|
Znam da ne bih trebala misliti na njega s obzirom na ovo sve što se događa sa Severusom. Ali… ne mogu to prestati. Slušaj o čemu se radi. Neki dan smo Celly i ja sjedile u Velikoj dvorani za doručkom, kad se došuljao Siniša, i valjda je to njemu bila fora, ili kakvi se već čudni kemijski procesi događaju u njegovom malom mačjem mozgu. Pitam se da li ima mozga uopće, mislim da ima, jednom sam ga zatekla kako skrivećki rješava križaljku u Odgonetaču, a to su ultrateške križaljke. Nikada nisam voljela križaljke, kupim Odgonetač radi cool osmosmjerki, ali netko mi uvijek riješi križaljke, bude sve ispisano ružnim rukopisom, kao da je netko nogom pisao…
Da se vratim na glavnu temu, došuljao se mačji potepuh i skočio Celly onako iznenada na nogu. Ona je vrištala, a sve oči su bile uprte u nas. Čak je i Severus skrenuo pogled iz one svoje debele knjižurine. Odmah ga je spazila, mislim, Sinišu, i uzela kost od magarca koju je glodala za doručak i krenula ga vitlati s njome. Izazvala je takvu zbrku da je jadni Siniša trčao neviđenom brzinom. Kad se napokon smirila, otišla sam potražiti Sinišu.
Našla sam ga za gryfindorskim stolom, sklupčao se oko noge nekog dečka. I tako ti se ja šuljam ispod stolova, i htjela sam uzeti Sinišu, ali on se nije dao, te sam slučajno uhvatila tog dečka za nogu. Sramote! Sagne se on, imao je prelijepe plavozelene oči, smećkastu kosu, ma najljepši dečko kojeg sam ikad vidla. Oči su mi ispale, i ukočila sam se na mjestu. On se nasmijao, i rekao: - A zašto me hvataš za nogu? Mogla si smisliti i neki drugi način da se upoznamo!
Pružio mi je ruku i pomogao da se izvučem. I morala sam izići pred svima, oni Potterom, Blackom i njihovom malom družinom. Sada sam im sigurno čudnija nego prije. Sad vrebam ljude ispod stolova i hvatam ih za noge.
- Ja sam Ben, a ti?
- Ja sam Sarlene.
- Dobro, a možeš li mi objasniti zašto si me uhvatila za nogu?
- Pa tražila sam Sinišu, (uzmem mačka u naručje), pobjegao mi je.
- To je dobro objašnjenje.
Otkucalo je devet sati i svi su pošli na nastavu. Osim…
- Pa vidimo se Sarlene!
- Vidimo se!
Ne mogu prestati misliti na Bena, način na koji se smiješio. Raspitala sam se malo o njemu, Celly kaže da je godinu stariji od nas, dobar, ima sve petice, odlično igra metloboj, prošle zime mu je Voldemort ubio majku. To je sve što zasad znam o njemu.
NASTAVAK – ponovo sam srela Bena na hodniku. Prišao mi je i rekao
- Bok, Sarlene! Čini se da se cijeli dan srećemo, kud god krenem naiđem na tebe! Trebam li ovaj put čuvati nogu?
- Ne, pokunjeno ću ja.
- Znaš čuo sam svašta o tebi. Je li istina da ti je Cmizdrus dečko?
- A raspitivao si se o meni?
- Pa da… Ne hvata me svaki dan neka slatkica za nogu…
Vjeruj mi ni ja sama nisam mogla vjerovati da on to govori…
- Pa Cmizdrus, mislim, Severus, on i ja, mislim, mi smo samo prijatelji.
- Dobro, slušaj, u subotu je metlobojska utakmica, igramo protiv Rawenclawa, hoćeš li doći?
- Ti bi želio da dođem?
- Pa…
Taj tren se morala pojaviti neka cura, djelovala je starije od mene i odvući ga. Uvijek se nešto ispriječi mome trenutku blistavosti.
Ona ga je vukla, a kad se on okrene na hodniku, i pred svim razredima poviče:
- Sarlene, molim te dođi u subotu!
Ja sam se samo okrenula, zbunjeno ga pogledala, i kad sam postala svjesna da sam centar pažnje, šmugnula sam u neku učionicu.
Za ručkom me dočekao Severus, i davio sa pitanjima, je li to istina da se ja petljam s Benom Broxtonom. Rekla sam da mi se ne da o tome razgovarati, a on me samo ošinuo pogledom kao da sam mu zapalila najdražu knjigu punu crne magije. Nije on loš, nije da ga ne volim. Ali katkada je previše te crne magije, previše je tog crnila oko njega, cijeli svijet je grozan mu i kao da želi i mene natjerati da mislim tako.
Onda je počeo kako je smislio neke nove čarolije koje će me naučiti u subotu, obično vježbamo čarolije subotom jer preko tjedna imamo previše zadaće. Ja sam mu rekla da imam nešto drugo u planu, a on je samo bezobrazno zločesto dobacio znači istina je.
Okrenuo se i otišao. Malo me je to sve pogodilo, ali što da ja radim…
Sad mislim na tog slatkog i divnog Bena, znam da ne bi trebala, ali on je tako…
Celly još uvijek mora jesti ljekoviti zečji izmet. Odlučila je suzbiti njegov gorki okus, pa kad ga jede u prekidima pojede komadić nekuhane kornjače. To je grozno. Neki dan mama joj je poslala živu hobotnicu, boji se da joj je kćer gladuje. Mislim stvarno, čime se oni hrane…
NASTAVAK – mama mi je javila da sutra idem na Maragitin sprovod. Doči će po mene. Baš sam sad gledala album sa slikama i našla sam sliku na kojoj me ona drži u krilu, a ja držim Sinišu. Siniša i ja smo cmizdrili kao kišne godine, ja zbog dobre prijateljice koju sam izgubila, a on zbog sve hrane koju je mogao pojesti, a nije da joj pokaže koliko mu je stalo, kad iz vedra neba, mislim, iz suprotnog smjera naiđe Ben. Sjedili smo u hodniku, mislila sam da nas tamo nitko neće naći kad li eto.
Pričali smo o svemu, o njegovoj mami. Rekao je da je se sjeti svaki dan, da nema dana kada ne pomisli na sve stvari koje joj nije rekao. Ljudi misle da bol s vremenom prođe, ali ona ostaje duboko u čovjeku i čuči. Ubija ga. Polako. Suze su mu krenule niz lice. Počeo ih je bržebolje brisati, te je rekao da nije navikao da ga itko vidi da plače. Ja sam rekla da je u redu, da ga razumijem. Zagrili smo se i tako ostali par minuta. Onda nas je i Siniša zagrlio i počeo ispuštati plinove. Kad je to zasmrdilo, mislim, stvarno, ne znam što je pojeo, valjda neki miks kiselog kupusa i pokvarenih jaja. To bi moglo ubiti čovjeka, da je netko u Hogwartsu tog trena slučajno zapalio šibicu, svi bismo odletjeli u zrak, jer neke su stvari jače i od magije…: )
|
