Smislila sam.
Imat ću birtiju.
Ne kafić, ne kavanu, ne lokal - birtiju.
Bit će na cesti, na samom trotoaru i spuštat će se niz stepenice u podrum. Stepenice će biti metalne. Na ulazu će stajati metalni znak, možda ptica. Možda oblak, nisam još sigurna.
Unutra će biti drveni stolovi, klupe zapravo.
Smeđe drvo, smeđi podovi, drveni.
I šank.
Na šanku će stajati novine, možda knjiga.
U kutu će stajati jukebox.
Za šankom ću sjediti ja, pijuckati kavicu, pušiti cigaretu i listati novine.
I gledat ću stopala kako prolaze gore-dolje niz ulicu.
Neka će žuriti, neka će zastjakivati, neka će ući, neka će produžiti.
Kad dođe 11 navečer ili kad dođe ponoć, ja ću pogasiti svjetla, zaključati vrata i otići kući.
Ljudi će ponekad doći i pričati.
Ja ću slušati i klimati glavom.
RD će svratiti na kavu i gunđajući čitati novine.
Junior će projuriti i užicati koju kunu.
Ja ću znati tko pije kavu s mlijekom, tko mineralnu, tko pivu, tko će pričati i udaviti me pričom, tko će u tišini popiti svoje i otići.
Tako si ja to nekako zamišljam.
U nekom gradu na obali.
Daleko, jako daleko.
|
