Znam da među vama ima dragih mi učiteljica, a možda (skriveno) i pokoji učitelj i da ćete me sada spljuvati, ali ne mogu a da ne popljujem školu.

Što se desilo?

Nekidan stigao Nasljednik (za zaboravljive idemo u 8. raz.) sa zadatkom iz biologije: posaditi ljubičicu.

Ajd dobro - upregnem ja svoje veze, nabavim faking japansku (tako mi rekoše) ljubičicu, natjeram Nasljednika da pod mojim budnim nadzorom posloži zemlju u teglu, stavi te listove što smo ih dobili na dar, zalije vodom i stavi na prozor.

Tako smo postali uzgajivači ljubičica.

Ali avaj, nije tome kraj!!

Danas zadatak iz prirode (ovaj put se prebacujem u 4. raz.) - potrebno je staviti sjemenke u zdjelicu sa zemljom, zaliti i staviti u frižidrer, naravno, uz upaljenu lampicu.

Za dobit popizditis. Ja sam ipak gradsko dijete, a već danima sijem i sadim za glupe ekperimente. Naravno da Mala nije pristala na kompromise tipa "tvoje prijateljice iz grupe će to napraviti" ili da joj objasnim šta će se desiti s glupim sjemenjem. Ne, ne... Moje dijete je pravi istraživač!

Do sada sam uspjela nabaviti sjeme (zimske!!) salate i nekih tikvica. Po zamisli moje mi spasiteljice - možda i ta salata proklija u frižideri, što znači da će pasti u vodu eksperiment. Fak!! E da, sad nam još fale neke pristojne baterije za lampu. Da izdrže tih desetak ili koliko već dana...

Nije mi jasno zašto te sve ekperimente nisu lijepo odradili u školi svi zajedno? Pogotovo ovi malci u četvrtom razredu. Sigurno bi im bilo zanimljivije nego ovako - svatko doma.

Ali mi roditelji ne bi znali koliko smo sretni? Zar ne?