I Darśana-upanišad slično prezentuje: »Kada sva bića posmatramo samo u vlastitom sopstvu, i u bićima sopstvo, tada Brahmana dopada. A u zadubljivanje stao kada ne gleda bića sva, postao jedan sa višnjim, tad potpun biva ovaj.« (X, 10-11).
Da bi se razumelo jedinstvo očišćene duše, božanskog bića i Boga, Božanstvene Stvarnosti treba razumeti i spoznati bazični gradivni zračeće-komunikacioni, hologramski (grč.: hólos = ‘ceo’, ‘sav’, ‘potpun’; gráphM = ‘pisati’, ‘beležiti’) princip Univerzuma, shvatiti da je esencija (= način na koji nešto suštinski postoji) svakog bića u svakome drugome biću prisutna kao Svetlost i Snaga, kao Bog, Život.
U Kosmičkom postojanju sve je energija, sve je vibracija, sve je svest, sve je zračenje, jedini polarisani komunikacioni princip: Odašiljanje i Primanje, odnosno preuzimanje i isporučivanje. Svako čisto biće zrači Sebe, svoj istinski Život: Boga, odnosno Božansku Energiju, Čistotu, Finoću, Duhovnu Svest. Ono što duhovno biće zrači kao mikrokosmos, kao oblikovani Univerzum, kao sunce života, to se kao savršena slika može videti tamo gde je odaslato i u svakom drugom duhovnom biću. Gde se odašilje, tamo se gradi zračenje Sopstva, Duhovne Svesti, projekciono se gradi kao slika i oblik. Zračenje gradi oblik i izgrađeni oblik zrači ono što ga je izgradilo i gradi ga. Svaki eterični zrak, impuls, nosi u sebi sliku i oblik odašiljača, jer odašiljač može da zrači samo sebe, ono što ima u sebi, i ono što dotiče u njega, što privlači. Pošto svako biće zrači u svako drugo, jer sve prožima i nosi Bog, Punina Zračenja, Kvintesenca, to svako duhovno biće nosi u sebi sliku zračenja i oblik zračenja, komprimiranu projekciju svakog drugog bića. Svako biće biva kao božanstvena esencija u svom bližnjem, a njegov bližnji je opet božanstvena esencija u njemu, esencija Beskonačnosti. Onde gde duhovno biće odašilje svoja osećanja, svoju svest, tamo jeste projekciono prisutno, jer je sve svest. Stoički mudrac Marko Aurelije ukazuje: »Moraš misliti i na isprepletenost svih stvari u kosmosu i na njihov međusobni odnos. Jer su, u izvesnom pogledu, sve stvari međusobno povezane i tako su sve u međusobnom srodstvu. To je zato što one proizlaze jedna iz druge, da bi kretanje bilo sređeno i skladno, i da bi sve što postoji bilo jedinstveno.« ('Razmatranja o samom sebi', VI, 38 – prevod: Albin Vilhar)
Bog kao Život i Zakon Univerzuma, kao Okean Jedinstva, zračeće prožima sve vidove svesti, bića, stvari i pojave. U duhovnim bićima sve je očigledno, svaki oblik, svaka svest. Svako biće svagda zrači Sebe, svoj istinski Život, Boga koji nosi njegovu svest i njegov lik: zato je i svagda kao zračeća esencija prisutno u svakom drugom biću, jer Bog, Bivstvo, svakog trena prožima sva bića i zračeće nosi njihove likove i forme, njihovu svest. Tako je svako biće (zračeće suštinski, kao esencija), po Bogu sveprisutnome prisutno u drugome, svako biće je blisko drugome biću, jer sve je u Bogu, Hologramu, Bliskome, Koji sve prožima i nosi jedinstveno, Koji se uliva u svaki mikrokosmos, živi u svakom mikrokosmosu i izliva se iz svakog mikrokosmosa: »... U Njemu živimo, i mičemo se, i jesmo ...« (‘Dela apostolska’, 17:28)
Ono što živi u struji Univerzuma jeste esencija Univerzuma, Obilje, Sopstvo koje iskazuje samo sebe (Sebstvo, Samstvo). Čisto duhovno biće, anđeosko biće, Sopstvo je koje je postalo oblik i čije zračenje nosi taj oblik, koje ga i univerzalno projektuje: u svakom drugom biću i obliku. Tako su i nebrojene snage Univerzuma prisutne kao esencija u duhovnom biću: zato je i ono mikrokosmos u makrokosmosu, naslednik Beskonačnosti. Grčki mislilac Diogen (404.-323. g. s.e.), Platonov savremenik, učio je da je »sve sadržano u svemu i da sve prolazi kroz sve /Ŕq˝Ä' ˝ Ŕ¶Ăą ş±v ´ąp Ŕq˝ÄÉ˝ µ6˝±ą »słÉ˝/.« (Laertije, VI, 73) – Sve čisto i istinito se u čistom i savršenom biću sjedinjuje i pojavljuje. U svakom duhovnom biću je čitavo Postojanje kao Svetlost i Snaga prisutno i zastupljeno; tako je Beskonačnost njegovo istinsko i pravo duhovno Vlasništvo i istinsko Bogastvo, Nasleđe, Svetlost Obilja u kojoj i iz koje živi i deluje.
