće zlo, razgoreva ga u drugome; on u bližnjemu vidi samo negativno, vidi samo sebe, jer ne preispituje sebe, jer poznaje sebe: ni svoje nisko ni svoje istinsko Sebstvo, a njega ne upoznaje jer nema ljubavi za Istinu, Istinitost i Istinitog, jer nema veru i vernost, jer ne veruje u Istinu i ne čini dela iz Istine. Stoga se i protiv bližnjeg bori onaj ko neće da se izbori sa svojim nižim sebstvom, sa svojim negativnim unešenim i izgrađenim programima, ko neće sebe da ispita i promeni, ko neće svoj život da meri Hristom Bogom, Najvišom Merom. Slepi čovek uvek sve svoje (slabosti) projektuje na druge, drugome pripisuje ono što neće da vidi, prizna i borbeno odstrani iz sebe. Zato se on i slepački bori protiv bližnjeg, boreći se tako i protiv Hrista, Sveprisutnog Duha.
On što nosimo u sebi – to je naš magnet, time se povezujemo sa drugim, time smo vezani, tome se radujemo: Similis simili gaudet (»Slično se sličnom raduje.«) Vidimo zašto se ljudi povezuju u partije, sekte, klanove, gangove, ...? Da li se u narodu s pravom kaže da s kim smo – takvi smo? Da li primamo ćud od drugih, i da li drugima na neki način prenosimo svoju ćud? »Ko smolu dira, ulepi se; i ko se druži s oholicom, postaje kao i on.« (‘Sirah’, 13:1) – »Ko s vucima živi, mora i da urla.« Petronije Arbiter: 'Puteoli', 3)
I kada govorimo o 'razmeni' energije, to je relativan pojam, jer drugima dajemo i možemo dati samo sebe i ono što već imamo u sebi. Ko je negativan, on i 'razmenjuje' negativnu energiju: on i sa negativnom i inertnom energijom radi. Onaj ko neprestano radi sa negativnom energijom, ko toči plamen zla i laži, na kraju će u moru tog plamena i sam biti potopljen i zarobljen.

II, 6 – ... iz neopipljivog Vazduha. – »Ko uhvati vetar u svoje šake?« (‘Izreke’, 30:4) – »Vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali ne znaš odakle dolazi i kuda ide.« (‘Jovan’, 3:8) – »Kao što ne znaš koji je put vjetru /.../, tako ne znaš ni dela Boga, koji sve tvori. « (‘Propovednk’, 11:5, v.: ‘Sirah’, 16:19-21; ‘Jov’, 28:25)

III, 1 – Tri Majke: Alef, Mem i Šin su poput vage ... – Alef, Mem i Šin možemo uporediti sa Živom, Solju i Sumporom alhemičara. Slovno trojstvo ‘Knjige Sazdavanja’ pokazuje izvesne sličnosti sa učenjem koje izlaže Aleksandar iz Afrodizije (oko 300. g. n.e.).


III, 5 – Glava je nastala iz Vatre. – U otkroviteljskim viđenjima duhovnih bića prikazuje se kako iz njih božanska, zmijolika i sedmerostruka Vatra, iz karličnog predela, (iz prvog centra svesti), izbija prema glavi i nogama: »Od Njegovih bokova naviše i od njegovih bokova naniže /beše/ nešto poput ognja i bljeska na sve strane. Taj bljesak na sve strane beše poput duge što se za kišnih dana javlja u oblaku. To bejaše nešto kao Slava /= Sjaj/ Jehovina.« (‘Ezekiel’, 127-28) – Na Patmosu Jovan Hrista, Sina Čovečijeg, vidi da ima »oči kao plamen vatreni, /.../ i lice Njegovo beše kao što Sunce sija u svojoj sili.« (‘Otkrivenje’, 1:14.16) – Svetog Jednog slično Apostoli slično vide i pri njegovom Preobraženju o praznik Senicâ: »I preobrazi se pred njima, te zasija Njegovo lice kao Sunce, a haljine Njegove postaše bele kao svetlost.« ('Matej', 17:2) – Prorok Danilo opisuje svoje viđenje Hrista Božijeg na obali reke Tigrisa: »... Telo mu poput hrizolita, lice kao munja, oči kao baklje ognjene, ruke i noge poput medi uglađene, ...« ('Danilo', 10:6) – I Božiji anđeli se najčešće vide kao ognjeno-solarne snage, kao svetlosni stubovi: »... Duga beše na njegovoj glavi, a lice njegovo beše kao sunce, i noge njegove kao vatreni stubovi.« ('Otkrivenje', 10:1) – Za anđela koji je odvalio kamen sa Isusovog groba ukazuje se: »... Lik mu je bio kao munja, i odelo njegovo belo kao sneg.« ('Matej', 28:3) – Za dva anđela, koja su mu se javila pre kraj njegovog zemaljskog života i vaznesenja u Nebo, patrijarh Enoh izveštava: »Njihova lica su sijala poput Sunca, oči takođe /behu/ kao baklje ognjene, a iz ustiju im je izlazio oganj.« ('Enoh', II, 1:6 ) – U jogi je ta sedmerostruka zmijska Vatra poznata kao Kundalini: »Kundalî stoji dva palca ispod pupčanog korena.« (Darśana-upanišad, 4, 11) – Koliko je čovek duhovno čist, koliko je više Božiji stub, Božiji dostojanstvenik, Božije sunce i sveta svetiljka, toliko iz njega, i preko njegovog jezika izbija i čist plamen, plamen Duha Svetog. Bezakonici, potopljeni u oganj Pakla, mogu točiti i širiti samo paklene jezike, odnosno razgorevati svadljivost, netrpeljivost i laž: »Bezočnik pripravlja samo zlo, i na usnama mu je oganj plameni.« (‘Izreke’, 16:27) – Kičma i lobanja, kičmena moždina i mozak u čoveku se javljaju kao oličenje Kosmičke Muške (Dajuće, Zmijske) i Ženske (Primajuće, Golublje) Snage, koje komplementarno deluju kao Jedna Snaga.
Inače, prvi, najniži centri svesti, točkovi svesti u čoveku i njegovoj duši, jasno korenspondiraju sa četiri Elementa: kao što smo naznačili, prvi, najniži točak svesti odgovara oploditeljskom Elementu Vatra, i na njega je, preko eteričnih niti, u jogi nazvanih nadijima (n
d+), povezan polni aparat, debelo i tanko crevo; drugi centar svesti odgovara stabilizaciono-pogonskom Elementu Voda, i na njega su priključeni bubrezi, bešika i prostata; treći centar svesti odgovara stvaralačkom Elementu Zemlja, i on energetski hrani organe u službi varenja i obrade hrane koja nam dolazi od zemlje (želudac, jetra, žuč, slezena, te žlezda pankreas); i četvrti točak svesti odgovara Elementu Kretanja, Vazduhu, te priključene održava sledeće organe: pluća, srce i grudnu žlezdu, timus. Peti, šesti i sedmi centar svesti stoje pod Eterom-Vodom, Eterom-Vatrom i Eterom-Vazduhom. Što se duša u čoveku više prosvetljuje izvršavajući Božije zapovesti, što se više ispuni Duhom Života, što se sedam oka više otvore, to se točkovi svesti više šire i dinamiziraju, i na kraju se osećaju, ponajprije duž kičme, u glavi i nogama kao strujeći ognjeni plamen. Zapravo, realizovan čovek se oseća kao potopljen u četiri Elementa: Vatra gori u njemu i daje mu toplinu Života, Zemlja pulsira u njemu, Voda Života teče uz njega i u njemu, i Vazduh Božiji duva oko njega i osvežava ga. Patrijarh Enoh opisuje svoj osećaj, kada je se, u Duhu, našao u Malu Božiju Palatu od kristalnoga kamenja, čije zidove su okruživali ognjeni jezici: »... Beše vrelo kao u ognju i hladno kao u ledu.« ('Enoh', I, 14:13)


Točkovi svesti u čoveku, mikrokosmosu, predstavljaju hologramsko-esencijalne projekcije sedam Sfera Neba, Makrokosmosa, Univerzuma, Velikog Čoveka. Sedam centra svesti su uglavnom položeni uz kičmu čoveka, gde protiče i glavni energetski kanal koji povezuje jezgro duše u glavi i kundalini rezervoar – kanal sušumn
('dobrica'). No u drevnoj joga-literaturi susreću se i drugačija viđenja: »Svet /= loka/ Bhkr je u stopalima, svet Bhuvar je u kolenu, svet Suvar je na boku, svet Mahar na pupku, svet Đano je na srcu, svet Tapo u grlu, svet Satja je smešten sred čela, među obrvama.« (N
da-bindu-upanišad, 3-4)

III, 5 – Trbuh je stvoren iz Vode. – Vitalne organe koji sakupljaju i prerađuju tečnost, bešiku i bubrege, nalazimo u trbušnom predelu.

III, 5 – Grudi su stvorene iz Vazduha ... – Pluća, kao osnovni disajni motor, nalaze se u grudima. Dušnik koji prolazi kroz grlo povezuje plućne bronhije i usta, odnosno nos.

III, 6 – On napravi /Slovo/ Alef vladarem u Vazduhu. – Alef se javlja kao koren svih slova, kao ishodište svakog artikulisanog glasa. Tim slovom počinju reči avir (‘vazduh’), ’Elohim, Adam, ’emeth (‘istina’), ’echad (prvi), anokhi (‘ja’), ... Konsonant Alef u hebrejskom jeziku je ponajprije samo položaj grla pre pojave glasa kada izraz samoglasničkom fonemom otpočinje. Značenje Alefa je ‘bik’ (’elef). U svom starom, feničanskom obliku grafema Alef upravo podseća na glavu bika – ).

IV, 3 – Sedam Dvojnika iskazuju životne suprotnosti – Sedam Otiota se mogu aspirativno (sa snažnim izdisajem) i neaspirativno izgovarati. U današnjem hebrejskom jeziku slovo Reš je izgubilo dvostruki izgovor. – »Bog sve stvori jedno prema drugom.« (Propovednik’, 7:14)

IV, 4 – ... šest strana Hrama sa središnjim Prebivalištem. – Šest strana Božije Kocke.

IV, 5 – U svetu nije Njegovo Sveto Prebivalište. – »Pogledaj s Nebesa i vidi iz Prebivališta Svoga svetog i slavnog.« ('Isaija', 40:72) – »Ovako govori Gospod: Nebesa su Moje Prestolje.« (Ibid., 66:1; v.: 40:72)

IV, 6 – sedam planeta sveta ... – Ukoliko bi napravilo poređenje 7 klasičnih planeta sa Sefirotima, zapazili bi da tri planete imaju dominantnu poziciju i značaj: Sunce, Saturn (čiji se astro-znak piše od Mesečevog ‘srpa’ i Zemljinog krsta) i Mesec (‘nebeska Zemlja’). Gospodarsko Sunce je u središtu – u Tiferetu, a Saturn, dan sabata, na vrhu šestougaonika (koji obuhvata uticaj prva tri Sefirota) predstavljen. Iz ovoga se da nazreti zašto Hrist, Hohma i Bina Božija, ukazuje za Sebe da je gospodar subote, sabata (‘Matej’, 12:8) – U Evanđelju po Tomi’ Isusu se pripisuju reči: »Ukoliko ne postite od sveta, Kraljevstvo nećete naći; ukoliko ne držite sabat kao sabat, nećete videti Oca.« (Verz 27) Držanje dana odmora je ključna zapovest za održavanje saveza sa Bogom, za ulazak u Božiji Mir, Najviši Raj.

IV, 6 – ... sedam dana sedmice. – U magijsko-kabalističkim razvrstavanjima svaki dan, štaviše svaki sat je podređen nekoj vladalačkoj planeti: »Preporučljivo je znati da svakim od 24 sata dana i noći vlada jedna od sedam planeta, po pravilnom rasporedu, počevši od najviše do najniže. Redosled planeta je sledeći: Sabatai – Saturn; ispod njega je Cedek – Jupiter; ispod Jupitera je Madim – Mars; ispod Marsa je Šemeš – Sunce; ispod sunca je Nogah – Venera; ispod Venere je Kokav – Merkur; i ispod Merkura je Levana – Mesec, koji je najniži od svih planeta.
Treba razumeti da planete vladaju odgovarajućim danima u sedmici, i to: Saturn subotom, Jupiter četvrtkom, Mars utorkom, Sunce nedeljom, Venera petkom, Merkur sredom i Mesec ponedeljkom.
Vladavina planeta nad pojedinim satima počinje u zoru, izlaskom sunca. Planeta koja odgovara tom danu u sedmici, a ostale planete prema datom redosledu, vladaju narednim satima. Tako u subotu prvim satom vlada Saturn, drugim Jupiter, trećim Mars, četvrtim sunce, petim Venera, šestim Merkur i sedmim Mesec, a zatim osmim ponovo vlada Satur, pa ostale po redu, tako da se uvek zadržava njihov redosled.« ('Solomonov Ključ', I, 2)


ali je isti Bog koji čini sve u svima.« (‘Korinćanima’, I, 12:6) – Ko doživi i ostvari kao čovek sjedinjenje u duši sa Bogom, Svetim

IV, 9 – On napravi Slovo Gimel vladarem u Bogastvu. – Na Drvetu Života staza Gimela povezuje Tiferet i Keter. Značenje slova Bogastva – Gimela, je ‘kamila’. – »Lakše je kamili da prođe kroz iglene ušice, nego da bogataš uđe u Kraljevstvo Božije.« (‘Matej’, 19:24)

IV, 9 – levo oko u biću muškom i ženskom. – »Dva velika svetila« ('Postanak', 1:16) na svodu nebeskom su Sunce (koje vlada danom) i Mesec, koji vlada noću i reflektuje svetlost od Sunca pristižuću. Levo oko odgovara Mesecu, desno Suncu. Kao što svet obasjavaju Sunce i Mesec, tako i u dušu unose svetlost života čiste oči, oči koje zrače Svetlost Istine: »Svetilo telu je oko. Ako je oko tvoje bistro, sve telo tvoje biće svetlo; ako li je oko tvoje rđavo, sve telo tvoje biće mračno. Ako je dakle Svetlost, koja je u tebi, Tama, kolika će Tama biti?« ('Matej', 6:22-23)

IV, 10 – On napravi Slovo Dalet vladarem u Rađanju. – Stari oblik Daleta (del, deleth = ‘vrata’) pisao je se kao uspravan trougao, kao veliko grčko Delta – ”. Dalet je simbol Kapije Neba i Kapije Pakla, simbol rađanja. – »Pravednikova usta rađaju mudrošću, a opak jezik čupa se s korenom.« ('Izreke', 11:19). Dalet je i Božiji Rog.

IV, 10 – Veneru u svetu ... – Venera, slično Suncu, deluje na sklad i lepotu. Tradicionalna astrološka oznaka joj je T, dakle predstavlja Sunce (Q) iznad ‘raspete’ Zemlje (+), Helios koji oplođuje Geju.

IV, 11 – On učini Slovo Kaf vladarem u Životu. – Značenje naziva slova Kaf je ‘dlan’, ‘ruka’. Božija Ruka je ta snaga koja nas drži i održava u životu, i Božijoj Ruci se predaje duša koja ima i hoće imati poverenje u Boga kao Vernog Pastira: »U Tvoju ruku predajem predajem duh /= život/ svoj; izbavi me Gospode, Bože Verni.« ('Psalmi', 31:6, v.: 'Sirah', 6:7)

IV, 11 – Jupiter u svetu ... – Rimski bog Jupiter (Iovis) odgovara hebrejskom Jehovi i grčkom Divu, Zevsu (Zeýs, Diós), 'ocu bogova i ljudi', 'najveličanstvenijem od bogova'. U Sunčevom sistemu Jupiter, planeta sreće, najveće je telo te vrste.

IV, 12 – On učini Slovo Fe vladarem u Lepoti. – Sjaj koji dolazi iz samog Sebe, iz Kraljevstva Unutarnjeg, gde nema sene, predstavlja Božiju Lepotu. Sjaj spoljašnjeg presijavanja, blještavilo, predstavlja i odražava dijaboličku lepotu, pompu privida. – »Ne daj bludnici svoje duše, da ne izgubiš imetak svoj. /.../ Odvrati pogled svoj od dražesne žene, i ne gledaj tuđu lepotu. Mnoge već zavede ženina lepota, koja želju raspaljuje kao vatru.« ('Sirah', 9:6.8)

IV, 12 – Mars u svetu ... – Fe je slovo Marsa, koji se po Eshilu napaja krvlju (cp.: ‘Otkrivenje’, 17:6). Crvena planeta Mars je simbol plamteće energije strasti, borbenosti, , fanatičke hrabrosti, ... Peta Sefira – Gevurah, nosi vatreno-crvenu boju. Po svojoj osobini i boji Mars je ranije nazivan Pyróeis – 'vatren' (grč.: to pyr/ós = 'vatra').

IV, 13 – On učini Slovo Reš vladarem u Gospodarenju. – Reš/Roš je 'glava' ('lice'), gospodarski deo tela. Slovo 'R' svoju snagu najbolje pokazuje izražava kad se nađe u sredini reči: secretum (lat.: 'tajna'), forum ('trg'), corona ('venac'), aurum ('zlato'), aurora ('zora'), astrum ('zvezda'), sMrós (grč.: 'mnoštvo'), hóros ('kolo), ánthropMs ('čovek'), enérgeia ('snaga', 'dejstvo'), métron ('mera'), world (engl.: 'svet'), target ('cilj'), ... Sunčano 'R' nalazimo i u središtu imena blažene devstvenice Marije (hebr.: Mirjam, grec.: Maria) od koje je se rodilo Sunce Sveta, Logos Božiji.

