Neki moj svijet...

Ne znam uopce kako bi zapocela danasnji post. Nemam bas nesto previse inspiracije za pisati.
AL nastavit cu tamo di sam stala u ponediljak. Ova dva dana on uporno pise poruke, zeli da se vidimo. Tako sam u ponediljak navecer dobila more njegovih sms-ova. Sad mi stalno pise, a kad sam ja toliko zudila za njegovom porukom nebi dobila ni slova.
Ovo je samo jedna od poruka:
volim te zbog svega sto jesi zbog tvoje iskrenosti, dobrote, volim te jer si posebna realna i drukcija od svih.i znam kad sam s tobom tvoji pogledi sve govore koliko me volis a tvoj njezni zagrljaj tako snazan i mocan sve ce to pokazati a sapat volim te sve ce zasladiti.. volim te iako nisi kraj mene, ni sa mnom al duboko si u meni.
Tako je sad slatkorjeciv, umiljat, dobar i njezan... Al sto mi to sad znaci.
U ponedjeljak kad smo se nasli, stvarno je grozno izgleda, podocnjaci do poda. I onda mi je reka da je uzea bolovanje. U ponediljak je triba pocet radit, brod mu je na sajmu nautike i triba je radit samo 4 sata dnevno. Al kaze da se ocajno osjeca, i isa je otvorit bolovanje. Stvarno mi ga je bilo zao kad sam ga tako vidila.
Pati, vidi mu se u ocima. Ima tako bolan pogled i izraz lica. Nisam bas bila ravnodusna na njegovo stanje u ponedjeljak. Isto tako nisam dopustila da me to pokoleba.
Cim sam otvorila oci u utorak ujutro, docekala me poruka za dobro jutro. Njegova naravno. Posla sam na posao i oko podne, on mi je useta u ured. Ostala sam zapanjena jer ga nisam ocekivala. Bia je sa mnom sigurno neke dvi ure, a kroz te dvi ure smo bice progovorili dvi tri rici. Pita me ocemo li se posli naci, rekla sam da ne znam, da cu mu se javit. Pa je pita moze li doc po mene na posa. Opet sam rekla da ne triba. Kaze mi kao da mu je to usput, a i boli me kicma. Rekla sam mu da bas zato i moram malo prosetati. Otisa je ca... posla mi jos poruka...
...Ja cekam noc kad spava grad, u tvoje snove udem tad i hodam na prstima da nebi te probudija, ja cekam noc kad krijesnice osvjetle stazu do tebe i imam samo rijeci dvje koje ti kazu molim te vrati se...
Nazvala sam ga oko 9 sati jer me zamolija da mu se javim. Opet je tija da se vidimo. Pitala sam ga kakve koristi i svrhe da se vidimo??? On je plaka i molija me samo pola sata da me vidi, da mu je uzasno, da mora razgovarat sa mnom.
Popustila sam, nasli smo se, sidili u autu i pricali.
Reka je kako se uopce ne prepoznaje ovih zadnjih tri cetiri dana, da ne zna otkud tolika bol, da mu to sve nije jasno, da ne spava, da sve sto pogleda di god da podje, sve ga podsjeca na mene. Isto tako da zeli da mu dam makar tracak nade, da mu se vratim... da zeli biti sa mnom, i to da krenemo ispocetka onako kako nikad dosad nismo.... Da ce uciniti sve samo da bude sa mnom, da zeli novu sansu.... da mu oprostim sto me povridija i sta mi je nanija toliku bol..... i sebi i meni.... Cak su i njegovi pitali jesu li se nesto krivo postavili pa ja vise ne dolazim,a on je samo odgovorija da radim non stop i da imam seminare. Kaze da cilo vrime da mu uzasno nedostajem, da mu nedostaju moji dodiri, moji poljupci.... tako onda stalno bizi iz kuce samo da njegovi ne vide u kakvom je stanju. Pa sam ga tu zaustavila i pitala: Jel vidis kako je meni bilo kad sam danima isla ca iz kuce samo da se mogu isplakat i da me moji puno ne pilaju sta mi je???
Kaze da me tek sada shvaca, a onda mi se cudija i govorija mi zasto stvaram scene??? Sad kad se on nasa u mojoj situaciji sad mu je sve jasnije. Tako mi je jos reka kako su on i njegovi isli u neki ducan namjestaja gledati nekakvu policu za doma, pa su na kraju zavrsili na bracnim sobama. Cak su i njegovi vidili neku lipu sobu, mater mu ponudila cekove da si kupimo sobu. A on mi kaze da se uzasno tada osjeca. DA mu je bilo propasti u zemlju da bi se spasija... Nije im jos uvik nista reka, a oni nista ne pitaju.
Onda mi je reka da od petka nije vise isti covik!! Rekla sam mu da sam i to vec nekoliko puta cula, i da mi nije izgledalo bas tako nakon nekog vrimena. REka je da je ovaj put bol puno jaca, da ni sam ne zna kako ce to izdrzat, da mu je tesko, da ne moze zamislit svoj zivot bez mene, da se nikad nije tako jadno osjeca i da ni sam ne shvaca sve te osjecaje, da ne shvaca otkud toliko jaki osjecaji....
Jasno mi je da on pati, nije ni meni lako. Al cini mi se da jos uvijek nisam svjesna cjelokupne situacije.... jos mi to sve nije doslo do glave.... rekla sam mu da puno trazi od mene i da je to tesko da mu se sad vratim. Jer sam puno puta mu pruzala priliku a niti jednu nije zna iskoristit. Zato sam izgubila svaku volju, snagu i motiv da nastavim dalje s njim.
Dovea me doma i taman sam se pocela spremati za spavanje, kad on zove da mi je zaboravio nesto dati i mogu li sici pred kucu da mi to da.
Dosla sam vani i dao mi je nekakav komad papira, i kaze mi kako je vecer prije sidija, nije moga spavat, pa je pisa....
Legla sam u krevet i citala njegovo pismo.... suze su mi se slivale niz lice, al brzo sam dosla k sebi..
''... sve ono sto mi je trebalo pruziti, pruzila si mi A. ti. Prijateljstvo, toplu rijec, smijeh, rame za plakanje, toplinu oko srca, sjaj u oku, zelju za zivotom. Sve to si mi dala ti, ozivjela ono davno umrlo dijete u meni. Dala si mi ono sto sam trazio, MIR U DUSI...'' samo su neke od rijeci u pismu....
Zeli novu sansu, zeli da ga pustim da mi pokaze svoje novo ja, trazi moju dusu jer bez nje zivot nema smisla, bez mene njegovo srce umire i vene... Zeli da mu dam oprost jer je shvatija koliko me povridija, slomija i kolika je bija budala. Ne zeli biti sam i ne moze bez mene niti sekunde zamislit, treba me.... tako je otprilike pisao u pismu... Iskreno, plakala sam kad sam ga citala, al sam isto tako vrlo brz utonula u san prepustajuci se nekom lipsem carstvu snova.....