Živeti u hologramskoj svesti, biti jedno sa Sveprisutnim Bogom, ne znači razliti i rastočiti svoje eterično biće u tekućem, eteričnom, impersonalnom Bivstvu, već se priključiti na Svetu Struju, te živeti i pulsirati u njoj, nju optimalno i maksimalno prihvatati i isporučivati, zračiti, rađati. Isus u Svojoj molitvi pred hvatanje to iskazuje rečima: »... Da svi budu jedno, kao što si Ti, Oče, u Meni i Ja u Tebi, da i oni budu jedno u Nama ...« (‘Jovan’, 17:21) – Bog, Punina (grč.: PlrMma), Alfa i Omega, Izvorište i Utočište, jeste u svemu prisutan, ali (nakon Pada) On nije u svemu moćno, optimalno i maksimalno prisutan. Za Božiju Crkvu apostol Pavle ukazuje: »Ona je Njegovo Telo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.« (‘Efescima’, 1:23) – Kada se desi i postigne da Bog sav Svet, počev od Svoje Crkve, ispuni moćno Sebom, tada će i sav Svet u Duhu biti podložan Hristu Božijem kroz Koga je i stvoren: »A kad Mu sve bude pokoreno, tada će se i sam Sin pokoriti Onome koji Mu je sve podložio, da Bog bude Sve u Svemu.« (‘Korinćanima’, 15:28) – Sve je stvoreno iz Boga i Kroz (Hrista) Boga, i sve treba biti ispunjeno Bogom, Svetom Puninom: »Sve je, naime, od Njega, kroz Njega, i za Njega. Njemu slava u sve Vekove!« (‘Rimljanima’ 11:36) – Kada se sedmerostruki Bog ‘razdeljuje’ u dejstvu i ulivanju, On, Svetlost Života se razdeljuje od Svoje Punine, tako da sve razdeljeno, kao deo Beskonačnog, nosi Beskonačno u sebi: »Ima razlike i u dejstvu sila,
Životom, on čulima čiste duše, Božijom Svetlošću koja mu dotiče i koja otiče dalje iz njega, vidi zračeće likove i forme svih bića u Sebi i nalazi sebe kao esenciju, suštinu Života u svakom drugom biću, svakom komprimiranom Postojanju, Eteru. Tako je eterično telo, mikrokosmos, sagrađeno od esencije svih drugih bića; svaka zračeća snaga je jedan kamen unutarnjeg hrama Svetlosti, hrama u kome prebiva Oko Presvetog Oca-Majke. U eteričnom, anđeoskom, duhovnom telu, mikrokosmosu, sjedinjene su sve snage Makrokosmosa: tako je telo koje je po formi slika i prilika Boga Oca, po zračenju koje preuzima i isporučuje, po duhovnom Nasleđu, slika Beskonačnosti, Univerzuma. Život, Krv i Dah čistih duhovnih bića je Jedan, Bog čiju Silu preuzimaju i isporučuju, u kojoj pulsiraju. Njihov Put je i Njihov Život i njihova Istina: ono što preuzimaju, to i odašilju, u tome se i kreću i to ih i pokreće. Čovek koji je u duši, po Duhu, jedno sa Bogom, on sebe nalazi i doživljava kao prisutnog u svemu, i sve vidi kao prisutno u sebi. Pri tome on zna da je prisutan u svemu samo po Bogu, svome Životu, jedinome Sveprisutnome Duhu. Bog ne samo da je prisutan u svemu (panteizam), već je i sve prisutno u Bogu, zatopljeno u Okeanu Života (panenteizam): »Jedan je Bog i Otac svih, koji je nad svima, i kroza sve i u svima.« (‘Efescima’, 4:6)
Da je Tvorevina Božija Slika artikulisali su mnogi mislioci. Tako Telezije iznosi: »Svet je istinska slika Božija – Mundum esse Dei veram statuam.« – Bruno: »Priroda je Bog utelovljen u stvarima – Natura est Deus in rebus.« – Kampanela: »Svet je živa slika Boga – Mundum esse Dei vivam statum.«
I, 6 – Gospod Jedan je Jedini – »Čuj Izraele! JHWH je naš Bog; JHWH je jedan – ’echad.« (Ponovljeni Zakon’, 6:4-5)
I, 6 – Njemu nema premca – »Ko Ga je ikada video pa da Ga opriča?« (Sirah’, 43:31; v.: Isaija’, 46:10) – »Nebesa kazuju Slavu Božiju. Svod Nebeski iskazuje delo ruku Njegovih. Dan danu to objavljuje, a noć noći glas predaje. Nije to reč, a ni govor nije, nije ni glas što se može čuti, no po zemlji razleže se jeka, reči sve do nakraj sveta sežu.« (‘Psalmi’, 19:2-5)
I, 6 – Šta možeš brojati pre jedan?! – Bagdadski matematičar i astronom Muhammad ibn Musa al-Khwaizmi (780. – 850. g. ne.) prvi je upotrebio nulu kao cifru.
I, 7 – Uzdrži svoja usta od izgovaranja i svoje srce od razmišljanja ... – Kod starih naroda ‘srce’ je bilo simbol duševno-mislenog središta, odnosno javlja se kao sinonim za um: »Zašto zlo mislite u svojim srcima.« (‘Matej’, 9:4) – »Ljudsko je srce puno zla, ludost je u srcima ljudi dok žive, ..« ('Propovednik', 9:3) – »Kad ti je srce mudro, i ja se od srca veselim.« ('Izreke', 23:15)
I, 7 – jer je rečeno: »Stvorovi trčahu i opet se vraćahu poput munje.« – Ezekiel’, 1:14.
