tek kad nešto izgubiš shvatiš koliko ti je to nešto vrijedno bilo (part 1)
ponedjeljak, 04.02.2008. - 16:00
ja. stojim u sutonu svojih snova. gledam u sunce kako zalazi iza mora. stojim na malom mulu na Kolovarima. sama. bez ikoga. sama u tom spokoju i miru. u moru plivaju ruže. ne, one plutaju. svaka za svaku osobu mog života koja je otišla. otišla, ali je tu. ili jednostavno otišla. zauvijek! da se više nikada neće vratiti. znate već, otišla na bolji svijet. jednostavno ne mogu doći sebi, to prihvatiti da mu više neću čuti glas niti onaj otočki naglasak kojeg sam tako obožavala. iako ga skoro niti nisam znala, obožavala sam ga. taj mi je čovjek bio tako drag, a sad mi tako nedostaje. tko će se sad diviti mojim zamorcima i govoriti kako i sebi mora kupiti jednog ili mene nagovarati da mu dam svog manjeg zamorca? tko??? netko drugi? možda, ali to neće više biti isto.
a i on. drugi tata, ali ovaj put moj. otišao je iako znam da je tu. nije više tu, ali je. znam da je tu svaki put kad ga zovem, ali isto tako i moj brat. iako nije tu, znam da je. još više i bliže nego tata.
ewo, ovaj post je trebao biti nešto dug, ali jednostavno ne mogu sad o svemu tome pisati pa ću uzeti pauzu ili će moj život na blogu uzet pauzu.