IV, 13 – sunce u svetu – Sunce (grč.: Hélios) je gospodarsko (hebr.: ribon = ‘gospodar’, ‘vladar’) središte, glava planetarnog sistema. Imperator Julijan iznosi za Helija da je »postavljen u sredinu prema svakoj vrsti središnjosti koja je složna, prijateljska i ujedinjuje ono što je rastavljeno.« ('Vrhovnome Suncu', 138 D) – Orator i filosof Kikeron ukazuje u 'Skipionovom snu' za Sunce da je »predvodnik, gospodar i upravljač ostalih ognjeva, razum sveta i njegov organizator.« (Pogl. 4, v.: Tusculanae disputationes, I, 68) – Slično je formulisao i Heraklit iz Efesa: »Sunce kao glavar i stožer periodičnoga okretanja određuje i upravlja, pokazuje i proizvodi promene i godišnja vremena, koja sve donose.« (Frg. 100) – Na vratima hrama u Medinet-Abu možemo pročitati za središnje nebesko telo, koje je simbol Božijih stvaralačkih moći: »... Sunce je sve sazdalo, što jeste, i ništa nikada nije načinjeno bez njega.«
Čest arhetipski doživljaj i likovna predstava Sunca je u vidu nasmejanog, ozarenog lica. Svete duše i ljudi redovno se prikazuju i doživljavaju sa ozarenim licem: »Zasija se lice Njegovo kao Sunce.« ('Matej', 17:2) – »Nije ni znao da iz njegova lica, zbog razgovora sa Gospodom, izbija svetlost.« ('Izlazak', 34:29) – Ono što imamo u sunčanom središtu duše, to se pokazuje i na našem oku i našem licu: »Veselo srce razvedrava lice.« ('Izreke', l5:13) – »Kad je srce veselo, i lice čoveka zasija.« (Jovan Lestvičnik: 'Letvica', pogl. 30) – Onaj ko gleda Božije Lice, on gleda i Sunce Života: »... Čestiti će gledati Lice Njegovo.« ('Psalmi', 11:7) – Oni koji su se, svetlim delima, obukli u svetle haljine, oni su se i osvedočili kao Božije svetiljke i Božija sunca, svetlonoše: »Pravednici će sijati kao Sunce u Kraljevstvu Oca svoga.« ('Matej', 13:43; v.: 'Danilo', 12:3; 'Izreke', 4:18)
Metal Sunca je zlato /lat.: au-r-um/, carski metal. Novobabilonski car Nevukadnezar u svom proročkom snu vidi kip, koji predstavlja zemaljska carstva koja će se suprematorski smeniti, kome je glava bila od zlata ('Danilo', 2:32) – Alhemijska oznaka za zlato – kružić unutar kružnice – a, je dosta slična astrološkoj oznaci za Sunce.

IV, 13 – nedelju u sedmici – Već su neznabožački astrolozi, koji su deterministički povezivali sedam planeta Ptolomejevog Sunčanog sistema sa sedam sedmičnih dana, prvi dan sedmice zvali danom Sunca (lat.: dies Solis, grč.: toý hlioy hmera ). Naziv 'dan sunca' za prvi sedmični dan, dan posvećen prvome nebeskome telu – Suncu, sačuvan je u nekim evropskim jezicima: Sunday (engleski), Sonntag (nemački), Sondag (švedski). Kao što Sunce drži i okuplja planete, tako su se solarni kultovi, što ponajprije vidimo ranome hrišćanstvu, liturgijski okupljali oko žrtvenika ponajprije u Gospodnji dan, nedelju, dan Vaskrsenja, dan Radosti. U spisu 'Učenje dvanaestorice apostola' (Didach), nastalom u prvoj polini II stoleća, ukazuje se za dan pobede: »A u nedelju Gospodnju /grč.: kyriakn dé Kyríoy/, sabravši se zajedno, lomite hleb i vršite prinos zahvalnosti, priznajući prethodno svoje grehe, da bi žrtva vaša bila čista.« (14:1)

IV, 13 – desno oko u biću muškom i ženskom. – U indijskim ‘Upanišadama’ Puruša (‘čovek’) kao Svetski Duh za oko ima Sunce: »Bit toga bestelesnog, toga besmrtnog, toga istinskog je Puruša koji je u sunčevom krugu. Jer on je suština onostranog. /.../ Bit toga telesnog, toga smrtnog, toga nepokretnog, toga postojećeg je oko. Jer ono je suština postojećeg. a bestelesan je životni dah i prostor koji je unutar sebe. On je besmrtan, on je pokretan, on je onostran. Bit toga bestelesnog, toga besmrtnog, toga pokretnog, toga istinitog je Puruša koji je u desnom oku. /.../ Onaj Puruša koji je u sunčevom krugu i onaj Puruša koji je u desnom oku, jedan na drugog se oslanjaju. Zracima se onaj na ovog oslanja, a životnim dahovima ovaj na onog. Kad čovek umire on jasno vidi taj sunčev krug, a zraci mu se više ne preprečuju.« (Brhad
ranjaka-upanišad, II, 3:3-5.V, 5:2 – prevod.: Dubravka Zaić)

IV, 14 – On učini Slovo Tav vladarem u Miru. – Tavu, poslednjem slovu hebrejskog alfabeta, kao gospodaru u miru, mirovanju, odgovara subota, sabat (hebr.: šabbath), Saturnov dan, dan mirovanja, dan posvećenog odmora: »Šest dana obavljaj svoj posao, ali sedmoga dana od posla odustani, ...« ('Izlazak', 23:12, v.: 31:15, 34:21) – »Božijem narodu preostaje subotnji mir. Ko naime uđe u Njegov Mir taj je počinuo od svojih /ljudskih/ dela, kao i Bog od svojih.« ('Jevrejima', 4.9-10) U 'Knjizi proroka Ezekiela' stari oblik slova Tav – X naklazimo kao simbol spasilačkog Božijeg Pečata: »Prođi gradom Jerusalemom i znakom 'Tav' obeleži čela svih koji tuguju i plaču zbog gnusoba što se u njemu čine!« (9:4). U poapostolskom hrišćanstvu, kao simbol Božijeg Imena i pečat Duha Svetoga, na čela krštenih je maslinovim uljem stavljan znak krsta (+), a verni su (u trenucima iskušavanja) čelo zakrštavali palcem desne ruke.

IV, 14 – Saturn u svetu. – Saturn je poslednja u nizu golim okom vidljivih planeta Sunčevog sistema. Po astrološkim opservacijama do l78l. godine Saturnova orbita je bila zadnja u planetarnom sferičnom ambijentu. Tradicionalna astrološka oznaka Saturna je krst iznad mesečevog srpa – W, dakle imamo oznaku ortografski-kompoziciono suprotnu od Jupiterove, gde je krst ispod srpa. Na Drvetu Života staza Saturna, Tava, povezuje Malhut (Zemlju četverostruko razdeljenu) i Jesod (Mesec). Dok je Sunce lice planetarnog ‘čoveka’, Saturn je njegov kostur. U negativno domenu oznaka Saturna simboliše sputanost spiritualnog principa materijalnom inertnošću, učahurenost u utopijsko-parodijskim idilama, a u pozitivnom smislu predstavlja duha koji involutivno oplemenjuje materijalno stvarstvo. U starom Rimu Saturn je imao posvećene svetkovine – saturnalije, tokom kojih su nakratko društvene vrednosti bile izokrenute, pa bi se tako sluge našle u ulozi gospodara a gospodari su odavali poštovanje svojim slugama. Rimski Saturn u grčkom panteonu imao je pandana u Hronosu, bogu vremena koje rađa i jede. Grčki mit nam kaže da je Saturn bio vladar prvog, Zlatnog Doba u ljudskoj povesti, kada su ljudi živeli poput bogova; nisu starili, kada bi trebali da umru samo bi utonuli u miran san. Saturn je i planeta karmičke žetve. Na kraju staroga sveta i početku novog Zlatnog Doba, Hrist-Saturn dolazi da požanje zemaljsku žetvu za svoje Nebeske Žitnice (‘Otkrivenje’, 14:14-15)

IV, 15 – sedam Nebesa ... – »Postoje sedam /nebesa/, a to su: Zastor, Svod, Magline, Stanište, Konačište, Boravište i Oblaci.« (Talmud’ – Hagiga’, fol. 12 B) – I u Bibliji se spominju data Nebesa, ali ne u okviru nekakve sedmerostruke sistemske diferencijacije: Zastor ('Isaija', 40:22), Svod ('Postanak', 1:7-8.17), Stanište/Prebivalište ('Kraljevi', I, 8:13; 'Isaija', 63:15), Konačište ('Ponovljeni Zakon', 26:15), Boravište ('Kraljevi', I, 8:39), Oblaci ('Psalmi', 68:5; 'Ponovljeni Zakon', 33:26, 'Izreke', 14:14) – »Gospodu, Bogu tvome, pripada nebo i Nebo nad Nebesima.« (Ponovljeni Zakon’, 10:14) – Apostol Pavle iz trećeg lica jednine govori o jednoj svojoj mističnoj projekciji, uzdizanju u treće Nebo Raja ('Korinćanima', II, 12:2-4)



IV, 15 – sedam zemlji ... – Koncepcija o sedam Nebesa i sedam zemlji iz judejske apokaliptike i esoterije, (koja opet ima, po ovom pitanju, literalne oslonce u apokrifnim Enohovim knjigama), preuzeta je i u Al-Qur’an-u od strane Muhammeda, koji je na svet gledao geocentrično: »Allah je sedam nebesa i isto toliko zemalja stvorio ...« (28:12) – »Zar ne vidite da je Allah sedam nebesa, jedno iznad drugog, stvorio, i učinio Mesec u njima svetlom, i učinio Sunce svetiljkom.« (71:15-16, v.: 17:44, 67:3, 80:15) – Pod 'sedam zemlji' možemo tretirati i vibraciono pale Ravni Univerzuma. Još u prvim slovima biblijske 'Knjige Postanja' iznosi se: »U početku Bog stvori Nebo i Zemlju.« Zemaljsko se u 'Knjizi sjaja' vidi kao slika Nebeskog: »Ovaj svet je oformljen prema Gornjem Svetu, i sve što se dešava u tom zemnom području odigrava se i u Gornjem.« (II, 144 A) – Gospod je, dakle, sazdao duhovni (solarni) i materijalni (lunarni) Univerzum, odnosno duhovne i materijalne Ravni, koje su kasnije poprimile nisku vibraciju. – U 'Zoharu' sedam zemlje postavljaju se kao nekakvi vanzemaljski svetovi. Tako se npr. za zemlju u 'Knjizi Sazdavanja' nazvanu Gai’ iznosi: »Stanovnici sveta Gai’ seju i sade drveće. Jedu sve s drveta, a ne poznaju pšenicu, niti bilo kakvu drugu žitaricu. Njihov svet je senovit i u njemu ima velikih životinja.« – U sumerskom epu (koji je se sačuvao u dve verzije) 'Ištarin silazak u Podzemlje', opisuje se Boginjino spuštanje »u dom čiji su ulazi bez svetla, u dom gde je prašina hrana i zemlja jelo«, za svet sena, kaže se da ima sedam vratiju, odnosno sedam nivoa (pev. XV). – U staroindijskoj soterologiji, kao što Nebo ima svoje stupnjeve, tako i Pakao ima svoje razine, i to sedam njih, kroz koje prokletnici moraju proći (Atharva-veda, II, 12:7; V, 30:6; VIII, 2:11, 8:11; XVIII, 2:27) – U 'Drugoj Ezdrinoj knjizi' za one koji se ne boje Boga, koji su jaki u grešenju, kaže se da će lutati u paklenim staništima, tugujući na sedam načina (7:80), dok će pravednici gledati Božiju Slavu i uživati mir u sedam stupnjeva.

IV, 15 – sedam pustinja ... – Biblijsko-hebrejski jezik razlikuje više vrsti pustinja: arava je sterilni pesak i kamen, tlo bez vegetacije; midbar je neobrađena zemlja koja nije sasvim pusta, te u svojoj neprikladnosti za obrađivanje služi uglavnom za ispašu stoke; horbah je plodna zemlja, ali ratom opustošena; charah je krečnjačka zemlja; cholah je peščara, peščani prostor zemlje. Opšti termin za pustinju je ješimon.

IV, 15 – sedam sedmica – Kod Izraelaca praznik sedam sedmica zvao je se Ševuoth (grčki: he pentkost, pedesetnica). Obeležavao je se sedam sedmica posle pashalnog 15. nisana (Levitska’, 23:15-16). Egipatski (pra)hrišćani, terapeuti, svečano su obeležavali svaki pedeseti dan.

IV, 15 – sedam godina – »Šest godina zasađuj svoju zemlju i njezine plodove pribiri, a sedme godine je pusti da počiva neobrađena.« (Izlazak’, 23:10-11; v.: Levitska’, 25:2-7.20-22; Ponovljeni Zakon’, 15:1-4.

IV, 15 – sedam sedmičnih godina – Kod starih Izraelaca jubilarna, oprosna godina je bila svaka pedeseta: »Nabroj sedam sedmica takvih godina, sedam puta sedam godina. Sedam sedmica godina iznosiće ti četrdeset devet godina. A onda zaori u trubu! U sedmome mesecu, desetoga dana toga meseca, na Dan pomirenja, zatrubite u trubu širom svoje zemlje. Tu pedesetu godinu proglasite svetom! Zemljom proglasite oslobađanje svim njezinim stanovnicima. To neka vam bude jubilej, oprosna godina. Neka se svako vaš vrati na svoju očevinu; neka se svako vrati k svome rodu! Ta pedesetogodišnjica neka vam je jubilejska godina: nemojte sejati, nemojte žeti što samo od sebe uzraste niti berite grožđe s neobrezane loze. Jer jubilej vam mora biti svet! Hranite se onim što njiva donese od sebe.« (Levitska’, 25:8-12)


IV, 16 – sedam Kamenih Zgrada – pet hiljada i četrdeset Kuća. – Niz brojeva 2, 6, 24, 120, 720, 5040 je geometrijske prirode gde se en-ti njegov član dobija po obrascu: A(n) = n • (n-1) • (n-2) • (n-3) • ... n-(n-1) = A(n-1) • n.

IV, 16 – što usta ne mogu izreći – »Ko će izreći dela moći Jehovine, ko li Mu iskazati sve pohvale?« ('Psalmi', 106:2)

V, 2 – Oni odvajaju Vetar od Vetra – »U sva četiri vetra nebeska razasuo sam vas ...« ('Zaharija', 2:10, v.: Enoh’, I, 12:2; Daniel’, 7:2; Otkrivenje’, 7:1)


V, 3 – ... dvanaest sazvežđa u svetu. – Projekcija Sunčeve prividne godišnje putanje po nebeskoj sferi je veliki krug čija ravan prolazi kroz Zemljino središte. Ovaj veliki krug naziva se ekliptika i prolazi kroz dvanaest sazvežđa na nebeskoj sferi, nazvana: Ovan, Bik, Blizanci, Rak, Lav, Devica, Vaga, Skorpija, Strelac, Jarac, Vodolija i Ribe. Ovaj pojas od osam stepeni sa obe strane ekliptike naziva se Zodijak (grč.: zMdiakós = ‘životinjski krug’). Ravan koja prolazi kroz ekliptiku nagnuta je prema ekvatoru za ugao od oko 23,5 stepeni. Ekliptika i ekvator kao veliki krugovi nebeske sfere seku se u dvema tačkama. Tačka u kojoj Sunce, krećući se prividno po ekliptici, preseca ekvatorsku ravan idući od negativnih ka pozitivnim deklinacijama, naziva se tačka prolećne deklinacije. Ovaj prelaz, danas se dešava oko 21 marta, i od tada počinje vladavina Ovna, prvog zodijačkog znaka. Druga tačka je tačka jesenje ravnodnevice koja se dešava negde oko 23. septembra. Dana 22. juna Sunce dostiže najveću visinu nad horizontom i počinje da se vraća; ta tačka naziva se severna povratna tačka ili tačka letnjeg solsticaja. Dana 22. decembra Sunce dostiže najmanju visinu nad horizontom i počinje da se vraća ka ekvatoru; ta tačka naziva se južna povratna tačka ili tačka zimskog solsticaja. Znaci Zodijaka imaju jednu ili više vladajućih planeta. Svaka planeta (‘zvezda lutalica’) u ‘životinjskom krugu’ ima mesto gde deluje izuzetno jako (egzaltacija); suprotno mesto od egzaltacije je mesto pada, gde se najslabije oseća uticaj date planete. Osnovni aspekti u konstelacionom odnosu planeta su: kvdratura (planete zaklapaju ugao od 900 u odnosu na Zemlju, opozicija (1800), trin (1200), sekstil (600), konjukcija (planete su grupisane na istoj strani od Zemlje), ...


Znaci Zodijaka se inače mogu razvrstati prema svom polaritetu, pripadnosti odgovarajućem Elementu i Kosmičkom Principu. Pozitivni znaci su neparni, negativni parni. Kardinalni znaci odgovaraju Aktivnom Načelu, fiksni Pasivnom, a promenljivi Vezivnom Kosmičkom Načelu.

I u uređenju samog Svetilišta Solomonovog Hrama znameniti judejski historik Josip Flavije je video odraz simbolizma vezana za 4 Elementa i 12 znaka Zodijaka: »Ispred njih /- vratiju Svetilišta/ je visila zavesa jednake visine, babilonski ćilim, šaroliko izvezen od hijacinta, visona, skerleta i purpura, divno izrađena i sa neviđenom mešavinom materijala, a trebalo je da predstavlja sliku sveta. Skerlet je predstavljao Vatru, vison Zemlju, hijacint Vazduh, a plavi purpur More. Dve materije, vison i purpur, već svojom bojom ali i svojim poreklom podsećaju na odgovarajuće im elemente, jer jednu proizvodi zemlja, a drugu more. Vez na ćilimu je predstavljao čitav nebeski svod, osim slika Zodijaka. – Kada se pređe taj ulaz, dolazilo se u unutrašnjost, u niži deo Svetilišta. Taj je bio šezdeset lakata visok i isto toliko dugačak, a dvadeset lakata širok. Po svojoj dužini delio se opet u dve prostorije. U prvoj, koja je imala četrdeset lakata, bila su tri najdivnija i u celom svetu čuvena umetnička dela: svećnjak, sto i oltar kadioni. Sedam svetiljki koje su se granale iz svećnjaka označavala su sedam planeta, a dvanaest hlebova na stolu – krug Zodijaka i godinu, a kadioni oltar, sa trinaest vrsta tvari za kađenje koje su se uzimale iz mora i iz nenastanjene i nastanjene zemlje, označavalo je da je sve od Boga i da Bogu pripada.« ('O judejskom ratu', V, 5, 4-5)

V, 3 – ... dvanaest meseci u godini. – Kao i većina drevnih kalendara, i jevrejski kalendar, čiji nazivi meseca su slični babilonskim, ima 12 meseci (u prestupnoj godini 13 meseci: tzv. drugi Adar je dodavan između meseca Adara i Nisana). U neprestupnoj godini godina ima 353-355 dana a u prestupnoj 383-385 dana. Na dan mladog Meseca pada početak svakog meseca. U davnini, godina je počinjala sa prolećnim mesecom nisanom, a kasnije, građansko računanje vremena uzelo je jesenji mesec tišri kao prvi.


