Nije uopce lako
Nakon pet sest dana natezanja ipak smo se nasli. On je bia cili nekako mazan, govorija da sam mu nedostajala i tako je zudija za mojim dodirom. Kad sam odbijala dat mu poljubac zaiskrile bi mu oci ispunjajuci se suzama.
I tako je sve i pocelo. Prvo smo nesto kao nebavezno pricali, a onda je pocela diskusija. Svaki put je sve isto, ja tupim po svom, on po svom i nikakvog uspjeha od tog razgovora nema. To je blago receno katastrofa i jako je naporno stalno ponavljat iste stvari.
Po njemu je normalno to sto on ima toliki broj ''prijateljica'' (stavila sam pod navodnike jer to nisu sve prijateljice ma koliko on govorio da jesu) i sto im misecno posalje po jedno 100 poruka! A to pak znaci cjelonocno i cjelodnevno dopisivanje. Ni meni toliko poruka ne napise. Ja na svoje cesto ni odgovor ne dobijem.
Ok, ja sam priznala da nije u redu sto sam ga provjeravala i cinila neke kontrole, al on nikako da shvati da me on natjerao na to....... nije meni nikad palo s neba , nego sam bila potaknuta njegovim ponasanjem.
Medjutim, uvijek sam ja kriva za sve po njegovu. Rekao bi on da je i on ima svojih minusa, al ja sam u vecini bila ta koja je bila krivac za sve.
Al on svaki put meni kaze: jesam ja tebi kad gleda po mobitelu, jesam te pita ko ti pise, kome pises, kad ti je dolazio racun po 800 kuna jesam te pita kome si pisala i zasto???
I ja nikako njemu ne mogu objasniti da ja njemu nisam zabranila da me to pita, a on svaki put samo kaze: ja tebi virujem i nemam te zasto sve to pitat.
Mislim stvarno idealno objasnjenje za sve. Krasno naprotiv.
Ma trebali sam ja malo promijeniti svoju ulogu, i ja se dopisivati i stalno neka cuda stvarati, pa me bas zanima bili mu onda bilo svejedno. Mislim da nikom, pa cak i onim ljudima koji nisu ljubomorni i koji u potpunosti vjeruju svojim partnerima, ne bi bilo svejedno da njihov partner/ica razmjenjuje poruke u tolikoj mjeri, da izlazi vani a ne jave se nego se onda slucajno sretnu u istom kaficu..... ???? Cak i onim najrazumnijima to ne bi bas bilo po volji. Eto iskreno kazite kako bi vam bilo da se vama to dogodi?????
Vrijeme je prolazilo, mi nismo nikakav konkretni zakljucak izveli iz svega. Ustvari kad bolje razmislimo jesmo.
U jednom momentu, pitao me: Reci mi iskreno dali ti meni virujes??
Ja sam odgovorija da ne!
On je poceo plakati i samo izustio: U tom slucaju je najbolje da mi nismo zajedno. Nadji si boljeg od mene, ti to zasluzujes. Zasluzujes imati nekog kome ces virovati.
Ja sam se tada isto rasplakala, jer su to poprilicno teske rijeci.
Pitala sam ga zasto on misli da nije dovoljno dobar za mene kad kaze da nadjem boljeg od njega???
A njegov odgovor je bio: Pa zato jer mi ne vjerujes!
Zagrlio me i reka mi da je odluka na meni.
Iskreno receno nije mi bas sve bilo jednostavno. Niti je ta odluka tako jednostavna. Ipak je tu puno vremena zajednickog, mnostvo uspomena i zajednickih trenutaka....
Isto tako sam mu rekla kako sam se osjetila zivom i slobodnom kad je otisao na brod, i da nisam mogla virovati sama sebi sto mi se to dogadja.
U svakom slucaju, on kaze da je na meni da odlucim, kao da on uopce ne sudjeluje u svemu tome. Kao da hodam sama sa sobom.
A ni sam nije svjestan koliki je bio njegov doprinos tome sto mu ne virujem i tome sto sam postala takva kakva jesam.
Ja se ne sramim same sebe, shvacam da sam imala nekih gresaka. Trudila sam se ispraviti, davala sam sve od sebe, al s njegove strane nisam imala puno pomoci i sve su moje nade padale u vodu-. A sve moje rijeci, suze i patnja nisu dovoljno doprli do njega, nisu uopce padale na plodno tlo.
Kako god da okrenes, ovako vise ne moze.
Moram donijeti odluku.... ostati s njim i pomiriti se s tim da ce zauvik bit takav kakav je ili jednostavno krenuti nekim novim putem.
U svakom slucaju odluka nije tako laka.....
layout for myspace
