11
četvrtak
lipanj
2009
kanaliziranje viška (nije pogača!) ljubavi
Ova mala ruka drži cijeli moj svemir. Otkad se rodio (a naročito nekako danas) ne mogu se oteti dojmu da je on najpametnije, najljepše i najbolje dijete na svijetu. Nakon nekog vremena sam i odustala, mislim otimati se dojmu. Dojam je poprilično jak, a ja baš i nisam. To maleno biće nikog ne ostavlja ravnodušnim pa ni slučajne prolaznike, što donekle ublažava sveopću subjektivnost ovog posta i eksponencijalno mi uvećava ionako veliki Ponos.