V, 3 – Tri koji ubijaju: jednjak, anus i usta. – »Nema u ustima njihovim istine, u njima je nevaljalstvo, grlo im je otvoren grob, na jeziku im je dvoličje.« ('Psalmi', 5:10, v.: 10:7, 12:3, 52:4) – »/Ima/ izrod kome su zubi mačevi i očnjaci noževi, te proždiru nesrećnike na zemlji i siromahe među ljudima.« ('Izreke', 30: 14, v.: 26:28)

V, 3 – Oni stoje u skupini od tri: svako pojedinačno zasebno. – Svakom Elementu (Vatri, Vodi, Vazduhu i Zemlji) odgovaraju po tri Slova. U Zodijaku, kao što smo već naznačili, nalazimo podelu na kardinalne, fiksne i promenljive znakove.

V, 8 – On učini Slovo Tet vladarem u Slušanju. – Tet (Ř) predstavlja zmiju koja grize svoj rep – uroborosa (grč.: oyrá = ‘rep’, borós = ‘proždrljiv’), što je čest drevni likovni, arhetipski i alhemijski motiv.


U svom starom obliku Tet se piše kao jednakokraki krst koga obavija kružnica – d, odnosno predstavlja, u negativnom izražajnom konteksu, Staru Zmiju koja obuhvata Zemlju, koja pod svoju vlast i zavodničku moć drži drži sve narode, rodove, plemena i jezike ovoga sveta, grešnog sveta, starog sveta. U pozitivnom smislu, simboliše Božije Oko koje bdije nad Zemljom, Vatru iz koje je sve nastalo i održavano, odnosno Eter koji drži četiri Elementa. U Empedoklovom shvatanju titan Eter okružuje svet, koji se sastoji od četiri elementa (frg. 38, ed. Diels) čije spajanje i razdvajanje uređuju i određuju Philía i Neíkos. Filosofstvujući imperator Julijan u svom spisu 'Vrhovnome Suncu' slično prezentira: »Zar u nebu nije očigledno bivstvo petog Elementa koje se kreće u krug i steže sve delove sadržavajući stvari koje su po prirodi raspuštene i jedne od drugih otpadaju?« (139 C) – Inače, dok je gmižuća zmija simbol negativnih snaga, uspinjuća zmija je simbol svetlih, božanskih ognjenih snaga. Mojsije Hrista Raspetog u pustinji najavljuje podizanjem medene zmije na štapu. Upućujući Svoje učenike da objavljuju Evanđelje i najavljuju Božije Kraljevstvo, Hrist ih poziva da budu bezazleni kao golubovi i mudri kao zmije ('Matej', 10:6). Pri krštenju na Jordan, na Isusa Duh Pomazanja silazi u vidu goluba. Ime Hristos počinje 'golubljim' slovom 'H' a završava se zmijsko-siktavim 'S'. Golub i zmija se tako javljaju kao simboli Božije Ljubavi i Premudrosti, temeljnih stvaralačkih snaga Univerzuma.

V, 8 – Av u godini. – U jevrejskoj povesti mesec Av, peti mesec po starom, verskom kalendaru, ima posebno značenje, jer je u njemu srušen i Prvi i drugi Hram. U 'Drugoj knjizi o kraljevima' ukazuje se za osvajanje Jerusalima opsednutog snagama novobabilonskog cara Nevukadnezara: »Devetoga dana četvrtoga meseca /.../ neprijatelj provali u Grad. /.../ Sedmoga dana petoga meseca, devetnaeste godine Nevukadnezara, cara babilonskoga, uđe u Jerusalim Nebuzaradan, zapovednik kraljeve telesne straže i časnik babilonskog kralja. On zapali Dom Jehovin, kraljevski dvor i sve kuće u Jerusalimu.« (25:3-4.8-9) – Jevreji 9. av 586. g. s.e. uzimaju kao dan rušenja Solomonvog Hrama. Prominentni judejski historik Josip Flavije pak iznosi da su se oba rušenja Hrama desila 10. ava: »... Već odavno Bog je bio osudio Hram za vatru, i stigao je, tokom vremena, nesretni dan – deseti meseca laosa /= ava/, u koji je i ranije Prvi Hram bio spalio car babilonski.« ('O judejskom ratu', VI, 4, 5)

VI, 1 – sedam planeta i njihovi upravitelji, ... – Okultna misao svakoj klasičnoj planeti dodeljuje po jednog Arhanđela vladaoca, kao i jedan od sedam, od davnine poznatih metala.


VI, 2 – heptada – sedmostruka priroda stvari sazdanih iz Božije Svetlosti (grč.: ta heptá = 'sedam', 'sedmerstvo').

VI, 5 – sve postavio jedno protiv drugog ... – Autor knjige previđa da je zlo u svet došlo preko Đavola (otpalog anđela) i njegove klike, preko Stare Zmije, i on zlo, u ispoljavanju postavlja kao večni i svrsishodni princip. - »Bog je stvorio jedno jedno kao i drugo da čovek ne otkrije ništa od svoje budućnosti.« ('Propovednik', 7:14) – »Sve je dvostruko, jedno prema drugome, i ništa nije stvorio nepotpuno.« ('Sirah', 42:24)

VI, 5 – Dobro potiče od Dobrog – Dobro (ŃŐŘ – Tov) je pečat Stvaranja (Postanak’, 1:10.12.18.21.25.31).

VI, 7 – ... jedno je potvrdno, jedno je negativno, i jedno ih uravnotežuje. – Tri Majčinska Slova se predstavljaju kao Sudija, Tužilac i Branilac.


VI, 9 – ... tri koji izazivaju mržnju su su jetra, žuč i jezik. – »Lažljive usne kriju mržnju, a tko klevetu širi, bezuman je! « (‘Izreke’, 10:18) – »... Svi mi mnogo grešimo. Ako ko u reči ne greši, to je savršen čovek, kadar zauzdati i sve telo. I kad konjima stavljamo žvale u usta – da nam se pokoravaju, mi upravljamo čitavim njihovim telom. Vidi i lađe, kolike su i gone ih žestoki vetrovi, a njima upravlja vrlo mala krma kuda hoće krmareva volja. Tako je i jezik mali ud, ali se hvali velikim stvarima. Vidi kako mala vatra zapali veliku šumu. I jezik je vatra, svet nepravde, jezik se nalazi među našim udovima, skrnavi sve telo i on zapaljuje točak života, a Pakao njega pali.« ('Jakov', 3:2-6)

VI, 9 – Tri su iznad Sedam, Sedam su iznad Dvanaest, ... – Tri Prstena, sedam Sfere i dvanaest Zraka čine gradivni stožer Univerzuma.

VI, 10 - Ehje, ... – 'Ehjeh, Izvorno i duhovno značenje Božijeg imena zapisanog za četiri otiota – JHWH je ‘jesam’, ‘postojeći’. – »Mojsije reče Bogu: 'Ako dođem k Izraelcima pa im kažem: Bog otaca vaših poslao me k vama, a oni me zapitaju: Kako Mu je ime? – što ću im odgovoriti?' – ‘Ja sam /Onaj/ Koji Jesam' /’Ehjeh ašer ’ehjeh – ÔŮÔĐ čéĐ ÔŮÔĐ/, reče Bog Mojsiju. /.../ To mi je ime doveka, ...’« (‘Izlazak’, 3:13-14.15) – »Ja sam Alfa i Omega, govori Gospod Bog, Koji Jeste, i Koji Beše, i Koji dolazi, Svedržitelj.« ('Otkrivenje', l:8)

VI, 11 – gledao je, posmatrao je, i video je, istražio je i razumeo, ... – Naglasak se, dakle, stavlja na kontemplativnom doživljaju Knjige i njenih Tajni, što u hebrejskom glagol cafah pregnantno najbolje izražava. Kako navodi jedan od komentatora 'Jecire' s početka XII stoleća – Jehuda ben-Barzilaj, jedna od starih varijanta Knjige u naslovu imala je i dodatak: »Ko god se u nju zagleda /= sozercateljno udubi/, njegova je mudrost bezgranična.« – Taumaturgičko shvatanje 'Jecire' dovelo je među nemačkim hasidima XII i XIII stoleća do verovanja da je patrijarh Avraham postigao teurgičku moć da stvara bića, pozivajući se pritom na 'Postanje' 12:5 gde se kaže da je Patrijarh, odlazeći iz Harana, sa sobom uzeo i svu svoju čeljad (verovatno se misli na duhovne učenike, 'sluge'), a zna se da tada još uvek nije imao svoje dece.

VI, 11 – Adon ha-Kol – Gospodar Svega/Univerzuma.

VI, 11 – primio ga je u Svoje krilo, ... – Nebo, ili Prednebesa, Mesto Osveženja u koje odlaze pravedni Avrahamovi sledbenici i potomci, u judejskoj soterologiji nazvano je Avrahamovo Krilo. Spominje ga i sam Isus u Svojoj paraboli o siromahu Lazaru i nemilosrdnom bogatašu ('Luka', 16:22-23), te Josip Flavije u svojoj 'Raspravi sa Grcima o Hadu'.

VI, 11 – koji je potvrdio slovom He – Avram je prozvan Avraham (otac mnogih naroda’).

VI, 11 – i nazvao ga Svojim prijateljem, ... – U nekim recenzijama dodaje se još: »... i učinio ga je Svojim sinom«

VI, 11 – i posvedočio mu pravdu. – Gospod je povrdio Svoju Pravednost, i potvrdio je Avrahama kao svoga pravednika: »... Vera je sarađivala sa njegovim delima, i vera je delima došla do svog ispunjenja. I ispuni se Pisanije koje govori: 'Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravednost, i nazva se prijatelj Božiji'.« ('Jakov', 2:22-23)

VI, 11 – 'Pre nego što sam te oblikovao u majčinoj utrobi, Ja te znadoh.' – 'Jeremija', 1:5. Svi Božiji poslanici, proroci i učitelji dolaze iz Neba, odnosno oni su i pre rođena određeni, predodređeni da na Zemlji služe Gospodu u Njegovom Poduhvatu Spasenja, Preobraženja i Prosvetljenja sveta. Isaija tako svedoči i ukazuje za svoj profetski nalog i poziv: »Čujte me, ostrva, slušajte pomno, narodi daleki! Jehova me pozvao od krila materina, od utrobe majke spomenuo se moga imena.« ('Isaija', 49:1; v.: 44:24, 48:8). – I apostol Pavle je svestan svoje predodređenosti, određenosti za služenje u Delu Spasenja: »... Blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću Svojom, ...« ('Galatima', 1:15, cp.: 'Rimljanima', 8:28-30)

Dodatak I Prominentniji judejski kabalisti i kabalistički spisi

Čak i za mnoge koji sebe smatraju poznavaocima gnostičkih stremljenja i ostvarenja može se reći da nemaju pravu predstavu o literalnom obimu produkovanom u krilu judejskog gnosticizma, počev od II stoleća nove ere, a pogotovo ne u tzv. zlatnom dobu Kabale. Judejsko gnostičko štivo po skriptuarnom obimu prevazilazi srednjovekovne hrišćanske mistične spise, i približava se veličini hrišćanske patristike. Što integralno ili fragmentarno sačuvanih, što poznatih po knjiškim naznakama, znamo da su postojali na stotine judeo-gnostičkih, terminološki aproksimovano rečeno, kabalističkih spisa. Nijedan od tih spisa, naravno, u duhovnom pogledu, ne može se meriti sa ‘Enohovom knjigom’ ili ‘Četvrtom Ezdrinom knjigom’, koje su pak tek oblesci i izvodi iz jednog drevnog profetskog znanja, znanja koje je produkt objave Neba i Premudrosti Božije, a ne produkt ljudskog spekulativnog nadimanja i nadovezivanja. U kabalističkom literalnom korpusu, uz ‘Jeciru’ i ‘Zohar’, najznačajniji produkt je tzv. hejhalot (hejkhaloth) literatura, tronska mistika, nastala do i oko početka Srednjeg veka. Ako bi u nju smestili i Sefer ha-razim, kao što moramo učiniti, koji je navodno anđeo Raziel dao Noji (Noahu), onda bi i hejhalot korpus obojili zamršenim magijskim predstavama. Na žalost, mora se priznati da je kabalističko štivo dalo povoda kasnijem bujanju pseudookultizma, koji u sinkretičkom i parodijskom Pokretu za Novo Doba dobija svoj duhovno najpogubniji izraz. Pojedini kabalisti, koji su se igrali Boga iznova od zemlje ‘praveći čoveka’, oživljajući golem-a, nešto slično što danas npr. čini i genetski inženjering, očigledno nisu bili svesni pogubne dalekosežnosti svojih zamisli i stremljenja.


Dodatak II Prominentnija razlaganja Knjige Sazdavanja

‘Sefer Jecira’ kao kosmogonijski bukvar Kabale proučavana je i komentarisana je od strane niza znameniti jevrejskih mislioca srednjeg veka, najpre od Saadje (Saadeja) Gaona iz Bagdada (koji je bio protivnik reinkarnacionog pogleda na život), Dunaš ibn Tamima, Sabataja Donola (Donnolo) iz južne Italije (913.-942. g.), Jehude Halevija (u četvrtom delu njegovog Kuzari-a) iz Kajruana, Jehude ben Barzilaja iz Barselone, ... Jichaku ben Mošeu iz Kajruana (živeo između 850. i 950. g.), severnoafričkom Jevrejinu koji se nadahnjivao neoplatonizmom, pripisuje se jedan komentar ‘Sefer Jecire’, no njega je najverovatnije uradio njegov učenik Dukaš ben Tamima; u tom literalnom projektu susrećemo jedan od najranijih pokušaja da se usaglasi misaono blago Izraela s filosofskim refleksijama grčke i arapske misli. Donolo u svome glavnom delu Hakhmoni, raščlanjujući ‘Jeciru’ oslonjen i na ‘Bibliju’, ‘Talmud’ i grčku misao, afirmiše pozitivne duhovno-kosmogonijske opservacije: Bog je nevidljiva duša Svemira, a čovek, čija je mudrost odraz Božije Mudrosti, čini mikrokosmos u kojemu se odrazuje celokupan Svemir. Početkom XII stoleća, u južnoj Francuskoj ili Kataloniji, pomenuti Jehuda ben Barzilaj dao je svoj opširan komentar ‘Jecire’, koji je značajan po tome što prilaže i mnoge stare varijante i dodatke Knjizi, te iznosi pregršt starorabinskih kosmogonijskih, negde i mitski obojenih, opservacija. Nasuprot njemu, Jichak Slepi u svom komentaru ne daje više od pet hiljada reči, osvrćući se ponajprije na prva tri poglavlja ‘Jecire’. U XIII stoleću ‘Jeciru’ je razložio i Elazar ben Jehuda iz Vormsa (umro 230. g.), jedan od nemačkih utemeljitelja srednjovekovnog jevrejskog pijetizma (pokreta čije je najznačajnije delo Sefer hasidim); u poglavlju Peulat Jecirah Elazar daje i obredna upustva za pravljenje golema, koje po njemu traži deklamaciju kombinacija slova Alefbeta koje potiču iz 231 (po njegovoj recenziji 221) ‘vrata’ Stvaranja. Oko 1365. godine, na arapskom jeziku, samostalni marokanski filosof Jehuda ben Nisim ibn Malka, izneo je svoj komentar ‘Jecire’, sugerišući da proučavaocima ove knjige treba uručiti magijski udžbenik nazvan ‘Sefer Raziel’, što pokazuje da je on Otiote i Sefirote ‘Knjige Sazdavanja’, kao i Pseudo-Saadja opservirao prevashodno kroz magijsku prizmu.
Radi ilustracije, daćemo ovde tekstualne početke i završnice nekih prominentnijih razlaganja ‘Knjige Sazdavanja’.



Dodatak III Korespodencija Otiota i Tarot arkana

Tarot karte, ponajprije 22 velike arkane, očigledno si zamišljene da vizionarski izraze ideje i arhetipske motive koji stoje iza 22 Otiota alefbeta. Iako je izvorno zamišljen kao duhovni monument u službi čovekove sebespoznaje, Tarot je danas postavljen gotovo samo kao gatalalački metod. Dok 22 Otiota predstavljaju tokove stvaranja Makrokosmosa, 22 arkane govore o duhovno-realizacionom putu mikrokosmosa, čoveka kao Božijeg stvorenja, čiju dušu je sudbinski tok doveo u slabo i trošno telu, dušu iz koje zrači Večna Snaga, koja poziva na povratak u Unutarnju Domovinu, i izvrtanje unutarnjeg i prema vani. Prvobitni Tarot, koji je se najpre pojavio u Italiji negde u XIV stoleću, u XVI stoleću je prenesen u Francusku. Iako u likovnom pogledu ne pokazuje marljivost, suptilnost i podrobnost, francuski Marseljski Tarot (Tarot de Marseille), koji se uobličio u XVII i XVIII stoleću, dosta dobro i verno u svom izražajnom domenu prikazuje Veliko Delo. Neki drugi Taroti, poput onog koje je Frida Heris izradila pod Kroulijevim rukovodstvom imaju očiglednu likovnu profinjenost i doteranost, no oni i predstavlja opasnost za kontemplativno doživljanje. Jer meditiranjem na slike koje dolaze od ljudi koji nisu predati Božijem Duhu, koji štaviše izričito zrače negativni naboj, možemo primiti i privući i njihove negativne vibracije koje su ugradili, vezali za taj projekt.

