Jučer sam bila na koncertu od Bajge. Sama sa sobom. Ipak sam ja sebi još uvijek najbolje društvo. Nitko drugi nije želio ići jer jednostavno nisu bili raspoloženi zbog mehanike. Uostalom ne sluša Bajagu baš puno mojih prijatelja. Uostalom ja baš i nemam puno prijatelja...
Volim taj osjećaj. Kada je oko mene par tisuća ljudi, a opet svi postanemo kao... ne znam kao što, ne kao jedna osoba nego kao neka cjelina. Kada si u jednom glasu pjevaju 'Verujem-ne verujem'. Kada zatvorim oči, a dvorana odjednom postane prazna. Tu sam samo ja i Bajagin glas kako pjeva 'Poljubi me'. Trebalo mi je ovo. Mislim taj koncert. Da zaboravim na sve...
U trenutku kada je čitava dvorana pjevala 'Plavi safir' shvatila sam da ipak volim Zagreb i Zagrepčane. Na kraju krajeva, tu sam se rodila, tu živi sva moja rodbina (osim onih koji žive vani), tu ja vjerojatno i spadam.
Moja sestrična tvrdi da Zagrepčani nisu nimalo kolegijalni (uzgred rečeno i ona je iz Zagreba). Na mom faksu jesu. Mi uopće ne doživljavamo jedni druge kao konkurenciju (kao npr. na arhitekturi). Neki dan smo mi s prve godine zauzeli čitavu knjižnicu i praktički smo svi zajedno učili. Mislim da ne pretjerujem kada kažem da će na mom faksu bilo tko bilo kome pomoći. Uostalom svi smo jednaki luzeri...

Neki dan mi je jedan frend rekao da misli da sam ja emancipirana zato jer ne farbam kosu. Odmah sam ga upozorila na činjenicu da ne bih preživjela bez crnog tuša za oči i da bih radije izašla iz kuće bez hlača nego bez maskare.
Ja sam sve samo ne emancipirana.

Bila sam poslala priču na iskonov+ekranov natječaj za najbolju kratku priču. Nisam uopće niti očekivala da ću pobijediti. Moj stil pisanja je presterilan. Što ja mogu, čak i da pokušam biti vulgarna ne bih mogla jer ja jednostavno nisam takva. Ispala bih blesava. Ako u Hrvatskoj želiš uspijeti moraš pisati kao Jergović ili netko njemu sličan. E pa radije bih čistila kanalizaciju (dobro, možda i ne bih).

Uglavnom, moja priča je ušla među prvih 200 i sada drži mjesto među prvih deset prema ocjenama on-line žirija.
Znam da to baš i nije nešto, ali nikada do sada nisam nešto napisala (ako se ne računaju stupidni sastavci u školi) i to poslala na neki natječaj.

Stvarno gubim nit, već sam se previše raspisala. Evo za kraj jedna od meni najboljih pjesama s Bajaginog novog albuma:

Bademi i so

Iznenada noc se spustila
Preko krova pa u dvoriste
Prve zvezde cim se pojave
U tvom oku nadju skroviste

Opet bih krenuo
Tamo kuda idem nocima
Pa se sklonim, i da slucajno
Potonem u tvojim ocima

I krene sve isto ko pre
Kratkim talasima
I osetim da dolazi
Plima

Napolju je vreme pogresno
Skoro da me i ne zanima
Ja bi s tobom negde otiso
Pa bi tamo bili danima

Jer ti nosis to, bademe i so
I u oku zrake sunca
Ti oteras sve hladne talase
Da ne stignu do mog srca
Kada dan je dug, mirises na jug
I sve na dobro krene
Jer ti nosis to, bademe i so