I, 8 – Vetar Živog Boga – Božiji Vetar, Ruach, je Božiji Dah, Sveti Duh (Ruach ha-Qodeš), Božiji Duh, Svetlost Života, Isijavajuća (emanaciona) i dišuća Snaga. Disati dah života znači biti živ i imati život. Kada se Duh Sile i Istine u obilju izliva na Hristovo Bratstvo okupljeno u Gornjoj Odaji Markove kuće u Jerusalimu, on se manifestuje u vidu četiri Elementa, ponajprije kao strujeći vetar: »I odjednom, nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar.« ('Dela apostolska', 2:2) – Iliji na Horebu Duh Života se slično pokazuje: »Pred Jehovom je bio silan vihor, tako snažan da je drobio brda i lomio hridi, ...« ('Kraljevi', II, 19:11) – Prorok Ezekiel približavanje Božije Slave na reci Kebaru opaža najpre naglašavajući dejstvo Elementa Vazduh: »Pogledah, kad ono sa severa udario silan vihor, velik Oblak, bukteći Oganj obavijen Sjajem.« ('Ezekiel', 1:4)
U hebrejskom jeziku imenica ruach je dvoznačna: termin je i za 'vetar' i za 'duh'; u arapskom pak rich je 'vetar', a ruch 'duh', 'duša'. Božiji Dah je nevidljiv kao i vetar. Duh je Božiji Dah. Vazduh je simbol pokretljivosti. Sve duše su kreirane, uzete iz Božijeg Daha, Božijeg Života; čovek svoje življenje pokazuje dišući; dianje je simbol za život. Diogen iz Apolonije ukazuje: »Ljudi i ostala živa bića žive udisavanjem Vazduha. I ta tvar im je duša i snaga duha.« – U drevnim predstavama duša se svagda 'vazdušasto' doživljava. I središnji grčki izraz za duha – pneuma (to pneýma), istovremeno znači i 'vetar'. Grčko ánemos ('vetar') u latinskom se susreće kao animus ('duh') i anima ('dah', 'vazduh', 'duša'). Grčki termin psych ('duša', 'život') u etimološkoj vezi je sa psýchM ('ras-hladiti se'), odnosno psýchos ('hladnoća'). »Vatra je vreo element, Voda vlažan, Vazduh hladan, a Zemlja suv Element.« (Diogen Laertije: 'Život i mišljenja istaknutih filosofa', VII, 137) – Kada duhovni putnik bude visoko ispunjen Božijim Dahom, Svetom Pleromom, on tu treperavu ispunjenost oseća kao prijatno strujeću svežinu.
Božiji Dah, sveti Duh, je sveprožimajuća Snaga, i zato se i Svevišnji javlja kao Svedržitelj (hebr.: Hamakom; grč.: PantokrátMr). Zato što Bog Diše, zato i mi dišemo, odnosno živimo: »Kad bi On Dah Svoj u Se povukao, kad bi čitav Svoj Duh k Sebi vratio, sva bića bi odjednom izdahnula, i u prah bi se pretvorio čovek.« ('Jov', 34:14-15; v.: 'Psalmi', 104:29; 'Propovednik', 12:7)
Bog svagda Diše, Izdiše i Udiše, i to disanje određuje eonski tok, ciklus, sled smenjivanja duhovnih Dana i Noći. Duhovni Univerzum se pod Božijim Izdisajem širi, odnosno skuplja pri Udisaju Demijurga. U delu Sefer ha-Temuna, koje je se pojavilo 1250. g. u Kataloniji), razvija se teorija o etapama kroz koje svet prolazi tokom svog postojanja. Po njoj, svaki Eon, veliki Vek, Šemitta, stoji pod vlast jednog od sedam središnjih Sefirota. Sedam Šemittoth čine čine veliku svetsku, jubilarnu godinu; posle 49.000 godina stvaranje se vraća u emanaciono okrilje Bine. U prvoj Šemiti Tora je se manifestovala u znaku Obilja i Milosrđa, a sadašnja, druga njena pojavnost ima obeležja Suda. Volinski kabalista Jaakov Korel Lifšic u delu Šaare gan eden – 'Rajska vrata' (napisanom početkom XVIII stoleća) razvija koncepciju sukcesivnog otkrivanja pravog Božijeg Zakona: »U Šemiti u kojoj mi živimo zapovesti Tore su božanska nužnost. /.../ Ova Tora se zove Tora de-Bria (beriah = 'stvaranje', 'priroda'), a ne Tora de-Acilut (aciluth = 'duhovnost', 'vrhovno uvođenje'). Jer u ovoj Šemiti celokupno stvaranje, Bria, potiče iz jedne sfere iz koje se ono razvija i kombinuje na način koji odgovara zakonu ove Šemite. Stoga govorimo o Tori Stvaranja, o Tori de-Bria. No u ranijoj Šemiti, koja je bila pod znakom Milosrđa, i u kojoj tako nije ni bilo zlog nagona, ni nagrade ni kazne, nužno je vladao drugi kosmički zakon – hanhaga. Reči Tore su bile tako uzajamno prepletene da su odgovarale potrebama tog posebnog kosmičkog zakona, a dešavanja pri nastanku prethodne Šemite došle su iz više Sfere, naime iz sfere Mudrosti. I tako se, shodno tome, njihova Tora zvala Tora de-Acilut, jer smisao 'acilut' jeste tajna božanske Mudrosti. /.../ Na kraju šestog milenijuma će svetlost, koja prethodi kosmičkom sabatu, razastreti svoje zrake, progutati smrt i iz sveta prognati nečistog duha.« (12 C) – Još je pisac 'Barnabine poslanice' (negde oko 120-140. g. n.e.), verovatno aleksandrijski hrišćanin, izneo misao da je svaki dan Stvaranja simbol jedne hiljade zemaljskih godina (cp.: 'Petar', II, 3:8; 'Psalmi', 90:4), te da će tek u sedmoj hiljadugodišnjici od početka sveta biti omogućeno istinsko slavljenje sabata i ulazak u Božiji Mir (cp.: 'Jevrejima', 4:8-11): »... U šest dana, odnosno u šest hiljada godina, okončaće se sav svet.« (15:4) – Pojedini filosofski pogledi, i na Istoku i u Grčkoj, su Božije stvaralačko-održavateljsko Disanje su nihilistički postavili, učeći o tome da posle određenih ciklusa Bog celokupnu Tvorevinu udiše u sebe. Tako Laertije ukazuje za kosmološki pogled Zenona (osnivača škole zvane Stoa) i Hrizipa: »... Posle određenih vremenskih perioda celokupnu tvar upija u samoga Sebe i iznova je stvara iz Sebe.« (VIII, 138)
I, 8 – Početak bez započinjanja – »Ništa što početak i kraj ima ni večno ni beskonačno nije.« (Melis sa Samosa: O prirodi ili o bivstvujućem’, frg, 17)
I, 8 – Pustoš i Prazninu – Tochu va-Bohu (Postanak’, 1:2). Prema slovenskoj Enohovoj knjizi’ Tochu va-Bohu su dva načela koja iz sebe stvaraju tamu i vodu.
