Od djetinjstva sam voljela vodu - rijeke i potoke, jezerca i bare.
rega, rega - kvak!
Žabac na Rusalkinu dlanu ... i na YouTube frog in my hand
Prošlog mi je ljeta moj susjed rekao: Tvoj vrt je nekako drugačiji od drugih vrtova,
kao da ima dušu.
Zamislila sam se i odgovorila: Da, ima. Moju.
Ako moj vrt ima moju dušu, tada je jezerce
"duša moje duše".
I zaista, moj vrt i vrtna jezerca više su mi od hobija -
to je moja oaza, moje utočište, moj "komadić raja".
Opojni miris i blagost
vrtu i srcu i dlanu
pružaju latice njene
iz sjene..
To nije običan cvijet;
bjelinom on zadivljuje,
a rumenim rubom
opire se svijetu grubom
nesklonom ljepoti...
Il' trnom
što mekši je od sna...
tko zna?
Al' noću,
kad padne mrak,
obuzima je neki čudan strah!
Ne kloni tad,
ne strahuj,
glavice malena, snena...
satensku tvoju ljepotu
prekrit će noću dravska pjena;
ne trebaš trna
dok snivaš
nimfe i vile
u svojim dvorima
od zelene svile...
Sretne li Rusalke.
Obje je vile darivaju, obje nad njezinim jezercima bdiju.
Neću ni ja više nikoga upisivati u linkove.
Misko je u pravu, taman zavoliš nekog ...
... a on(a) ode.
A, ja, kakva sam, nisam u stanju izbrisati ni pokojnike iz direktorija mobitela, a kamoli ove koji odoše s bloga.
On: Slunce zapadlo do vody
Hladce jak nůž
Dívka, jež jedla jahody
Je sytá už
Vítr přilétl od řeky
Pod její šat
Tu dívku na kraji paseky
Obešel chlad
Ona: Ach, zas ten příběh, tentýž děj
I tentýž čas
Ona a on
Ach, bože, dej
Slyšet to zas
Ach, zas ten příběh, starší snad
Než vesmír sám
O tom, jak láska častokrát
Přichází k nám
On: Tam, kde končila mýtina
Začínal bor
Kdo jste? táže se dívčina
Přízrak či tvor?
Jinoch dere se větvemi
Té síly v něm
Kráčí dvě stopy nad zemí
Až chvěje se zem
Ona: Víc, jen přeháněj, básníku
Neboj se slov
Verše zaplétej do vzlyků
Pod nebe krov
Ona vyroste sukýnkám
On zlomí svůj šíp
Z ní bude pak maminka
Z něj chlapácký typ
On: Dívko stopená do mechu
Zataj svůj dech
Soumrak láme se ve spěchu
Na hrotech střech
Slyš, jak pták volá nad sosnou
Vive l’amour!
Stromy ozvěnou honosnou
Vrací to v dur
Ona: Ona přibere po dětech
Jó, řekne se cvič
On po čtyřletých záletech
Odejde pryč
Čas od času z obálky
Vypadne list
Tak nějak odchází do dálky
Čím byl sis jist
On: Slunce zapadlo do vody
Hladce jak nůž
Dívka, jež jedla jahody
Je sytá už
Vítr přilétl od řeky
Pod její šat
Tu dívku na kraji paseky
Obešel chlad
Ona: Zpívej, co zbývá jiného
Než zpívat dál
Velké udělej z velkého
A malé spal
Dřív než na listech podzimu
Přiletí mráz
Lásku začaruj do rýmů
A zachraň nás
Povećalo. Looking or magnifying glass. Konveksno staklo (leća) koje povećava predmete koje kroza nj promatramo.
