Countess Rahkiah de Báksuz

Jednom davno, u malenoj zemlji na Balkanu, iza sedam gora i sedam mora (je, ovisi odakle gledaš) živjela je naizgled sasvim obična djevojka. Kažem, naizgled, jer je stvarno izgledala obično. Ma zapravo je i bila obična, znate ono, smeđa kosa, zelene oči, visoka, sa škembicom koja nije od pive jer nije voljela pivu, nego više od čokolade, jer joj je to bila droga...
dakle(m), sasvim obična djevojka.

No, jednog dana došao je do nje mali patuljak šiljastih ušiju i rekao joj "dobar dan". On se zbunila jer nikad nije srela malog patuljka šiljastih ušiju koji bi joj rekao dobar dan, do tada se družila samo s malim patuljcima bez šiljastih ušiju. (Ne, ona nije bila Snjeguljica, Snjeguljica je imala crnu kosu. Daj se skoncentriraj).
E sad... što li je taj patuljak šiljastih ušiju, kojeg ćemo od sad zvati Patuljak Šiljastih Ušiju, htio?
Ništa, samo je bio u prolazu a mama ga je naučila da je pristojno pozdravljati starije(ili višlje, jer djevojka je u svakom slučajuu bila višlja, a ne starija od njega). Osim toga, naučio je da je nepristojno spavati za stolom, i da u tramvaju uvijek treba prepustiti mjesto starijima, trudnicama i... još nekome, al to nikako nije mogao zapamtiti.
No, to sad nije bitno.
Pričamo o djevojci, grom te ubiJo!!

Dakle, patuljak je zbunio djevojku i ona je pobjegla u kuću. Tamo je malo gledala Hrvatsku Danas i ugledala u prolazu drugog patuljka, bez šiljastih ušiju koji joj je slomio srce. On je, zapravo, bio normalan čovjek, al je volio glumit patuljka i nije joj vjerojatno namjerno slomio srce, al pošto je ona sad bila nadohvat sreće s ljudskim bićem, pojava patuljka na tv-u joj je digla tlak i ona je shvatila da je glupača.
No, što ćeš, mnogi smo glupi u nekim situacijama.
Neki više, neki manje.
Neki stalno.
Ali, kad uz glupost pomješaš mazohizam i prekomjernu dozu samokritičnosti - eeee, to je već dobitna kombinacija. Mislim da je takva smjesa pred puno miljona godina uzrokovala Veliki prasak.

No, vidi snijeg.
i pamet mi izbija u obliku prištića posred čela.
Ne isplati se bit pametan, jer i djevojka iz priče bila je pametna, al na kraju je ostala samo jedna mala mazohistička glupača... kak je god okreneš!

Jeste li primjetili (naravno, ako još netko slučajno zaluta na moj blog) da sam počela češće pisat?

razlog?

a)užasno mi je dosadno
b)hiperaktivna sam, moram negdje izbacit svu tu energiju
c)previše sam doma, premalo vani
d)sve već navedeno.

Nego, ova užasna magletina vani ima neku čudnu sposobnost da uguši i zadnju volju za životom...
Jao, hvala bogu da nisam u svojoj depresivnoj fazi, inaće bi to moglo biti pogubno :-/

....sad bi mi godila čokolada...

bat lejdis end džentlmen, dis is nat di end!

Prateći svoje spomenute ili nespomenute doživljaje, učinilo mi se da sam izgubia onaj svoj poseban dar, talent koji su bogovi vlastitim rukama usadili u moje biće... činilo se, na tren, da sam izgubila svoju nespretnost...

...no, nedavno se na velika vrata vratila u moj život...
srušila sam policu,
razlila vodu po sestrinoj sobi,
opalila malim nožnim prstom o nogu od stolca,
polila se kavom (da, tragično, ali istinito)
i... još mnogo mnogo toga.

to bi bilo sve u današnjoj emisiji.
gledajte nas ponovno za nedjelju dana ;)

a današnja pouka dana glasi :

A šta da kažem...
PMS je gadna stvar...
do maloprije (ok lažem, do prije sat vremena) bila sam super volje, eh da mi je bilo u tom trenutku izić i zajebavat se...
...a sad?
sad bijesnim i mrzim sve oko sebe...
posebno jednu osobu koja me raspižđuje, a niš mi kriva nije.

moj PMS je iznadprosječno brutalan.
grizem.
krrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr

zima mi je
tra la laaa

Eto što se događa kad ne pratiš svoj vlastiti blog onako kako je to zamišljeno, nego se, ko i svatko drugi, uputiš na rahkiah.blog.hr...
i onda odjednom dobiješ želju napisat par riječi, tek toliko da slučajni čitaoci ne pomisle da te više nema, da ti je spejs šatl pao na glavu ili si se poskliznuo na špekule koje je susjedov unuk prosipao po haustoru...
...i desi se da ne znaš vlastiti password...

sad sam se jedno (bez pretjerivanja) 10 puta pokušavala logirati izmjenjujući raznorazne varijante passworda, od onih s forumâ, preko elftowna, a čak sam se sjetila i passworda od e-mail adrese koju već godinama ne koristim.
Ipak, barem 5 minuta mi je trebalo da iz paučinom obraslog moga uma iskopam nešto toliko očito i jednostavno kao što je "to" što mi je password ovdje...
sad me sve sram uopće pomišljat na to...

no, sad kad sam tu, zaista nema smisla pisat o nečem drugom...
...ionako sam zaboravila o čemu sam ono htijela pisat...

ovo postaje kritično...
odbrojavam zadnje dane svojih teenagerskih godina, a već sam senilna kao stara baba.
al, reko bi moj stari:

"znaš zašto zanimljivo bit senilan? svaki dan saznaš nešto novo!"