I, 8 – Načini ih kao Vrt, ... – Sterilna zemlja je silazećim Božijim Duhom pretvorena u rajski vrt, ’Eden (‘Postanak’, 2:8), u Septuaginti Edem. Na babilonskom i asirskom jeziku suhodol/stepa nosi naziv edinu (na sumerskom edin). Sličan ukazni termin je pardes – ‘gaj’, ‘bašta’ (‘Propovednik’, 2:5; ‘Pesma’, 4:13; ‘Nehemija’, 2:8), koji se susreće i u babilonsko-akadskim dokumentima.
I, 8 – »On snegu zapoveda da zasneži po zemlji.« – Jov’, 36:6.
I, 8 – Pomoću nje On je utvrdio Presto Slave, ... – ‘Solomonov ključ’ (Clavicula Salomonis) u jednom zazivanju preti mračnim snagama »... Živim Bogom koji je jedan za sva vremena, Čije je Prebivalište u neopisivoj svetlosti, Čije je ime Mudrost, i Čiji je Duh Život, ispred Koga ide Vatra i Plamen, Koji je od te Vatre stvorio nebeski svod, zvezde i Sunce, ...« (I, 7)
I, 8 – ... Serafime i Ofanime, Sveta Živa Bića i anđele, ... – Hebrejski izraz za anđela (grč.: ággelos), Božijeg vesnika i poslanika je malakh. U drevnom judejsko-mističnom panteonu, koji najbolje respektuje ‘Enohova knjiga’, najviši službujući anđeli, Prestolu Slave najbliži, nazivaju se Sveta Živa Bića, Keruvimi, Serafimi i Ofanimi: »I On će pozvati svu Vojsku Nebesâ, i sve svete koji su Gore, i mnoštvo Božije: Keruvime, Serafime i Ofanime, i sve anđele Sile, i sve anđele Načelâ, i Jedinog Izabranog, i druge sile na zemlji /i/ nad vodom.« (‘Enoh’, I, 61:10) – Talmudska ‘Hagiga’ u Božije Boravište smešta najviše nebesnike: »Tamo su, dalje, Ofanimi, i Serafimi, i Sveta Bića, i službujući malahi, i Prestolje Slave, a Kralj, Živi Bog, uzvišen i uzdignut, stoluje nad njima u Oblacima.« (Fol. 12 B) – Mnogo podrobnije o anđeoskoj hijerarhiji može se naći u knjizi ‘Hijerarhija Nebesa i Podnebesa’.
I, 8 – Vetrove uzimaš za glasnike ... – »... Bože moj, silno si velik! Odeven veličanstvom i lepotom, svetlošću ogrnut kao plaštem! Nebo si razapeo kao šator, na vodama sagradio dvorove Svoje. Od oblaka praviš kola svoja, na krilima vetrova putuješ. Vetrove uzimaš za glasnike, a žarki oganj za slugu Svojega.« (Psalmi’, 104:1-4)
I, 8 – učvrsti ih Svojim Velikim Imenom ... – Hebrejski termin ‘ime’ – šem, piše se Majčinskim slovom Šin i Majčinskim slovom Mem. Ukoliko i se između Mema i Šina, u pisanju ubacio Alef, čitanje šem-a se ne bi bitno promenilo. Alef, Majim i Šin daju šest permutacija (bez ponavljanja): ĐŢé, ĐéŢ, ŢĐé, ŢéĐ, éĐŢ, éŢĐ.
I, 8 – zapečati njima šest Smerova. – Tih ‘šest smerova’ /Hrama/ daju Kocku, koja simboliše Poredak Univerzuma i jedinstvo stvorenog u Bogu. ‘Zapečaćivanje’ se sagledava sa pozicije središnje Sefire, Tifereta. Njega nalazimo i uz ‘Jeciru’ najvažnijem hermeneutičkom hejhalot spisu ‘Sedam palata’ (pogl. 7), nastalom u IV stoleću, ali se u njemu daje drugi raspored ‘pečata’: »Podiže se prema Gore i zapečati sa JHW; spusti se prema Dole i zapečati sa JWH; istupi Napred i zapečati Istok sa sa HJW, okrenu se Nazad i zapečati Zapad sa HWJ; okrenu se desno i zapečati Jug sa WJH; okrenu se na levo i zapečati sever sa WHJ.« – U patmoskoj ‘Apokalipsi po Jovanu’ Grad Novi Jerusalim pojavljuje se kao simbol svetog zajedništva onih koji su postali i osvedočili se kao Božije Kraljevstvo i Božiji Hram, Božiji Žrtvenik, Hristovi kraljevi i Hristovi sveštenici: »Grad pak ležaše na četiri ugla, i dužina mu je kao širina. I izmeri /onaj koji je govorio sa mnom/ Grad trskom: dvanaest hiljada stadija; njegova dužina, i širina, i visina behu jednake.« (21:16) – Svetinja nad Svetinjom Solomonovog Hrama takođe je bila izgrađena u obliku kocke: »Debir bejaše dvadeset lakata dug, dvadeset lakata širok i dvadeset lakata visok, a obložio ga je čistim zlatom.« (‘Kraljevi’, I, 6:20) – U grčkoj filosofiji kocka je simbol Elementa Zemlje. Kada se kocka, koja ima 6 strana i 12 ivica, razvije po stranicama, dobija se krst – simbol Svetlosti koja se širi na sve četiri strane, simbol ljubavi prema Stvoritelju i prema Stvorenome.