Dodatak IV Otioti i ‘Otkrivenje po Jovanu’

Najznačajniji biblijsko-profetski spis, koji je i najviše osporavan u poapostolskom hrišćanstvu, bilo je ‘Otkrivenje po Jovanu’, Reč koju je ljubljeni Apostol primio i zapisao u vreme cara Klaudija ili Nerona (po pogrešnim predanjima to se smešta čak u vreme Domitijana, krajem I stoleća). Patmosko ‘Otkrivenje’ je namenjeno i dato prevashodno za Božije posvećenike. Za neupućene ljude, koji nemaju božanski red u sebi, ‘Hristovo otkrivenje po Jovanu’ je samo kovitlavi i nepovezani, kontradiktorni i anahroni konglomerat nerazumljivih slika. Poklonici Antihristovog duha proturaju i nameću stav da je patmosko ‘Otkrivenje’ (koje, govoreći ponajprije o prekretničkim događajima Posletka, najavljuje i krah njihovog poretka zla i laži) Jovan izmislio. Drugi, koji nisu toliko ogrezli u zlu i laži, te protivnici hilijazma, smatraju da je ono tajna, te se tako ne može razumeti. ‘Otkrivenje’ jeste tajna za ljude koji nemaju Hristov um; ono je tajno otkrivenje koje čisto srce i um tekako mogu razumeti. Da nije tako, ne bi Hrist svete Životom pozivao da ga čitaju i poslušaju (1:3, 22:9). Pojedini biblisti ‘Otkrivenje’ vide kao falsifikat raznih pisaca, odnosno da je ono nastalo kroz više proširenja i prerada nekog bazičnog judejskog ili hrišćanskog apokaliptičkog spisa. Svakako je ‘Otkrivenje’ pretrpelo neke jezičko-redaktorske uplive, ali oni nisu bili zamašnijeg obima. ‘Zamršen’ gradivni set slika i ukaza samog ‘Otkrivenja’ jednostavno je svakog potencijalnog redaktora, koji ništa nije razumeo od onog što se tu iznosi i predstavlja, odvraćao od nekog masivnijeg interpoliranja i konjekture. Osim toga, i sam proročki Duh opominje svakog da se Njegovoj reči ne sme ništa dodati ili oduzeti. Origenov učenik, Arhiepiskop Dionisije Aleksandrijski (246.-256. g.), čija su dela samo fragmentarno sačuvana, iznosi znalački da pošto ne razume ‘Otkrivenje’, ne može o njemu da donosi izričit sud. Dionisuje naznačuje: »Postojali su i pre nas koji su odbacivali tu knjigu. Protresajući poglavlje za poglavljem ukazivali su na njenu nerazgovetnost, pa su je proglasili za lažnu. Kazuju da ona ne pripada Jovanu, da pod debelim slojem nepoznanica tu nema nikakve objave, i da autor te knjige nije Apostol, kao i to da ne pripada članovima Crkve. Kazuju takođe da je u toj knjizi prepuno misli za koje bi Kerint jako želeo da su njegove, a on je utemeljitelj hereze koja baš po njemu nosi ime.« (Eusebije: 'Historija Crkve', VII, 25) Dionisije inače zapazio pravopisne grešne u grčkoj redakciji 'Otkrivenja', te razlike u stilu između 'Otkrivenja' i Poslanica i Evanđelja pripisanog Jovanu. To ništa nije čudno, jer patmosko 'Otkrivenje', kao što mu samo ime kaže, plod je izravnog i čistog božanskog diktata oblikovanog kroz ljudsko slovo.
'Otkrivenje po Jovanu', u svom slikovitom i u literalno-ukaznom domenu prividno daju utisak 'haosnog' i 'nesuvislog' štiva. Od Otkrovitelja namerno su izostavljene neke reči, koje može da nazre samo onaj koji gleda u dubine iznesenog. Tako se naprimer za pobednike nad Krvnikom ljudskim iznosi: »I ne zavoleše svoj život – sve do smrti.« (12:11) O kakvom to 'životu' možemo govoriti kod nekog ko je 'umro'? Šta nam Hrist zapravo ovde hoće reći: kad uzmemo udela u Njegovom Stradanju, kad umremo svetu i njegovim vrednostima, mi zapravo nalazimo svoj istinski Život, i počinjemo istinski da živimo u Bogu Istinitime. Kada Jovan kreće da se pokloni anđelu otkrovitelju ovaj ga upozorava da se se samo Bogu valja klanjati (19:10, cp.: 22:9) S druge strane, Hrist naizgled nešto suprotno za lažne Izraelce ukazuje nadgledniku crkve u Filadelfiji: »Vidi, učiniću da oni dođu i da se poklone pred tvojim nogama, ...« (3:9) Izostavljena je reč 'Bog': »... da se poklone Bogu pred tvojim nogama«, odnosno da pred tobom priznaju Božiju Veličinu i Svemoć – U verzu 16:14 kaže se da demonski duhovi sakupljaju kraljeve svega sveta za boj protiv Boga Svedržitelja. Kaže se da su kraljevi zemaljski bludničili sa Babilonom Velikim (18:3). No iznosi se i da zemaljski kraljevi ulaze u Novi Jerusalim i donose svoju Svetlost u njega (21:24, 5:10) Treba videti na koje i kakve 'zemaljske kraljeve' se misli. Kraljevi i vlasti koji stoje pod duhom staroga, satanskog sveta, dakako neće naslediti Novu Zemlju; no Hristovi kraljevi, koji su s ljubavlju podredili Zemlju sebi, koji slede Hrista, koji su uzdignuti na Hristov Presto, oni će dakako i vladati sa Hristom Novom, Zlatnom Dobu. – Pobednici nad Tamom, 144.000 svetih iskupljenika, se najpre predstavljaju kao Božiji izabranici iz svih naroda, plemena, rodova i jezika (5:9), a zatim i da pripadaju na dvanaest plemena Izraela (7:4-8). Pobednici koji dolaze iz sedam crkava, crkava sedmerostrukog Duha Božijeg, uistinu dolaze iz svih zemaljskih naroda, no u duhovnom domenu oni pripadaju novom, duhovnom Izraelu. – Za svete pobednike nad Tamom se kaže da ih ima tačno 144.000 (7:4, 14:1), ali, kad se slikaju pred Božijim Prestolom, na Kristalnom Jezeru, kaže se da ih ima bezbroj: »... Mnogi narod koga niko nije mogao izbrojati, od svakog roda, i plemena, i naroda, i jezika, ...« (7:9) 144.000 svetlonosaca obučenih u haljine Slave uistinu su 'mnogi narod', onda kada se prikazuju u zajedništvu sa svim Božijim anđelima. – U verzu 17:14 nalazimo najavu da će Jagnje, Kralj nad kraljevima, sa Svojim duhovnim kraljevima i sveštenicima pobediti Zver. U Verzu 13:7 kaže se pak nešto suprotno: da će Zver pobediti svete Životom. Lavovska Zver uistinu 'pobeđuje' sve izabranike, pobeđuje ih jezikom opadanja po merilima sveta, no konačnu pobedu, koja se potvrđuje i u Harmagedonu, odnosi Hrist, koji kroz Svoje svete služitelje pobeđuje Tamu i njene visoke pomagače (19:15.21). – Anđeo koji nagoveštava Sud Božiji poziva verne da imaju strah Božiji (14:7); s druge strane kaže se da 'strašljivci' završavaju u Ognjeno Jezero (21:8). Onaj ko ima strah Božiji on shvata svoju ništavnost bez Boga i nazire svoju snagu u Bogu, sa Kojim je sve moguće, dok onaj koji se boji da se suprostavi Zlu i Laži, postaje i sam rukavica Tame i 'junak' u grešenju.
Dvadeset i dva poglavlja ‘Apokalipse’ izuzetno dobro stoje pod metafizičko-simboličkim nabojem dvadeset i dva otiota hebrejskog alfabeta. Prvi Ot koga susrećemo u tekstu i objavi je slovo Alfa (u hebrejskom to je Alef): A-pokálypsis. ‘A’ je Majčinsko slovo, slovo Elementa Vazduha, slovo Mača. U prvoj slici Jovan vidi Hrista, Sina Čovečijeg (Adamasa), Adama Kadmona, koji se predstavlja kao Prvi i Poslednji (1:17), kako Mu iz ustiju izlazi dvosekli mač (1:16), Reč Istine kojom ubija i osuđuje bezbožnike i bezakonike, Dah Sile koja raspršuje bogoborce.
Drugo i treće poglavlje daje pisma upućena na 7 episkopa malozijskih crkava, Koji se nalaze na Hristovoj Desnici (a ‘desnicom’ u Kabali zove se i Sefira Chesed), dok su same crkve simbol sedam tipa Hristove Crkve u vremenu Posletka; naime, u svakoj Crkvi dominira jedan aspekt, jedna zakonitost sedmerostrukog Duha Božijeg.
Četrto poglavlje korenspodira sa slovom rađanja, slovom ‘Dalet’, koje ima značenje ‘vrata’: Jovan vidi otvorena Nebeska Vrata, i pred Prestolom Boga i Jagnjeta četiri Živa Bića koja iz Eona u Eon neprestano slave Boga (Oca i Sina).
U petom poglavlju (slovo He je gospodar u Govoru, a korenspodira mu zodijački znak Ovan) opisuje se kako Jagnje Božije, Božiji Prvosveštenik, kao Pobednik nad Tamom i svetom otvara Knjigu Života i skida sedam pečata sa nje, koji označavaju dalje nastup velikih nevolja nad svetom potonulim u greh. Jagnje Božije se slika sa sedam očiju i sedam rogova. ‘Rog’ (trougao) i ‘oko’ (solarni simbol) na njemu, u pozitivnom smislu reči, označavaju ‘Vrata Svetlosti’, koja će pobediti ‘Vrata Tame’, Propast, Ognjenu Reč koja, dolazeći iz ustiju Visine, spaljuje sve lažno i grešno. U negativnom značenju ‘oko u trouglu’ predstavlja rađanje zlotvora iz Ponora Propasti (što prikazuje trinaesto poglavlje), zavodnički govor paklene Dubine, govor koji razgoreva ono nisko i opterećujuće. Božiji ‘rogovi’ na zemlji su njegovi proroci, kroz koje govori sedmerostruki Hristov duh, proročki Duh.


Najniža Sefira – Malkuth, u kraljevoj skali boja prikazuje se četvorostruko: sa belom, riđom, crnom i zelenom bojom. Upravo se u šestom poglavlju ‘Otkrivenja’ konji četiri apokaliptička jahača, koji pustoše među ljudstvom na četiri kraja zemlje, slikaju u tim bojama. Jahači četiri Anđela Smrti koji dolaze u drugom Zlu prikazuju se sa vatreno crvenim, plavetnim i žuto obojenim oklopima dok im iz ustiju njihovih konja izlaze (crvena) vatra, (plavičasti) dim i (žuti) sumpor (9:17). Četvrta, peta i šesta Sefira nose plavu, crvenu i žutu boju.
U sedmom poglavlju (Zajin, Blizanci) ‘Apokalipse’ nalazimo opisane prvootkupljenike, suvladare Zlatne Hiljadugodišnjice, koji se pojavljuju kao ‘blizanci’ anđelima, tj. u anđeoskom društvu, pred Nebeskim Prestolom.
Poglavlje Heta, osmo poglavlje, govori o oglašavanju prve četiri, od sedam njih, Arhanđeoskih Truba, koje donose novi set Božijih presuda nad trećinom sveta zla, sveta neočišćenog greha.
U devetom poglavlju, koje ogovara slovu zmije – Tetu i zodijačkom znaku Lav, na jek pete Trube, opisuje se tako izlazak 'skakavaca' iz dima ždrela Bezdana, čiji zubi su kao u lavova, koji kinje i bodu svojim repovima, poput skorpijâ, ljude bez Božijeg pečata tokom pet meseca. Na jek šeste Trube, četiri Anđela Smrti, svezana na reci Eufratu, bivaju odrešena. Glave njihovih konja su kao u lavova, a trećini ljudskog mnoštva nauđuju svojim lavovskim ždrelom i svojim repovima, sličnim zmijama (9:19).
U desetom poglavlju, moćni Anđeo koji silazi iz Neba najavljuje da će se u dane glasa sedmoga Anđela, odnosno sedme Trube, svršiti tajna Božija, odnosno ispuniti sve ono što je Gospod preko proroka najavljivao za nestanak grešnog sveta.
Jedanaesto poglavlje opisuje nastup dva Božija proroka Preobraženja, koji će delovati u Mojsijevom i Ilijinom Duhu, u koje će naizgled pobediti Zver koja izlazi iz Bezdana, Lik Crvene Zveri, svetski monarh.
U poglavlju Lameda, 'Pravde', Vage, dvanaestom poglavlju, nalazimo opis Žene obučene u Sunce, sa Mesecom pod svojim nogama i zvezdama nad svojom glavom, Žene koja 'rađa' Dete koje se uznosi na Božiji Presto. Ovde imamo prikaz Apostolskog Bratstva utelovljenog i podignutog u vremenu Posletka, od koga se, u Duhu Istine, rađa 144.000 Novih Izraelaca, suvladara Hristovog Kraljevstva Mira. 'Mesec', simbol promene, ukazuje da se Žena Pravednosti i Mudrosti javlja u vremenu velikih promena, da će preko nje, poput sunca, Božijom rečju biti ogrejan i osvetljen ceo svet, i da će se osvedočiti kao venac pobede. 'Sunce', 'Mesec' i 'Zvezde' iz ove slike očigledno korenspodiraju sa tri Majčinska Slova: Šinom, Memom i Alefom.


Trinaesto poglavlje stoji pod slovom Mem, koje ima značenje ‘voda’ (hebr.: majim), a ponajprije opisuje izlazak, podizanje Velike Zveri, Velikog Monstruma, Zmijinog mesije, diktatora (hebr.: melekh) gvozdene svetske vlade, iz dubine (mamaq) ‘vode’, iz mora (lat.: mare) uskomešalog (hebr.: mehumah = ‘nered’, ‘buka’; murbav = 'izmešan') i pustoši (midbar; mebuqah = ‘praznina’) žamorećeg (hebr.: milemul = ‘mumlanje’) svetskog mnoštva, iz babilonskog miksa naroda, jezika, plemena i rodova predatih duhu Laži, koje vodi reč (hebr.: miletha) Obmane. Sin Pakla se nazire kao lečnik (lat.: medicus) koji jedno zlo hoće da ‘leči’ još većim zlom, da uvodi ‘red’ u svetu (lat.: mundus) nereda prema svoj ljudskoj utopijskoj volji. Mem je majčinsko slovo. Vode mnoštva su ‘majka’ rađajuće sunčane Zveri. U potpunoj ortografiji napisano slovo M (MIM – Mem – Jod – Mem) ukazuje na deobu ‘voda’: deobu onih koji pripadaju vodama Laži, i koji dospevaju u Ognjeno Jezero, i onih koji pripadaju Okeanu Života, Vodama Života, i dospevaju na Kristalno Jezero pred Božijim Prestolom: »I reče Bog: 'Neka bude svod posred voda da deli vode od voda!' – I bi tako. Bog načini svod, i vode pod svodom odeli od voda nad svodom.« ('Postanak', 1:6-7) – Mem je i slovo smrti: Zver ubija rečima klevete Hristove svete svedoke koji se ne žele pokloniti duhu Laži. Hebrejski izraz za smrt i ubijanje je mithah, odnosno mithutha; latinski mors, na sanskritu mrtjoh. Smrt označava kraj postojećeg, koji je opet i početak nečeg novo. Zato i slovo ‘m’ ima poseban značaj kad se pojavljuje na početku i kraju reči: malum (‘zlo’, lat.), monstrum (‘neman’), medium (‘sredina’), medicamentum (‘melem’, ‘otrov’), mencipium (‘kupovina’), meritum (‘plata’, ‘zasluga’), ... Pojavi sedmoglave Zveri, prethodi pojava dvoroge Zveri, Lažnog Proroka, novog Simona Maga i njegovog učenika Menandra, koji izbijaju iz ‘zemlje’, koji dolaze iz parodijskog Pokreta za Novo Doba, koji će zavesti ustreptali svest da u svetskoj pometnji ‘rešenje’ potraže u gvozdenoj svetskoj vladi, vladi bogatih i moćnih, najviših Demonovih pomagača i saveznika.
U četrnaestom poglavlju, poglavlju Nuna, nalazimo Novi Sion, Božiju Goru i Božiji Grad svetlonosaca, 144.000 onih koji su na Hristovom Putu, Putu Istinskog Života, umrli svetu Laži i postigli jedinstvo sa Najvišim Duhom, to jest savršeno ispunjeni, prožeti i obuhvaćeni Duhom Istine, koji drži njihov jezik daleko od svake hule i svake laži protiv Neba. Kao Božiji devstvenici i prvootkupljenici, oni pevaju Novu Pesmu, Pesmu Pobede. Njih Mir prati, jer Mir nose u sebi. Na kraju ovog poglavlja prikazuje se i Harmagedon, Božija Vršidba.
U petnaestom poglavlju se najavljuje Sud koji dolazi preko izlivanja sedam Čaša nepomešanog Božijeg Gneva (koji svakome određuje kaznu srazmerno njegovom pojedinačnom udelu u koletivnoj krivici), izlivanja koje dolazi preko sedam Arhanđela, sa kojima se završava Božiji Sud nad Zemljom, nad malima, nad poklonicima Zveri i Zmije. Dok Trube donose Sud koji je u znaku Elementa Vatre, otvoreni Pečati donose Božiji Sud u znaku Elementa Zemlje, dotle Trube predstavljaju Sud u Elementu Voda. Harmagedon, u kojima Hristovi veliki, veliki u bogobojaznosti, pobeđuju Mačem Istine Demonove velikaše, velike grehu, junake u odupiranju Božijoj Reči, predstavlja pak Sud pod Elementom Vazduh.
U narednom poglavlju, koje odgovara Otu Ajin koji gospodari u Gnevu, već se opisuje izlivanje sedam Zdela Gneva i njihov retribucioni ishod. Iz jedne od Čaše ishodi i Harmagedon.
Sedamnaesto poglavlje ‘Apokalipse’ prikazuje uzdizanje i pad Skerletne Žene, Velike Bludnice, Nove Babilonske Kule – bogastvom i slavom opijene dostojanstvenike ekumensko-orgijastičke planetarne religije, vaskrslog paganizma. Ovog poglavlju među Arkanama odgovara adut ‘Srušena kula’, planeta ratovanja, crvena planeta – Mars, i Ot Fe, koji gospodari u Lepoti. Skerletnu Bludnicu, Babilon Veliki, nalazimo kao grehom i slavoljubljem opijenu ‘lepoticu’, protiv koje će se okrenuti deset Roga, deset Savetnika (koji će u svetskoj federaciji tokom dva vremena postati gospodari sveta), te je spaliti i opustošiti.
Osamnaesto poglavlje, koje stoji pod Slovom Cadi i korenspodira sa Vodolijom u Zodijaku, dominantno opisuje žalost ‘mornara’ mora uskomešanih i omamljenih naroda, plemena, rodova i jezika, koji su se obogatili prevozeći i prodajući otrovne laži Skerletne Bludnice.
Poglavlje Kofa i Riba, devetnaesto poglavlje patmoske ‘Apokalipse’, u svom drugom delu opisuje Božiju Bitku, Harmagedon u kome Hrist Kralj, sa Svojim kraljevima-sveštenicima, onima koji su uzjahali Njegovog Belca, ispunili Njegov Zakon (ponajprije Besedu na Gori blaženstva) pobeđuje Zver i lažnog Proroka, razotkriva ih potpuno kao saveznike Laži i Zla.
Dvadeseto poglavlje, poglavlje gospodarskog Reša i Sunca, opisuje vaskrsnuće 12 plemena Novog Izraela, slavno ustajanje pobednika nad silama Tame, onih koji su uzeli udela u Prvom, Hristovom Vaskrsnuću, i koji s Hristom, na Novoj Zemlji, gospodare 1.000 godina, odnosno 12.000 meseci. Pišući na sedmero crkava Male Azije Hrist pobednicima obećava bogate nagrade, sve do toga da mogu sesti na Njegov zemaljski Presto i da mogu jesti od Drveta Života koje je u Božijem Raju. Grčki termin za ‘pobednik’ je A ˝ŻşÉ˝ – ho nikon. Pogledajmo njegovu numeričku vrednost:

O Omikron 70

ť Ni 50
I Jota 10
K Kapa 20
L Omega 800
N Ni 50
____
Svega: 1000

Hristovi pobedonosni vitezovi čine i plodove Božijeg Drveća Života. Za to Drveće, usađeno kraj Izvora Života, kasnije se kaže da svakog meseca donosi dvanaest plodova. Tokom 1.000 godina to iznosi ukupno 144.000 plodova. Posle Zlatne Hiljadugodišnjice, tokom koje će Kraljevstvo Mira moćno vladati na celoj Zemlji, Satana, sunce Ponora Propasti, zakratko se pušta iz Bezdana, i navaljuje na Božiji Grad. Potom, pobeđena Božijom Vatrom, zajedno sa svojim žrtvama, strmoglavljuje se nepovratno u dubine Bezdana, u Ognjeno Jezerom, u plamen Laži koji je sama točila i širila.
Predzadnje poglavlje ‘Otkrivenja po Jovanu’ stoji pod slovom Šin. Naziv Šina pišemo sa tri slova: od Šina, Joda i Nuna. Gledajući niz velikih Tarot arkana, korespodentno nalazimo adute ‘Doba’, ‘Samotnik’ i ‘Smrt’. Dakle mističnu formulu: ‘Vaskrsenje je skriveno u smrti’, ili Hristovim rečima objašnjeno: »Zaista, zaista, kažem vam, ako pšenično zrno ne padne u zemlju i ne umre, ostaje samo; a ako umre, donosi mnogo roda.« ('Jovan', 12:24) Iz 'Sefer Jecire' nalazimo da Šin odgovara Elementu Vatri, nebu, godišnjoj vrelini i glavi. Sa Neba silazi Grad Novi Jerusalim, koji je glava, prestonica Nove, Obećane Zemlje, i u Grad Slave ulaze samo Božiji devstvenici, čiste i svete duše, koje su vaskrsle sa Hristom Otkupiteljom, koji su postali stena isklesana iz Velike Stena i izglačana požrtvovanim i Bogu predanim životom.
Završno poglavlje ‘Otkrivenja po Jovanu’ odgovara zadnjem hebrejskom slovu – Tavu. Njegov naziv pišemo od slova Tav i slova Vav – Thav/ThW. U Tarotu to su arkane ‘Svet’ i ‘Prvosveštenik’. Novi Svet, Novu Zemlju nasleđuju gospodarski Božiji sveštenici i kraljevi, koji nose Hristovu zlatnu Svetlost, Božiji Pečat, Božije Ime na čelu. Tavu odgovara planeta Saturn (planeta žetve), sedmični dan subota (šabbath = ‘odmor’) i alhemijski metal olovo. Tako ovo, zadnje poglavlje ‘Otkrivenja’ ukazuje na vreme počivanja u Bogu, na novo Zlatno Doba, na doba onih koji su ‘olovnu’ težinu greha preobrazili u ‘zlato’, u sjaj čistih dela, koji su unutar duše našli Kamen Mudrosti, čija dobra setva je donela i dobru žetvu na njivi života.
Inače nije teško zapaziti da ceo apokaliptički tekst, numerički gledano, ponajprije reprezentuje brojeve tri, četiri, sedam, deset, dvanaest i dvadeset i četiri. Figuriše i broj 3,5: tokom tri i po vremena (1260 dana) lavovska Zver vlada Planetom, i tokom tri i po vremena dva proroka Preobraženja svedoče za Istinu i Dobro. Inače, sa tri i po kružnice mogu se geometrijski predstaviti deset Sefirota. Između treće i četvrte Sefire, u Bezdanu, Stara Zmija ima najviše dostignuće. Iz Bezdana Smrti izlazi vaskrsava i svetski tiranin, svetski despot, jedna od sedam glava Crvene Zveri, Lik Velike Zveri: »Zver pak, koja beše, i koje nema, i sama je osmi, i jedan od sedmorice, te ide u propast.« ('Otkrivenje', 17:11) – Primećujemo da sedam glave Zveri (koji u patronima imaju sedam Satanina kneza, sedam Aždajine glave, nose 10 roga (deset 'savetnika-mudraca' svetske vlade), koji odgovaraju na 10 Sefirota. Dakle, pet glave nose po jedan rog, jedna dva roga i jedna, najmoćnija tri roga. Upravo ta najmoćnija glava Crvene Zveri, vođena samom Satanom, na kraju staroga sveta, tokom 180 dana (apokaliptičkih 'pola Vremena') pojaviće se kao Čovek Bezakonja, Sin Pogibli, veliki Antihrist.
Iz ovih kratkih naznaka i izvođenja možemo nazreti koliko je 'Hristovo Otkrivenje po Jovanu' veličanstvena esoterična knjiga, izuzetno tesno povezana sa simboličko-ukaznim koloritetom 'Knjige Sazdavanja'; možemo videti da je ono zapravo literalni stožer onog što bi mogli nazvati hrišćanski inklinirana Kabala.
Na narednim stranicama dajemo tekst patmoske ‘Apokalipse’, po prevodu Emilijana Čarnića, uz izvesne i mestimične jezičke modifikacije.




POGLAVLJE 1.

Đ – Alef – 1 – Element Vazduh

»On napravi Slovo Alef vladarem u Vazduhu.
Okruni ga.
sastavi sa ostalim Slovima i formira time:
atmosferu u svetu;
vlažnost u godini;
grudi u biću muškom i ženskom. « (SJ, III, 6)

Uvod

1. Otkrivenje Isusa Hrista, koje mu dade Bog – da pokaže svojim služiteljima šta ima uskoro da se zbude, te pokaza i po svom Anđelu posla svome služitelju Jovanu, 2. koji je posvedočio reč Božiju i svedočanstvo Isusa Hrista, sve što je video. 3. Blažen je ko čita i blaženi su koji slušaju reči proroštva i drže što je u njemu napisano, jer je vreme blizu.

Uvodno pismo

4. Jovan na sedam crkava u Aziji: blagodat vam i mir od Onoga Koji Jeste, i Koji Beše i Koji Dolazi, i od sedam Duhova koji su pred Njegovim Prestolom, 5. i od Isusa Hrista, koji je Verni Svedok, Prvenac od mrtvih i Vladar nad zemaljskim kraljevima /= nad kraljevima Nove Zemlje/. Onome koji nas ljubi i koji nas Svojom Krvlju izbavi od naših grehova, 6. i učini nas kraljevstvom, sveštenicima Bogu i Ocu Svome; Njemu Slava i Vlast u sve Vekove, amen. 7. Evo, ide sa Oblacima i gledaće Ga svako oko i oni koji ga probodoše /u bližnjima/, i kukaće za njim sva plemena zemaljska. Da, amen.
8. Ja sam Alfa i Omega, govori Gospod Bog, Koji Jeste i Koji Beše i Koji Dolazi, Svedržitelj. 9. Ja, Jovan, vaš brat i saučesnik u nevolji, i kraljevstvu, i trpljenju u Isusu, obretoh se na ostrvu koje. se zove Patmos – zbog reči Božije i svedočanstva Isusova. 10. U dan Gospodnji zaneh se i čuh za sobom snažni glas kao zvuk trube, koji govoraše: 11. ‘Zapiši u knjigu što gledaš i pošalji na sedam crkava: u Efes, i u Smirnu, i u Pergam, i u Tiatiru, i u Sard, i u Filadelfiju, i u Laodikeju’.

Viđenje Sina Čovečijeg

12. I obazreh se da vidim Glas koji govoraše sa mnom. I kad se obazreh, videh sedam zlatnih svećnjaka 13. i usred svećnjaka Nekoga nalik na Sina Čovečijeg, obučenog u dugu haljinu i opasanog zlatnim pojasom po prsima. 14. Njegova glava i Njegove vlasi behu bele kao bela vuna, kao sneg, i oči Njegove kao plamen vatreni, 15. i noge Njegove kao u peći zažareni metal, i glas Njegov kao huka mnogih voda. 16. U svojoj desnoj ruci imao je sedam zvezda, i iz Njegovih usta izlažaše mač oštar s obe strane, i Njegovo lice beše kao što sunce sija u svojoj sili.
17. I kad ga videh, padoh pred Njegove noge kao mrtav; i stavi Svoju desnicu na me govoreći: ne boj se; ja sam Prvi i Poslednji 18. i Živi, i bejah mrtav, i vidi živ sam u sve Vekove, i imam ključeve od Smrti i od Hada. 19. Napiši, dakle, što si video, i što jeste i što će biti posle toga. 20 Tajna sedam zvezda, koje si video na Mojoj desnici, i sedam zlatnih svećnjaka: sedam zvezda su anđeli /= episkopi, nadglednici/ sedam crkava, i sedam svećnjaka su sedam crkava.

POGLAVLJE 2.

Ń – Bet – 2 – Merkur – Sreda – Živa

»On napravi Slovo Bet vladarem u Mudrosti.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Merkur u svetu;
sredu u sedmici;
levu nosnicu u biću muškom i ženskom.« (IV. 8)


Pismo crkvi u Efesu

1. Anđelu crkve u Efesu napiši: ovo govori onaj što drži sedam zvezda u svojoj desnici, što hodi sred sedam zlatnih svećnjaka: 2. znam tvoja dela, i tvoj trud, i tvoju strpljivost, i da ne možeš da snosiš zle ljude, i iskušao si one koji govore da su apostoli a nisu, i našao si da su lažljivci; 3. i imaš strpljivosti, i podneo si za Moje Ime, i nisi sustao. 4. Ali imam nešto protiv tebe, što si ostavio svoju prvu ljubav. 5. Sećaj se, dakle, odakle si pao i pokaj se i čini prva svoja dela; inače ću ti doći i ukloniti tvoj svećnjak s njegovog mesta, ako se ne pokaješ. 6. Nego ovo imaš: mrziš dela Nikolaita – koja i ja mrzim.
7. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama: onome koji pobeđuje daću da jede od Drveta Života koje je u Božijem Raju.

Pismo crkvi u Smirni

8. I Anđelu crkve u Smirni napiši: ovo govori Prvi i Poslednji, Koji bi mrtav i ožive: 9. znam tvoju nevolju i tvoje siromaštvo, ali ti si bogat, znam i hulu onih koji govore da su Judejci, a nisu, nego satanska sinagoga. 10. Ne boj se ničega što ćeš imati da trpiš. Vidi, Đavo će neke od vas baciti u tamnicu da budete podvrgnuti iskušavanju, i imaćete nevolju deset dana. Budi veran do smrti /u Gospodu/ pa ću ti dati venac života.
11. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama: onome koji pobeđuje – tome Druga Smrt neće nauditi.

Pismo crkvi u Pergamu

12. I Anđelu crkve u Pergamu napiši: ovo govori onaj koji ima oštri mač sa dve oštrice: 13. znam gde obitavaš, gde je satanin Presto. I držiš Moje Ime, i nisi se odrekao vere u Mene ni u dane kada je Moj verni svedok Antipa ubijen kod vas – gde Satana obitava. 14. Ali imam nešto malo protiv tebe: imaš onde takvih koji drže nauku Balaama, koji je poučavao Balaka da baci sablazan pred sinove Izrailjeve, da jedu meso žrtvovano idolima i da se odaju bludu. 15. Tako i ti imaš one koji na isti način drže nauku Nikolaita. 16. Pokaj se, dakle, inače ću ti ubrzo doći i zaratiću sa njima mačem Svojih usta.
17. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama: onome koji pobeđuje daću od skrivene mane, daću mu i beo kamen i na kamenu napisano novo ime, koje ne zna niko sem onoga koji ga prima.

Pismo crkvi u Tijatiri

18. I Anđelu crkve u Tijatiri napiši: ovo Govori Sin Božiji koji ima oči kao vatreni plamen, a noge su mu kao sjajni metal /= vatreni bakar/. 19. Znam tvoja dela, i tvoju ljubav, i veru, i službu, i tvoju strpljivost, i tvoja poslednja dela kojih ima više nego onih prvih. 20. Ali imam nešto protiv tebe, što dopuštaš ženi Jezabeli, koja za sebe govori da je proročica, te uči i dovodi u zabludu Moje služitelje – da bludniče i da jedu meso žrtvovano idolima. 21. I dadoh joj vremena da se pokaje, ali ona neće da se pokaje za svoje bludničenje. 22. Vidi, baciću je na bolesničku postelju, i s njom one koji bludniče s njom, u veliku nevolju, ako se ne pokaju za svoja dela. 23. I pobiću joj /Mačem ustiju Svojih/ decu, pa će sve crkve znati da sam Ja taj koji ispituje bubrege i srca, i daću vam svakom po delima vašim. 24. A vama ostalima u Tijatiri, koji god nemaju ove nauke, koji – kao što govore – ne poznaše satanske dubine, govorim: ne namećem vam drugo breme; 25. samo čvrsto držite ono što imate, dok Ja ne dođem.
26. I onome koji pobeđuje i drži Moja dela do kraja, tome ću dati vlast nad mnogobošcima, 27. i biće im pastir sa gvozdenom palicom, kao što se razbija zemljano posuđe, 28. kao što sam i ja primio od Svoga Oca, i daću mu zvezdu Danicu. 29. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama.

POGLAVLJE 3.

Ň – Gimel – 3 – Mesec – Ponedeljak – Srebro

»On napravi Slovo Gimel vladarem u Bogastvu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz Njega;
Mesec u svetu;
ponedeljak u sedmici;
levo oko u biću muškom i ženskom.« (SJ, IV, 9)

Pismo crkvi u Sardu

1. I Anđelu crkve u Sardu napiši: ovo govori onaj što ima sedam Božijih Duhova i sedam zvezda: znam tvoja dela, imaš ime da si živ, a mrtav si. 2. Probudi se i učvrsti ostalo što beše na umoru; jer nisam našao tvoja dela kao savršena pred Bogom svojim. 3. Sećaj se, dakle, kako si primio i čuo, pa drži i pokaj se. Ako li se, dakle, ne probudiš, doći ću kao lupež i nećeš nikako saznati u koji čas ću doći na tebe. 4. Ali imaš malo imena u Sardu, koja ne opoganiše svoje haljine, ti će hoditi sa mnom u belim haljinama, jer su dostojni.
5. Koji pobeđuje obući će se tako u bele haljine i neću izbrisati Njegovo ime iz knjige života, te ću priznati Njegovo ime pred svojim Ocem i pred Njegovim Anđelima. 6. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama.

Pismo crkvi u Filadelfiji

7. I Anđelu crkve u Filadelfiji napiši: ovo govori Sveti, Istiniti, koji ima Davidov ključ, koji otvara i niko ne zatvara, i koji zatvara a niko ne otvara: 8. znam tvoja dela. Vidi, učinio sam da su pred tobom otvorena vrata koja niko ne može da zatvori; jer ti imaš malo moći, pa ipak si sačuvao Moju reč i nisi se odrekao Moga imena. Vidi, dajem ti neke iz sinagoge satanine, koji za sebe govore da su Judejci, a nisu to nego lažu. Vidi, učiniću da oni dođu i da /Mi/ se poklone pred tvojim nogama, i da saznaju da sam te zavoleo. 10. Zato što si sačuvao Moju reč o strpljivosti, i ja ću sačuvati tebe od časa iskušenja, koji će doći na sav svet, da iskuša one što stanuju na zemlji. 11. Dolazim brzo; drži što imaš, da niko ne uzme tvoj venac.
12. Onoga koji pobeđuje učiniću stubom u hramu Svoga Boga i neće više izići napolje, pa ću na njemu napisati ime Svoga Boga i ime grada Moga Boga, Novog Jerusalima koji silazi sa neba od Moga Boga, i Moje novo ime. 13. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama.

Pismo crkvi u Laodikeji

14. I Anđelu crkve u Laodikeji napiši: ovo govori Amen, Verni i Istiniti Svedok, Početak stvorenja Božijeg: 15. znam tvoja dela, da nisi ni hladan ni vruć. Kamo sreće da si hladan ili vruć. 16. Ovako, zato što si mlak i nisi ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz Svojih usta. 17. Zato što govoriš: bogat sam i obogatio sam se i ništa mi ne treba, a ne znaš da si bedan, i kukavan, i siromašan, i slep, i go. 18. Savetujem ti da kupiš od Mene zlata žeženog u ognju – da se obogatiš, i bele haljine – da se obučeš i da se ne pokaže sramota tvoje golotinje, i masti – da pomažeš svoje oči, da vidiš. 19. Ja karam i kažnjavam sve koje volim; budi, dakle, revnostan i pokaj se. 20 Vidi, stojim na vratima i kucam; ako ko čuje Moj glas i otvori vrata, ućiću k njemu i ješću s njim – i on sa Mnom.
21. Onome koji pobeđuje daću da sedne sa Mnom na Moj Presto, kao što i Ja pobedih i sedoh sa Svojim Ocem na Njegov Presto.
22. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama.

POGLAVLJE 4.

