Dižem se ujutro... oko 12 sati i prvo što radim je palim tv i radim sendvič. Dogovor sa frendicom u 13h kod mene krećemo u grad poobavljati uvijek nam zanimljive stvari... kao što su: pokaz, doktor, kupovanje knjiga, odlazak na engleski, itd. Frendica kod doktora, a ja s njom. Ulazomo u čekaonu i afkors gužva... pa normalno... i tako sjedimo, ja nam mjerim idealnu težinu preko nekog fora kartonskog kotačića na zidu kaj se vrti, ljudi su me čudno gledali ali nije važno. Raščisti se čekaona i ulazi jedan stariji gospodin (čitaj: dedek) i sjedne on i gleda u nas dvije. I neda njemu vrag mira počne on s nama pričat, a kaj je pričao nemam pojma, ja sam se samo smiješkala i mislila da će zašutiti, ali je pametna frendica s njim razvezala priču... i naravno ona je došla na red i ostavila mene samu sa dedekom, pričao mi je neke viceve (ja ih nisam zapamtila, ne ide mi pamćenje viceva) pa mi je pričao o svojoj djeci, pa o djeci njegove djece i.... tako u nedogled... zatim je iz ambulante izašla neka teta sa puno papira i kartončića, pa je to sve preslagivala iz torbe u vrećicu, pa nazad... Napokon je frendica izašla, pa smo krenule na trg, da bih ja napokon izradila taj pokaz... dođem u Marićev prolaz i oni mi kažu da moram na Remizu... a ja stvarno ne kužim zašto su me tamo slali, možda je mogla naći nešto bliže, kao npr. Varaždin ili Osijek. Ali ok, cijelim putem otkako smo krenuli u planu smo imale otići na kolače i to kesten pirei još nešto čokoladno... ali ipak prije Remiza. Eto nas na Remizi, obavimo to u roku od 2 minute, al smo bile toliko živčane i gladne... samo su mi u glavi bili njam, njam... i tako mi nazad prema trgu, kad eto ti na uletile mi u gužvu... puno ljudi u tramvaju, a iza mene neki gospodin od svojih 40 i nekaj godina, u kožnoj jakni. Nadam se da vam se to nije nikada dogodilo, ali meni u zadnje vrijeme često. I tako gospon stoji i počne se primicati mojoj pozadini... meni je mrak pao na oči, frendica me ušutkava, jer sam bila toliko živčana i još se sad neki pedofil našao tu zadovoljiti svoje odvratne radnje. Ali ja rekoh, ne može i ja njega lijepo suptilno laktom u trbuh, on se kao pravi nije ništa skužio i on opet, ja se okrećem gledam U TU ODVRATNU, JADNU FACU I RAZMIŠLJAM SI, PA ČOVJEČE TEBE STVARNO NISU VOLJELI KAD SI BIO MALI ali kaj napraviti u tom trenutku? pobjeći nisam mogla jer je tramvaj bio krcat, i tako sam ja njega par puta pogledala a on naravno ništa, i ja se lijepo pomaknem i gurnem ga na svoje mjesto i stojim iza njega... ne znam dali sam dobro postupila, treba biti grub sa takvim bolesnicima, izderat se na njih ili se jednostavno maknuti. Ja ne znam što se može poduzeti u vezi toga, ali jedno znam, njih je u zadnje vrijeme sve više, evo baš sam danas pričala sa nekim ljudima o tome i njima se to počelo događati često. Kako dalje? U strahu... ili jednostavno da pokažemo zube i rješimo se takvih ljudi?