I, 8 – ono što zovemo Duhom Svetim. – Sveti Duh (Ruach ha-Qodeš) je Duh Sile, impersonalna Sila koji proishodi iz Nevidljivog Jezgra Života, iz impersonalnog Boga (manifestovanog i personifikovanog u Boga Oca-Majku i Sina-Kći) kao Iskon-Diadu, iz Ljubavi i Premudrosti, Dobra i Istine. Duh Sveti je sedmerostruka sveprisutna Svetlost i Oganj Života, Šehina, Punina, Bog Svedržitelj, Svetlost koja povezuje Jezgro Stvaranja sa jezgrom i klicom svakog stvorenog bića i stvari.
II, 1 – to je dovedeno u balans pomoću jezika. – Mem čini jedan tas Kosmičke Terazije, Šin drugi, Alef je uravnotežujući jezičak Terazije. Alef pri izgovoru nalikuje zvučanju duvajućeg vetra, Mem je kao šum talasa a Šin zvuči kao siktanje vatre. Višak Vode doprinosi depresivnosti, višak Vatre gnevljivosti, a višak Vazduha brbljivosti i raskalašenosti.
II, 1- tri od njih su prvi Elementi ili Majke, ... – Tri Majke (’Immoth) su i Temelji (’Ummoth) Stvaranja. Umesto sa četiri, odnosno pet stvaralačko-održavajućih Elementa (Eter, Vazduh, Vatra, Voda i Zemlja), autor ‘Knjige Sazdavanja’, da bi izlaganje uklopio u shemu od 22 Otiota, uvodi samo tri Elementa: Vazduh, Vodu i Vatru. Pri tome njegova Vatra po svojim svojstvima i obeležjima više naginje Eteru, kod Platona najfinijem vidu Vazduha. Možemo naslutiti da je Element Zemlja skriven uz Ot Lamed, a element Eter uz Ot Reš. Pogledajmo jednu tabelu hermeneutičkih korspodencija vezanih za četiri Elementa.
II, 3 – i učvršćena na pet mesta u ljudskim ustima, ... – Alef, He, Het i Ajin su grleni glasovi, laringali, guturalne foneme. Bet, Vav, Mem i Fe su labijalne foneme koje nastaju na usnama. Gimel, Jod, Kaf i Kof daju palatalan zvuk. Dalet, Tet, Lamen, Nun i Tav su lingvalni glasovi. Zajin, Sameh, Cade, Reš i Šin su dentalni oralni zvuci.
II, 4 – na Točak od 231 Ulaza – 231 je broj mogućih binarnih kombinacija od 22 Slova. Na svim ‘ulazima’ u Točku, koji je načinjen poređanim Slovima, nalazi se kombinacija od dva Slova.
II, 4 – ... i pokrenu Točak napred i nazad. – Upotrebljeni termin za točak ovde je galgal.
II, 4 – Ne postoji ništa bolje od sreće, i ništa gore od tuge i kuge. – Hebrejskim konsonantima sreća’, prijatnost’ se piše ANG – Ňŕĺ – oneg (Ajin, Nun, Gimel), a termin muka’, bolest’ je sastavljen od istih grafema, ali drugim redom napisanih: NGA – ĺŇŕ –nega (Nun, Gimel, Ajin).
II, 5 – Kako ih je On merio i pridruživao? – Zadubimo li se kontemplativno u kosmički tok možemo videti da je sve kretanje, da je sve energija: vibracija, pulsacija i oscilacija, da je sve neka interakcija, privlačenje ili odbijanje, da je sve odašiljanje i primanje. Sav život Kosmosa je komunikacija: odnosno preuzimanje i isporučivanje, akcija i reakcija. Još je antički mislilac Heraklit (kraj VI i početak V stoleća stare ere) je opservirao:»Sve teče – pantá reí.«
Odašiljanje i primanje, odnosno preuzimanje i isporučivanje je zakon-princip na kome je ceo Univerzum od Stvoritelja, Otac-Majka Boga, Svetog Dvojstva, Elohima, podignut.
I reinkarnaciono-realizacioni tok duše obeležen je Zakonom privlačenja istovetnosti. Odelovljena duša, ukoliko je čista, može otići Bogu, ukoliko je opterećena zemaljskim grehom vraća se na zemlju u telo ili vampirski priljubljuje za čoveka koji živi na njenom vibracionom broju. Još se autor ‘Propovednika’ pita: »Ko zna da li dah ljudski uzlazi gore, a dah zveri silazi dole k zemlji?« (3:21) – Prah ide prahu (ukoliko ga Duh ne preobrazi), i duh ide duhu: »Sve što je iz zemlje u zemlju se vraća, i što je iz vode došlo u more odlazi.« (‘Sirah’, 40:11, v.: 41:10) – U ‘Knjizi Postanka’ Gospod ukazuje nevernom čoveku kome je dao svoj Dah: »Prah si, u prah ćeš se i vratiti.« (3:19) Kao što se prah vraća prahu, zemlji, tako i duša, duhovno telo, treba otići svome Izvoru, Nebeskom Duhu: »... Svi će se rastvoriti u svojim prvobitnim izvorima.« (‘Evanđelje po Filipu’, verz 10) – Sve slične vibracije, odnosno ljudi sličnih vibracija, bilo čistih ili nečistih međusobno se privlače, susreću i nalaze: »Čovek se spaja sa čovekom, konj se spaja sa konjem, magarac se spaja sa magarcem, pripadnici rase se pridružuju sebi srodnima. Slično tome, duh se udružuje sa duhom, misao opšti sa mišlju a svetlost uzima udeo u svetlosti.« (Ibid., verz 113)
Temeljni duhovno-interakcioni zakon stoga glasi: Istovetnosti se privlače, odnosno: isto privlači isto ili slično. Jer: sve odaslato se magnetiše, a sve namagnetisano se privlači i biva privučeno. Ništa odaslato ne promašuje cilj, jer sve je svest i prenos, i sve je svesno cilja, i u svakoj energetskoj emisiji leži cilj i meta.