Ó – Dalet – 4 – Venera – Petak – Bakar

»On napravi Slovo Dalet vladarem u Rađanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Veneru u svetu;
petak u sedmici;
levo uho u biću muškom i ženskom.« (SJ, IV, 10)


Vizija Božanskog Veličanstva

1. Potom videh, i gle, na nebu otvorena vrata i prvi glas koji čuh kako kao truba govori sa mnom, reče: popni se ovamo i pokazaću ti šta ima da se zbude posle ovoga. 2. Odmah se zaneh, i vidi, na nebu stajaše Presto, a na Prestolu seđaše Neko, 3. i Taj što seđaše beše na izgled kao kamen jaspis i sard, i okolo Prestola beše duga na izgled kao smaragd.
4. I okolo Prestola behu dvadeset i četiri Prestola, a na Prestolima videh dvadeset i četiri Starešine kako sede, obučeni u bele haljine, a na svojim glavama imahu zlatne krune. 5. I od Prestola izlažahu Munje, i Glasovi, i Gromovi; a sedam vatrenih buktinja gorelo je pred Prestolom; to su sedam Božijih Duhova. 6. I pred Prestolom beše kao stakleno more slično kristalu; a sred Prestola i oko Pestola četiri Živa Bića puna očiju spreda i sastrag. 7. I prvo Živo Biće beše kao lav, a drugo Živo Biće kao junac, treće pak Živo Biće imaše lice kao lice čoveka, i četvrto Živo Biće beše kao orao koji leti. 8. I svako od četiri Živa Bića imaše po šest krila, naokolo i iznutra punih očiju; i nemaju počinka ni Danju ni Noću govoreći: »Svet, svet, svet je Gospod Bog, Svedržitelj, Koji Beše i Koji Jeste i Koji Dolazi«.
9. I kad Živa Bića dadoše Slavu, i Čast, i Zahvalnost Onome što sedi na Prestolu, koji živi u sve Vekove, 10. padoše dvadeset i četiri Starešine pred Onim što sedi na Prestolu, pa se pokloniše Onome što živi u sve Vekove, te metnuše svoje krune pred Presto govoreći: 11. dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš Slavu, i Čast, i Silu, jer Ti si stvorio sve i Tvojom voljom sve beše, i sve bi stvoreno.

POGLAVLJE 5.

Ô – He – 5 – Ovan

»On učini Slovo He vladarem u Govoru.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Ovna u Zodijaku;
Nisan u godini;
jetru u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 4)

Zapečaćena knjiga i Jagnje

1. I videh u desnici Onoga što seđaše na Prestolu knjigu, ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. 2. I videh jakog Anđela kako objavljuje snažnim glasom: ko je dostojan da otvori Knjigu i da otpečati njene pečate? 3. I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije Mogao da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju. 4. A ja sam mnogo plakao što se ne nađe niko dostojan da otvori Knjigu niti da zagleda u nju. 5. I jedan od Starešina reče mi: ne plači; vidi, pobedio je Lav iz Judina plemena, izdanak iz korena Davidova, pa može da otvori Knjigu i njenih sedam pečata.
6. I videh sred Prestola i četiri Živa Bića i sred Starešina Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih Duhova poslanih po svoj zemlji. 7. I dođe te uze Knjigu iz desnice Onoga što sedi na Prestolu. 8. I kad uze Knjigu, četiri Živa Bića i dvadeset i četiri Starešine padoše pred Jagnjetom, i svako je imao kitaru i zlatne Zdele, pune tamjana, a to su molitve svetih. 9. I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš Knjigu i da otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom Krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena, i jezika, i naroda, i roda, 10. i učinio ih Bogu našemu Kraljevstvom i sveštenicima, i oni će kraljevati na zemlji. 11. I videh i čuh glas mnogih Anđela oko Prestola, i Živih Bića, i Starešina, i njihov broj beše mirijade mirijada i hiljade hiljada, 12. koji govorahu snažnim glasom: Jagnje, koje je zaklano, dostojno je da primi Silu, i Bogatstvo, i Mudrost, i Moć, i Čast, i Slavu, i Blagoslov.
13. I svako stvorenje koje je na nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i na moru, i sve što je u njima, čuh kako govore: Blagoslov, i Čast, i Slava, i Sila u sve vekove Onome što sedi na Prestolu i Jagnjetu.
14. A četiri Živa Bića govorahu: Amen; i Starešine padoše i pokloniše se.

POGLAVLJE 6.

Ő – Vav – 6 – Bik

»On učini Slovo Vav vladarem u Razmišljanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostali Slovima i napravi iz njega:
Bika u Zodijaku;
Ijar u godini;
slezenu u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 5)

Otvaranje sedam pečata

1. I videh kad Jagnje otvori jedan od sedam pečata i čuh jedno od četiri Živa Bića kako gromoglasno govori: Dođi. 2. I videh, i gle, beo konj, a onaj što seđaše na njemu imaše streljački luk, i dade mu se venac, pa iziđe pobeđujući i da pobedi.
3. I kad otvori drugi pečat, čuh drugo Živo Biće gde govori: Dođi. 4. I iziđe drugi, riđi konj, a onome što seđaše na njemu dade se da uzme mir sa zemlje pa da ljudi kolju jedan drugoga, i dade mu se veliki mač.
5. I kad otvori treći pečat, čuh Treće Živo biće gde govori: Dođi. I videh, i gle, vrani konj, a onaj što seđaše na njemu imaše vagu u svojoj ruci. 6. I čuh kao da glas između četiri Živa Bića govori: merica pšenice za dinar i tri merice ječma za dinar; a ulju i vinu nemoj da naškodiš.
7. I kad otvori četvrti pečat, čuh glas četvrtog Živog Bića gde govori: dođi. 8. I videh, i gle, zelenkast konj, a onome što seđaše na njemu beše ime smrt, i Had iđaše za njim; i dade im se vlast nad četvrtinom zemlje, da ubijaju mačem, i i glađu, i kugom, i zverinjem zemaljskim.
9. I kad otvori peti pečat, videh pod žrtvenikom duše zaklanih zbog Božije reči i zbog svedočanstva koje imahu. 10. I povikaše snažnim glasom govoreći: Dokle, Sveti i Istiniti Gospodaru, nećeš suditi i osvetiti našu krv na onima što stanuju na zemlji? – 11. I svakom od njih beše dana bela haljina, i bi im rečeno da počinu još malo vremena, dok se ne navrši broj njihovih saslužitelja i njihove braće, koji ima da budu pobijeni kao i oni.
12. I videh kad otvori šesti pečat, i bi veliki zemljotres, i sunce pocrne kao vreća od kostreti, a sav mesec posta kao krv, 13. i zvezde nebeske popadaše na zemlju kao što smokva odbacuje svoje nedozrele plodove, kad je ljulja jak vetar, 14. i nebo se izmače kao knjiga kad se smota, a svaka gora i svako ostrvo bi pokrenuto sa Svoga Mesta. 15. I kraljevi zemaljski, i velikaši, i vojvode, i bogataši, i silni, i svaki rob i svaki slobodnjak, posakrivaše se po pećinama i po gorskim stenama. 16. I govorahu gorama i stenama: Padnite na nas i sakrite nas od lica onoga što sedi na Prestolu i od Gneva Jagnjetova, 17. jer dođe veliki Dan Gneva Njihova, i ko može da se održi?

POGLAVLJE 7

Ö – Zajin – 7 – Blizanci

»On učini Slovo Zajin vladarem u Hodu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Blizance u Zodijaku;
Sivan u godini;
žuč u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 6)

144. 000 Izraelaca

1. Potom videh četiri Anđela gde stoje na četiri ugla zemlje i drže četiri zemaljska vetra, da ne duva vetar na zemlju, ni na more, ni na ikakvo drvo. 2. I videh drugog Anđela koji se podiže od istoka sunca i koji ima pečat Boga živoga, te povika snažnim glasom četirma Anđelima kojima bi dano da naude zemlji i moru, 3. govoreći: ne udite zemlji, ni moru, ni drveću, dok služitelje Boga našega ne zapečatimo na čelima njihovim. 4. I čuh broj zapečaćenih: sto četrdeset i četiri hiljade zapečaćenih od svih plemena sinova Izraelovih: 5. od plemena Judina dvanaest hiljada zapečaćenih, od plemena Rubenova dvanaest hiljada, od plemena Gadova dvanaest hiljada, 6. od plemena Aserova dvanaest hiljada, od plemena Neftalimova dvapaest hiljada, od plemena Manasijina dvanaest hiljada, 7. od plemena Simeonova dvanaest hiljada, od plemena Levijeva dvanaest hiljada, od plemena Isaharova dvanaest hiljada, 8. od plemena Zabulonova dvanaest hiljada, od plemena Josipova dvanaest hiljada, od plemena Benijaminova dvanaest hiljada zapečaćenih.

Veliki narod

9. Potom videh, i gle, mnogi narod koga niko nije Mogao izbrojati, od svakog roda, i plemena, i naroda, i jezika, gde stoje pred Prestolom i pred Jagnjetom, obučeni u bele haljine sa palmama u rukama svojim. 10. I vikahu snažnim glasom govoreći: Spasenje pripada Bogu našemu, koji sedi na Prestolu, i Jagnjetu.
11. I svi Anđeli stajahu oko Prestola i Starešina i četiri Živa Bića, i padoše na svoja lica pred Prestolom i pokloniše se Bogu 12. govoreći: Amen, Blagoslov, i Slava, i Mudrost, i Zahvalnost, i Čast, i Sila, i Snaga Bogu našemu u sve Vekove. Amen.
13. I prozbori jedan od Starešina govoreći mi: ko su i odakle dođoše ovi obučeni u bele haljine? 14. A ja sam mu kazao: Gospodine moj, ti znaš. – I reče mi: Ovo su oni što dolaze od velike nevolje, koji opraše svoje hanjine i ubeliše ih u Jagnjetovoj Krvi. 15. Zato su pred Božijim Prestolom, te Mu služe dan i noć u Njegovom hramu, a Onaj što sedi na Prestolu prebivaće nad njima. 16. Oni neće nikad više gladovati, ni žedneti, niti će ih sunce peći niti kakva žega, 17. jer će Jagnje, koje je nasred Prestola, biti njihov pastir i vodiće ih na izvore žive vode; a Bog će otrti svaku suzu sa njihovih očiju.

POGLAVLJE 8.

× – Het – 8 – Rak

»On učini slovo Het vladarem u Gledanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Raka u Zodijaku;
Tamuz u godini;
želudac u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 7)

Sedam Truba

1. I kad otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa. 2. I videh sedam Anđela koji stoje pred Bogom, i dade im se sedam truba. 3. I dođe drugi Anđeo sa zlatnom kadionicom pa stade kod žrtvenika, i dade mu se mnogo tamjana – da ga za molitve svih svetih prinese na zlatni žrtvenik pred Prestolom. 4. I podiže se pred Bogom iz Anđelove ruke dim od tamjana za molitve svetih. 5. I uze anđeo kadionicu pa je napuni vatrom sa žrtvenika i baci je na zemlju; i nastaše gromovi, i grmljavine, i munje, i zemljotres. 6. A sedam Anđela, koji imahu sedam truba, spremiše se da zatrube.
7. I prvi zatrubi: te nasta grad i vatra pomešana s krvlju, i to bi bačeno na zemlju; i trećina zemlje izgore, i trećina drveća izgore, i sva zelena trava izgore.
8. I drugi anđeo zatrubi: i kao velika gora, vatrom zažarena, bi bačena u more; i trećina mora posta krv, 9. te pomre trećina živih stvorenja u moru, propade i trećina lađa.
10. I treći anđeo zatrubi: i pade sa neba velika zvezda goreći kao buktinja, te pade na trećinu reka i na izvore voda. 11. A ime zvezde glasi: Pelen. I trećina voda posta pelen i mnogi ljudi pomreše od voda, jer behu zagorčane.
12. I četvrti anđeo zatrubi: i bi udarena trećina sunca, i trećina meseca, i trećina zvezda, da se pomrači njihova trećina i da trećina dana ne svetli, a isto tako i noći.
13. I videh i čuh jednog orla gde leti posred neba govoreći snažnim glasom: Teško, teško, teško onima što stanuju na zemlji od ostalih glasova truba trojice Anđela, koji će zatrubiti.

POGLAVLJE 9.

Ř – Tet – 9 – Lav

»On učini Slovo Tet vladarem u Slušanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Lava u Zodijaku;
Av u godini;
desni bubreg u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 8)

Prvo Zlo

1. I peti Anđeo zatrubi: i videh zvezdu koja je sa neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela Bezdana. 2. I otvori ždrelo Bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći, a sunce i vazduh behu pomračeni od dima iz ždrela. 3. I iz dima iziđoše skakavci na zemlju, pa im se dade moć kakvu imaju zemaljske skorpije. 4. I bi im rečeno da ne ude travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, niti ikakvom drvetu, nego samo ljudima koji nemaju Božijeg pečata na svojim čelima. 5. I dade im se moć ne da ih ubijaju, nego da ih kinje pet meseci; i njihovo kinjenje beše kao kinjenje skorpije – kad ubode čoveka. 6. A u one dane ljudi će tražiti smrt i neće je naći, i želeće da umru, i smrt će bežati od njih.
7. A prilike, koje se kao skakavci pojaviše, behu slične konjima pripremljenim za boj, a na njihovim glavama behu venci slični zlatu, lica im pak behu kao ljudska lica. 8. I imahu vlasi kao ženska kosa, a zubi im behu kao u lavova, 9. imahu i oklope kao gvozdene oklope, a šum njihovih krila beše kao tutnjava kola sa mnogim konjima koji trče u boj. 10. I imahu repove i žalce kao u skorpija, a u njihovim repovima beše njihova moć da naude ljudima pet meseci. 11. Oni imaju nad sobom kralja, Anđela Bezdana, kome je ime na jevrejskom jeziku Abadon, a na grčkom se zove Apolion. 12. Jedno Zlo prođe; vidi, idu još dva Zla za ovim.

Drugo Zlo

13. I šesti anđeo zatrubi: i čuh jedan glas od četiri roglja zlatnog Žrtvenika pred Bogom, 14. gde govori šestom Anđelu koji imaše trubu: odreši četiri Anđela koji su svezani na velikoj reci Eufratu. 15. I behu odrešena četiri Anđela, pripremljena za čas, i dan, i mesec, i godinu, da pobiju trećinu ljudi. 16. A broj te vojske beše dve stotine miliona konjanika, čuh njihov broj.
17. I u tom viđenju ovako videh konje i one što seđahu na njima: imali su vatrene, i plavetne i žuto, obojene oklope, a konjske glave behu kao glave lavova, i iz njihovih usta izlažaše vatra, i dim, i sumpor. 18. Od ove tri nedaće pogibe trećina ljudi, od vatre, i dima, i sumpora što izlažaše iz njihovih usta. 19. Jer sila tih konja beše u njihovim ustima i njihovim repovima: njihovi repovi su, naime, slični zmijama, imaju glave i njima ude.
20 Ostali pak ljudi, koji ne pogiboše od ovih nedaća, ne pokajaše se za dela svojih ruku – da se ne klanjaju demonima i zlatnim, i srebrnim, i bronzanim, i kamenim, i drvenim idolima, koji ne mogu ni gledati, ni slušati, ni hodati. 21. I ne pokajaše se za svoja ubistva, ni za svoja vračanja, ni za svoje bludničenje, ni za svoje krađe.

POGLAVLJE 10.

Ů – Jod – 10 – Devica

»On učini Slovo Jod vladarem u Radu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim slovima i napravi iz njega:
Devicu u Zodijaku,
Helul u godini;
levi bubreg u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 9)

Anđeo sa knjižicom

1. I videh drugog jakog Anđela kako silazi sa neba, obučena oblakom, i duga beše na njegovoj glavi, a lice njegovo beše kao sunce, i noge Njegove kao vatreni stubovi, 2. i imaše u svojoj ruci otvorenu knjižicu. I stavi svoju desnu nogu na more, a levu na zemlju, 3. te povika veoma glasno, kao lav kad riče. A kad povika, progovoriše sedam Gromova svojim glasovima. 4. I kad progovoriše sedam Gromova, nameravao sam da pišem; tada čuh glas sa neba koji govoraše: Zapečati što rekoše sedam Gromova i to ne piši.
5. I anđeo, koga videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže svoju desnu ruku prema nebu 6. i zakle se Onim što živi u sve Vekove, koji je stvorio nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu: da vremena neće više biti, 7. nego će se u dane glasa sedmoga Anđela, kad on bude zatrubio, svršiti tajna Božija, kao što je objavio svojim služiteljima, prorocima.
8. I glas koji čuh sa neba opet progovori sa mnom i reče: Idi, uzmi otvorenu knjigu u ruci Anđela koji stoji na moru i na zemlji. 9. I odoh Anđelu i rekoh mu da mi da knjižicu. I reče mi: Uzmi i pojedi je, i zagorčaće ti stomak, ali u ustima tvojim biće slatka kao med. – 10. I uzeh knjižicu iz Anđelove ruke i pojedoh je, i beše u Mojim ustima slatka kao med. A kad je pojedoh, zagorča mi stomak. 11. I rekoše mi: Treba ponovo da prorokuješ pred mnogim narodima, i rodovima, i jezicima, i kraljevima.

POGLAVLJE 11.

Ű – Kaf – 20 – Jupiter – Četvrtak – Kalaj

»On učini Slovo Kaf vladarem u Životu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Jupiter u svetu;
četvrtak u sedmici;
desno uho u biću muškom i ženskom.« (SJ, IV, 11)

Dva svedoka Preobraženja

1. I dade mi se trska slična štapu, s ovim rečima: Ustani i izmeri Hram Božiji i Žrtvenik, i one što se u njemu Bogu mole. 2. A spoljašnje dvorište Hrama ostavi na miru i ne meri ga, jer je dano mnogobošcima, i oni će gaziti Sveti Grad četrdeset i dva meseca. 3. I daću dvojici Svojih svedoka pa će u odelu za žalost prorokovati hiljadu dvesta i šezdeset dana. 4. Ovi su dve masline i dva svećnjaka što stoje pred Gospodom zemlje. 5. I ako ko hoće da im naudi, vatra izlazi iz njihovih usta i proždire njihove neprijatelje. I ako ko zaželi da im naudi, mora ovako da bude ubijen. 6. Ovi imaju vlast da zatvore nebo – da ne pada kiša u dane njihovog prorokovanja, i imaju vlast nad vodama – da ih pretvaraju u krv, i da udare zemlju svakom nedaćom – koliko god puta zažele.
7. I kad svrše svoje svedočanstvo, Zver koja izlazi iz bezdana ratovaće protiv njih, i pobediće ih, i ubiće ih. 8. I njihova telesa ležaće na ulici velikog grada, koji se u duhovnom smislu zove Sodom i Egipat, gde je i njihov Gospod bio raspet. 9. I ljudi od naroda, i plemena, i jezika, i roda gledaće njihova telesa tri i po dana, i neće dozvoliti da njihova telesa polože u grob. 10. I koji stanuju na zemlji radovaće se za njih, i veseliće se, i slaće darove jedan drugome, zato što su ova dva proroka namučili stanovnike zemlje. 11. I posle tri i po dana uđe u njih Duh Života od Boga, pa stadoše na svoje noge, a veliki strah spopade one koji ih gledahu. 12. I čuše snažan glas sa neba koji im je govorio: Popnite se ovamo. – I popeše se na nebo u oblaku, i videše ih neprijatelji njihovi.
13. A u taj čas bi veliki zemljotres, te pade deseti deo Grada, i zemljotres pobi sedam hiljada osoba, a ostali se uplašiše i dadoše slavu Bogu Nebeskom.
14. Drugo Zlo prođe, vidi, treće Zlo dolazi brzo.