'Povećavajuća moć' povećala ovisi o udaljenost na koju povećalo postavimo između promatranog predmeta i oka promatrača. Povećalo možemo koristiti i za fokusiranje svjetlosti pa pomoću njega zapaliti papir, slamu ili neki drugi lako upaljivi materijal. Povećalo fizičari svrstavaju u okularne instrumente, zajedno s mikroskopom, teleskopom, dijaprojektorom i fotoaparatom. Kroz mikroskop sam imala prilike pogledati samo jednom davno, na satu biologije u gimnaziji. Noćno nebo ponekad promatram kroz mali teleskop svoga šogora, kad me on i moja setra pozovu u svoju vikendicu na dunavskoj obali. Dijaprojektor sam koristila u nastavi prije no što su ga potisnula suvremenija AV pomagala. Povećalo s fotografije koristila je moja mati kad joj je u zadnjim danima vid oslabio. Srce na leći povećala s fotografije je marcipansko. Dobila sam ga na dar od svoje sestre, lani u ovo doba godine, bez nekog konkretnog povoda. Postavljajući 'prizor za fotografiranje', marcipansko srce stavila sam na a ne ispod leće povećala iz 'praktičnih razloga' (tako izgleda bolje na fotografiji), a i iz 'poetskih razloga' (iako ovaj post nema veze s poezijom). Naime mislim kako srce, pa ni marcipansko, ne treba gledati kroz povećalo.
A pjesma 'Hush, little baby, don' you cry' u ovom je postu samo zato što se u jednom stihu spominje 'looking glass'.
Ostatke mačje hrane navečer obično ostavim vani, na tanjuriću kraj kuhinjskih vrata. Do jutra tanjurić isprazne mačkovi iz susjedstva i puževi u prolazu.
No, jedne večeri ovoga augusta, dok sam sjedila u vrtu, začuh krckanje uz mačji tanjurić. Ježić! Razveselih mu se jako.
Sljedeće večeri napunih tanjurić i sjedoh u 'zasjedu'. Već s prvim mrakom, na moju veliku radost - eto ježića na večeru. Pogledah bolje, a kad tamo - nije jedan nego dva. Ili, točnije rečeno - dvoje. Mama ježica s malim ježićem. Požurih po fotić da lijepi prizor zabilježim. A kad je blic bljesnuo, fotić mi je skoro iz ruke ispao. Nije 1 + 1, nego 1 + 4.
Mama ježica na večeru je dovela četvero svoje djece. I od tada, eto ih na večeru svake večeri. Sad već više ne čekaju ni prvi mračak.
P.S. Za one kojima ježići svraćaju u vrt na večeru - ježevi rado jedu mačju hranu (mačje konzerve i keksiće), a drago im je i voće.
Nemojte im davati mlijeko, ono škodi njihovu probavnom sustavu. A u ovo vrelo ljetno vrijeme pobrinite se da im uz večeru servirate i zdjelicu svježe vode.
... upitala je Petra, unuka moje sestre.
Našla je praznu puževu kućicu u mome vrtu i dotrčala k meni s pitanjem iz naslova posta.
Petra je prošli tjedan navršila 3 godine. A pitanje koje mi je postavila bilo je jedno od onih pitanja s velikim 'P'.
Dok sam smišljala odgovor na Petrino pitanje i sama sam se zapitala: Doista, kamo odu živi stvorovi kad od njih ostane samo ljuštura, hrpica perja, krzna ili krljušti, samo urna s pepelom ili hladna nadgrobna ploča? Kamo ode puž kad se u svačijem, osim u našem sjećanju, i puževa kućica smrvi u prah?
Psiholozi kažu - kada dijete postavi pitanje, tada je spremno čuti i odgovor. No, imamo li mi odrasli spreman odgovor na pitanje poput Petrina? Ili se nađemo zatečenima, iako smo morali znati da će nam dijete to pitanje postaviti, prije ili kasnije. I ja se osjetih zatečenom. Mogla sam, dakako, posegnuti za odgovorima koje nude filozofija, znanost, religija. Pedagog bi ovaj trenutak smatrao pogodnim za razgovor o smrti - Sve živo umire, puževe i ljudske kućice na kraju ostanu prazne. A onda, na kraju, sve se pretvori u prah ... i puž i puževa kućica ...
No, ja sam pogledala u te plave dječje oči koje su me upitno gledale i slagala sam: Puž se preselio nekamo drugdje, u neku drugu kućicu, u neki drugi vrt.
...
Petra je otišla kući, a ja sam ostala sjediti na svojoj vrtnoj klupici s praznom puževom kućicom na dlanu. Kamo si otišao? upitala sam. Očekivala sam samo odjek svoga glasa u praznoj ljušturi, odgovoru se nisam nadala.
A onda mi je puž odgovorio: Nisam otišao. Tu sam.