Dakle, sve je odašiljanje, sve odašilje energiju, jer sve je kretanje, sve se kreće, sve je pokrenuto, i sve pokrenuto i druge pokreće; sve je privlačenje, odnosno svaka vibracija i svaka tvar biva privučena od neke druge srodne ili identične vibracije.
Sve što radimo i preduzimamo, sve prati energetsko odašiljanje, kretanje i namagnetisavanje pokrenutog, a sve što se kreće ono kao magnet privlači i biva privučeno. Svako duhovno odašiljanje je polarizovano: ono u sebi sadrzi Pozitivni i Negativni Princip, bilo u čistom vidu ili na Dole preobraženom (kao niska titracija). No i u niskoj titraciji prisutan je Otac-Majka Princip, Sveti Polaritet i Dualitet, jer Bog je u svemu, i ništa bez Njega ne može da postoji i da opstane. Bilo nešto pozitivno ili negativno, čisto ili nečisto, u svemu je Božanska Pozitivnost i Negativnost, Sveto Dvojstvo, Pra-Ljubav i Pra-Mudrost (Premudrost). Bog sve održava ali Bog sve ne podržava, odnosno u svemu se ne izliva podupiruće blagodatno.
Gde odašiljemo, tu gradimo i svoj magnetizam, tu bivamo i bićemo privučeni. Gde nam je blago tu nam je i srce. Čije je srce uz Boga, čije su misli u Nebu Večnosti, on ce i posle smrti tela biti privučen u Nebo? Čije su misli uz mammona, on će i posle smrti biti uz mammona, biće kao vampir privezan za zemaljsko i njegove žudnje će ga goniti da se opet rodi na zemlji i da opet 'živi' za ono mračno i nezasito, i Mrak će živeti kroz njega, jer on pripada Mraku kao duhovni mrtvac. Ono što privlači to mu pripada i tome on pripada.
Vidimo da se po zakonu duhovne interferencije, sve privučeno međusobno pojačava. A isto privlači isto jer sve želi da bude jače, ili bar da ima osećaj jakosti. Zato se i oni koji ne teže Jakome, Unutarnjemu, Bogu, okupljaju i udružuju protiv Boga u razne institucije moći, sekte, slavoljubive partije, subverzivno-revolucionarne grupe, navijačko-huliganske družine, mafijaske klanove, ... I najslabiji se u okruženju istomišljenika osećaju 'jakima',... Za doživljaje trenutne i prividne 'jakosti' oni se odriču večne Jakosti, večne Snage.
Čovek takođe podleže ovom zakonu. Ono što on odašilje iz sebe svojim delima (osećanjima, mislima, rečima i postupcima), to je njegova svest, to on jeste, to postaje: ko čini zlo, on jeste zlo i zlotvor. Ono što čovek odašilje, to mu se i vraća, to ga i obeležava, žigoše, oblikuje. Kako se sve odaslate energije povezuju sa drugim srodnim energijama, to se i čoveku ono umnoženo, pojačano vraća, ono što je on odaslao svojim delima. Ko npr. odašilje ljubav, prima pojačano ljubav, ko odašilje strast, on prima pojačanu strast, koja ga jos više razgoreva: on je sam tvorac svoga vrtloga negativne energije koja ga vitla i porobljuje. Dakle: istovetnosti se privlače, privučene pojačavaju, a pojačane vraćaju se svome nosaču, emiteru. Jer Bog, Nosač Univerzuma, u svemu je prisutan, i sve istorodne vibracije povezane su sa svim takvim vibracijama.
Onaj koji odašilje Svetlo, Svetlo je njegov Život, on se povezuje sa Svetlom, on je jedno sa Svetlom, tako je on bogorodac Svetlosti, jer je ispunjen Svetlošću. Ko zrači Svetlost, on putuje u Svetlosti i Svetlošću. Njegov Put je Bog, Istiniti, Živi. Ono čime je čovek ispunjen i što ga ispunjava, ono što ima u sebi, on to i zrači iz sebe. Uvek zrači sebe, i onda kada zrači vibracije preuzete od drugih, jer je on od drugih privukao samo ono što već ima u sebi. Svako zrači ono što jeste, zrači svoju svest: svoja osećanja, misli, reči i postupke. To je ono što ga oblikuje i čime oblikuje svet oko sebe. Zato i spoljašnje izražava unutarnje, zato i duša i telo stoje u uzajamno povratnoj interaktivnoj, revetzibilnoj vezi.
Opet vidimo: slično teži sličnome, slično nalazi slično, slično vidi slično, slično pokreće slično, slično razgoreva, pojačava slično. Zašto satanske snage predvođene Ognjenom Zmijom mogu da razgorevaju negativo u nama? Zato što mi u sebi već imamo zlo i tragove zla, zato što nezasiti plamen, zlo, hranimo zlim delima. A ko odašilje zlo, on i prima zlo. I ko ne živi u Sebi, ko je kroz bes, strast ili zavist izvan Sebe (time i izvan Boga, jer Bog je naše istinsko Sebstvo, naš istinski Život), on prepušta svoj telesno-duševni hram Pustošniku, Zlome. Zlo privlači i povlači zlo. Čist čovek, duhovno upotpunjen, Jak je i Veliki je čovek, jer kroz njega živi Najveći, Bog: on Boga prima, s Bogom se spaja, on Bogom voli, jer Bog je Ljubav, Boga odašilje: on je otac, suprug i sin, odnosno majka, supruga i kći Svete Sile, Dvojedinog Trojstva. On je jedno sa Bogom, savršeno prožet Bogom, sa Kojim nikad ne može biti jednak, jer Bog je sveprisutno Bivstvo.