Treće Zlo

15. I sedmi Anđeo zatrubi: i odjeknuše snažni glasovi na nebu govoreći: Vladavina nad svetom pripade Gospodu našem i Njegovom Mesiji, i vladaće u sve Vekove.
16. I dvadeset i četiri Starešine, koji sede pred Bogom na svojim Prestolima, padoše na svoja lica i pokloniše se Bogu, 17. govoreći: Zahvaljujemo ti, Gospode Bože Svedržitelju, Koji Jesi i Koji si Bio, što si uzeo Svoju veliku silu i zakraljio se. 18. I narodi se razgneviše, i dođe Gnev Tvoj i vreme mrtvih – da im se sudi, i da se da nagrada Tvojim služiteljima, prorocima i svetima, i onima koji se boje Tvoga Imena, malima i velikima, da upropastiš one koji su zemlju upropašćavali.
19. I otvori se Hram Božiji na Nebu i pokaza se Kovčeg Njegovog Saveza u Njegovom Hramu, i nastaše munje, i grmljavine, i gromovi, i zemljotres, i grad veliki.

POGLAVLJE 12.

Ü – Lamed – 30 – Vaga

»On učini Slovo Lamed vladarem u Kopulaciji.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Vagu u Zodijaku;
Tišri u godini;
anus u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 10)

Žena i Aždaja

1. I pokaza se veliki znak na nebu: /apostolska/ Žena obučena u sunce i mesec pod njenim nogama, a na glavi joj venac od dvanaest zvezda, 2. i beše trudna, i vikaše od porođajnih bolova i muka. 3. I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: velika Aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna. 4. I njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju. I Aždaja je stajala pred Ženom koja je imala da rodi, da joj proždere Dete /= 144.000 prvootkupljenika/ – kad rodi. 5. I rodi muško dete, sina, koji će svima narodima biti pastir sa gvozdenom palicom. I njeno dete bi uzeto k Bogu i Njegovom Prestolu. 6. A Žena uteče u pustinju gde je imala mesto koje joj je Bog pripremio, da je onde hrane hiljadu dvesta i šezdeset dana.
7. I nasta rat na nebu; Mihael sa svojim anđelima zarati na Aždaju. I Aždaja i njeni anđeli zaratiše, 8. ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta na nebu. 9. I bi zbačena velika Aždaja, Stara Zmija, zvana Đavo i Satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom. 10. I čuh snažan glas na nebu kako govori: Sad nasta Spasenje, i Sila, i Kraljevstvo Boga našega, i Vlast Njegovog Mesije, jer je zbačen tužitelj naše braće koji ih optuživaše pred našim Bogom Dan i Noć. 11. I oni ga pobediše Jagnjetovom Krvlju i rečju svoga svedočanstva, i ne zavoleše svoj život – sve do smrti. 12. Zato se veselite nebesa i vi koji boravite na njima. Teško zemlji i moru, jer Đavo siđe k vama s velikim gnevom znajući da ima malo vremena.
13. I kad Aždaja vide da je zbačena na zemlju, poče goniti Ženu koja rodi muško dete. 14. Ženi pak dadoše dva krila velikog orla – da leti u pustinju na svoje mesto, gde će se hraniti jedno vreme, i dva vremena, i po vremena, daleko od Zmije. 15. A Zmija izbaci za Ženom iz svojih usta vodu kao reku, da je reka odnese. 16. No zemlja pomože Ženi, pa otvori zemlja svoja usta i popi reku koju izbaci Aždaja iz svojih usta. 17. I razgnevi se Aždaja na Ženu, te ode da zarati na ostalo njeno potomstvo, na one koji drže Božije zapovesti i imaju svedočanstvo Isusovo.
18. A ja stadoh na peščanu morsku obalu.

POGLAVLJE 13.

Ţ – Mem – 40 – Voda

»On napravi Slovo Mem vladarem u Vodi.
Okruni ga.
sastavi sa ostalim Slovima i formira time:
zemlju u svetu;
hladnoću u godini;
trbuh u biću muškom i ženskom.« (SJ, III, 7)

Dve zveri

1. I videh Zver kako izlazi iz mora, koja je imala deset rogova i sedam glava, a na njenim rogovima deset kruna i na njenim glavama bogohulna imena. 2. I Zver koju videh beše kao panter, i noge joj behu kao u medveda, a usta joj kao u lava. I Aždaja joj dade svoju moć, i svoj presto, i veliku vlast. 3. I videh jednu od njenih glava kao da je ranjena na smrt, ali njena smrtna rana bi izlečena. I zadivi se sva zemlja i pođe za Zveri, 4. i pokloniše se Aždaji što dade vlast toj Zveri, pokloniše se i Zveri govoreći: Ko je ravan Zveri i ko može ratovati s njom? 5. I dadoše joj se usta koja govore velike reči i hule, i dade joj se vlast da tako radi četrdeset i dva meseca. 6. I otvori svoja usta da huli na Boga, da pohuli na Njegovo Ime i na Njegov Šator, na one koji imaju svoj šator na Nebu. 7. I dade joj se da zarati na svete i da ih ‘pobedi’, i dade joj se vlast nad svakim plemenom, i narodom, i jezikom, i rodom. 8. I klanjaće joj se svi koji stanuju na zemlji, čije ime nije upisano u Životnoj Knjizi Jagnjeta koje je zaklano od osnovanja Sveta.
9. Ako ko ima uho neka čuje. 10. Ko u ropstvo vodi i sam će u ropstvo otići; ko bude mačem ubijao, mora i sam od Mača da pogine. Ovde je istrajnost i vera svetih.
11. I videh drugu Zver kako izlazi iz zemlje, i imala je dva roga kao u jagnjeta, i govoraše kao Aždaja. 12. I ona je izvršavala vlast prve zveri pred njom i učinila da se zemlja i njeni stanovnici klanjaju prvoj Zveri, čija je smrtna rana zalečena. 13. I ona činjaše velika čudesa, tako da i vatru s neba spusti na zemlju pred ljudima. 14. Ona je zavodila stanovnike zemlje čudesima koja su joj bila dana da ih čini pred Zverju, govoreći stanovnicima zemlje da načine lik Zveri, koja je imala ranu od mača i ostala živa. 15. I dade joj se da oživi lik Zveri i da lik Zveri progovori, te da učini da budu pobijeni svi koji se ne poklone liku te Zveri. 16. I učini da svi, mali i veliki, bogati i siromašni, slobodni i robovi, načine sebi žig na svojoj desnoj ruci ili na svom čelu, 17. da niko ne može ni kupi ti ni prodati sem onoga ko ima žig, ime Zveri ili broj njenoga imena.
18. Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj Zveri; jer je čovekov broj. A njen je broj šesto šezdeset i šest.

POGLAVLJE 14.

ŕ – Nun – 50 – Skorpija

»On učini Slovo Nun vladarem u Mirisanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Skorpiju u Zodijaku;
Marhešvan u godini;
jednjak u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 11)

Jagnje i izabranici

1. I videh, i vidi, Jagnje stajaše na Sionskoj gori, a s njim njih sto četrdeset i četiri hiljade koji su imali Njegovo Ime i Ime Njegovoga Oca napisano na čelima svojim. 2. I čuh glas sa neba kao šum mnogih voda i kao grmljavinu jakog groma, a glas koji čuh beše kao od kitarista koji pevaju uz svoje kitare. 3. I pevahu novu pesmu pred Prestolom i pred četiri Živa Bića i pred Starešinama, i niko nije mogao da nauči tu pesmu sem onih sto četrdeset i četiri hiljade koji su iskupljeni sa zemlje. 4. To su ti što se ne okaljaše ženama /Babilona Velikog/; to su, naime, devstvenici. Oni idu za Jagnjetom kuda ono ide. Ovi su iskupljeni kao prvenci od ljudi Bogu i Jagnjetu, 5. i laž se ne nađe u njihovim ustima; neporočni su.

Nagoveštaj Suda

6. I videh drugog Anđela kako leti posred neba imajući večito evanđelje – da ga objavi stanovnicima zemlje, i svakom rodu, i svakom plemenu, i jeziku, i narodu, 7. i govoraše snažnim glasom: Bojte se Boga i odajte mu Slavu, jer dođe čas Njegovoga Suda, i poklonite se Tvorcu neba, i zemlje, i mora, i vodenih izvora.
8. I jedan drugi Anđeo dođe za njim govoreći: Pade, pade veliki Babilon, koji je strasnim vinom Svoga razvrata napojio sve narode.
9. I jedan treći Anđeo dođe za njima govoreći snažnim glasom: Ako se ko klanja Zveri i njenom Liku, i prima žig na svoje čelo i na svoju ruku, 10. i sam će piti od vina Gneva Božijeg, koje je nepomešano utočeno u čašu Njegovoga Gneva, pa će biti mučen u vatri i sumporu pred svetim Anđelima i pred Jagnjetom. 11. I dim njihovoga mučenja dizaće se u sve Vekove, i neće imati pokoja Danju ni Noću oni koji se klanjaju Zveri i njenom Liku, i ko prima žig njenoga imena. 12. Ovde je istrajnost svetih koji drže Božije zapovesti i veru u Isusa.
13. I čuh glas kako mi govori sa Neba: Napiši: blaženi su mrtvi koji odsad umiru u Gospodu. Da, govori Duh, da počinu od Svojih trudova; jer dela njihova idu za njima.
14. I videh, i vidi, beli oblak, a na oblaku seđaše Neko sličan Sinu Čovečijem, sa zlatnim vencem na glavi i oštrim srpom u ruci. 15. I jedan drugi Anđeo iziđe iz Hrama vičući snažnim glasom onome što sećaše na oblaku: Pošalji svoj srp i požanji, jer dođe vreme da se požanje, jer se osuši zemaljska žetva. 16. I Onaj što seđaše na oblaku baci svoj srp na zemlju i zemlja bi požnjevena.
17. I jedan drugi Anđeo iziđe iz hrama što je na Nebu, i on imaše oštar srp.
18. I od žrtvenika dođe jedan drugi Anđeo koji imaše vlast nad Vatrom, pa povika snažnim glasom onome što je imao oštri srp: Pošalji svoj oštri srp i poreži grožđe zemaljskog čokota, jer je sazrelo Njegovo grožđe. 19. I anđeo baci svoj srp na zemlju, te obra zemaljski čokot i stavi u veliku muljaru Gneva Božijeg. 20 I muljara bi izgažena izvan Grada, i iziđe krv iz muljare konjima do uzda – hiljadu i šest stotina stadija.

POGLAVLJE 15.

á – Sameh – 60 – Strelac

»On učini Slovo Sameh vladarem u Spavanju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim slovima i napravi iz njega:
Strelca u Zodijaku;
Kislev u godini;
desnu ruku u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 12)

Sedam Zdela

1. I videh drugi, veliki i čudesni znak na nebu: sedam Anđela koji su imali sedam krajnjih zala, jer se njima svrši Gnev Božiji.
2. I videh nešto kao stakleno more, pomešano s vatrom, i pobednike zveri i njenoga lika i broja njenoga imena gde stoje na staklenom moru, i imahu kitare Božije. 3. I pevahu pesmu Mojsija, služitelja Božijeg, i pesmu Jagnjetovu, govoreći: velika su i divna tvoja dela Gospode Bože, Svedržitelju; pravedni su i istiniti tvoji putevi, Kralju naroda. 4. Ko se neće pobojati Gospode, i proslaviti Tvoje Ime? Jer si samo Ti svet; svi će narodi doći i pokloniće se pred tobom, jer se pokazaše Tvoji pravedni sudovi.
5. I posle ovoga videh, i Hram Skinije Svedočanstva na Nebu otvori se, 6. a iz Hrama iziđoše sedam Anđela koji imahu sedam Zala, obučeni u čisto i svetlo platno i zlatnim pojasima opasani po prsima. 7. I jedno od četiri Živa Bića dade sedmorici Anđela sedam zlatnih Zdela punih gneva Boga koji živi u sve Vekove. 8. I napuni se Hram dima od Slave Božije i od Sile Njegove, i niko ne Mogaše ući u Hram dok se ne svršiše sedam Zala sedmorice Anđela.

POGLAVLJE 16.

â – Ajin – 70 – Jarac

»On učini Slovo Ajin vladarem u Gnevu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Jarca u Zodijaku;
Tevet u godini;
levu ruku u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 13)

1. I čuh snažan glas iz Hrama kako govori sedmorici Anđela: Idite i izlijte sedam Zdela Gneva Božijeg na zemlju.
2. I ode prvi pa izli svoju Zdelu na zemlju: i pojavi se veliki i ljuti čir na ljudima koji su imali žig Zveri i koji su se klanjali njenom Liku.
3. I drugi izli svoju Zdelu u more: i posta krv kao od mrtvaca i uginu svako živo biće u moru.
4. I treći izli svoju Zdelu na reke i na vodene izvore: i posta krv. 5. I čuh Anđela koji je nad vodama kako govori: pravedan si ti koji jesi i koji si bio, sveti, što si ovo presudio. 6. Jer oni proliše krv svetih i proroka, i krv si im dao da piju; zaslužuju to. 7. I čuh kako žrtvenik govori: da, Gospode Bože, Svedržitelju tvoji sudovi su istiniti i pravedni.
8. I četvrti izli svoju Zdelu na sunce: i dade mu se da žeže ljude vatrom. 9. I oprljiše se ljudi od velike jare, pa pohuliše na ime Boga koji ima vlast nad ovim zlima, i ne pokajaše se – da mu odadu slavu.
10. I peti izli svoju Zdelu na presto Zveri: i njeno kraljevstvo bi pomračeno, i grizli su svoje jezike od muke. 11. I od svojih muka i od svojih čireva pohuliše na Boga Nebeskoga, i ne pokajaše se za dela svoja.
12. I šesti izli svoju Zdelu na veliku reku Eufrat: i presahnu voda njegova – da se pripremi put kraljevima koji dolaze od istoka sunca. 13. I videh kako iz usta Aždaje, i iz usta Zveri, i iz usta Lažnog Proroka izlaze tri nečista duha kao žabe; 14. to su, naime, demonski duhovi koji čine čudne znake, koji izlaze kraljevima svega sveta – da ih skupe na boj na veliki dan Boga Svedržitelja. 15. ‘Vidi, idem kao lopov; blago onome koji bdi i čuva svoje haljine – da ne ide go i da ne gledaju njegovu sramotu’. – 16. I sakupi ih na mesto koje se jevrejski zove Harmagedon.
17. I sedmi izli svoju Zdelu u vazduh: i iziđe snažan glas iz Hrama [nebeskog], od Prestola, govoreći: Svršeno je. 18. I nastaše munje, i grmljavine, i gromovi, i bi veliki zemljotres kakvog nikad nije bilo odkad su ljudi na zemlji, toliki i tako veliki zemljotres. 19. I Veliki Grad raspade se na tri dela, i gradovi mnogobožački popadoše. I veliki Babilon spomenu se pred Bogom – da mu da Čašu vina Svoga ljutog Gneva. 20 I sva ostrva nestaše, i gore se više ne nađoše. 21. I veliki grad, težine talantove, pade sa neba na ljude, a ljudi pohuliše na Boga zbog ovog zla od grada, jer njegovo zlo beše veoma veliko.

POGLAVLJE 17.

ä – Fe – 80 – Mars – Utorak – Gvožđe

»On učini Slovo Fe vladarem u Lepoti.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Mars u svetu;
utorak u sedmici;
desnu nosnicu u biću muškom i ženskom.« (SJ, IV, 12)

Propast Velike Bludnice

1. I dođe jedan od sedam Anđela koji su imali sedam Zdela, progovori sa mnom i reče: dođi da ti pokažem sud nad velikom Bludnicom koja sedi na mnogim vodama, 2. s kojom su kraljevi zemaljski bludničili, a stanovnici zemlje napiše se njenog bludničkog vina. 3. I odvede me u duhu u pustinju. I videh Ženu gde sedi na crvenoj Zveri koja beše puna bogohulnih imena, i imaše sedam glava i deset rogova. 4. A Žena beše obučena u porfiru i skerlet, i pozlaćena zlatom i dragim kamenom i biserima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba i nečistote Svoga bluda, 5. na čelu joj pak beše napisano ime: Tajna, Veliki Babilon, Majka bludnicâ i gnusoba zemaljskih. 6. I videh Ženu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka. I začudih se veoma kad je videh.
7. I anđeo mi reče: Što si se začudio? Ja ću ti kazati tajnu ove Žene i tajnu Zveri što je nosi i ima sedam glava i deset rogova. 8. Zver, koju si video, beše i nema je, i izići će opet iz bezdana, pa će otići u propast. A stanovnici zemlje, čija imena nisu zapisana u Knjizi Života – od postanka sveta, čudiće se kad vide Zver da beše i da je nema i da će opet biti tu. 9. Ovde treba imati um koji ima mudrost. Sedam glava – to su sedam brda na kojima Žena sedi. To su i sedam kraljeva; 10. pet njih je palo, jedan je tu, drugi još nije došao, a kad dođe – treba samo malo da ostane. 11. Zver pak, koja beše i koje nema, i sama je osmi, i jedan od sedmorice, te ide u propast. 12. I deset rogova koje si video – to su deset kraljeva koji još ne primiše kraljevstva, ali će vlast – kao kraljevi – primiti sa Zveri za jedan sat. 13. Ovi su jednomišljenici, pa daju svoju silu i vlast Zveri /koja je lik Crvene Zveri/. 14. Ovi će ratovati protiv Jagnjeta, i Jagnje će ih pobediti, jer je ono Gospodar nad gospodarima i Kralj nad kraljevima /nove Zemlje/, a s njim su pozvani i izabrani i verni.
15. I reče mi: Vode koje si video, na kojima Bludnica sedi, to su narodi, i mnoštva, i rodovi, i jezici. 16. I deset rogova koje si video i Zver, ti će mrzeti Bludnicu, i učiniće da ona bude pusta i gola, i poješće joj meso, i spaliće je vatrom. 17. Jer Bog dade u njihova srca da izvrše Njegovu misao, da se pokažu kao jednomišljenici i da dadu svoje kraljevstvo Zveri, dok se ne ispune reči Božije. 18. I Žena koju si video – to je Veliki Grad koji ima vladavinu nad kraljevimazemaljskim.

