Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!
Neman ideja jednostavno... Neznan o čemu pisat. Izgleda da se ne mičemo s mrtve točke ča zbog deda, ča zbog bistrića u našem poglavarstvu... Evo ča je problem u našoj državi: PENZIĆI! Previše ih je, a samo njunjaju u za niš ne koriste... A pošto ih je više nego mladih, uvik pobjeđuje ono što oni izglasaju. Ja sam za to da se pravo glasanja da starijima od 16 jer će jedino tako doći do ravnoteže. Ali da vam objasnim o čemu ja bulaznim. Gdje god mi probali naći prostor, uvijek, ali uvijek se nađe stara osoba koja se buni da što njima trebaju ta "tandrkala" u blizini. Najgore je od svega ča nemaju život nego samo naprežu uši i slušaju kada će buka preći određenu razinu i kada će moć njunjat. Ovaj otok tako neće nigdje. nemoren opisat ča mislin, a mislin da i ne bi bilo pogodno takve riječi koristit na javnom mjestu, ali ova vukojebina od otoka, ovaj šupak šupka svijeta ni za niš nego pobić s njega. Ča dalje! I ki voli ovaj otok neće postat niš nego još jedan takav njunjavi penzić bez života koji će sprečavat mlade da u nečemu uspiju i BESPLATNO promoviraju ovaj otok! Jer Rabu nebi škodilo kada bi u novinama pisalo "Bend sa Raba nešto postigao". Ali nitko, počevši od glavešina do zadnjeg hokejaša po kućama to ne shvaća. Još samo godinu i pol i odo ja! Jedva čekam!
1. Maj
Paaaaaaaaaaa... Da. Di da počnem? Regularno, okupili smo se rano jutro (bez zajebancije, na 8 i pol, ča je za mene još noć), hodali noseći sve potrebne stvari, neki su njurgali (jel' tako Karmen?!), našli plažu i ulogorili se. Prvo smo navili muziku, a onda je krenulo ono glavno: jest. Naravno, koga na roštilj? Mene i Đura. Aj dobro... Nabral sam granja, Đuro je uz Mlačićevu pomoć zapalil vatru, pa je spekal prvu turu. Onda su mene potirali na roštilj i tamo san stal celi dan, ali po redu... Sanjin i Enco su se hitili more goli (još uvik me bole oči), a ja nisan mogal... Zaposlen čovjek... Mlačić se ubijal po šumi, a onda mi je i on pomagal... Posle smo zeli gitaru i zasvirali i zapivali... Jel nužno reć da smo dosad već Ja i Mlačić popili pol kašuna pive, a do kraja dana i jedan i skoro pol drugog. Dinko se celo vrime neš glupiral, došlo mi je da ga hitin more da se ohladi. Kad smo nagorili malo veću vatru, bilo je opasnosti da se nagori koš za smeće, pa smo zamolili Željku da ga pomakne. Prvi pokušaj: 20cm udesno! "Ali Željka, opet će zgorit"-"Njunj, njunj, njunj!" Drugi pokušaj: Pomakla, ali zapuhal prvi lahor i koš pal doli! Stvarno, ako smo taj dan neš naučili je da ako neš ne načiniš sam, neće se ni načinit. Mlačić se opekal na vatru ku smo navečer zapalili(ma bila je mala, samo koji metar i pol u zrak). Za utjehu smo pili pivu... Bilo je par gadnih trenutaka kada nas je piva okamenila(inače gre: trizan, pripit, drven, kamen, ispumpavanje, mrtav), ali preživilo se bez riganja(šteta pive). Ma da ni bilo nekih ljudi bilo bi odlično. Encov usisivač (prijenosni cd-player) je spasil stvar. Dogodine gremo Mlačić, ja, dvi kile mesa, dva kašuna pive i ako oće ka žemskinja. Neće se Mario više ovako zajebat, a-a...