Ono što zračimo iz sebe, to je naša svetlost kojom gledamo. Zato i svako ponajprije vidi samo sebe i susreće samo sebe. Nečisti, onaj kome oko nije čisto i svetlo, vidi i potvrđuje sve druge kao nečiste (jer ne vidi balvan u vlastitom oku), ono što sam trenutno jeste. Istina, Svetlost, se ne potvrđuje i ne dokazuje, ona Jeste, i Ona se osvedočava i pokazuje onima koji vide stvari onakvima kakve one jesu u Bogu, Istinitome. Čistima je sve čisto; čisti vidi ono Čisto i Lepo u svakom čoveku, Boga, Onoga preko koga i oslovljava ono nečisto. Ko ne čini svetla dela, on i ne može gledati Bogom, Svetlošću, on se i ne može kretati u Bogu, Svetlu, Putu Života, Putu Istine, njegovo oko je zatvoreno. Stoga Bog, Sveto Oko i Sveto Svetilo, prosvetljuje samo one koji čine svetla dela. Jer svetlo privlači svetlo.
Ko ima zlo u sebi, on i zrači zlo iz sebe, on samo zlo vidi i potencira u drugome, on i pokreće zlo, razgoreva ga u drugome; on u bližnjemu vidi samo negativno, vidi samo sebe, jer ne preispituje sebe, jer poznaje sebe: ni svoje nisko ni svoje istinsko Sebstvo, a njega ne upoznaje jer nema ljubavi za Istinu, Istinitost i Istinitog, jer nema veru i vernost, jer ne veruje u Istinu i ne čini dela iz Istine. Stoga se i protiv bližnjeg bori onaj ko neće da se izbori sa svojim nižim sebstvom, sa svojim negativnim unešenim i izgrađenim programima, ko neće sebe da ispita i promeni, ko neće svoj život da meri Hristom Bogom, Najvišom Merom. Slepi čovek uvek sve svoje (slabosti) projektuje na druge, drugome pripisuje ono što neće da vidi, prizna i borbeno odstrani iz sebe. Zato se on i slepački bori protiv bližnjeg, boreći se tako i protiv Hrista, Sveprisutnog Duha.
On što nosimo u sebi – to je naš magnet, time se povezujemo sa drugim, time smo vezani, tome se radujemo: Similis simili gaudet (»Slično se sličnom raduje.«) Vidimo zašto se ljudi povezuju u partije, sekte, klanove, gangove, ...? Da li se u narodu s pravom kaže da s kim smo – takvi smo? Da li primamo ćud od drugih, i da li drugima na neki način prenosimo svoju ćud? »Ko smolu dira, ulepi se; i ko se druži s oholicom, postaje kao i on.« (‘Sirah’, 13:1) – »Ko s vucima živi, mora i da urla.« Petronije Arbiter: 'Puteoli', 3)
I kada govorimo o 'razmeni' energije, to je relativan pojam, jer drugima dajemo i možemo dati samo sebe i ono što već imamo u sebi. Ko je negativan, on i 'razmenjuje' negativnu energiju: on i sa negativnom i inertnom energijom radi. Onaj ko neprestano radi sa negativnom energijom, ko toči plamen zla i laži, na kraju će u moru tog plamena i sam biti potopljen i zarobljen.
II, 6 – ... iz neopipljivog Vazduha. – »Ko uhvati vetar u svoje šake?« (‘Izreke’, 30:4) – »Vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali ne znaš odakle dolazi i kuda ide.« (‘Jovan’, 3:8) – »Kao što ne znaš koji je put vjetru /.../, tako ne znaš ni dela Boga, koji sve tvori. « (‘Propovednk’, 11:5, v.: ‘Sirah’, 16:19-21; ‘Jov’, 28:25)
III, 1 – Tri Majke: Alef, Mem i Šin su poput vage ... – Alef, Mem i Šin možemo uporediti sa Živom, Solju i Sumporom alhemičara. Slovno trojstvo ‘Knjige Sazdavanja’ pokazuje izvesne sličnosti sa učenjem koje izlaže Aleksandar iz Afrodizije (oko 300. g. n.e.).
III, 5 – Glava je nastala iz Vatre. – U otkroviteljskim viđenjima duhovnih bića prikazuje se kako iz njih božanska, zmijolika i sedmerostruka Vatra, iz karličnog predela, (iz prvog centra svesti), izbija prema glavi i nogama: »Od Njegovih bokova naviše i od njegovih bokova naniže /beše/ nešto poput ognja i bljeska na sve strane. Taj bljesak na sve strane beše poput duge što se za kišnih dana javlja u oblaku. To bejaše nešto kao Slava /= Sjaj/ Jehovina.« (‘Ezekiel’, 127-28) – Na Patmosu Jovan Hrista, Sina Čovečijeg, vidi da ima »oči kao plamen vatreni, /.../ i lice Njegovo beše kao što Sunce sija u svojoj sili.« (‘Otkrivenje’, 1:14.16) – Svetog Jednog slično Apostoli slično vide i pri njegovom Preobraženju o praznik Senicâ: »I preobrazi se pred njima, te zasija Njegovo lice kao Sunce, a haljine Njegove postaše bele kao svetlost.« ('Matej', 17:2) – Prorok Danilo opisuje svoje viđenje Hrista Božijeg na obali reke Tigrisa: »... Telo mu poput hrizolita, lice kao munja, oči kao baklje ognjene, ruke i noge poput medi uglađene, ...« ('Danilo', 10:6) – I Božiji anđeli se najčešće vide kao ognjeno-solarne snage, kao svetlosni stubovi: »... Duga beše na njegovoj glavi, a lice njegovo beše kao sunce, i noge njegove kao vatreni stubovi.« ('Otkrivenje', 10:1) – Za anđela koji je odvalio kamen sa Isusovog groba ukazuje se: »... Lik mu je bio kao munja, i odelo njegovo belo kao sneg.« ('Matej', 28:3) – Za dva anđela, koja su mu se javila pre kraj njegovog zemaljskog života i vaznesenja u Nebo, patrijarh Enoh izveštava: »Njihova lica su sijala poput Sunca, oči takođe /behu/ kao baklje ognjene, a iz ustiju im je izlazio oganj.« ('Enoh', II, 1:6 ) – U jogi je ta sedmerostruka zmijska Vatra poznata kao Kundalini: »Kundalî stoji dva palca ispod pupčanog korena.« (Darśana-upanišad, 4, 11) – Koliko je čovek duhovno čist, koliko je više Božiji stub, Božiji dostojanstvenik, Božije sunce i sveta svetiljka, toliko iz njega, i preko njegovog jezika izbija i čist plamen, plamen Duha Svetog. Bezakonici, potopljeni u oganj Pakla, mogu točiti i širiti samo paklene jezike, odnosno razgorevati svadljivost, netrpeljivost i laž: »Bezočnik pripravlja samo zlo, i na usnama mu je oganj plameni.« (‘Izreke’, 16:27) – Kičma i lobanja, kičmena moždina i mozak u čoveku se javljaju kao oličenje Kosmičke Muške (Dajuće, Zmijske) i Ženske (Primajuće, Golublje) Snage, koje komplementarno deluju kao Jedna Snaga.
