|
pitam se koliko treba ljudima da shvate da nešto nije u redu.
Znaš što je dovoljno? Dovoljno je da kažeš 'da' ili 'ne', koji put kimneš glavom ..i praviš se da slušaš..koji put se nasmiješ...ili izbaciš slabašno 'aha'.
Pitala sam je. 'Zbog čega se ti družiš sa mnom?'
Promrmljala je nešto u stilu..'Pa kakvo je to pitanje,jednostavno zato.zato što se ti sa mnom družiš.'
Da, već sam joj htjela početi nabrajati razloge zašto sam sad tu pokraj nje...zašto se trudim..
'Misliš da su drugačije okolnosti, da bi svejedno bile tako dobre prijateljice?'
'Neznam'
Trebala je reći bilo što, samo ne to..
Trebala je samo malo pokazati ...ali, to je bilo daavno, sada više ništa nije bitno, jelda?
Jedem sa djedom.
Istovremeno krenemo vilicama u zdjelicu sa salatom, a njegova ruka automatski staje. Hehe,kavalir.
'Voliš raditi na zemlji?'...'Nisi ni probala,jelda?'
'Nisam.'
'zemlja ti sve vraća.'
...
'Ali ti se osvećuje ako se ne brineš..'
'Ovo ide u zapisnik.' Okreće se prema meni: Znaš ovo te moram pitati.'
'Da,znam.'
'E tako. Koga ćeš izabrati? Mamu ili tatu?'
...tišina...
'Mamu.'
'Dobro....'-nastavimo...
Dolazi u sobu, sjeda pored mene.
'kam lutaš?'
'ha...'
'Tu si zatvorena, u nekom svom svijetu. Imaginarnom.'
'Imaginarnom?Nemoj mama, to me podsjeća na matematiku.'
'joj,oprosti! Nije mi bila namjera!'
...
'Kaj si zaljubljena?'
To im je uvijek na pameti. Uvjerena je da sam nesretno zaljubljena.
...
Pljas. Odalamila me po licu. To ti je prijatelj.
Okrećem joj drugi obraz i govorim: 'Ajde, udari me još i s ove strane!'
Okreće se i trči sva rasplakana.
Gledam zbunjeno, držeći se za užareni obraz.
'Upalilo je! Stvarno je upalilo!!'
Pijan je. Alkohol ga je preuzeo,više se ne opire..sve izlazi iz njega.
Stavlja mi ruku oko ramena i čujem kako sav jadan govori: Ti si mi stvarno najbolja prijateljica.'
Pokušavam ga utješiti.
Zašto je morao biti pijan da mi to kaže?
'Uopće ne slušaš kaj govorim!!!'-histerično se derem.
Vidim kako se uspjela smiriti, u isti tren kad sam ja potpuno izgubila kontrolu.
'No,a zakaj se moraš tak derati?'-govori mi smireno, gotovo i pretiho.
Sad bi ju odalamila, a istovremeno..znam da ima pravo,ali tolika energija me zaokupila..
'Pa zato!! Zato jer sam živčana!! Jer me ne shvaćaš!! Uvijek sam ti ja kriva!! Nikad ništa dobro ne vidiš na meni!! Nikad!!
'Tanja,pretjeruješ.'
Ne mogu više dokazati da imam pravo, a zašto? Zato jer nisam smirena.
Šećemo. Predvečerje je.
'Vjeruješ u Boga?'
Znala sam da će opalit po nekoj temi..
'Hm..pa sad. Vjerujem u nešto.'
'Znam to..al,dal vjeruješ u Boga?'
'No,zašto me sad s tim mučiš?'
Uporno izbjegavam odgovor.
...
'Gadi mi se Crkva.'
'Al ja sam te pitala za Boga.'
'Dobro,vjerujem u nešto. To sigurno.'
'Ne gadi ti se Crkva.Gade ti se neke stvari...neznaš ti što je to..'
'Ne,baš mi se gadi!'
'ne, Crkva ti je...' bla,bla
...
'Joooj, kak mi se nejde u školu'-cvilim od ranog jutra.
Približavamo se toj odvratnoj ruševini od zgrade.
'Znaš kaj? Ni meni se nejde.'
'Idemo frentat?'
Osmijeh.
I bijaše to lijep dan...
|