POGLAVLJE 18.

ć – Cade – 90 – Vodolija

»On učini Slovo Cade vladarem u Opipu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Vodoliju u Zodijaku;
Ševat u godini;
desnu nogu u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 14)

1. Posle ovoga videh drugoga Anđela kako silazi sa neba, koji je imao veliku vlast, i zemlja bi obasjana njegovom Slavom. 2. I povika snažnim glasom govoreći: Pade, pade veliki Babilon i posta demonsko prebivalište i sklonište svih nečistih duhova, i sklonište svih nečistih ptica, i sklonište svih nečistih i mrskih zveri, 3. jer su od strasnog vina njegovoga razvrata pili svi narodi, i kraljevi zemaljski su s njim bludničili, i trgovci zemaljski obogatiše se od njegove silne raskoši.
4. I čuh drugi glas sa Neba kako govori: Iziđite iz njega, narode Moj, da ne budete učesnici u njegovim gresima i da ne primite od njegovih zala; 5. jer gresi njegovi dopreše do Neba i Bog se seti njegovih nepravednih dela. 6. Uzvratite mu kako je on vama uzvraćao i vratite mu dvostruko po delima njegovim; u čašu, u koju je on utočio, vi mu utočite dvostruko. 7. Koliko se sam proslavio i odao raskoši, toliko mu dajte muka i žalosti; jer on govori u svom srcu: Sedim na Prestolu kao kralj, i nisam udovac, i žalosti neću videti. 8. Zato će u jedan dan doći njegova zla: smrt, i žalost, i glad, i biće spaljen vatrom, jer je silan Gospod Bog koji ga osudi.
9. I zaplakaće i zakukaće za njim kraljevi zemaljski koji su bludničili s njim i uživali u Njegovoj raskoši, kad vide dim njegovog spaljivanja. 10. Zbog straha od njegovih muka stojeći izdaleka govoriće: Jao, jao veliki grade Babilone, silni grade, u jedan čas dođe tvoj sud.
11. I trgovci zemaljski plakaće i kukaće za njim, što robu njihovu niko više ne kupuje, 12. tovare zlata, i srebra, i dragog kamenja, i bisera, i platna, i porfire, i svile, i skerleta, i svakog mirisnog drveta, i svake posude od slonovače, i svake posude od najskupocenijeg drveta, i od bronze, i gvožđa, i mramora, 13. i cimeta, i balsama, i kada, i mira, i tamjana, i vina, i ulja, i belog brašna, i pšenice, i marve, i ovaca, i konja, i kola, i telesa, i duša ljudskih. 14. I voće, koje je želela tvoja duša, otide od tebe, i svako obilje i svaki sjaj propade ti i više se neće naći.
15. Koji su ovim trgovali i obogatili se stojaće izdaleka zbog straha od njegovih muka, plačući i naričući, 16. i govoriće: Jao, jao Veliki Grade, obučen u platno i porfiru i skerlet, i nakićen zlatom i dragim kamenom i biserom, 17. jer u jedan čas opuste toliko bogatstvo. I svaki krmar, i svaki moreplovac, i mornar, i svi koji rade na moru, stadoše izdaleka 18. i vikahu gledajući dim njegovog spaljivanja, govoreći: Ko je bio kao ovaj Veliki Grad? 19. I baciše prah na svoje glave i vikahu plačući i naričući, i govorahu: Jao, jao Veliki Grade, u kom se obogatiše svi koji imahu lađe na moru – od njegovog skupocenog imanja, jer opuste u jedan čas. 20 Veselite se nad njim, nebo i vi sveti, i vi apostoli, i vi proroci, jer vas Bog osveti na njemu.
21. I jedan snažan Anđeo podiže kamen, velik. kao mlinski kamen, i baci ga u more govoreći: Ovakvim zamahom biće bačen Veliki Grad Babilon, i neće se više naći. 22. I glas pevača uz kitare, i muzičara, i frulaša, i trubača neće se više čuti u tebi, i nikakav umetnik ni od kakve /idolopokloničke/ umetnosti neće se više naći u tebi, i glas mlina neće se više čuti u tebi, 23. i svetlost svetiljke neće više svetleti u tebi, i glas mladoženje i neveste neće se više čuti u tebi; jer tvoji trgovci behu zemaljski velikaši, jer su tvojim čaranjem dovedeni u zabludu svi narodi, 24. i u njemu se nađe krv proroka, i svetih, i svih koji su zaklani na zemlji.

POGLAVLJE 19.

ç – Kof – 100 – Ribe

»On učini slovo Kof vladarem u Smehu.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
Ribe u Zodijaku;
Adar u godini;
levu nogu u biću muškom i ženskom.« (SJ, V, 15)

Posle ovoga čuh nešto kao snažan glas mnogog naroda na nebu kako govori: aleluja, Spasenje, i Slava, i Sila pripada Bogu našem, 2. jer su istiniti i pravedni Njegovi sudovi, što je osudio Veliku Bludnicu koja pokvari zemlju svojim bludom, i na njoj osvetio krv Svojih služitelja.
3. I po drugi put rekoše: aleluja, i dim njen diže se u sve Vekove. 4. I padoše dvadeset i četiri Starešine i četiri Živa Bića, pa se pokloniše Bogu koji sedi na Prestolu, govoreći: Amen, aleluja.

Jagnjetova svadba

5. A od Prestola iziđe glas koji je govorio: Hvalite Boga našega svi služitelji Njegovi i vi koji ga se bojite, mali i veliki.
6. I čuh nešto kao glas mnogog naroda, i kao šum mnogih voda, i kao grmljavinu jakih gromova, kako govore: aleluja, jer se zakralji Gospod Bog naš, Svedržitelj. 7. Radujmo se i kličimo i odajmo Mu Slavu, jer dođe Jagnjetova svadba i žena Njegova pripremi se, 8. i dade joj se da se obuče u svetlo, čisto platno; /svetlo/ platno, naime, to su pravedna dela svetih.
9. I reče mi: Napiši: blaženi su oni koji su pozvani na gozbu Jagnjetovu. – Reče mi još: Ove reči su istinite reči Božije. – 10. I padoh pred Njegove noge da mu se poklonim. I reče mi: Pazi, ne čini to, ja sam saslužitelj tvoj i tvoje braće koja imaju svedočanstvo Isusovo. Pokloni se Bogu. Svedočanstvo Isusovo, naime, to je Duh proroštva.

Reč Božija pobeđuje Zver i Lažnog Proroka

11. I videh otvoreno nebo, i vidi, beo konj, i koji sedi na njemu zove se Verni i Istiniti, i on sudi i ratuje po pravdi. 12. Oči su mu vatreni plamen, a na glavi Mu mnoge krune, sa napisanim imenom koje niko ne zna sem Njega. 13. I beše obučen u haljinu natopljenu krvlju, i Njegovo ime zove se Logos Božiji. 14. A nebeske vojske na belim konjima, obučene u belo, čisto platno, pratile su ga. 15. I iz Njegovih usta iziđe oštar mač – da njim pobije mnogobošce. I on će im biti pastir sa gvozdenom palicom; i on će gaziti muljaru ljutog vina Gneva Boga Svedržitelja. 16. On ima na haljini i na svom bedru napisano ime: Kralj kraljeva i Gospodar gospodara.
17. I videh jednoga Anđela gde stoji na suncu, i povika veoma glasno govoreći svima pticama koje lete posred neba: Dođite i skupite se na veliku Božiju gozbu, 18. da jedete mesa kraljeva, i mesa vojvoda, i mesa silnih, i mesa konja, i onih koji na njima sede, i mesa svih slobodnjaka i robova, i malih i velikih. 19. I videh Zver i kraljeve zemaljske i njihove vojske skupljene da zarate s Onim što sedi na konju i s Njegovom vojskom. 20 I Zver bi uhvaćena i s njom Lažni Prorok koji je pred njom učinio čudne znake, kojima je doveo u zabludu one što primiše žig Zveri i one što se klanjaju njenom Liku; oboje behu živi bačeni u Vatreno Jezero koje gori od sumpora. 21. Ostali pak behu pobijeni mačem koji iziđe iz usta Onoga što seđaše na konju, i sve ptice nasitiše se mesa njihova.

POGLAVLJE 20

č – Reš – 200 – Sunce – Nedelja – Zlato

»On učini Slovo Reš vladarem u Gospodarenju.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i napravi iz njega:
sunce u svetu;
nedelju u sedmici;
desno oko u biću muškom i ženskom.« (IV, 13)

Prvi Vaskrs i Hiljadugodišnje Kraljevstvo

1. I videh Anđela kako silazi sa neba, koji je imao ključ od Bezdana i veliki lanac u svojoj ruci. 2. I savlada Aždaju, Staru Zmiju, koja je Đavo i Satana, i sveza je na hiljadu godina, 3. pa je baci u Bezdan, i zaključa, i zapečati nad njom, da više ne dovodi u zabludu narode, – dok se ne navrši hiljadu godina; posle toga treba da bude odrešena na kratko vreme.
4. I videh prestole, i onima što sedoše na njih bi dano da sude, i videh duše pogubljenih zbog svedočanstva za Isusa i za reč Božiju, koji se ne pokloniše Zveri ni njenom Liku, i koji ne primiše žig na svoje čelo i na svoju ruku, i poživeše i zakraljiše se s Hristom hiljadu godina. 5. A ostali mrtvaci ne poživeše – dok se ne navrši hiljadu godina. Ovo je Prvi Vaskrs. 6. Blažen je i svet onaj koji ima /s Hristom/ udela u Prvom Vaskrsu; nad ovima Druga Smrt nema vlasti, nego će oni biti Božiji i Hristovi sveštenici, i kraljevaće s Njim hiljadu godina.

Poslednja bitka

7. I kad se navrši hiljada godina, Satana će biti oslobođen iz svoje tamnice, 8. i izićiće da dovodi u zabludu narode na četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi za rat – kojih je broj kao morski pesak. 9. I iziđoše na širinu zemlje, pa opkoliše Tabor svetih i Voljeni Grad; i siđe vatra sa Neba od Boga i pojede ih. 10. A Đavo, koji ih je dovodio u zabludu, bi bačen u Vatreno i Sumporno Jezero, gde je i Zver i Lažni Prorok, i biće mučeni Danju i Noću u sve Vekove.
11. I videh veliki, beli Presto, i Onoga što sedi na njemu, od čijeg Lica pobegoše /stara/ zemlja i nebo, i ne nađe im se mesta. 12. I videh mrtvace, velike i male, gde stoje pred Prestolom, a knjige se otvoriše; i jedna druga knjiga bi otvorena, to je Knjiga Života. I mrtvacima se sudilo na osnovu onoga što je napisano u knjigama – po delima njihovim. 13. I more dade mrtvace koji su u njemu, i Smrt i Had dadoše mrtvace koji su u njima, i svako bi osuđen po delima svojim. 14. I Smrt i Had behu bačeni u Vatreno Jezero. Ovo je Druga Smrt, Vatreno Jezero. 15. I ko god se ne nađe upisan u Knjizi Života, bi bačen u Vatreno Jezero.

POGLAVLJE 21.

é – Šin – 300 – Vatra

»On napravi slovo Šin vladarem u Vatri.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim Slovima i formira time:
nebo u svetu;
toplotu /- vrućinu/u godini;
glavu u biću muškom i ženskom.« (SJ, III, 8)

Novi svet i novi Jerusalim

1. I videh novo nebo i novu zemlju, jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora nema više. 2. I videh Sveti Grad, Novi Jerusalim kako silazi sa neba od Boga, opremljen kao nevesta koja je ukrašena za svoga Muža. 3. I čuh kako jedan jaki glas sa Prestola govori: Vidi Skinije Božije među ljudima, i On će stanovati s njima, i oni će biti Njegovi narodi, i sam Bog biće s njima, 4. pa će otrti svaku suzu s njihovih očiju, i neće više biti smrti, ni žalosti, ni vike, ni bola, jer ono prvo prođe.
5. I reče Onaj što sedi na Prestolu: Vidi, činim sve novo. – Reče još: Napiši, jer su ove reči verne i istinite. 6. I reče mi: Svršilo se. Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak. Ja ću žednome badava dati iz izvora Vode Života. 7. Ko pobeđuje nasleđuje ovo, i Ja ću mu biti Bog, i on će mi biti sin. 8. A strašljivcima, i nevernima, i gnusnima, i ubicama, i bludnicima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama – njima je mesto u Jezeru koje gori od vatre i sumpora; to je Druga Smrt.

Blaženstvo izabranih

9. I dođe jedan od sedam Anđela koji imahu sedam Zdela, punih sedam krajnjih Zala, i progovori sa mnom i reče: Hodi da ti pokažem Nevestu, Ženu Jagnjetovu. 10. I odvede me u Duhu na veliku i visoku goru, i pokaza mi Sveti Grad Jerusalim kako silazi sa neba od Boga 11. u Slavi Božijoj. Njegova luča beše kao najskuplji dragi kamen, kao kristalno svetli kamen jaspis. 12. Imaše velik i visok zid sa dvanaest vrata, a na vratima dvanaest Anđela i napisana imena; to su imena dvanaest plemena Izraelovih. 13. Od istoka troja vrata i od severa troja vrata i od juga troja vrata i od zapada troja vrata. 14. A zid gradski imaše dvanaest temelja i na njima dvanaest imena dvanaestorice Jagnjetovih apostola.
15. I onaj koji je govorio sa mnom imaše zlatnu trsku kao meru, da izmeri Grad i njegova vrata i njegov zid. 16. Grad pak ležaše na četiri ugla, i dužina mu je kao širina. I izmeri grad trskom: dvanaest hiljada stadija; njegova dužina i širina i visina behu jednake. 17. I izmeri njegov zid: sto četrdeset i četiri lakata po ljudskoj meri, koja je i anđeoska mera. 18. I građa njegovoga zida beše jaspis, i Grad je čisto zlato – kao čisto staklo. 19. Temelji gradskog zida behu ukrašeni svakovrsnim dragim kamenjem. Prvi temelj je jaspis, drugi – safir, treći – halkidon, četvrti – smaragd, 20 peti – sardoniks, šesti – sard, sedmi – hrisolit, osmi – viril, deveti – topaz, deseti – hrisopras, jedanaesti – jakint, dvanaesti – ametist. 21. A dvanaest vrata – dvanaest bisera; svaka vrata behu od jednog bisera. I gradska ulica beše čisto zlato – kao providno staklo.
22. A hrama ne videh u njemu; jer njegov hram je Gospod Bog, Svedržitelj, i Jagnje. 23. I tom gradu nije potrebno sunce, ni mesec, da mu svetle, jer ga Slava Božija obasja, i Jagnje je njegovo Svetilo. 24. I narodi će hoditi u njegovoj Svetlosti i kraljevi zemaljski doneće svoju Slavu u njega. 25. I njegova vrata neće se zatvarati danju; jer onde neće biti noći. 26. I doneće Slavu i Bogatstvo naroda u njega. 27. I u njega neće ući ništa nečisto, ni onaj što čini nešto gnusno i lažno, nego samo oni koji su upisani u Jagnjetovoj Knjizi Života.

POGLAVLJE 22.

ę – Tau – 400 – Saturn – Subota – Olovo

»On učini Slovo Tav vladarem u Miru.
Okruni ga.
Sastavi ga sa ostalim slovima i napravi iz njega:
Saturn u svetu;
subotu u sedmici;
usta u biću muškom i ženskom.« (IV, 14)

1. I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izvire iz Prestola Božijeg i Jagnjetovog. 2. Nasred Njegove ulice i s obe strane reke drveće života koje rađa dvanaest plodova, koje svakog meseca donosi svoj plod, a lišće tog drveća je za isceljenje narodima. 3. I ništa više neće biti prokleto. I Presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji Njegovi služiće mu, 4. i gledaće Njegovo Lice, i Njegovo Ime biće na njihovim čelima. 5. I noći neće više biti, i neće im biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i kraljevaće u sve Vekove.

Hrist dolazi

6. I reče mi: Ove su reči verne i istinite, i Gospod, Bog proročkih Duhova posla Svoga anđela da pokaže Svojim služiteljima šta ima da se zbude uskoro. 7. I vidi, dolazim ubrzo. Blažen je onaj koji drži proročke reči ove knjige.
8. I ja, Jovan, čuh i videh ovo, i kad čuh i videh, padoh da se poklonim pred nogama anđela koji mi pokaza ovo. 9. I reče mi: Pazi, ne čini to; ja sam saslužitelj tvoj, i braće tvoje, i proroka, i svih koji drže reči ove knjige; Bogu se pokloni.
10. I reče mi: ne zapečaćavaj proročke reči ove knjige, jer je vreme blizu. 11. Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, nečisti neka se i dalje kalja, a pravednik neka i dalje čini pravednost, i sveti neka se i dalje osvećuje.
12. Vidi, dolazim ubrzo, i plata Moja ide sa mnom, da uzvratim svakom onako kakvo je Njegovo delo. 13. Ja sam Alfa i Omega, Prvi i Poslednji, Početak i Svršetak. 14. Blaženi su koji peru svoje haljine, da mogu postići drvo života i da mogu ući u Grad na vrata. 15. Napolju su psi, i vračari, i bludnici, i ubice, i idolopoklonici, i svi koji vole i čine laž.
16. Ja, Isus, poslah Svoga anđela da vam posvedoči ovo za crkve. Ja sam izdanak iz korena i rod Davidov, sjajna zvezda Danica.
17. Duh /proroštva/ i Nevesta rekoše: Dođi. – I ko sluša neka kaže: Dođi. I ko žedni neka dođe, ko hoće neka uzme vodu života badava.
18. Svedočim svakom ko sluša proročke reči ove knjige: ako im ko dometne nešto, na toga će Bog navaliti zla napisana u ovoj knjizi. 19. Ako pak ko oduzme nešto od reči ove proročke knjige, Bog će oduzeti Njegov deo od Drveta Života i od Svetoga Grada, koji su opisani u ovoj knjizi.
20 Govori onaj koji svedoči ovo: Da, dolazim ubrzo.
Amen, dođi Gospode Isuse.
21. Blagodat Gospoda Isusa sa svima svetima. Amen.