Inače, prvi, najniži centri svesti, točkovi svesti u čoveku i njegovoj duši, jasno korenspondiraju sa četiri Elementa: kao što smo naznačili, prvi, najniži točak svesti odgovara oploditeljskom Elementu Vatra, i na njega je, preko eteričnih niti, u jogi nazvanih nadijima (nd+), povezan polni aparat, debelo i tanko crevo; drugi centar svesti odgovara stabilizaciono-pogonskom Elementu Voda, i na njega su priključeni bubrezi, bešika i prostata; treći centar svesti odgovara stvaralačkom Elementu Zemlja, i on energetski hrani organe u službi varenja i obrade hrane koja nam dolazi od zemlje (želudac, jetra, žuč, slezena, te žlezda pankreas); i četvrti točak svesti odgovara Elementu Kretanja, Vazduhu, te priključene održava sledeće organe: pluća, srce i grudnu žlezdu, timus. Peti, šesti i sedmi centar svesti stoje pod Eterom-Vodom, Eterom-Vatrom i Eterom-Vazduhom. Što se duša u čoveku više prosvetljuje izvršavajući Božije zapovesti, što se više ispuni Duhom Života, što se sedam oka više otvore, to se točkovi svesti više šire i dinamiziraju, i na kraju se osećaju, ponajprije duž kičme, u glavi i nogama kao strujeći ognjeni plamen. Zapravo, realizovan čovek se oseća kao potopljen u četiri Elementa: Vatra gori u njemu i daje mu toplinu Života, Zemlja pulsira u njemu, Voda Života teče uz njega i u njemu, i Vazduh Božiji duva oko njega i osvežava ga. Patrijarh Enoh opisuje svoj osećaj, kada je se, u Duhu, našao u Malu Božiju Palatu od kristalnoga kamenja, čije zidove su okruživali ognjeni jezici: »... Beše vrelo kao u ognju i hladno kao u ledu.« ('Enoh', I, 14:13)
Točkovi svesti u čoveku, mikrokosmosu, predstavljaju hologramsko-esencijalne projekcije sedam Sfera Neba, Makrokosmosa, Univerzuma, Velikog Čoveka. Sedam centra svesti su uglavnom položeni uz kičmu čoveka, gde protiče i glavni energetski kanal koji povezuje jezgro duše u glavi i kundalini rezervoar – kanal sušumn ('dobrica'). No u drevnoj joga-literaturi susreću se i drugačija viđenja: »Svet /= loka/ Bhkr je u stopalima, svet Bhuvar je u kolenu, svet Suvar je na boku, svet Mahar na pupku, svet Đano je na srcu, svet Tapo u grlu, svet Satja je smešten sred čela, među obrvama.« (Nda-bindu-upanišad, 3-4)
III, 5 – Trbuh je stvoren iz Vode. – Vitalne organe koji sakupljaju i prerađuju tečnost, bešiku i bubrege, nalazimo u trbušnom predelu.
III, 5 – Grudi su stvorene iz Vazduha ... – Pluća, kao osnovni disajni motor, nalaze se u grudima. Dušnik koji prolazi kroz grlo povezuje plućne bronhije i usta, odnosno nos.
III, 6 – On napravi /Slovo/ Alef vladarem u Vazduhu. – Alef se javlja kao koren svih slova, kao ishodište svakog artikulisanog glasa. Tim slovom počinju reči avir (‘vazduh’), ’Elohim, Adam, ’emeth (‘istina’), ’echad (prvi), anokhi (‘ja’), ... Konsonant Alef u hebrejskom jeziku je ponajprije samo položaj grla pre pojave glasa kada izraz samoglasničkom fonemom otpočinje. Značenje Alefa je ‘bik’ (’elef). U svom starom, feničanskom obliku grafema Alef upravo podseća na glavu bika – ).
IV, 3 – Sedam Dvojnika iskazuju životne suprotnosti – Sedam Otiota se mogu aspirativno (sa snažnim izdisajem) i neaspirativno izgovarati. U današnjem hebrejskom jeziku slovo Reš je izgubilo dvostruki izgovor. – »Bog sve stvori jedno prema drugom.« (Propovednik’, 7:14)
IV, 4 – ... šest strana Hrama sa središnjim Prebivalištem. – Šest strana Božije Kocke.
IV, 5 – U svetu nije Njegovo Sveto Prebivalište. – »Pogledaj s Nebesa i vidi iz Prebivališta Svoga svetog i slavnog.« ('Isaija', 40:72) – »Ovako govori Gospod: Nebesa su Moje Prestolje.« (Ibid., 66:1; v.: 40:72)
Post je objavljen 13.10.2010. u 19:20 sati.