I doista, kad sam bolje pogledala, vidjela sam da nije otišao nekamo drugamo.
Još uvijek je tu, samo je oblik promijenio, samo se potpuno s vrtom stopio.
We don't dance the two-step anymore
All we need's a small part of the floor
The band can go on playing almost anything it wants
When you fall in love everything's a waltz
Eyes are meant for looking into
Way up close
Arms were meant for holding
What you want the most
Lips were meant to say what bodies
Feel down in their hearts
When you fall in love
Everything's a waltz ...
Šteta, Lazy, što je tvoj account na Youtube suspended ...
...
Dragi moj Lucky, još uvijek te vidim, na ogradici vrtnoj sjediš. I u Rusalkinu srcu.
crnobijeli se debeljko
u šareniji vrt preselio
sad je na obali
nekog plavljeg jezerca.
na ogradici rusalkinoj
jedna sjena sjedi ...
ni bijela, ni crna,
sja u svim bojama duge.
znam kakva je
to kiša kapljice
gorke raspršila,
znam kakav je to tračak
sunca dugu obojio.
moj Srećko mi poruku šalje:
voljeti se ne boj, rusalko.
ne brini,
slatki moj debeljko,
krzneni.
uvijek ću voljeti tebe.
i bojat ću se,
uvijek ću se bojati ljubavi,
jer ljubav je krhka,
ma kako velika bila ...
al' nikad više pomisliti neću,
dragi moj sunčevi zračku,
najdraži moj
crnobijeli mačku,
da ljubiti ne mogu
i ne smijem.
na ogradici rusalkinoj
uvijek će jedna sjena sjediti,
ni bijela, ni crna,
i bijela i crna ...
i sjat će
u svim bojama duge.
Opis bloga
Rusalka živi u jezercu ... ali povremeno izlazi i na obalu.
Rusalka je naizgled "dobra" ... ali ponekada zna - potkačiti noktima.
Rusalka priča s ribama ... i žabama.
I vrijeba prolaznike ... da ih posjedne na svoju klupicu
(ne bojte se - ne onu na dnu jezerca).
Rusalkin vjenčić je od vodenog cvijeća.
Tu je ... iako je više ne kruni.
Rusalka se ogleda u vodi.
A krugovi na vodi izobličuju njezin odraz.
Ili ga možda - uobličuju?
Ovdje ćete saznati:
Kako stvoriti vrtno jezerce i pomoći Majci prirodi u njegovu održavanju?
O zlatnim ribicama, žabama i lopočima.
O posjetiteljima vrta.
Ali i o čemu Rusalka razmišlja. Čega se sjeća. Čemu se nada.
O čemu mašta.
Kakve snove sanja.
Kakve slike voli.
Što čita i što je - već pročitala...
I - što tek namjerava pročitati.
Poklon Grofa V.:
dječak i vila
koliko malo godina
može imati dječarac
što sam trčkara
između busenova
i kamenova
između bunara
i taraba
i zbori sa sobom
mislima
samoću
djetinjstva
vazda zaigran i
s a m
jer igra je bila
njegova mašta
u kratkim hlačama
u plavim sandalicama
na nebu
bijeli oblak
još jedan
i dolje jedan
u vodenom krugu
što ga je baka zvala
j a r u g a
na njemu čudna
zelena stvorenja
s izbuljenim očima
i nečim u grlu
od čega je noću
odjekivala mahala
i pjevale sjene
pod pendžerima
u teglama
dok bi se najele
majčina cvijeća
i napile daha
s usnulih usana
u onoj vodi
življaše Vila
obrasla bijelim
ljiljanima
na glatkim
mesnatim
listovima
i kosa joj
se trskama
češljala
divna
čarobna
preduga
jednom je
dječaka bila
na suho prenijela
dok se zaigrao
u šetnji kliskim
dlanovima
jer mutna
bijaše pjesma
mulja
i pretužna
majčina
zazivanja
za tako preran
k r a j
a ona se stvorenja
čudna zelena
igraše noću
sjajnim nebeskim
draguljima
i svako bi malo
po jedna pala
s višnje modrine
u tihu vodu
djetinjstva
i bila bi od njih
vila tako sjajna
tako lijepa
urešena
dok je zorom
ne bi sastala
sanjivost
vilinska
kleta